Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Recommended Posts

Наравно, мислим на храброст у међуљудским односима. :) Наилазите ли на храбре људе? Колико често? У којим ситуацијама су људи најплашљивији? Итд. итд., изволите ;)

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 6 минута, Џуманџи рече

Наравно, мислим на храброст у међуљудским односима. :) Наилазите ли на храбре људе? Колико често? У којим ситуацијама су људи најплашљивији? Итд. итд., изволите ;)

била сам храбра, па сам едитовала наслов, ако сам погрешила, храбро ћу дизгинем :smeh1:

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Оно што је за неког храброст за неког је бесмислица и обрнуто. Основна супстанција храбрости је смисленост. Ако у нечему видимо смисао тежићемо томе, колико је могуће са расуђивањем. Неко ће то расуђивање видети као кукавичлук док ће други недостатак расуђивања видети као малоумност. Ето неких, по мом мишљењу, незаобилазних категорија кад је ова тема у питању...

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 42 минута, Jace Jerimoth рече

Основна супстанција храбрости је смисленост

Ово ми и не звучи баш Ок, храброст се пројављује и када можда и не видимо смисао, нити смо у стању да претпоставимо последице.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
1 hour ago, Џуманџи рече

Наравно, мислим на храброст у међуљудским односима. :) Наилазите ли на храбре људе? Колико често? У којим ситуацијама су људи најплашљивији? Итд. итд., изволите ;)

Ја признајем да се плашим од Џуманџије... :blush::kucanje::smil443643319dc3d:

Генерално, мислим да људи нису толико покукавичили, мада има и тога, него да често нису ни свесни да требају да одреагују поред онога што виде. Издехуманизовани смо на хиљаду начина. Много има оног "гледам своја посла" или још горе, оно провинцијско-малограђанско и паланачко "да ја лепо сместим своје д*** и то на штету другог", а свет нека пропадне и није нека штета. Примитивни егоизам, ускогрудост и себичност  које се претварају у монструозну затупљеност. :bu:

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 5 минута, εργασία рече

Издехуманизовани смо на хиљаду начина.

Па сад... Ми дехуманитујемо једни друге, што је некако стандард за палог човека, шта знам... Тешко је прихватити да постоји заиста други осим нас самих и у односу на нас саме.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 4 минута, Muramasa рече

Tamo gde postoji realna mogućnost fizičke pogibije, postoji i hrabrost. Sve ostalo je patetično redefinisanje pojma.

У неким* културама је бити осрамоћен горе и од смрти. 

*неким = мање-више свим :D

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 сат, Џуманџи рече

Наравно, мислим на храброст у међуљудским односима. :) Наилазите ли на храбре људе? Колико често? У којим ситуацијама су људи најплашљивији? Итд. итд., изволите ;)

За себе лично мислим да сам храбра :ani_biggrin: још увек сам спремна да гинем за идеале, е сад.. да ли се те особе  које гину за идеале називају храбрим или будалама, питање је сад ? :))) 

Верујући људи су најхрабрији људи, неверујући људи су највеће кукавице генерално гледано. 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 часа, Џуманџи рече

Наравно, мислим на храброст у међуљудским односима. :) Наилазите ли на храбре људе? Колико често? У којим ситуацијама су људи најплашљивији? Итд. итд., изволите ;)

Hrabrost je prepoznatljiva u drugima kada iskorace iz uobicajenih, mediokritetskih okvira I delaju neustrasivo po sebe, radi drugoga. Na licnom planu, hrabrost se ogleda u dubokoj iskrenosti prema samom sebi, dodirivanju preumljenja sa preobrazenjskom blagdacu, gde blista Istina.

Hvala Bogu, nailazim na hrabre ljude, od kojih ucim da sve ono sto bi neko smatrao idealizovanjem coveka I njegovih vrlina, u stvari postoji u realnom zivotu I takve ljude susrecemo svakodnevno, samo ih treba prepoznati.

Strah sam po sebi je prisutan u maloj ili vecoj meri kod svakog coveka; Tvoje pitanje je suvise generalizovano; predpostavljam da nema mali broj situacija gde se ispoljava ljudski strah, ali ono sto je zajednicko za sve strahove, mislim da je odsustvo ljubavi.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 8 минута, "Tamo daleko" рече

Hrabrost je prepoznatljiva u drugima kada iskorace iz uobicajenih, mediokritetskih okvira I delaju neustrasivo po sebe, radi drugoga. Na licnom planu, hrabrost se ogleda u dubokoj iskrenosti prema samom sebi, dodirivanju preumljenja sa preobrazenjskom blagdacu, gde blista Istina.

Hvala Bogu, nailazim na hrabre ljude, od kojih ucim da sve ono sto bi neko smatrao idealizovanjem coveka I njegovih vrlina, u stvari postoji u realnom zivotu I takve ljude susrecemo svakodnevno, samo ih treba prepoznati.

Strah sam po sebi je prisutan u maloj ili vecoj meri kod svakog coveka; Tvoje pitanje je suvise generalizovano; predpostavljam da nema mali broj situacija gde se ispoljava ljudski strah, ali ono sto je zajednicko za sve strahove, mislim da je odsustvo ljubavi.

Савршено :dobro:

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 часа, Џуманџи рече

Наравно, мислим на храброст у међуљудским односима. :) Наилазите ли на храбре људе? Колико често? У којим ситуацијама су људи најплашљивији? Итд. итд., изволите ;)

Davno sam došla do zaključka da je nesigurnost najveći teret u međuljudskim odnosima. Ugroženost te vrste inicira strah, i nerijetko su takve osobe ili zatvorene, ili agresivne u društvu. 
Apsolutno sigurni, harizmatični i informisani ljudi, blistaju i uživaju u komunikaciji... za njih možemo reći da su najhrabriji, mada ih ja tretiram kao ostvarene i sigurne.

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 часа, Џуманџи рече

Ово ми и не звучи баш Ок, храброст се пројављује и када можда и не видимо смисао, нити смо у стању да претпоставимо последице.

Не звучи јер је колоквијално изражавање сувише сиромашно да бисмо се њиме користили у разговорима о вишој (или дубљој) стварности. Оно што је потребно јесте да разликујемо бар две нијансе смелости - дерзновеније (дрскост) и мужество (чојство и јунаштво). Стари грци су разликовали четири степена... Код стоика је храброст усвајана сасвим спонтано, кроз спознају да и ствари које нама изгледају пријатно и непријатно имају своју сврху, смисао. У сфери философије Хришћанство је много тога наследило управо од стоика.

Топло препоручујем и једну краћу анализу спартанског учења о страху.

1 hour ago, Рапсоди рече

да ли се те особе  које гину за идеале називају храбрим или будалама, питање је сад ? :))) 

То зависи који су идеали у питању. У сваком случају, мислим да је већа глупост одабрати погрешан идеал него дати живот за њега.

пре 50 минута, "Tamo daleko" рече

ono sto je zajednicko za sve strahove, mislim da je odsustvo ljubavi.

За све демонске страхове да. Међутим, Црква нас учи да такве страхове преображавамо у љубав према Богу и ближњем. Тада страхујемо да нечим не ожалостимо вољену особу, било да се ради о Богу или ближњем. А највећи израз таквог пожртвовања знамо шта је...

пре 8 минута, Ayla рече

uživaju u komunikaciji

Али каквој комуникацији... Човек мора бити амбиверт да би ноншалантно могао да се снађе и у ћаскању и у полемисању о онтологији и етици. Бојим се да је таквих мало...

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 3 минута, Ayla рече

Apsolutno sigurni, harizmatični i informisani ljudi, blistaju i uživaju u komunikaciji... za njih možemo reći da su najhrabriji, mada ih ja tretiram kao ostvarene i sigurne.

 

ово није тачно, јер би значило да су само екстровертне особе храбре, харизматичне и информисане, има људи који су интроверти и којима је комуникација са другима тешка, то не значи да у своја четири зида нису и више од екстровертних храбри, харизматични и информисани 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Сваке године у време Великог поста прослављамо недељу Свете Марије Египћанке. Света Марија имала је само дванаест година када је напустила дом свој и отпутовала у Александрију, где се дуги низ година одавала разузданом и ,,незаситном” сексуалном понашању, ,,хватајући у замку многе душе”, понирући све дубље и дубље у пропаст, све док једног дана — покушавајући да уђе у цркву — није доживела како јој невидљиво биће забрањује да ступи унутра.      Тада је спознала грех свој, дубоко се покајала и помолила Мајци Божјој, па јој беше допуштено да уђе у храм, и тако отпоче своје ново животно путешествије. Након тога наставља живот свој у пустињи, где се у два наврата сусреће са духовним оцем, и ту остаје годинама све до упокојења након примања Свете тајне причешћа. У необичном заокрету на самом крају приче, према предању, оцу Зосими је да сахрани светитељку у пустињи помогао лав који је туда пролазио. Свако ко воли Аслана из Нарније и зна за њега, сигурна сам да ће делити моју љубав према овом малом детаљу.   Упуштамо се у ову оштроумну и невероватну причу усред нашег великопосног путовања, која наглашава не само снагу покајања, већ и битку између неморалности и светости. Међутим, понекад у дискусијама које следe остајем запањена чистотом и побожношћу приче (са могућим трачком сумње у женски ерос), уместо да проникнем у дубину и сложеност људског искуства. Мислим да ако овo доживимо само као причу о моралу и аскетској борби за моралност, а не као егзистенцију саму по себи, ми заправо ризикујемо да пропустимо потпуно и невероватно значење онога што се могло десити, и — можда још дирљивије — шта би се још увек могло збити у нашем животу.   Оно што се често наводи у коментарима на ову причу, а уистину и у речима које се приписују светитељки, јесте вољна ,,разузданост” њеног греха, запањујућа и беспрекорна природа њеног покајања, а затим и храбра аскетска борба у пустињи. Ови догађаји из приче су сами по себи истинити и наглашавају врлине којима сви треба да тежимо. Међутим, питам се и шта је то њу довело у стање с почетка ове приче. Шта се то збило у њеном детињству да ју је довело до тога да напусти кућу са дванаест година како би се сама преселила у велики град? Да ли је била социјални изгнаник? Да ли је била злостављана? Да ли је имала породицу? Који се то образац понашања дубоко усадио у њој? Какав је осећај вредности носила у себи? Шта је тражила у промискуитетном понашању? Да ли се њена телесна пожуда испреплетала са изопаченим трагањем за љубављу и интимношћу које никада није ни познавала?   Ми никада не говоримо о њеној патњи или емотивним растројствима који су вероватно постојали, него говоримо радије о томе како је њена воља била слободна и злурада, док је у замку хватала бедне мушке душе на сваком кораку. Међутим, као истраживач дубинске психологије, питам се који су то обрасци и покидани унутрашњи односи и кaкви су то комплекс и жудња који су је гонили до сусрета са Богом, тог тренутка милости, када је заиста спознала себе (или како би то Јунг рекао, упознала своје „сопство”) и сломила се. Она се сећала да је током трагања за жртавама следила ходочаснике до цркве. Међутим, као неко ко је научен да изучава несвесни део личности, запитала бих се да ли је црква заправо била небитна чињеница у том тренутку? Могли бисмо тврдити да ју је нешто што је било присутно у њеној души одвело пред цркву и да се ту одмах на улазу суочила с подељеношћу онога што бисмо теолошки могли да схватимо као стварност Божју насупрот стварности коју је сама креирала, односно онога што би jунговци назвали ,,сопство” и њена личност / комплекс. Та оштра подељеност, разматрана у психологији, била би застрашујућа — чак и паралишућа — када би први пут пробила у свесни део личности. Ово може да изгледа као крај света или као отварање дубоке празнине. Још један корак напред може се чинити немогућим. Али се онда склања у страну и допушта да се сва истина обелодани. Нешто  продире у њену свест. И онда она почиње да плаче. Ово се често дешава у клиничком окружењу када променимо угао посматрања стварности и изненада спознамо таму прошлости која је с олакшањем одбачена услед јарке светлости садашњости. Сузе наговештавају трагање за оним ко смо и где смо били пре него што је ново стање пустило корење и почело да расте. Нико није рекао да је исцељење лако.   Ако нагласимо само чистоту и нечистоту, можемо пропустити стварну величанственост лепоте онога што би се могло догодити и онога што ће се заправо збити када се наше мале стварности сусретну са вишом Стварношћу. Као што је то Свети Максим Исповедник изложио, „врлина постоји ради истине, али истина не постоји зарад врлине”. Такав сусрет са истином почетак је надања — не зато што грешник може бити спашен у моралном заокрету, већ зато што се у особи отвара унутрашњи простор који може променити целокупно њено постојање, односно целокупно искуство света.  То је почетак слободе, нераскидиво везан са искуством љубави. Дакле, иако су јој греси забранили да уђе, рекла бих да се нешто такође пробило у њену свест, а то је оно што ја замишљам као дубоки унутрашњи очај, и то је са собом донело наду, због чега је изненада могла спознати свој грех као грех. Пригрлила је надање, а затим је остатак живота провела борећи се да задржи то стање. Она говори оцу Зосими о патњама које је искусила у пустињи. Али демони се не баве само моралношћу, нити се са психолошке стране баве комплексима који нас терају да деламо на начине на које ми радије не бисмо делали; они нападају наш начин постојања и краду нам радост и слободу на свим нивоима и не одустају лако. Међутим, као што би вам сваки психоаналитичар казао, једном када се спозна другачији начин гледања на стварност и што је још важније, када се он у потпуности искуси, започиње тотална револуција и — као што је моја менторка Ен Уланов говорила – то је ,,борба до последње капи крви”. Компликовано је. Пустити ново корење није ништа мање чудесно. То је заиста ствар лепоте, преображај који је тек испуњен — као што су стари хришћански алхемичари говорили — „Бог дарује”. По мом мишљењу ово чини њену причу још динамичнијом и не само симболом покајања у оном значењу у којем се најчешће користи, него и симболом љубави која се пробија кроз дубоке обрасце понашања и отвара врата на другачији начин, онај за који би се морала борити телом и душом, гребати и рукама и ногама да га задржи. Мора да су њена искуства са Богом била веома, веома снажна чим су проузрокавала тако радикално преумљење а потом су је и надахнула за борбу која је уследила са свим демонима и комплексима и даље присутним у њеној души. Борба је почела.   То је дирљива, чудесна и крајње узнемирујућа прича коју замишљам не само као приповест о греху и искупљењу, него и о дубоком исцељењу очаја и усамљености, о сусрету са правом љубављу и доживотном борбом, коју у свакоме од нас може покренути један такав иницијални сусрет док ми тежимо да постанемо оно за шта смо рођени — бића која су створена за заједништво са Богом и са другима. То је прича о љубави и њеној снази, баш онаквој какву налазимо у свим најбољим причама. Света Маријо, моли се за све нас у ове великопосне дане за наше борбе за љубав и слободу и да не одвојимо нашу храброст од твоје изузетне храбрости.   Др Пиа Софија Чаудари     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Ситуација са пандемијом коронавируса је нова за све људе у свијету а када се суочавамо са новим стварима нормална реакција нашег организма је страх. Ми психотерапеути вјерујемо да је сваки поремећај који се појави одговор нашег бића да се прилагоди и избори са новонасталом ситуацијом, казала је психолог и психотерапеут Јевросима Пејовић гостујући у синошњем издању „Интернет литије“ Радио-Светиогоре.     Она је истакла да је јако битан начин на који се ми суочавамо са страхом.   „На самом почетку бих вољела да разјасним и замолим слушаоце да запамте једну ствар. Храброст није како већина нас мисли емоција супротна страху већ начин како се носимо са страхом.Важно је како ћемо показивати ту храброст. Било би сулудо да не поштујемо прописе, савјете и ограничења које нам прописује струка прије свега љекари и понашати се као да овај вирус не постоји. Са друге стране ово је ситуација у којој преиспитујемо егзистенцијална питања, па и питања живота и знате,ограничење кретања у нормалним условима је највећа казна коју можемо да добијемо па се због тога један дио нашег бића буни. Међутим овај период се може искористити на конструктиван начин због суочавања са самим собом и са својим најближима јер овај период подстиче раст и скоро да не постоји особа која неће порасти за ново искуство односно којој ово искуство физичке дистанце неће донијети неке нове увиде.“   Одговарајући на питање да ли постоји нека општа метода која би се препоручила за превазилажење осјећања страха и анксиозности психолог Пејовић је казада да на жалост не постоји унивезална метода која би одговарала свима.   „Исто као што бирамо духовника према својим потребама и начину на који нам преноси учење о вјери,тако бирамо и психотерапеута. Важно је да нас страх не преплављује до мјере када се одражава на наше свакодневне активности. Такође је битно да структуришемо дан, односно да преузмемо контролу над својим временом и животом, јер кад имамо осјећај да наш живот зависи од наших активности, ми се не препуштамо безнађу и не гледамо у неизвјесност и страх. У неким културама се практикује медитација и тзв. вјежбе пуноће ума (mind fulness), међутим те технике нису толико блиске нама и нашим културама. Нама православним хришћанима је још лакше живјети са тим неизвјесностима и носити се са њима јер имамо вјеру у Бога живога и један од савјета би био да се молимо и на тај начин будемо у контакту са Оним вишим од нас самих.“   На примјеру држава из региона које су покренуле облике психолошког савјетовања и волонтеризма у вријеме епидемије коронавируса Јевросима Пејовић наводи да је то такође случај и у Црној Гори.   „Код нас такође постоји успостављен систем и уколико вас преплављује страх или процјењујете да вам је потребна помоћ Црвени крст и Дом здравља имају отворену линију. Искористила бих ову прилику и позвала све вас који имате потешкоћа да се носите са ситуацијом да слободно окренете њихове бројеве телефона јер су са друге стране људи који су се школовали да помажу управо у овим ситуацијама и који су ставили своје знање и искуство на располагање вама са љубављу.“ додала је на крају свог разговора за „Интернет литију“ психолог и психотерапеут Јевросима Пејовић.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Дана 16. јануара 2010. године навршило се двије године од свирепог убиства Оливера Ивановића, лидера СДП- а, који је био један од најзначајнијих српских политичара са Косова и Метохије. Убијен је 16. јануара 2018. године у 8:15 часова, пред вратима канцеларија у којима је провео скоро двије деценије политичког рада.   Звучни запис емисије   Из архиве нашег Радија доносимо разговор који смо 16. јануара 2019. године, поводом прве годишњице Оливеровог убиства, снимили са његовим рођеним братом судијом Мирославом Ивановићем.   „Оно што мени импонује, и што на неки начин ублажава бол цијеле породице је управо чињеница што људи данас све више говоре о Оливеру. Људима се враћа сјећање на све шта је и како је Оливер за њих радио, или за неког другог а они су били свједоци и очевидци тога. Ја сам у ситуацији да, шетајући овим градом, бивам заустављан од људи који осјећају потребу да ми нешто кажу. Углавном се то своди на опис и препричавање свега онога шта им је Оливер у животу учинио, како им је помогао, како је у неким ситуацијама реаговао. Све то, у афирмативном смислу, помаже нам да мало утихне бол због Оливеровог губитка, јер и ми коначно, и онако нескромно сад схватамо да је Оливер заиста био велики човјек“- каже г. Ивановић.   Он се сјећа и Оливеровог суђења и каже да у моменту када је Оливеру изречена првостепена пресуда по којој је за једну оптужницу добио девет година затвора и додаје:   „Иза судског вијећа, у публици, чуо се врисак, плач, једна невјероватна драма људи које смо морали умиривати. У исто то вријеме Оливер се окреће и рукама показује, и говори ,,Смирите се, није ово ништа. Још ћемо се ми борити“. Дуго сам у судству али ја нисам имао прилике да видим толику храброст“-каже судија Мирослав Ивановић.     У животу породице Ивановић и животу Оливера Ивановића спојено оно нераскидиво Косово и Метохија и Црна Гора, и косовски завјет и учење Марка Миљанова. Оливер ће живјети вјечно јер их је испунио!     Извор: Радио Светигора
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У петак, 6. децембра 2019. године, када наша Црква прославља светог Амфилохија Иконијског, светог Григорија и светог Александра Невског, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради. Епископу су саслуживали протојереј Драган Брашанац и ђакон Урош Костић, за певницом су појали протојереј Драгослав Милован и протонамесник Мирољуб Миладинвић, а чтецирао је г. Владан Степовић.   Звучни запис беседе   Светој Литургији присуствовало је неколико десетина верника који су се постом и молитвом припремали за Свето Причешће, а њима се Владика Јован обратио беседом у којој је протумачио прочитано јеванђељско зачало:   “Кад би сваки човек, браћо и сестре, тим пре хришћанин, имао стално на уму јеванђељску поруку и када би се бар мало потрудио да живи јеванђељским животом, онда би све било другачије, како у том човеку, тако и у целом свету. Лакше бисмо научили како да се молимо и како да живимо, како да ово време које нам је дато искористимо на добро и да њиме стекнемо вечни живот. Када би човек стално читао Свето Писмо, онда би сваки човек схватио да смо ми само пролазници у овоме свету, да је наше време овде ограничено.    Наша се вера састоји управо у вери у живот вечни, јер Бог човека није створио за време, него за вечност; није га створио за пролазно, него за непролазно. Све оно што је у Богу је вечно и непролазно. Господ је у данашњем Јеванђељу поручио да бдимо јер не знамо када ће Он доћи. Наша вера је да верујемо да ће Господ доћи. Он је једном дошао као Спаситељ, да спаси човека који је престао да га слуша. Други пут кад буде дошао, Господ ће доћи као Судија, као праведни Судија, а не као осветник. Мудра је данашња порука која каже: “Бдите, јер не знате ни дана ни часа када ће Господ доћи”.    То и треба да буде наша стална молитва: “Господе, дођи”, али да имамо унапред спремљена врлинска дела, да имамо шта да дамо Господу. Велико је достојанство бити човек, браћо и сестре. Господ нас опомиње да стражимо над собом зато што не знамо у који ће час Господ доћи. Замислите да нас затекне Господ када смишљамо зло, освету, да нас затекне у мржњи, а не у љубави. Хришћанска свест нам налаже да сваког тренутка треба бити спреман за сусрет са Господом. Ми не одлучујемо о свом животу, колико ћемо живети, то је на Господу. Знам, није лако браћо и сестре, у овом свету који у злу лежи, бити спреман за сусрет са Господом. Али наша је одлука за шта ћемо се у овом свету одлучити, за добро или зло. Из тог нашег слободног избора произлази и наша одговорност.    Слобода је дар Божији, и човек је најсличнији Богу по слободи. Бог нам је дао себе, дао нам је Јеванђеље, шта бисмо још хтели? Господ чека да се човек покаје и да се исправи. Бог чека да дође, и неће доћи док и добро и зло у овом свету не доврше своје. Буди у добру и бићеш награђен. Зато Бог не кажњава човека одмах када погреши, јер чека да се човек освести, да се опамети. Паметан човек неће чинити зло, а најгоре је када човек постане лењ да учини добро, кад изгуби веру да може да учини добро. Вера ти даје храброст, вера те подиже, вера те снажи. Вера не да човеку да га обузме оно што не треба.    Човек као икона Божија треба да зна да треба да светли и ономе другоме који је поред њега. Зато Господ неће да дође док не сазри и добро и зло. Бог грешнику даје време, или како ми кажемо толике године, да би се покајао, јер кад дође пред Господа онда нема више покајања. Господ нас позива да стражимо над собом и баш то незнање, што не знамо када ће Господ доћи, треба да буде судбоносни и морални подстрек за велика и јеванђељска стваралаштва и стражења.    Свети оци истичу наше мисли и стражење над њима, јер у мислима све почиње, и добро и зло. Сваки од нас је домоуправитељ, а Господ од домоуправитеља тражи веру и мудрост. Ако је човек веран, не чини зло, а нема мудрости, онда од таквог човека нема користи. Господ добре и верне слуге своје награђује. А сваки од нас је слуга Божији. Свако наше добро огледа се у томе колико послужујемо другоме. Браћо и сестре, оно што је важно за нас хришћане јесте да стражимо над собом. Наше понашање треба да буде достојанствено.   Нека би нам Господ помогао да се потрудимо да будемо свесни да нисмо овде вечити, да ништа од овоземаљског што стварамо нећемо понети са собом. То не значи да не треба и овде да ствараш, али све то је мање вредно од онога што човек носи са собом кад одлази са овог света. А шта носи са собом? Као што песник каже, скрштене беле руке и добра дела, ако их има. Зато треба да се трудимо да не прекардашимо достојанство људско, да живимо по Богу и по Јеванђељу. Бог вас благословио”.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Молитвени спомен Обновљења храма Светог Великомученика Георгија, у народу познатији као Ђурђиц, свечано је прослављен у петак, 16. новембра 2018. године, у манастиру Ораховица у селу Мажићи код Прибоја.   Звучни запис беседе   О храмовној слави манастира сабрао се верни народ Мажића и Прибоја око свог духовног пастира, Преосвећеног Епископа милешевског Атанасија који је предстојао Божанском Литургијом уз саслужење протојереја-ставрофора Ранка Милинчића, протојереја Спасоје Вујанића и протођакона Николе Перковића.   Након заамвоне молитве Владика Атанасије је пререзао је славски колач и поучио сабрану паству рекавши да је Свети Георгије од свих врлина које је поседовао највише био снабдевен храброшћу за којом је било највише потребе на нашем простору и то се види из тога што се наш народ највише опредељивао да узима за свог вожда, за своју крсну славу управо Светог Георгија.   – Храброст директно изниче из јаке вере. Људи који имају јаку веру у Бога, који знају да је живот осигуран у Богу, који знају да ће истина победити, да је правда јача од неправде, јер Бог заступа истину и правду они то виде и тога се држе, и онда њих не можете застрашити да се он тога одрекне. Данашњи дан нас позива да широко размишљамо о овим стварима. Видите кроз какве је испите прошао Свети Георгије и други мученици, многи из рода нашега, да упоредимо њих са онима који су се зарад земаљских добара и сласти живота одрицали вере, части, поштења, свога имена, беседио је Владика у Светогеоргијевској обитељи.   Славски ручак за све учествујуће прослављаче Светог Георгија у овој светињи припремила је породица Цвијовић из Мажића.   Извор: Епархија милешевска
×
×
  • Креирај ново...