Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
  1. Аристарх

    Аристарх

  2. Богољуб 1

    Богољуб 1

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Митрополит Амфилохије је најпопуларнија личност у Црној Гори, то знају сви режимски аналитичари. Очигледно је то засметало сујетном Ђукановићу, те је овим законом, уз садејство са неким политичким и медијским снагама из Србије, покушао да угрози тај статус митрополита. Али сваки камен којим су се бацили на Амфилохија само је увећао бројност народа на улицама     Протојереј-ставрофор Радомир Никчевић дошао је у САД као део дипломатске мисије Митрополије црногорско-приморске Српске православне цркве, са циљем да америчке званичнике информише о стању људских и верских права у Црној Гори након доношења сада већ фамозног Закона о слободи вјероисповијести. Након разговора које је, скупа са епископом диоклијским Методијем, имао у Вашингтону, продужио је за Чикаго, где је учествовао на Сабору у манастирима Свети Сава и Нова Грачаница, те на литији од цркве Светог Саве до цркве Светог Илије у Индиани, првој која је икада одржана на територији САД.   Оба ова догађаја која је организовала Епархија новограчланичко-средњезападноамеричке као израз подршке овдашње цркве и верног народа цркви, свештенству, сестрама и браћи у Црној Гори, дубоко су потресла протојереја Никчевића, који није крио позитивно изненађење бројем људи који су шетали у недељној литији. Овај разговор, ипак, почињемо оним због чега се је отиснуо на далек пут…   *С ким сте се срели у Вашингтону и какви су утисци?   -По благослову нашег митрополита и Епископског савјета Црне Горе владика Методије и ја смо имали састанке у Стрејт департменту, Конгресу и Хелсиншком одбору. У Стејт департменту смо се срели са људима који воде црногорски и српски деск, Џошуом Луисом и Стејси Бишоп као и са господином Томпсоном, вишим саветником за Европу и Евроазију и са замеником амбасадора за вере, Семом Браунбеком. А у Конгресу САД били смо у канцеларији Чели Пингри, која обавља функцију предсједавајућега тзв „црногорског кокуса“ и разговарали са вишим стручним саветником Тодом Штејном. Причали смо дуго, уместо предвиђених пола сата, разговор би потрајао сат и по и углавном се сводио на то да су они тражли информације о много ствари и детаља о којима нису били добро обавештени. Очигледно, да су до сада добијали информације само са једне адресе, од представника црногорског режима из Подгорице, тако да је и за њих било изненађење све оно што се догадјало и претходило доношењу Закона о слободи вјероисповијести, а о чему смо их потанко обавестили. Поготово смо инсистирали на недемократском и нелигитимном начину на који је закон усвојен, у глуво доба ноћи, уочи Нове године, када су амбасадори и дипломатски представници били на одморима, док су опозициони посланици били похапсени у Скупштини у време гласања око спорног закона, упркос томе што су поседовали посланчки имунитет. И ми свештеници, заједно са нашим владикама и целокупним монаштвом морали смо да изађемо на улице и да позовемо народ у покушају да спречимо изгласавање тог накарадног закона мимо сваког протокола, који заправо није Закон о слободи него о ропству, у коме су посебно спорни чланови: 62, 63, и 64 који су политички а не правни, и којима је предвиђено да имовина Митрополије и Епархија СПЦ на територији Црне Горе која је до 1918. године припадала цркви, сада треба да припадне држави, да се прекњижи, да држава њоме располаже.   *Да ли су Вас и колико саговорници у Вашингтону разумели?   -Ми се надамо да јесу, а мислимо да су брзо и реаговали, барем ако је судити по поступцима црногорских власти и по ономе што су добили као препоруке из америчке и британске амбасаде након неких својих одлука. Црногорска власт је била наредила полицији да више не обезбјеђује литије, мирна и молитвена окупљања грађана, а онда су америчка и британска амбасада реаговале јасно нагласивши да се демократски принцип и право на окупљање мора поштовати, поготово ако се има у виду да је Црна Гора држава која претендује да уђе у Европску Унију. Пошто су добили и јасне препоруке из америчке амбасаде да је држава дужна да обезбеђује сваки јавни скуп, црногорској власти је пропао покушај да престану са обезбеђивањем наших скупова. Очигледно је да су имали намеру да изазову немире, а да са себе скину сваку одговорност за последице. То је, чини се, био и први корак режима ка увођењу ванредног стања којим би прекинули наше протесте. То им, за сада, није успело.   *Да ли овај састанак митрополита са премијером Црне Горе можемо тумачити као последицу тог притиска?   -Рекао бих да су и они, гледајући шта им се дешава по свим градовима, па чак и малим селима, напокон схватили да је више од половине Црне Горе незадовољно овим законом. Јер, ако преко 200.000 људи сваког четвртка и недеље упорно мирно шета и ако знамо да бар по један члан породице остане у кући, онда се примичемо цифри од 400.000 људи, што су две трећине становништва Црне Горе. То је импозантан број и ми смо пластично објаснили званичницима у Вашингтону шта то значи када 200.000 људи изађе на улицу у једној малој земљи, каква је Црна Гора – то је као да у Америци изађе 110 милиона. Оно што је културолошки феномен, бар када се ради о нама са Балкана, јесте да сви ти људи шетају мирно, без инцидената, да певају црквене песме и носе иконе, моле се Богу, чувајући своје људско достојансво и духовно достојанство цркве у чију заштиту су стали, и ево по мећави, по киши и сваком зимском невремену не одустају од чврсте намере да сачувају светиње. Те слике литија дугих десетине километара су обишле и задивиле свет. И када се народ разиђе, у тишини и побожно, иза њега не остане ниједан комад смећа, па комуналне службе после скупова немају шта да раде. И по томе се види да су то хришћанска окупљања, и да их покрива благослов Божији.   Оно што је званичнике из Вашингтона посебно интересовало је то да ли протестују само Срби и да ли су окупљања једнонационална. И на то смо одговорили да је СПЦ канонска и осмовековна институција којој се, по свим истаживањима које спроводи власт, највише верује и да се у њој на служби, једнако окупљају и они који се национално изјашњавају као Срби и они који се национално изјашњавају као Црногорци. Такође, медју нашим свештеницима и монасима има разних националности, и то верујућем народу не смета, нити икоме прави икакав проблем. Да не говорим о томе да на нашим скуповима говоре и представници Исламске заједнице, попут господина ефендије Хусеина Хоџића и да сваког четвртка и недеље само на литији у Пљевљима имамо око 5.000 наше браће муслимана, а да тај број укупно премашује 15.000. Познато је да су поједини угледни политичари у Црној Гори, из реда муслимана, јавно дали подршку нашој Цркви у вези са овим законом. Оно због чега је режим у Подгорици инсистирао на разговору, после како су се изразили « последње опомене » коју су упутили нашем митрполиту, свакако је чињеница што виде да губе тло под ногама, популарност им у народу вртоглаво опада, а избори се ближе.   Такође, виде они да су и многи чланови ДПС са нама, да се не слажу са тим законом, па су почели и да прете својим члановима и бирачима. Наша Црква има своје вернике у судству, полицији, влади, просвети који нам саопштавају каква се тортура над њима спороводи зато што подржавају литије. Свеж нам је пример учитељице из Бара, која је члан ДПС, а коју су казнили због тога што су деца на часу цртала Штрмфове и тробојке. Ми, од наших верника, имамо информације да и у самом врху власти готово нико није за тај закон осим председника Мила Ђукановића. Од људи који су му блиски може се чути да читав тај пројекат потиче само из једне главе, његове…Сада се ту поставља и питање одговорности људи који су поред њега и који учествују у власти, јер спроводе у дело наум једног човека. Ако држава не прихвати праведне захтеве цркве, онда ће се суочити са гласом целе Црне Горе. Ја сам сигуран да неће проћи много времена, а да ће народ у потпуности прећи на нашу страну. Имамо већ римокатолике који протестују а стално апелујемо на наше комшије и пријатеље Албанце, међу којима има православних хришћана, да нам се и они прикључе како би уразумили ову власт да одустане од пљачке црквене имовине. Неко је са правом назвао данашњи режим светокрадицама, што је нови термин у српском језику и није постојао пре њих. А тужно је што ти и такви нису припадници неког другог народа него нашег.   *Шта очекујете од разговора са премијером Марковићем? Чини се да он има блажи став од Ђукановића по питању Закона…   -Имамо утисак да господин Марковић, и ако би хтио да удовољи захтевима цркве, има озбиљну сметњу у господину Ђукановићу и у људима који долазе из неформалних група, ван институција, а који врше притисак на њега. Драго нам је да је дошло до тих разговора и надамо се у просветљење душа и умова људи који воде државу, да одустану од овога накарадног закона и да у складу са савременим европским и светским законодавством направе један нормални закон, по угледу на Хрватску, рецимо. Нека препишу закон тамошњи који се односи на Српску православну цркву, или нека препишу закон Босне и Херцеговине, и ми ћемо бити задовољни. На овај актуелни закон Црква је дала велики број примедби, он није уставан и спроводјењем политичке идеје ДПС о стварању некакве нове црногорске цркве, овим се законом покушава поништити и узети осам векова историје СПЦ, и то баш у години прославе великог јубилеја 800 година њене аутокефалности, и то све предати некоме другом.   Зна се какав је став заузела Митрополија по питању доласка председника Србије Александра Вучића на Бадње вече у Црну Гору. Из сваког нашег поступка може се видети да желимо да наш проблем решимо у оквиру наше заједнице, породице, Црне Горе, да никога са стране не мешамо у то. Срби су аутохтоно становништво у Црној Гори, ми нисмо ничија дијаспора и морамо ставити до знања свима да смо своји на своме. То знају НАТО тимови који прате дешавања у Црној Гори.   *Многи потезе Мила Ђукановића тумаче притиском који долазе са Запада, из НАТО блока и реферишу на смањење глобалног утицаја Русије на овим просторима. Да ли се у Црној Гори заиста одвија једна стратешка, глобална битка која се прелама преко леђа СПЦ, или се ипак ради само о борби за интересе локалног карактера…   – Мој утисак, поготово после састанака у Вашингтону, јесте да је црногорски режим већ дезинформисао САД да иза ове приче стоје интереси Русије и Србије. О томе сведоче и њихова отворена питања о “утицајима страних сила”. Рекли смо им да то апсолутно није тачно. Зна се какав је став заузела Митрополија по питању доласка председника Србије Вучића на Бадње вече у Црну Гору. Из сваког нашег поступка може се видети да желимо да наш проблем решимо у оквиру наше заједнице, породице, Црне Горе, да никога са стране не мешамо у то. Срби су аутохтоно становништво у Црној Гори, ми нисмо ничија дијаспора и морамо ставити до знања свима да смо своји на своме. То знају НАТО тимови који прате дешавања у Црној Гори.   Уосталом, недавно смо имали случај Бугарске православне цркве, која је врло блиска Руској цркви, а имала је проблем са расколницима. Међународна заједница, Брисел и ЕУ, су помогли да званична Црква победи у том сукобу. Иако је Бугарска црква ближа Русији него наша. Све што се дешава не иде у прилог тези да ово диктира неко са стране. Ово је очигледно само један опасан пројекат који је поделио Црну Гору а долази из главе једног човека. На жалост, уместо да са годинама постане мудрији и паметнији, код Ђукановић је обрнут случај. Што је старији, све више губи компас и постаје класични диктатор.   *Прваци црногорске опозиције у једном тренутку су као циљ протеста, уместо промене спорног закона, истакли – техничку владу. Стекао се утисак да неки покушавају да Митрополију увуку у политичку игру. Је ли то само утисак?   -Циљ протеста наших је био и остаје повлачење Закона или његово преобликовање на начин на који је нама прихватљив. И наше литије ће трајати све док се то не деси. Црква се бави спасењем људске душе, што је комплексно и тешко поље рада, а свакако подржава поштену политичку борбу, и све оне који се боре за истину и правду. Међутим, црква се не сврстава ни на чију страну, међу нама су људи који гласају за све политичке опције, и владајућу и опозициону. Господин Марковић, председник владе, је пре пола године венчао сина у Саборном храму у Подгорици. Ми смо апсолутно отворени за све. И свака политичка партија, то је сада јасно и позицији и опозицији у Црној Гори, мораће убудуће да чује глас своје Цркве. Иако до сада неки нису увиђали колика је снага Цркве, ови садашњи догадјаји су показали са коликом љубављу, поверењем и духовним озарењем народ хрли тој цркви у намери да је по сваку цену сачува таквом каква је. А митрополит Амфилохије је једна од најзначајнијих личности нашега доба, то знају сви режимски аналитичари, и пошто је својом непоколебљивом стаменошћу највећа препрека њиховом духовном обезличавању Црне Горе, то је и стална мета режимских спинова, пакости и лажи. Очигледно да је такав ауторитет засметао сујетном Ђукановићу и да је овим законом, уз садејство са неким политичким и медијским снагама из Србије, покушао да угрози статус и СПЦ и митрополита. Али одговор народа је био јасан и величанствен, сваки камен којим су се бацили на преосвећеног митрополита Амфилохија само је увећао бројност народа на улицама.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Протопрезвитер Никола Пејовић, главни и одговорни уредник Радио-Светигоре упутио је Отворено писмо главном и одговорном уреднику и новинарима Радио Телевизије Црне Горе. Текст писма преносимо у целости:    Поштоване колеге,   Да су дани и мјесеци које живимо библијски, показала је и дуго најављивана емисија на вашем и нашем Јавном сервису, а која је требала да нам „открије све“. Нису аутори успјели у својој намјери, али јесу у нечем другом. Назив емисије СВЈЕДОК БОЖИЈЕ ЉУБАВИ, показује да је овдје Бог умијешао прсте, не по жељи аутора колико по свом дубљем промислу у који аутори не вјерују. Искрено речено, који год цитат из Светог писма да је узет не би погријешили. Показала је ова емисија да су истините ријечи Христове „гонили су Мене, гониће и вас, није слуга већи од господара“. Када је Понтије Пилат одлучио да, од страха за позицију и власт, разапне Исуса, иако није нашао никакву озбиљну кривицу за тако озбиљну оптужбу, осим онога што је Исус јавно говорио, наредио је да се напише натпис на Крсту изнад Његове главе „Исус Назарећанин Цар јудејски“. Овај натпис требао је да буде понижење и исмијавање Господа, Његовог лика и дјела. Међутим, написан несвјесно и са злом намјером показао се као вјечна истина и свједочанство. Тако је било и са поменутом емисјом. Ово пишем да бих вас релаксирао јавне осуде и поручио да не треба носити жал на њене наручиоце и ауторе. У вама, драге колеге, ми не видимо непријатеље, него сурове пријатеље. Како је на Охридском језеру записао Свети владика Николај, „пријатељи су ме везивали за земљу, непријатељи су ме учинили странцем у земаљским царствима и гоњен непријатељима нашао сам најсигурније склоште у Твој шатор Господе, гдје ни пријатељи ни непријатељи не могу погубити душу моју. Зато благослови непријатеље моје Господе, и ја их благосиљам.“   Најављивана као епохално откриће, уперена против главног јунака, заправо је дала одговор на многа наша питања, недоумице, сумње. Зато благослови Господе, наручиоце и ауторе ове емисије, и ја их благосиљам и не кунем.   Показало се колико је Јавни сервис независан и у служби грађана. Кроз ваше континуиране извјештаје о Цркви, закључно са синоћним документарцем, као најсавременијим рендгеном јасно се детектује у каквом се професионаном стању налази Јавни сервис свих грађана. Нема те новинарске форме и израза којим ће вас неко надмашити, јер сте ви објективно, непристрасно и истраживачко новинарство сахранили. Документарац ћемо убрзо превести и послати на све релевантне међународне адресе, који су већ у континуитету забринути за стање медија у Црној Гори. Мислили смо и раније да то радимо, али сте нам са овим пројектом олакшали посао. Зато благослови Господе, наручиоце и ауторе ове емисије, и ја их благосиљам и не кунем.   Свашта човјеку може да падне на памет, од генијалности до лудости. Али од емисије СВЈЕДОК БОЖИЈЕ ЉУБАВИ научио сам да није центар човјековог бића у уму, него у срцу. Ту се води највећа битка. У њему станује душа и савјест сваког човјека. Ту се човјек сусреће са Богом или ђаволом, са братом или душманином. Срце је ризница из којег добар човјек износи добре плодове, а зао човјек лоше. Ова емисија није ништа рекла о главном јунаку, већ је показала срце оних који су је наручили и потписали. Али сва мржња и клевета стала је у пола сата, и као таква није могла да науди ни истини ни правди, јер вам је то као да сте бацили каменчић у океан Божанског подвига, смирења и трпљења главног јунака – СВЈЕДОКА БОЖИЈЕ ЉУБАВИ. Наравно, увијек побјеђује љубав! Зато благослови Господе, наручиоце и ауторе ове емисије, и ја их благосиљам и не кунем.   Ова емисија нам је открила шта се скрива иза Закона, које су његове намјере и шта је коначан циљ. Чудили смо се зашто у емисијама не зовете никог од предлагача да образложи и брани правне аспекте овог Закона и зашто бјежите од таквих садржаја? Али довољно је одвојити пола сата, одгледати документарац и само ће се касти. Зато благослови Господе, наручиоце и ауторе ове емисије, и ја их благосиљам и не кунем.   Сви се питамо откуда оволики народ на улицима. Шта се то десило? Шта се пробудило у људима? Одакле одједном таква слобода, таква храброст и такво достојанство? Ко их је позвао, сабрао и збратимио? Шта то ријеке људи бране на улицама? Земљу, грађевине, позиције или част, образ и достојанство? Ова емисја је дала одговор. Зато благослови Господе, наручиоце и ауторе ове емисије, и ја их благосиљам и не кунем.   Драге колеге, много смо лијепих, свечаних и величанствених тренутака доживјели у последњих три деценије у васкрслој Цркви у Црној Гори. Али никада тако поносни нисмо били као синоћ. Следећих неколико редака пишем у име стотине младића и дјевојака који су оставили своје родитеље, браћу и сестре, своје каријере и животне успјехе и гледајући СВЈЕДОКА БОЖИЈЕ ЉУБАВИ пошли за њим да своју младост уграде у светињу и живот проведу у манастирском подвигу. Пишем и у име свих нас младих које је ширина и дубина СВЈЕДОКА БОЖИЈЕ ЉУБАВИ опредијелила да кроз свештенички позив носимо благи јарам Христов и да се, не по нашој заслузи, него по бескрајној љубави и повјерењу СВЈЕДОКА БОЖИЈЕ ЉУБАВИ назовемо Царским свештенством. И у име оних који су кроз свето Крштење духовно прогледали. У име оних које је СВЈЕДОК БОЖИЈЕ ЉУБАВИ саслушао, посавјетовао, утјешио, исцијелио, спасио, обукао, скућио, школовао, нахранио. Само Бог зна колико је таквих. У име оних који су без суда побијени, а који су у СВЈЕДОКУ БОЖИЈЕ ЉУБАВИ нашли покоја и правде. У име заборављених подвижника, исповједника и светитеља које је СВЈЕДОК БОЖИЈЕ ЉУБАВИ својом вјером и служењем учинио да засијају у ове наше дане као најљепше звијезде. Синоћ нас је преплавило осјећање благодарности Богу што нас је обдарио да живимо у времену СВЈЕДОКА БОЖИЈЕ ЉУБАВИ. Ви га нажалост само знате, а ми га познајемо. Зато благослови Господе, наручиоце и ауторе ове емисије, и ја их благосиљам и не кунем.   На крају, да завршим ову причу са разапињањем Христовим, јер сам сигуран да је нисте прочитали. Понтије Пилат је рекао тадашњим Јеврејима: Ја не нађох кривице на овога Човјека. А они, помрачени мржњом узвикнуше: Крв његова на нас и на нашу дјецу. Шта се после десило прочитајте сами, јер ће те тек тада схватити лик, дјело и ријеч СВЈЕДОКА БОЖИЈЕ ЉУБАВИ.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      И раније је био паметан, елоквентан, бистар, честит… И раније је имао безмало два факултета (Богословски и апсолвирао је филозофију на Филозофском) и петоро дјеце. И раније је био ректор Цетињске богословије. И раније се појављивао у јавности, али у свијести црногорског народа био је тек само нешто мало више од било којег другог свештеника Митрополије црногорско-приморске.

        Онда је у Скупштини Црне Горе, на хитлеровски начин, усвојен тај Закон о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница. И наједном, као избачен из катапулта, протојереј- ставрофор Гојко Перовић нашао се у жижи догађаја који су услиједили, засијао је над њима као да се сунце појавило у поноћ.   Избацило га је вријеме.   На предлог митрополита Амфилохија, Свети архијерејски сабор Српске православне цркве наименовао је оца Гојка на функцију в.д. ректора Цетињске богословије. Било је то 2002. године (четири године касније постављен је за ректора Богословије). Још није био напунио ни 30 година и међу ректорима осталих богословских школа СПЦ изгледао је као дијете.   Кажем Митрополиту, радостан што је тако младог човјека предложио за тако значајну фунцију и што је на њу постављен: „Сјајан је овај наш отац Гојко, мудрошћу и рјечитошћу увелико надилази своје године“. На то Митрополит каже: „Само да га Бог подржи“, мислећи притом „само да се не узнесе у својим даровима“.   И Бог је подржао свог свештенослужитеља Гојка. Сачувао га је за ово вријеме када Он походи народ свој у Црној Гори, да му буде десна рука. Бог, тако очито, борави у свом винограду којем су слуге прабунтовника, првог, космичког револуционара, онога који је још прије настанка свијета отпао од Њега, запријетиле чупањем из коријена.   Уздигао је величанствене молебне литије, рационалном уму несхватљивог смисла.   А и људском рацију је подарио осјећај Свог присуства, већ два мјесеца држећи над Црном Гором лијепо вријеме, незапамћено у зимско доба. Црногорски народ је у ове дане на граници на којој сваки појединац, по својој слободној вољи коју му је Бог подарио створивши га, бира да ли ће Богу или Сатани.   Гојко Перовић је особити миљеник оног дијела народа који је, имајући вјере, са свијешћу о својим биолошким и духовним коријенима и са осјећајем правде, стао уз Бога. И он више није просто свештеник, чак ни просто човјек, он је – парадигма!   Овакав отпор безакоњу као што су црногорске литије новина је у свијету; нема га у историји људског рода. Изучаваће их стратези. Али, ако то буду радили не видјећи прст Божији на њима, за џаба ће се трудити.   Црногорске литије личе на јерихонске трубе. И кроз њих се пројављује сила Божија. То је сила која је срушила војскама неосвојиве бедеме Јерихона. Та сила срушиће и непријатеља који се у Црној Гори испрсио пред њом. Па, или ће срушити његову гордост и уразумити га да повуче тај Закон који је донио у својој обијести, или ће срушити њега самог.   Оном дијелу народа који је уз Њега, Бог је отворио очи, улио кураж. Примичу се политички избори у Црној Гори.   И као што је вријеме избацило оца Гојка, избациће на учмалу црногорску политичку сцену неке нове, младе људе, Гојкових дарова, који ће црногорски народ избавити од похлепе новопаганске идеологије која је, као неразумна, осилила и у овдашњој Божијој башти.   Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      У оквиру прославе епархијске славе – Сретења Господњег, у Гостопримници је у навечерје празника, 14. фебруара 2020, после празничног бденија, приређено књижевно вече – промоција књиге: „Патријарх Павле – Светац којег смо познавали“ аутора Ђорђа Рандеља, новосадског новинара, публицисте и књижевника.     Намера аутора ове књиге била је да српском народу приближи личност Патријарха Павла, духовног вође који је оставио неизбрисив траг у историји Српске православне цркве. Рандељ је имао прилику да проводи време са блаженопочившим патријархом још у периоду док је био владика рашко–призренски када му је био пратилац и саговорник али и лични шофер на територији Косова и Метохије. Аутор је касније био редован гост Патријарха Павла у Патријаршији и своје доживљаје са тих сусрета нам описује у књизи. Поред аутора о књизи и о патријарху Павлу говорили су и сценариста Јован Марковић и новинар и публициста Владимир Станковић.   Окупљене је поздравио и Епископ тимочки г. Иларион који је подсетио на два догађаја када је Патријарх Павле боравио у Епархији тимочкој и изразио благодарност што је као млади игуман имао прилике да буде у његовом друштву.   Сви заинтересовани моћи ће да купе књигу у црквеној продавници у порти Саборног храма у Зајечару.     Извор: Епархија тимочка
    • Од Логос,
      Сви су чули за Слободу, Једнакост и Братство. Свима треба да буде јасно да су ови појмови, украдени из Новог Завета, од времена Француске револуције умногоме променили смисао повезавши се с ликом обнажене даме на барикадама са фригијском капом.     Уколико заборавимо да је „Господ Дух; а где је Дух Господњи, тамо је слобода“ (2 Кор. 3: 17), реч „слобода“ ће почети да нам клизи из руку као жива риба, или да нестаје као пара, или ће постати тако тешка да ће људи добровољно почети да се одричу слободе.   У животу такође нема никакве једнакости, ни међу половима, ни међу народима, ни међу личностима. Нема је ни у почетним могућностима, ни у загробној судбини, а и добро је што је нема. Ниједна разумна душа не би пристала да бере печурке у шуми где на сваком дрвету има исти број грана и лишћа. Али ми ћемо говорити о „братству“.   У свом библијско-историјском смислу „братство“ више плаши него што привлачи. Прво убиство (Авеља од стране Каина) учињено је у врло малој породици. Брат је пао као жртва братовљевог ударца. Такође, Јосифа Прекрасног браћа само чудом нису убила из зависти, заменивши ропством евентуално крвопролиће, и право је чудо што Јаков касније није умро угледавши крваву одећу вољеног сина. Браћа по оцу (који се зове Аврам) су Арапи и Јевреји. И нешто ми говори да је вечном конфликту између потомства Исмаила и Исака, који је почео још откако је Агара истерана из куће, суђено да траје до свршетка света.   Да су француски револуционари боље познавали Библију, не би тако лакомислено идеју братства повезивали само с топлином породице и међусобном помоћи. Сетили би се да су спор око наслеђа и борба за првородство подједнако својствени земаљском братству као и жељена топлина у односима.   * * *   Прича о блудном сину нам такође говори о тамним странама братских односа. Пажња молитвеника се ове недеље традиционално усредсређује на животне перипетије млађег браце у којем свако има прилику да препозна себе. „Незахвалан сам! Отишао сам, увредио сам Родитеља, све сам протраћио, обрукао сам се, дошао сам до свињског корита. Сад ћу се смирити и идем кући.“ Хвала Богу! Отац чека! Топлина загрљаја, заборављање увреда, радост која покрива све! Теле, одећа, појање – Евхаристија. И није случајно што се на задњем плану појављује старији брат. О њему мало говоримо и размишљао. А требало би.   Такав је наш живот да ако се неко искрено радује нашем повратку, неко други ће обавезно упитати: „Зашто си дошао?“ Ово постоји и у породици, ово постоји и у Цркви. Браћа се туку за пажњу родитеља, понекад се за првородство туку чак у мајчиној утроби (Фарес и Зара у Тамариној утроби). Зашто онда и народи, на пример, не би оспоравали своје првенство у Божијој породици? С ове тачке гледишта је „братски мир међу народима“ управо стално оспоравање првородства. Да ли препознајете историјску и богословску реторику на ову тему?   – Ми смо се први окренули Богу, а ви сте се после научили од нас.   – Ма да није било наших бајонета, шта би било с вашим библиотекама?   – Ви сте увек били варвари и сва ваша сила је само у броју људи.   – Ми имамо више светаца.   – Наши храмови су виши.   – А ми лепше певамо.   И тако даље и томе слично. Јермени, Грци, Руси, Јевреји, Грузијци, Срби, Пољаци... Уопште, сви народи који верују у Једног Бога могу да препознају своје мрачно безумље у овим репликама, а то значи и у овој причи коју сваке године читамо и анализирамо. Притом су свађе око првородства и спорови за Очеву љубав такви да више нема говора о братству. „Овај твој син,“ – за млађег брата каже старији брат. Односно, он одбија да назове братом онога који се вратио, што значи – „боље да је умро“ или „он ми више није брат“.   Земља је тако велика, а нама је тако мало места на њој. И мотив смрти коју некоме желимо или коју неко жели за нас тако очигледно се помаља на површини живота као невидљиво мастило на шифрираном тексту. Митрополит Антоније Сурошки је истицао да молба „дај ми мој део имања“ значи „умри што пре“, јер су људи ступали у посед свог дела тек након смрти родитеља. Ако хоћеш да живиш по својој вољи треба да ти умре отац и да ти остави наследство. Ето тако. Чак и ако је у причи отац – Бог, смисао се не мења. Јер, рекао је Ниче (не само у своје име, већ у име милиона осетивши свеопште расположење) да је „Бог умро“. Тако се смрт поткрада у наизглед невину молбу за поделу имања. И исто тако се смрт поново поткрада у речи старијег сина о млађем: „Твој син“. „Твој син“ значи „он ми није брат“, односно „немам брата“, односно „мој брат је умро“.   За оца је блудни син управо био мртав док је био одсутан и оживео је вративши се. Он тако и каже: „Био је мртав и оживе, нестао је и нашао се.“ А за старијег брата је обрнуто – млађи син је био жив у сећању док је био одсутан, али је дошао и умро је . Духовно је умро, престао је да буде брат.   * * *   Узрок туробности старијег је јака Очева љубав. Ова љубав је изнад људске љубави и зато може да мучи својом узвишеношћу и чистотом. Старији син би могао да каже Оцу: „Не бих се толико љутио и вређао кад би ти мање волео овог бекрију и распикућу. Могао би да га изгрдиш, да га изрибаш, чак и да га истучеш. Могао би да га држиш међу слугама пар недеља и да га храниш помијама. А Ти одмах – одећу, прстен, чизме, теле. То ме вређа. Да си га Ти изгрдио ја бих га чак пожалио и давао му да једе. И још ме вређа то што је мој смерни труд у сенци твог имена скоро неприметан, као да га није ни било. Зар треба толико да згрешим и да прођем кроз стид и губитак како бих ушао у нову радост и доспео у Твој загрљај? Не разумем. Не разумем и повређен сам.“   Тако шкргуће егоизам којим смо задојени. Али у овим питањима има и истине и морамо рећи да постоји. Бог је несхватљив. Његове мисли нису наше мисли. Његова љубав је час строгост узвишених захтева, час свепраштање. Све што је од Њега и у Њему, и с Њим је изнад разума и изнад свих очекивања. Зато старији син по понашању не личи на Оца, не досеже Његову висину, не може да заборави на себе, не уме да се радује.   * * *   У недељу о митару и фарисеју праведно кажемо да својства једног и другог живе у нама. И грешимо, и гордимо се, и молимо се да сви виде, и сматрамо да смо бољи од других. Али и јецамо, и покушавамо да принесемо чисту молитву, и обарамо поглед. Све то постоји у нама. Тако је и с браћом – блудним и верним. Обојица су у нама.   О унутрашњој истоветности живота нашег срца, о његовој духовној историји и причи о блудном сину нема шта да се прича. То је наш портрет. (О! Божанска реч Божанског Учитеља“ Само неколико реченица, а у њима је сва унутрашњост Адамове деце!) А да ли препознајемо себе у старијем сину? То је питање. Размислимо данас о њему. Ево списка питања која нам у томе могу помоћи:   Коме завидимо?   За кога сматрамо да му Бог неправедно чини добро?   Кога од ближњих и даљњих називамо недостојним милости?   Кога не желимо да назовемо братом?   За који наш труд сматрамо да га ја Бог неправедно заборавио?   Зашто ропћемо на Оца и вређамо се?     Ево, пишем и осећам да ме се сва ова питања непосредно тичу. И како је то тежак посао – препознавати себе у најнепривлачнијим ликовима Јеванђеља.     Извор: Православие.ру
×
×
  • Креирај ново...