Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Recommended Posts

Наравно, мислим на храброст у међуљудским односима. :) Наилазите ли на храбре људе? Колико често? У којим ситуацијама су људи најплашљивији? Итд. итд., изволите ;)

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 минута, Џуманџи рече

Наравно, мислим на храброст у међуљудским односима. :) Наилазите ли на храбре људе? Колико често? У којим ситуацијама су људи најплашљивији? Итд. итд., изволите ;)

била сам храбра, па сам едитовала наслов, ако сам погрешила, храбро ћу дизгинем :smeh1:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Оно што је за неког храброст за неког је бесмислица и обрнуто. Основна супстанција храбрости је смисленост. Ако у нечему видимо смисао тежићемо томе, колико је могуће са расуђивањем. Неко ће то расуђивање видети као кукавичлук док ће други недостатак расуђивања видети као малоумност. Ето неких, по мом мишљењу, незаобилазних категорија кад је ова тема у питању...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 42 минута, Jace Jerimoth рече

Основна супстанција храбрости је смисленост

Ово ми и не звучи баш Ок, храброст се пројављује и када можда и не видимо смисао, нити смо у стању да претпоставимо последице.

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Џуманџи рече

Наравно, мислим на храброст у међуљудским односима. :) Наилазите ли на храбре људе? Колико често? У којим ситуацијама су људи најплашљивији? Итд. итд., изволите ;)

Ја признајем да се плашим од Џуманџије... :blush::kucanje::smil443643319dc3d:

Генерално, мислим да људи нису толико покукавичили, мада има и тога, него да често нису ни свесни да требају да одреагују поред онога што виде. Издехуманизовани смо на хиљаду начина. Много има оног "гледам своја посла" или још горе, оно провинцијско-малограђанско и паланачко "да ја лепо сместим своје д*** и то на штету другог", а свет нека пропадне и није нека штета. Примитивни егоизам, ускогрудост и себичност  које се претварају у монструозну затупљеност. :bu:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 минута, εργασία рече

Издехуманизовани смо на хиљаду начина.

Па сад... Ми дехуманитујемо једни друге, што је некако стандард за палог човека, шта знам... Тешко је прихватити да постоји заиста други осим нас самих и у односу на нас саме.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 минута, Muramasa рече

Tamo gde postoji realna mogućnost fizičke pogibije, postoji i hrabrost. Sve ostalo je patetično redefinisanje pojma.

У неким* културама је бити осрамоћен горе и од смрти. 

*неким = мање-више свим :D

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, Џуманџи рече

Наравно, мислим на храброст у међуљудским односима. :) Наилазите ли на храбре људе? Колико често? У којим ситуацијама су људи најплашљивији? Итд. итд., изволите ;)

За себе лично мислим да сам храбра :ani_biggrin: још увек сам спремна да гинем за идеале, е сад.. да ли се те особе  које гину за идеале називају храбрим или будалама, питање је сад ? :))) 

Верујући људи су најхрабрији људи, неверујући људи су највеће кукавице генерално гледано. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Џуманџи рече

Наравно, мислим на храброст у међуљудским односима. :) Наилазите ли на храбре људе? Колико често? У којим ситуацијама су људи најплашљивији? Итд. итд., изволите ;)

Hrabrost je prepoznatljiva u drugima kada iskorace iz uobicajenih, mediokritetskih okvira I delaju neustrasivo po sebe, radi drugoga. Na licnom planu, hrabrost se ogleda u dubokoj iskrenosti prema samom sebi, dodirivanju preumljenja sa preobrazenjskom blagdacu, gde blista Istina.

Hvala Bogu, nailazim na hrabre ljude, od kojih ucim da sve ono sto bi neko smatrao idealizovanjem coveka I njegovih vrlina, u stvari postoji u realnom zivotu I takve ljude susrecemo svakodnevno, samo ih treba prepoznati.

Strah sam po sebi je prisutan u maloj ili vecoj meri kod svakog coveka; Tvoje pitanje je suvise generalizovano; predpostavljam da nema mali broj situacija gde se ispoljava ljudski strah, ali ono sto je zajednicko za sve strahove, mislim da je odsustvo ljubavi.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 минута, "Tamo daleko" рече

Hrabrost je prepoznatljiva u drugima kada iskorace iz uobicajenih, mediokritetskih okvira I delaju neustrasivo po sebe, radi drugoga. Na licnom planu, hrabrost se ogleda u dubokoj iskrenosti prema samom sebi, dodirivanju preumljenja sa preobrazenjskom blagdacu, gde blista Istina.

Hvala Bogu, nailazim na hrabre ljude, od kojih ucim da sve ono sto bi neko smatrao idealizovanjem coveka I njegovih vrlina, u stvari postoji u realnom zivotu I takve ljude susrecemo svakodnevno, samo ih treba prepoznati.

Strah sam po sebi je prisutan u maloj ili vecoj meri kod svakog coveka; Tvoje pitanje je suvise generalizovano; predpostavljam da nema mali broj situacija gde se ispoljava ljudski strah, ali ono sto je zajednicko za sve strahove, mislim da je odsustvo ljubavi.

Савршено :dobro:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Џуманџи рече

Наравно, мислим на храброст у међуљудским односима. :) Наилазите ли на храбре људе? Колико често? У којим ситуацијама су људи најплашљивији? Итд. итд., изволите ;)

Davno sam došla do zaključka da je nesigurnost najveći teret u međuljudskim odnosima. Ugroženost te vrste inicira strah, i nerijetko su takve osobe ili zatvorene, ili agresivne u društvu. 
Apsolutno sigurni, harizmatični i informisani ljudi, blistaju i uživaju u komunikaciji... za njih možemo reći da su najhrabriji, mada ih ja tretiram kao ostvarene i sigurne.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Џуманџи рече

Ово ми и не звучи баш Ок, храброст се пројављује и када можда и не видимо смисао, нити смо у стању да претпоставимо последице.

Не звучи јер је колоквијално изражавање сувише сиромашно да бисмо се њиме користили у разговорима о вишој (или дубљој) стварности. Оно што је потребно јесте да разликујемо бар две нијансе смелости - дерзновеније (дрскост) и мужество (чојство и јунаштво). Стари грци су разликовали четири степена... Код стоика је храброст усвајана сасвим спонтано, кроз спознају да и ствари које нама изгледају пријатно и непријатно имају своју сврху, смисао. У сфери философије Хришћанство је много тога наследило управо од стоика.

Топло препоручујем и једну краћу анализу спартанског учења о страху.

1 hour ago, Рапсоди рече

да ли се те особе  које гину за идеале називају храбрим или будалама, питање је сад ? :))) 

То зависи који су идеали у питању. У сваком случају, мислим да је већа глупост одабрати погрешан идеал него дати живот за њега.

пре 50 минута, "Tamo daleko" рече

ono sto je zajednicko za sve strahove, mislim da je odsustvo ljubavi.

За све демонске страхове да. Међутим, Црква нас учи да такве страхове преображавамо у љубав према Богу и ближњем. Тада страхујемо да нечим не ожалостимо вољену особу, било да се ради о Богу или ближњем. А највећи израз таквог пожртвовања знамо шта је...

пре 8 минута, Ayla рече

uživaju u komunikaciji

Али каквој комуникацији... Човек мора бити амбиверт да би ноншалантно могао да се снађе и у ћаскању и у полемисању о онтологији и етици. Бојим се да је таквих мало...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Ayla рече

Apsolutno sigurni, harizmatični i informisani ljudi, blistaju i uživaju u komunikaciji... za njih možemo reći da su najhrabriji, mada ih ja tretiram kao ostvarene i sigurne.

 

ово није тачно, јер би значило да су само екстровертне особе храбре, харизматичне и информисане, има људи који су интроверти и којима је комуникација са другима тешка, то не значи да у своја четири зида нису и више од екстровертних храбри, харизматични и информисани 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Молитвени спомен Обновљења храма Светог Великомученика Георгија, у народу познатији као Ђурђиц, свечано је прослављен у петак, 16. новембра 2018. године, у манастиру Ораховица у селу Мажићи код Прибоја.   Your browser does not support the HTML5 audio tag.
        О храмовној слави манастира сабрао се верни народ Мажића и Прибоја око свог духовног пастира, Преосвећеног Епископа милешевског Атанасија који је предстојао Божанском Литургијом уз саслужење протојереја-ставрофора Ранка Милинчића, протојереја Спасоје Вујанића и протођакона Николе Перковића.   Након заамвоне молитве Владика Атанасије је пререзао је славски колач и поучио сабрану паству рекавши да је Свети Георгије од свих врлина које је поседовао највише био снабдевен храброшћу за којом је било највише потребе на нашем простору и то се види из тога што се наш народ највише опредељивао да узима за свог вожда, за своју крсну славу управо Светог Георгија.   – Храброст директно изниче из јаке вере. Људи који имају јаку веру у Бога, који знају да је живот осигуран у Богу, који знају да ће истина победити, да је правда јача од неправде, јер Бог заступа истину и правду они то виде и тога се држе, и онда њих не можете застрашити да се он тога одрекне. Данашњи дан нас позива да широко размишљамо о овим стварима. Видите кроз какве је испите прошао Свети Георгије и други мученици, многи из рода нашега, да упоредимо њих са онима који су се зарад земаљских добара и сласти живота одрицали вере, части, поштења, свога имена, беседио је Владика у Светогеоргијевској обитељи.   Славски ручак за све учествујуће прослављаче Светог Георгија у овој светињи припремила је породица Цвијовић из Мажића.   Извор: Епархија милешевска
    • Од Лубеница,
      https://www.facebook.com/events/485245375212267/?ti=ia
       Када причамо о Кошарама, оне су синоним за пакао, за страдање. Није то било само наше лично страдање, било је свеобухватно страдање србског народа. Као што је Господ страдао на Голготи тако је и на Кошарама тадашња омладина страдала, момци од 18,19,20 година. Нећете веровати али горе се десило заиста чудо, мало преко сто војника бранило је положаје у реону карауле Кошаре, који је био неких десетак километара, против много јачег бројнијег непријатеља.
       
      Зато будите наши гости 18. Септембра од 20:00 часова у сали Дома Културе, где ћемо одати почаст овим храбрим момцима.
       
      Програм промоције биће богат различитим садржајем, поред писца књиге 
       
      - Ненада Милкића, 
       
      говориће и песник са Кошара:
      - Слободан Ненадић, наш драги суграђанин, 
       
      борци који буду били у могућности да дођу,
       
       А затим и професор: 
       - Владимир Димитријевић. 
       
      Документарни филм дочараће вам слику онога што су они доживели и преживели, а Хор Светог Николаја Жичкиг на најлепши могући начин пренеће емоцију - песмом.
       
      Позивамо наше драге суграђане да се појаве у што већем броју, као и људе из других градова, како бисмо одали почаст овим храбрим момцима, онако како то само они заслужују.
    • Од Danijela,
      Очајничка нада је такође један од путева на коме можемо сусрести Бога. Постоји за то више примера у јеванђељима и житијима Светих. У јеванђељу св. Марка, у глави 10. читамо причу о слепоме Вартимеју, који сеђаше код капија Јерихона, крај пута и прошаше. Јеванђелска прича о његовом исцељењу пружа нам неке чињенице пресудне за разумевање молитве. Ми се сувише често чудимо што нам молитва не бива услишена. Мислимо да треба само да принесемо молитву, да би Бог постао обавезан да на њу одговори. Уствари, ако помно испитамо своје молитве за мољење, и своје потребе, видећемо да се често не молимо за оно што нам је неопходно но за оно што нам је сувишно. Лакоћа са којом одустајемо од своје молитве када нисмо услишени, показује да чак и када се молимо за нешто без чега не би требало да можемо живети, немамо ни стрпљења ни упорности да у искању истрајемо. Када не успемо да одмах измолимо, више волимо да живимо без тога што нам је потребно, него да се за то очајнички боримо. Један црквени Отац каже да је молитва као - стрела. Стрела је увек способна да полети, да достигне своју мету, да продре кроз отпор вештаства (материје), али само ако је избачена из доброга лука снажном мишицом. Средиште мете погађа само ако је стрелчев нишан непомичан и прецизан. А оно што често недостаје нашој молитви јесте та снага духа, свест о озбиљности наше ситуације.

      живопис капеле св.Симеона Богопримца, Црна Река
      Вартимеј је слеп. Ми не знамо да ли у му се очи помрачивале полако, је ли драги познати свет из његовог погледа исчезавао мало-помало или је тако слеп и рођен. Али, оно што јасно видимо, јесте одрастао човек који седи крај прашњавог пута, просећи. Колико само пута у своме, можда, тридесетогодишњем животу мора да је покушавао да задобије вид? Колико често мора да је посећивао учитеље, свештенике, видаре, и молио за молитве и помоћ од било кога ко би му их могао пружити?! Колико често мора да се понадао, надом која се ослања на људе, разум и искуство, али и на веру у милост и састрадање, понадао у доброту и братску љубав? Колико често мора да се та нада подигла у његовој души да би, онда, неиспуњена, пропала?! И сада га затичемо крај пута код градских капија, уморног од живота, како више и не тражи да прогледа, него већ само покушава да преживи милосрђем пролазника. Не милосрђем горљивим које негује, него милосрђем хладним које без састрадања удељује новац добацујући га безимено гладном просјаку, а да га притом чак и не погледа. Пролазник је такође слеп као и просјак покрај пута, а његово слепило је можда чак и веће зато што је то -слепило срца и савести, он више нема никаквог удела у људском братству. Али, ова прича одвија се у Христово време. Слепи просјак мора да је чуо за овога учитеља, који се прво био појавио у Галилеји и сада путује кроз читаву Свету Земљу, творећи чуда. За човека за којег се говори да исцељује слепе, да је подарио вид слепорођеноме.
      Како ово далеко присуство исцељујућег Бога мора да је оживело Вартимејеву веру и наду, али и његово очајање; наду - зато што је све могуће Богу, очајање зато што ништа није могуће човеку! Ако би му Бог дошао, он би могао бити излечен. Али како би слепац пронашао тог неухватлјивог чудотворца у Галилеји или Јудеји, када се он непрестано селио из места у место и често појављивао само да готово у трену ишчезне? Тај начин на који се Бог приближава и, побуђује и последњу наду и још дубље очајање, није само Вартимејева истина. То је такође и наша сопствена ситуација. Божије присуство је као мач који одељује светлост од таме, али који нас тако често баца натраг у таму тиме што нас заслепљује. И баш зато што је Бог ту, баш зато што је вечни живот могућ очајно је важно да не вегетирамо у животу који пролази.
      Једнога дана Вартимеј, седећи крај пута, зачује да неко људство пролази поред њега. Његов извежбани страх разазнаје нешто нарочито у ходу тих људи, у њиховом разговору, и атмосфери уопште. То није бучна гомила или караван, та скупина има неко своје средиште. Вартимеј пита народ у пролазу:"Ко је то"? Они одговарају:"Исус из Назарета". У томе тренутку свеколико надање и очајање његовог живота достижу врхунац. Он је, у исто време, у најдубљој тами и најблиставијој светлости. Могао би бити исцељен, јер поред њега пролази Бог. Али, морао би да уграби настали тренутак, који ће минути у магновењу. Исус ће му бити на дохвату само неколико корака. Пре тога, биће исувише далеко, заокупљен разговором са другима. Након тога, отићи ће од њега далеко, заувек. Вартимеј вапајем извија своју очајничку наду: "Исусе, сине Давидов, помилуј ме!" То је, бећ само по себи - исповедање вере. Слепи човек мора да се томе домислио у месецима који су сусрету предходили, чувши све приче о исцељењима која је учинио Господ. За Вартимеја Исус није тек неки лутајући пророк. Исус је син Давидов. Вартимеј Га тако назива, тако Му се и моли. Но, сви гласови око слепога заграјаше, наређујући му да ућути. Како се само усуђује да постави један тако безначајан захтев Учитељу, који говори о небесним стварима?! Али Вартимеј зна да је читав његов живот, сва радост и све очајање његовог живота - у његовом слепилу и могућности да оно буде излечено. Тако он виче к Исусу а људи га, уколико гласније виче, љутитије ућуткују. Напокон, зато што се моли усрдно за једину животно му важну ствар, Господ га чује и исцељује га и отвара пред њим нов живот.
      Ово је уистину тешка поука. Како бисмо озбиљни морали бити у мољењу, ако хоћемо да се удостојимо величине сопствене судбине и Бога, Који у Своме смирењу жели да нас слуша! Очај, глад за Богом, животна неопходност за нас онога што иштемо, све су то услови да се стрела наше молитве сигурно вине својој мети, изметнута из напетог лука снажном мишицом и поузданим оком.
      Постоји нешто нарочито у овој причи, на којој бих волео да се још мало задржим. Док се Вартимејева молитва пробија до Господа, одасвуд је окружује метеж. Овај сусрет Господа и Вартимеја догодио се у двострукоме метежу. У унутрашњем метежу Вартимејевих осећања - наде, страха, очајања, узрујаности, и у метежу гласова изван њега, који му наређују да ућути, због тога што је Господ заузет стварима достојним Његова достојанства и светости. Вартимеј није једини који среће Господа усред метежа. Читав наш живот јесте један непрекидан метеж. Низање ситуација, које изискује наше присуство, наша осећања, наше мисли, срце и вољу, у хармонији, у трвењу, и све тако. И усред тога метежа наша се душа окреће ка Господу вапије Му и тражи у Њему починак. Колико само често помислимо да би било тако лако молити се, када не би било ничега што би нас у томе спречавало, и колико нам често управо метеж помаже да се молимо!
       
      Молитва у метежу

      Али, како можемо да се молимо у стању узнемирености? Волео бих да наведем неколико примера и покажем да је то могуће. Ту узнемиреност могао бих готово да назовем предношћу, зато што нам попут неке храпаве стене помаже да се уз њу горе успужемо, када већ нисмо кадри да летимо.
      Прва прича је узета из Житија светих.
      Неки безимени подвижник сусреће другог подвижника, молитвеника, у планинама. Они започињу разговор у коме гост, који је очаран молитвеним духом свога сапутника, пита: "Оче, ко те научи да се молиш без престанка?" А његов домаћин, који увиђа да је човек духовно искусан, одговара: "Ја то никоме не бих рекао, али теби ћу рећи истину - то су били демони". Гост онда рече: "Мислим да те разумем, оче, али дали би могао да ми то подробније разложиш, тако да те не схватим погрешно". Овај му исприча следећу причу:
      "Када бејах млад, бејах неписмен и живљах у малом селу у равници. Једнога дана уђох у цркву и зачух ђакона где чита посланицу апостола Павла, који на том месту заповеда да се молимо без престанка. Када чух те речи, огреја ме нека радост и доживех просветљење. По завршетку службе, оставих своје село у великој радости и повукох се у планине, да бих проводио живот искључиво у молитви... То стање потраја у мени неколико часова. Онда поче да се спушта ноћ, постаде хладније а до слуха ми почеше допирати чудни шумови, кораци и урлици. Око мене засветлуцаше неке страшне очи. Зверови излажаху из својих јазбина, да лове плен који им је као храну Бог назбачио. Ја се препадох, и уколико сенке постајаху дубље, мој страх биваше све већи и већи. Читаву ноћ проведох у ужаснутости корака, прасака, сенки, ужарених очију, од свести о својој беспомоћности, знајући да немам камо да се окренем за помоћ. Тада почех да вапијем Богу само оним речима, које ми долажаху на ум: "Исусе, сине Давидов, помилуј ме, иако сам грешан!" Тако пређе прва ноћ. Ујутро моји страхови ишчезоше, али бејах огладнео. Храну потражих по грмовима и ливадама, но тешко могах да утолим глад. А када сунце опет зађе, осетих да се ужаси ноћи враћају... Почех у вапијању да изгрцавам Богу свој страх и своју наду... Тако прођоше дани и затим месеци. Навикох се на језивости природе, али док бих се молио, из трена у трен искрсавала би нова искушења и невоље. Демони и страсти почеше да ме спопадају са свих страна, и пошто престаше да ме плаше ноћне звери, силе таме бешњаху против моје душе. И ја још више него раније, вапијах Господу речима: "Господе, Исусе Христе, помилуј ме!" Ова борба трајала је годинама. Једнога дана нађох се на измаку снага. У својој агонији и јаду почех без престанка да вапијем Богу, али одговора не беше. Бог ми изгледаше неумољив, и пошто се искрзана нит надања у мојој души већ прекиде, препустих се Господу, говорећи: "Ти ћутиш, не бринеш због овога што ми се дешава, али Ти си још увек мој Бог и мој Господар, и ја ћу пре умрети на овоме месту него што ћу одустати од свог искања!" А онда, изненада, Господ ми се јави и на мене и све око мене спусти се - мир. Дотад ми се чинило да је сав свет у тами, а сада га гледах где се купа у божанственој светлости, блистајући благодаћу Божијег присуства, која одржава све створено. Тада, у бујици љубави и благодарности, ускликнух Богу једину молитву која је изражавала све у мени: "Господе, Исусе Христе, помилуј ме грешног!" И отада, у радости, и страдању, искушењу и борењу или у часу када ме походи мир, ове речи ми свакад избијају из срца. Оне су песма моје радости, мој вапај Богу, молитва моја и моје покајање".
      Овај пример непознатог подвижника показује нам како страдање, очајање и неспокој изнедравају из нас ове речи молитве. Тај очајнички вапај, рођен из наде која је јача од очаја, храни се очајањем и надилази га.
      Митрополит Антоније (Блум)
       
      ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР, година 31.свеска 184. број 6/88 страна 259.
    • Од .............,
      Све је мање мајки у нашој земљи. Не судимо никоме, но само жалимо. Жалимо због све мањег броја деце. Живимо у несигурним временима, то је тачно. Али живели су и наши преци, борили се кроз још тежи живот. Ратови, сиромаштво, болест, смрт – свет је био далеко несигурније место за рађање деце.
      Па, ето, ми смо живи.

      Можемо налазити оправдања, говорити како они нису знали за боље, како су били тако васпитани, како су можда децу на неки начин повредили рађајући их у таквим условима, али ја бих пре рекао да су они имали снажнију веру. Деца су се рађала, расла, борила се и радовала. И због тога, што је нека мајка у тешким околностима  решила да роди наше родитеље, или нас саме, ми смо данас живи. А живот, ма шта ми умишљали, живот јесте добар.
      Мајчинство је по себи храброст. Другачије не може бити: мајка је храбра јер је спремна да воли и да се жртвује за другог. Бити неспреман за мајчинство значи бити неспреман за љубав.
      Шта би било да је девојка Марија ипак одбила да роди дете? Њен живот је већ довољно био тежак! Да је размишљала нашом, данашњом ,,логиком”, можда би упитала анђела да сачека док каже своју одлуку, док се ,,ствари не реше”.
      Богомајка је пристала да роди Дете. Вест је била радосна, а морала је ћутати. Ако је двема душама рекла, а певала би пред свима ону песму захвалности што је из срца топло измолила пред Јелисаветом. Догађај огроман, дар несагледив, а људи ситни и ситничави очекивали су од ње да се због тог дара стиди. Јер лакше је било поверовати у туђи грех неголи у Божију милост. Могли су је и каменовати да Јосиф није поверовао у Божији промисао.
      Како ли је било трпети на себи поглед пун презира упућен од стране најрођенијих?
      Вероватно су је омрзнули, одбацили, гледали као блудницу, називали је иза леђа и у очи погрдним именима. Вероватно је Богомајка и плакала. Њена вера је била јака, непрегледна, а нарав питома, али била је скоро па дете, млада девојка, и већ презрена.
      Колико ли је било болно сазнање Пресветој Богородици да ће  у трудовима, у великом болу који ломи цело тело, ићи од дома до дома, молећи за чисти под на који би спустила своје дете? И да ће морати да легне у обичну шталу, да ће се мирис њене крви узмешати са мирисом балеге и вуне и да ће се њено дете родити као обични бескућник. Питала се, сигурно, да ли ће дете живети као и она, тешко и сиромашно, од самог свог рођења. Да ли је требала да се пита какав је то живот за дете, ма, треба ли уопште да роди?
      Пред Богомајком, али и пред сваком мајком, увек су живи и присутни анђели који су наговестили нови живот, и увек ће Бог бити присутан где год је човек спреман да воли и да се жртвује.
      Плач након што је родила Дете био је плач радости. Веће радости нема, нити ће бити. Све мајчине нити након што роди стајаће стабилно, испреплетане око дететовог лика.
      Одбачени? Опсовани? Презрени? Тежак и несигуран пут пред вама?
      Па шта?
      Пут пред мајком је несигуран, макар било стотине благовесника.
      Породица може срести бол, несрећу, крст. И то се све дешава са разлогом. Као што се с разлогом постаје мајка.
       
      С разлогом је порађај највећи бол за људско тело, потребно је схватити да без великог бола нема великог благослова, нити без плача може бити смеха. Бити Мајка надвисује све трагедије. Постати и остати мајка детету, а изгубити све остало – и то је добитак.
       
      Многи, на жалост, немају благослов рађања, али се труде целим својим бићем да га или стекну, или надоместе неким другим трудом, даром, жртвом. Не треба хулити на благослов Божији, за који се многи моле и труде, не треба га  одбацвати.
       
      Од трена кад жена одлучи да буде мајка, увек ће се наћи пут и начин који ће Господ указати, као што је указао и пут до оне витлејемске штале. У свакој мајци Он види Своју.
       
      Нема радосније вести у свету, међу људима, биљкама, зверима и свом природом, никада до сад, нема радосније вести до рођења новог детета, новог човека.
      Мајка је највернији Божији помоћник. Најпожртвованији анђео.
       
      За Христа и за сву осталу децу овог света – света си, мајко.
       
      Нека је сретан празник Материце.
       
      Марко Радаковић
      Извор: Видовдан
    • Од Сефора,
      У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави. Ми љубимо њега, јер Он први заволи нас. Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега није видио. Ову заповијест имамо од Њега: Који љуби Бога, да љуби и брата својега.
      Прва саборна посланица светог апостола Јована  Гл. 4, 18-21.
      Ја ћу одмах на почетку рећи да страхови који су на изглед нешкодљиви (страх од узаног простора, страх од дубине, страх од висине, страх од затвореног простора, страх од пакла, стах од видљивих и невидљивих непријатеља,  ... ) онемогућавају човеку слободно кретање и норамалан друштвени- духовни живот.
      Неколико речи о страху од пакла ...
      Примећено је да код човека освешћеног за Бога у себи, страх од смрти престаје да буде страх од биолошког умирања, већ се замењује страхом од пакла. Шта је то пакао !?
      Уколико човек не схвати пакао као вечну одвојеност од Бога и људи,
      страх од пакла код таквог човека, може да изазове ( римокатолички однос према Богу ) страх који онемогућава човеку нормалан друштвено - духовни живот.
      Неколико речи о страху од видљивих и невидљивих непријатеља ...
      Још је примећено да умишљени страх од невидљивих и видљивих непријатеља
      постаје човеков највећи непријатељ на његовом путу ка достизању савршене љубави према Богу и људима.
      Како се излечити од страхова !?
×
×
  • Create New...