Jump to content

Овде још нема ничега

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Сваке године у време Великог поста прослављамо недељу Свете Марије Египћанке. Света Марија имала је само дванаест година када је напустила дом свој и отпутовала у Александрију, где се дуги низ година одавала разузданом и ,,незаситном” сексуалном понашању, ,,хватајући у замку многе душе”, понирући све дубље и дубље у пропаст, све док једног дана — покушавајући да уђе у цркву — није доживела како јој невидљиво биће забрањује да ступи унутра. Тада је спознала грех свој, дубоко се покајала и помолила Мајци Божјој, па јој беше допуштено да уђе у храм, и тако отпоче своје ново животно путешествије. Након тога наставља живот свој у пустињи, где се у два наврата сусреће са духовним оцем, и ту остаје годинама све до упокојења након примања свете тајне причешћа. У необичном заокрету на самом крају приче, према предању, оцу Зосими је да сахрани светитељку у пустињи помогао лав који је туда пролазио. Свако ко воли Аслана из Нарније и зна за њега, сигурна сам да ће делити моју љубав према овом малом детаљу.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством служио је данас, на празник Свете Марије Магдалине, Свету архијерејску литургију у Цркви Светог архангела Михаила и освештао конак у Манастиру Светих мироносица у селу Дупило у Црмници.   Звучни запис беседе   У току Свете службе Божје Високопреосвећени владика је произвео у протопрезвитера оца Слободана Лукића, пароха црмничког, пожељевши му да још ревносније настави своје свештенослужење живоме Господу нашем Исусу Христу, приносећи себе на дар оним ријечима из Свете литургије: Сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо.   “На то смо призвани сви, да живот свој предамо Христу Господу. И ти, као презвитер Цркве Божје, као провједник Јеванђеља, као служитељ Свете литургије, онај који приноси Свете дарове, призван си да управо у том Духу служиш у све дане свога живота Господу. Потрудио си се у ових десетак година овдје у Црмници у служењу Христу Богу нашем и надамо се у Господу да ће и ова награда да буде подстицај да још ревносније, још спремније, приносиш себе Христу Богу на дар, као и оне које ти је Господ повјерио да васпитаваш у страху Божјем, у вјери, нади и љубави да их приводиш Тијелу и Крви Господњој – Причешћу – и да их преко Светих тајни уграђујеш у вјечно и непролазно Царство Христа Бога нашега”, казао је Митрополит.   Отац Слободан је заблагодарио, истичући да ову награду доживљава као велики благослов и позив на ревносније служење Христу и Цркви Његовој:   “Молим се Богу, да да крепости и снаге да у том призвању истрајавам, да достојно послужим Цркви, народу, а уздам се у ваше молитве и благослов, молитве отаца браће и цијеле Цркве.”   У архипастирском слову након прочитаног зачала из Светог јеванђеља, Архиепископ цетињски је казао да је све што је створено руком Божјом чудесно те да нема ничега у Божјој творевини што није свједочанство божанске доброте и љепоте.   “У свему је Бог диван, али је посебно диван Бог живи и истинити у човјеку, у људском лику, јер у људском бићу Бог је уградио све дивоте и љепоте које је уградио у свеукупној својој творевини.Тако да онај који види човјека и сагледа га, он кроз њега, као малога, као мали свијет, микрокосмос, сагледава сав макрокосмос, сву величину божанску. Сва Божја творевина је присутна у човјеку, духовна и тјелесна, али човјек је и више од тога, он је биће створено по лику и подобију Божјем”, бесједио је владика Амфилохије.   Нагласио је да је диван Господ у свему постојећем, диван је у човјеку, предиван и чудесан у личности Христа богочовјека и у личностима оних који су Његови, који су Му послужили кроз своју историју:   “Диван је Господ у светим пророцима, светим апостолима, светим богоносним оцима, мученицима, мученицама кроз вјекове, у свима онима који су посвједочили Христа и својом људском природом и својим животом и својом мученичком смрћу, који су примили на себе христолики начин постојања, а Христос је рекао: Нисам дошао да Ми служе, него да служим и не само да служим људима него да живот свој положим за људе своје. То је Његова љубав која не тражи своје, која се само дарује”, казао је владика и додао да су на ту христолику љубав призвани сви који се крштавају у име Оца и Сина и Духа Светога, сви људи и сви земаљски народи.   Међу онима који су Богу послужили посебно мјесто заузима равноапостолна Марија Магдалина. Како је казао, њен спомен је повод данашњег сабрања у овој древној светињи и још древнијој светињи која се налази недалеко од ове, а која је била посвећена овој угодници Божјој, гдје су се многи подвизавали и трудили да ходе путем Господњим, гдје су написане, преписане и преведене многе драгоцјене књиге.   “Обновом ове светиње обнавља се и та древна светиња. Ове наше сестре које уграђују своју младост, живот, у обнову ове светиње, оне обнављају и спомен на ту древну светињу која је од најстаријих овдје на овим просторима саграђена у спомен Марије Магдалине, дивне и чудесне дјевојке коју је Господ исцијелио, истјерао из ње седам злих духова. Ослободила се тјелесно и духовно, уселио се Господ  у њено срце, биће.”   Подсјетивши да је Марија Магдалина међу првима повјеровала у Христа као Месију, Спаситеља, Искупитеља свијета, Митрополит Амфилохије је истакао да је она Господу служила заједно са Његовом Мајком и осталим женама мироносицама, док је проповједао Јеванђеље у Јерусалиму и на свим другим мјестима Свете земље Палестине. Када је Христос био распет потресена тим страшним догађајем, била је поред Њега, заједно са њима и Св. Јованом Богословом када су Господа сви ученици напустили.   Марија Магдалина је прва која је дошла послије Христовога распећа и погребења на Његов гроб, прва којој се Васкрсли Господ јавио и послао је да ту велику истину коју је видјела јави и осталим ученицима.   “И од тада па до краја свога живота Марија Магдалина је остала живи свједок у којој се Господ прославио. Свједочила је васкрслога Господа и сво њено житије послије тог догађаја је управо свједочење Њега васкрсклога из мртвих, Кога је она видјела, чула и опипала”, рекао је владика, подсјетивши да је она стигла и до цара римскога Тиберија и понијела му то свједочанство, поздрављајући га ријечима: Христос васкресе! Такође, Блага Марија је прва која је офарбала јаја као симбол Христовог васкрсења.   Након резања славског колача Митрополит Амфилохије је за настојатељицу манастира Светих мироносица поставио сестру Лукију, која је дошла из манастира Рустово и своју родитељску кућу претворила у манастирски дом, а чији су преци себе такође уградилу у ову светињу. Митрополит је говорио и о значају манастира Рустово, који је постао огњиште духовног рађања из чије свете обитељи је рођен и овај и Манастир Светог Василија Острошког у Улцињу.   Митрополит црногорско-приморски је освештао конак Манастира Светих архангела и Свете Марије Магдалине, истичући да је то наставак великога дијела још од времена Светог Андреја Првозваног, који је овдје проповиједао Јеванђеље, затим Војислављевића и свих оних који су уградили себе у лавру Светих Архангела Михаила и Гаврила и лавру Свете Марије Магдалине која поново васкрсава и обнавља се.   “У Цркви Божјој све је у знаку Христовог распећа, што значи у знаку страдања, подвига, али и у знаку васкрсења.То је тајна личности Христове, Христа богочовјека, то је тајна Цркве Његове сараспете Њему и сараспињане кроз вјекове, као и у наше вријеме и у ове наше крајеве свуда, па и овдје у Дупилу”, рекао је владика.   Појашњавајући да је Црна Гора била сва крштена и за вријеме књаза Николе и послије њега, Митрополит је нагласио да, нажалост, данас има доста Црногораца који себе проглашавају за “монтенегрине” и који више неће да припадају тим Црногорцима краља Николе, црмничког војводе Маше Ђуровића, 70 Дупиљана и других великих људи који су жртвовали себе за ову светињу:   “Ова обитељ васкрсава и кроз њу васкрсава све што је свето и честито кроз вјекове од Војислављевића па до наших времена. Обнављају се преко ове свете обитељи не само они који ће да живе и који живе у њој, него се обнавља и древно предање Светога апостола Андреја, Војислављевића, Светих отаца наших Немањића, Балшића, Црнојевића и Петровића. Све се то обнавља преко обнове наших душа часним крстом. Преко обнове овдашње светиње, Дупило постаје познато читавом свијету”, казао је на крају свог обраћања Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ стобијски и мјестобљуститељ струмички г. Давид (Нинов) пише о значају светих Тајни и њиховом благодатном дејству у животу Цркве. Овом приликом Владика чини посебан осврт на емисију „Светотајинско богословљеˮ, аутора катихете Бранислава Илића, која је благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја у оквиру три циклуса од сто емисија емитована на таласима Радио-Беседе, Епархије бачке.  

      ТЕКСТ У pdf ФОРМАТУ

      Текст на македонском језику:

      Епископ стобиски Давид: Свештените Таинства – учество на створеното во нествореното
       
        Повезан садржај:    Катихета Бранислав Илић: Свете Тајне као благодатно дело љубави Божје
        I.   У његовој „Мистагогији“, свети Максим Исповедник предочава да је Црква икона целокупног света, који се, од видљивих и невидљивих суштина, састоји. Сагласно овом исказу, али и, уопште, гледано из перспективе Светог Писма и Предања, свет је створен да постоји као Црква. Следствено, није могуће да се примењује расцепљујуће, раздељујуће сагледавање између Цркве и света, нити је, пак, могућа подела на свето и загађено.   У контексту реченог, а гледано кроз призму пастирске теологије, извесно је да одузети из Еванђеља (Марко 2.1,12), у метафоричном смислу карактерише пали свет. Но, ипак, Христос гледа на веру оних, који су донели одузетог, и са љубављу се односи према њему! Очигледно, Христос гледа на тог човека, тачније, рекли бисмо, на тај свет, као на Своје дете. Дакле, онда, када свет не сагледава смисао и циљ свог постојања, Црква је позвана да му предочи и оприсутни његову аутентичну перспективу, будући да вера није индивидуалистичко питање, већ има једну чудесну еклисиолошку димензију, т.ј. она је вера заједнице.   Разуме се, трагика која прати тајну Христовог присуства у свету, изражава се као немоћ творевине да види Творца. Зато, за Цркву не би требало да постоје непријатељи, чак и у случају када је неки не прихватају и не учествују у тајни Цркве. Свет, по природи није „загађен“, независно од тога што се загадио. Црква није опредељена од стране света; и, не негира свет, већ делује да би га осветила. Њено свештенопосланство се састоји у вођењу човека у заједничарење и учествовање у животу Божијем. Црква је суштински присутна и корисна за свет, онда када је ослобођена од света.   II.   Сагласно речима светог Николе Кавасиле из његовог извесног дела „За живот у Христу“, управо живот испуњен трудом у подвизима порађа унутрашњег човека, оног човека, за којег свети Апостол Павле каже да је саздан по Богу (Еф. 4. 42), и додаје да се преко светих Тајни зачињемо, устројавамо и натприродно се сједињујемо са Спаситељем Христом.    Парафразирајући светог Кавасилу, рекли бисмо да када у кућу уђе сунчева светлост, тада светиљка која је запаљена у кући, више не привлачи погледе гледаоца, већ сунчеви зраци обузимају светлост кућне светиљке. Следствено, на исти начин, у овај живот, преко врата светих Тајни улази божанствена светлост и усељава се у човека, преображавајући његово постојање. Та врата је отворио Христос и никада их не затвара, будући да је преко њих стално присутан, те, као што каже свети Кавасила: „Он је, и биће са нама вечно“.   Неопходно је да се овде, сасвим на кратко осврнемо на један историјски аспекат, који се односи на број светих Тајни. Наиме, извесно је, да је од 1545. г., до 1563. г., трајао, са прекидима, сабор у Триденту, који представља покушај измирења римокатолика са протестантима. Поред многих одлука, у току овог Тридентског сабора, као одговор протестантизму, који је определио постојање само двеју светих Тајни, римокатоличка црква опредељује број од седам светих Тајни. Поврх свега, римокатолички схоластицизам има потребу за рационалистичким објашњавањем светих Тајни. На пример, на основу аристотелове философије, схоластици тврде да хлеб и вино на Евхаристији, који су материја, остају хлеб и вино, а призивом се мења њихова суштина. Римокатолици су саздали и термин реченог: промена суштине (μετουσίωση). На Истоку, хлеб и вино се претварају у Тело и Крв (μεταβάλλονται), не мењају суштину и није могуће да се истражи света Тајна. Исток не залази у рационалистичке анализе. Свети Дамаскин каже да је довољно што знамо да се света Тајна савршава нествореним енергијама Светог Духа.   За Православну Цркву никада није постојала нужност бројања светих Тајни. За Цркву, света Тајна је Литургија и цео човеков живот као литургијско биће је света Тајна; дакле, светих Тајни је безброј, као гране на дрвету. Зато, свети Кавасила у његовом „Тумачењу свете Литургије“, истиче да свете Тајне изображавају Цркву, но не као символи, већ су оне за Цркву као лозе на чокоту, по речима Господњим (Јован 15. 5). Одатле, затворени број од седам светих Тајни нема основу у православној теологији, а поврх свега често води у погрешна тумачења и замке. На пример, свете Тајне нису службе, које су изоловане од Литургије, које су независне од евхаристијске заједнице. Православно предање не може да прихвати приватно савршавање светих Тајни без присуства, без сабрања верног народа.   Због бројања светих Тајни и због њиховог раздељивања од тела заједнице, у схоластичким догматикама, свете Тајне се деле на обавезне и по жељи. Са аспекта православне еклисиологије, оваква подела је потпуно неприхватљива. Различите су свете Тајне, али све служе целом телу евхаристијске заједнице. Православна теологија одбацује аутономизовану, индивидуалистичку антропологију. Човек је део евхаристијске заједнице и чува своју целовитост и неоштећеност учествовањем у божанственим, несазданим енергијама.     III.   Несаздани Бог поседује светост, а саздана твар учествује у тој светости. Никос Мацукас истиче да у тајанственом односу Бога са светом, живототворна, умудрујућа и обожујућа божанствена енергија сачињава пројаве светих Тајни у творевини. Свете Тајне су дакле пројаве односа сазданог са несазданим и савршавају напредовање литургијских бића у богопознању.   У Православљу, свете Тајне нису апстрактна, нити бесмислена, магијска деловања. Логос Божији је жив и делотворан (Јевр. 4.12), савршава свете Тајне, те следствено није могуће да постоји „безлогосна“ света Тајна. Дакле, карактер светих Тајни је антимагијски, будући да се свака света Тајна темељи на конкретном историјском догађају. На пример, свето Крштење не би могло да има основу, нити валидност као служба, уколико му не би претходило очовечење, крсна смрт и васкрсење Христово. Уопштено, ниједна света Тајна евхаристијске заједнице, не може да буде одсечена од историјске стварности. Зато, у Цркви, за сваку свету Тајну постоје конкретни материјални елементи, који се освећују и преображавају. Реч је о истини и животу, који су „оваплоћени“ у историјској стварности и представљају тријумф над оним силама, које чине да творевина рђа. Тај тријумф је у суштини исцељење тела створене стварности. Зато и целокупно светотајинско богословље полази од, рекли бисмо, главног интереса Отаца, који се одувек састојао у следећем – да се осигура реалност обожења човека, које је могуће само у Саборности Цркве!   Саздано је предмет науке, а Тајна је предмет харизматичног искуства. Између науке и теологије не може да постоји конфликт, будући да се прва бави сазданим, а друга несазданим. Реалност обожења, пак, свети Симеон Нови Богослов сликовито и из личног, харизматичног искуства описује у његовим „Химнама божанствене љубави“: „Цео си непокретан, па, ипак, покретан вазда биваш, Цео си изван твари, Цео, пак, и у целој твари… и нас, који у чулном и видљивом пребивамо, изводиш озарене светлошћу Твојом… и постајемо то што јесмо, синови по благодати… удови Христови постајемо, Христос ми је рука… покренем ли руку, Христос Цели је моја рука… Он бивајући мноштво, остаје Један Недељив, а ипак, сваки део Самим Целим Христом бива… Бог се не постиде да постане сличан теби, а ти, стидиш ли се подобан Њему да будеш“? (Химна XV)    IV.   Имајући за циљ управо уподобљавање Христу Господу, на таласима Радија „Беседа“, почетком 2018. г., почела је да се емитује емисија „Светотајинско богословље“. У другој половини 2020. г., било је заокружено укупно значајних 100 емисија, са детаљним освртом на светотајинско богословље Цркве.    Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. Иринеја, аутор поменутог серијала, катихета Бранислав Илић, истовремено је обогатио савремену српску теолошку сцену, и успешно испунио постављени задатак – упознавање са смислом савршавања светих Тајни; са значењем појмова света Тајна и светост; са односом светих Тајни и Литургије; потом, са сагледавањем светих Тајни у контексту активног литургијског живота, имајући у виду проблем да постоје људи, који се нпр., крштавају или венчавају и сасвим погрешно, тиме завршава њихов однос са евхаристијском заједницом; и, на крају, упознавање са аутентичним теолошким приступом према светим Тајнама, које су подробно биле представљене кроз свих сто осврта у емисији „Светотајинско богословље“.   Поменуте емисије, лако се могу наћи на YouTube-у, и сасвим логично би било да постану саставни део аудио архиве оних личности, које желе да се упознају са самобитном православном теологијом, првенствено, као што наглашава и аутор, у односу на свету Евхаристију, која представља извор свих светих Тајни, са циљем правилног сагледавања целокупног светотајинског живота Цркве.    Сагласно ставовима Јанараса, под утицајем институционалног, бирократског поимања Цркве, данас, многи, при помињању светих Тајни, на уму имају, некаква pro forma, церемонијална свештенодејства, преко којих, свештеници предају верницима некакав „апстрактни“ благослов. Радио „Беседа“ и катихета Бранислав Илић, емисијом „Светотајинско богословље“, изводе из колосека поменуто искључиво бирократско поимање Цркве, те предочавају и оприсутњују узвишено свештенопосланство човека, који је призван да учествује у благодатним даровима Светог Духа, да учествује у обнови живота, да се причешћује леком бесмртности (φάρμακον αθανασίας), да сахрањује „старог човека“ и да саваскрсава у новом животу са Васкрслим Христом!   Епископ стобијски  и мјестобљуститељ струмички  г. Давид (Нинов)   *Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије (бр. 1281-1282. 1-15. август 2020, стр. 26-28)     Извор: Православље
    • Од JESSY,
      Април је, 1985. година. Има отприлике већ пет месеци како је мала Олга, од својих десет година, с цистом на мозгу, подвргнута процесу зрачења, не би ли се умањио тумор који се не може оперисати, а који је у последње време мучи неподношљивим боловима и интензивним вртоглавицама.
      Њени родитељи, двоје обичних људи из Атине. У Грчкој су лекари од самог почетка отворено представили ситуацију. Последња нада: углавном Бог, и помало Америка. Неки њихов рођак из Бостона позива их раширених руку. Тамо, каже им, постоји најбоља дечја болница на свету. С неопходним пртљагом, људи одмах стижу на место својих последњих нада.
      Њихова животна прича пуна је страдања и унутарње напетости. Како Бог дозвољава такве неправде? Током првих седам година свога брака нису могли имати деце. људи прости, без нарочитог знања и верског живота. Док се гасила и последња нада, Бог им дарује девојчицу. Прослављају Га због овог дара, и сав свој живот усмеравају на њу. Пуни десет година, јединица, и почиње да показује чудне симптоме: снажне главобоље, константно нерасположење. Започињу испитивања, и завршавају дијагнозом коју, чим је чујеш – ноге ти се одсеку, пуца ти глава, душа ти се распада у парампарчад, цепа ти се срце.
      У једној таквој животној драми, прекидају све своје послове и стижу у Америку, не знајући ни када, ни како, ни да ли ће се сви и вратити. Ипак, прати их и проста, аутентична, снажна вера. Већ пола године како су им до руку дошле касете с проповедима које су сасвим измениле њихове видике. Испуниле су их вером. Вером која долази изнутра. А какав је Божји одговор? Онда када нису посећивали Цркву, родила се Олга. Чим су се обратили, канцер. Зашто то Бог чини? Зашто се изражава на начин какав нико никада не би пожелео? Можда ипак верујемо у Бога Који не постоји, и не познајемо Бога истине, Којег треба да откријемо онаквим какав Он јесте, а не онаквим каквим Га ми желимо?
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Благословом Архиепсикопа цетињског, Митрополита црногорско-приморског и игумана острошког Г. др Амфилохија, ново издање емисије "Живе речи", која се реализује архипастирском бригом и благословом Његовог Преосвештенства Епископа крушевачког Г. др Давида, на програму "Живе речи ТВ" из Горњег манастира Острога биће уживо емитована у среду 29. Јула 2020. Лета Господњег од 20:30ч.  


      Aкатист Светом Василију чудотворцу острошком и тврдошком читаће протопрезвитер Драгослав Ракић, парох паштровски из Митрополије црногорско-приморске. Специјални гост биће протосинђел Сергије (Рекић), намесник манастира Острог. Музички део емисије умилним појањем улепшаће Бранка Зечевић, млада уметница из Подгорице. Модератор је катихета Бранислав Илић.    Емисију уживо можете да пратите преко Јутјуб канала, као и Фејсбук профила "Живе речи". Будите са нама у овој јединственој емисији кроз коју ћемо молитвеним мислима и сликом бити у острошкој светињи, а потом поучени пастирском речју оца Сергија, док ће срца наша бити озарена милозвучним појањем наше сестре Бранке Зечевић. 

        * * *    Емисију уживо можете да пратите овде:      * * *    Житије Светог и богоносног оца нашег Василија, чудотворца острошког и тврдошког   Акатист светом Василију, Острошком чудотворцу   Казивање Епископа Јована (Пурића) о животу крај кивота Светог Василија острошког   Протосинђел Сергије (Рекић) о чудима Светог Василија Острошког   Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић - Свети Василије Острошки у служби Свете Тројице   Катихета Бранислав Илић о Светом Василију Острошком као истинском сведоку Васкрсења   Документарни филм о Светом Василију Острошком "Светитељ походи народ свој", аутора протопрезвитера Николе Пејовића   Песма ђаконице Данице Црногорчевић посвећена Светом Василију Острошком

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...