Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Danijela

Неустрашиви мегданџија и верни син Цркве

Recommended Posts

О 200-годишњици упокојења Светог праведног адмирала Ушакова

275964.b.jpg?mtime=1508441439
    

 

Од искона су у руској традицији војни подвизи и заштита отаџбине били једнако вредновани као и подвизи у име вере у Христа. Јунаци, који су се на бојном пољу жртвовали за своје саборце, сматрани су од стране својих сународника мученицима, који су примили небески венац светости од Господа. Можемо узети за пример древне руске летописе који говоре о Мамајевом бојишту, у којима је описано како анђели овенчавају венцима Царства небеског многе погинуле руске војнике на Куликовском пољу. И у скоријој прошлости, нашим подвижницима су се указивали слични призори, за време Првог и Другог светског рата. А у 19. веку Светитељ Филарет (Дроздов) је изрекао: «Само је онај истински непобедив, коме је венац мучеништва за Веру, Цара и Отаџбину једнако угодан, као и венац победе» и «онај који се оружјем подвизава у овој борби достиже подвиг вере и истине, који су хришћански мученици достизали исповедањем вере и истине, страдајући и умирући за своје исповедање.»

У руској историји има много војсковођа – кнежева, генерала – за које су ратничка и хришћанска дужност биле нераскидиво повезане. Многе од њих је и Црква прославила и прибројила их светима. Али у том сабору, венац Светог праведног адмирала Ушакова сија посебно јарко.

 

275961.p.jpg?mtime=1508441532
    

 

По непобедивости, непоражености он стоји раме уз раме са Александром Невским. Али победе Ушакова нису служиле опстанку државе и народа, он је побеђивао у оно доба кад су Русија и њена царевина биле у зениту. То значи да њима недостаје та драж тегобе и трагичног хероизма, која је присутна у делима Александра Невског. Живот адмирала Ушакова се у већој мери може поредити са преподобним монашким подвигом јер су га красили: светост живота, удубљеност у веру, потпуна предаја вољи Божијој и аскетском начину живота. Такав узор је заиста и постојао у његовом житију у виду његовог стрица Преподобног Теодора Санаксарског, игумана манастира близу којег је пензионисани адмирал провео последње године свог овоземаљског живота и где је био сахрањен.

Ипак, Ушакова од Александра Невског дели велики број столећа и не превише узвишено аристократско порекло, а од монашких подвижника – звање мирјанина. Испоставља се да је Фјодор Ушаков најближи нама самима. Нама, који смо од адмирала удаљени свега око 200 година, који, као и он, проводимо свој живот окружени световним бригама, али га посвећујемо служењу, притом не само ратничком позиву, већ и отаџбини, Богу, ближњим.

Провинцијални племић из неимућне породице, самим својим пореклом предодређен за официрски позив, Фјодор Ушаков је постао хришћански узор, близак и разумљив савременом православцу. Он је часно вршио своју дужност, увек имајући на уму Божије заповести ставио је Русији на располагање све своје таленте, волео је људе и милосрдно се односио према њима. Никада се његове речи нису разликовале од његових дела, његове мисли биле су нераздвојне од молитве, а његова душа пуна благодарности за све дарове које је примио од Бога.

Па ипак још увек није свима јасно зашто је адмирала Ушакова посветила Црква – спочетка као локалног свеца, а потом и као општецрквеног. Да ли је то учињено због његових победа над иноверним Турцима или безбожничким Французима? Можда због војне успешности и професионализма? Због успешног остварења тежњи Руске царевине? Да ли због славе руске флоте, која је под његовом командом достигла свој врхунац? Зарад личне скормности, бриге о подчињенима и добробити људи? Има ли политика удела у тој канонизацији? И да ли је то просто случајност? Јер ипак смо ми имали много талентованих, скромних и брижних војсковођа, заслужних за велике победе. Зашто је од свих њих само Ушаков проглашен за свеца? Да ли само зато што је он буквално чинио чуда у морским окршајима и далеко је изнад других руских адмирала по броју победа?

О томе ћемо мало касније, а сада ћемо говорити о ономе што је Русија добила, захваљујући адмиралу Ушакову.

 

275962.p.jpg?mtime=1508441552
    

 

Пре више од хиљаду година Црним морем су крстариле лађе древних руских кнежева и трговаца, због чега су Византинци ово море и назвали Руским. После су то подручје освојили Татари и Турци, те Руси више нису били пожељни на тим просторима. Петар Први је покушао да прокрчи Русији излаз ка Црном мору, али безуспешно. Пробала је то да учини и царица Ана, али није успела да приведе ствари крају. Тек је Катарина Велика у рату са Турцима (1768—1774) добила сагласност султана да руски трговачки бродови могу пловити по Црном мору и даље кроз мореузе у Средоземље. Руски ратни ексадрони су и тада још увек били приморани да до обала јужне Европе плове из лука Балтичког мора. Чак и руски трговци нису били поштеђени разних потешкоћа које су им наметали Турци. Црноморска флота још није била основана. Она је тек била у повоју, а у бродоградњу су биле упрегнуте све силе тадашње Империје.

Русија је ослободила Крим од Татара 1783. године. А кроз четири године почео је други руско-турски рат под вођством царице Катарине.

Адмирал Ушаков је заслужан за то што је Црно море опет постало руско, ломећи турске војне лађе на парам-парчад, лукавим маневрима и невиђеном одважношћу преваривши турске морнаре, он је својом новонасталом Црноморском флотом успео оно што многи пре њега нису могли ни да сањају.

Већ после прве победе код Змијског острва надомак обале Румуније, где је, тада капетан, Ушаков командовао претходницом и успео да уведе револуционарну промену у линијску тактику морског боја, посилни турског адмирала Хасан Паше је јавио султану неочекивану новост: османска морнарица се не може супротставити руској флоти! Све то под околностима у којима је турска сила неколико пута превазилазила руску, и по броју бродова и њиховом квалитету. Турска морнарица је у том тренутку била модернизована уз помоћ Француске и Шведске.

После следећег успеха – десетковања турске флоте код Керченског мореуза – османлије су почеле да се плаше «Ушак Паше». У тој бици Фјодор Ушаков је помутио планове султана који је намеравао да спроведе велики десант на Крим у циљу освајања полуострва. А кроз два месеца, код Рта Тендра, Турци су се дали у бег чим су на хоризонту спазили ескадрон Ушакова. Они, свеједно, нису могли да избегну бој. «Наши су, захваљујући Богу, тако испрашили Турке, да је то дивота», писао је царици Потемкин и хвалио Ушакова: «Где још има тако славног мегданџије!»

 

275968.p.jpg?mtime=1508442479
    

 

Круна тог рата је био бој код гребена Калиакра у Бугарској. Османлијама, које су намеравале да нанесу директни ударац «Ушак Паши», нису помогли ни алжирски гусари, ни већ уобичајено премићуство у броју бродова. Остаци разбијеног турског ескадрона једва су допловили до Цариграда. Султану је прочитана тужбалица: «О, узвишени, твоје флоте више нема!» Након тога је он пожурио да закључи мир са Русијом. Катарина Друга је том приликом записала да је султан, «који се двадесет четири часа раније узносио, сада постао мио и пријемчив, као теле.»

Русија је учврстила свој суверенитет над Црним морем, приковавши Турке за обалу. Новоснована Црноморкса флота је за само неколико година постала једна од највећих поморских сила на свету. Читав низ величанствених победа Ушакова приближио је Русију државама Средоземља, олакшала руску политику ослобођења православних народа на Балкану и омогућила учешће Црноморске флоте у предстојећим ратовима против Наполеона. Другим речима, Руска царевина је захваљујући Ушакову постала много битнији актер европске међународне политике. После ослобођења Јонских острва од Француза, за време Средоземног похода Ушакова, освајања Крфске тврђаве с мора и потискивања Наполеонове војске десантима на обалама јужне Италије, његово име је уливало страх и трепет по целој Европи, заједно са великим маршалом Суворовим.

«Наравно, никада није било случаја, који се може поредити са овим, – одушевљено је написао Италијан, очевидац ових битака. — Једино је руска војска могла да направи такво чудо. Каква храброст, каква дисциплина, какви кротки, љубазни људи! Овде Русе обожавају, и помен на њих ће бити запечаћен у свим срцима грађана наше отаџбине.»

Ушаков је постао и оснивач независне православне грчке државе – Републике Седам Јонских Острва. Уз дозволу руског цара Павла Првог, сакупио је владу састављену од мештана и подарио им устав. До данашњих времена Грци са ових простора прослављају адмирала Ушакова као свог националног хероја. Истини за вољу, у будућности ће његово дело делимично доживети тужну судбину.

 

275963.p.jpg?mtime=1508441557
    

 

«Када сам 1988. године први пут отишао да истражујем документе у архиву на Крфу рекли су ми да никаквих докумената о Фјодору Ушакову нема, – причао је биограф адмирала Ушакова, В. Ганичев. — То се, наравно, испоставило као неистина… Пронашао сам потребне документе у фасцикли са натписом 'Руско-турска окупација'. Питао сам архивара да ли га је стид? Па овај човек вас је ослободио, подарио вам устав, дао вам државност. Архивар је буквално поцрвенео и рекао да је тај термин устаљен још од времена енглеске управе овим острвима од 1815. до 1864. године. Па да, када Енглези окупирају острво то је демократија, а када га Руси ослободе од муслиманских освајача то се онда зове окупација. Данас су ти термини избачени из употребе. Долазио сам у исти архив и касније, локални историчари су почели да објављују своја истраживања и овај приступ се променио.»

Својевремено су Ушакова звали «морски Суворов». Као и о Суворову, и о адмиралу су говорили: «Победа је тамо где је Ушаков!» Та два велика човека своје епохе су били слични. Обојица су самопожртвовано, не мислећи на себе, ратовали за добробит отаџбине. Обојица су унели велике измене у тактици линијског боја и заменили је тактиком брзог маневрисања – један на мору, а други на сувом. Обојица су из душе волела обичне војнике и морнаре. Обојица су чистили Европу од француске револуционарне куге и овенчали се нечувеном славом. Обојица су били аскете у свакодневном животу и скрушено су спуштали главу пред Богом, који им је због њихове вере и молитве даровао непобедивост.

Можемо се надати да ће некада доћи ред и на Александра Суворова да буде прослављен као свети ратник. Ушаков га је у томе претекао.

 

КрфКрф
    

 

«Задивљујућа личност, задивљујућ човек. Он је канонизован, разуме се, најпре због светости његовог живота. Али његове подвиге и храброст није могуће одвојити од целог његовог живота… непобедив је био велики ратник адмирал Ушаков, захваљујући сили молитве и заступништва пред Богом у биткама с непријатељем» — тако га је описао митрополит, а сада патријарх, Кирил.

 

275960.p.jpg?mtime=1508441501
Праведност адмирала се пре свега огледала у његовом молитвеном жару. «У свим својим подухватима највернију наду имам у помоћ Божију», — говорио је Фјодор Ушаков. А из свег тог молитвеног подвига и целокупне окренутости ка Богу произилазило је следеће: брига о људима до тачке жртвовања сопственог живота (узгред, Ушаков је био и строг и жестоко кажњавао за кршења правила службе), милосрђе и добротворни рад, кроткост пред животним бурама и незгодама, дубок осећај одговорности пред Свевишњим за сва дела, непрестано усавршавање у поморској ратној вештини, вера у обавезно одолевање непријтељу коју је преносио и на друге официре и морнаре, и достизање победа – «не бројчаном надмоћношћу, већ умећем», не ослоњајући се на своје силе, већ «имајући верну наду у Бога и Његову помоћ».

 

Хришћанска благочестивост Ушакова је била добро позната његовим савременицима. После сваког повратка у Севастопољ, након још једне у низу победа, прво његово наређење би гласило: «Предлажем да сутрашњег дана сви будемо у цркви Николаја Чудотворца како бисмо се помолили и заблагодарили Свевишњем на тако дивној дарованој победи…» Царица Катарина је, позвавши Ушакова у Петербург на званичну аудијенцију 1793. године, поклонила адмиралу ништа друго до златни ковчежић са честицама моштију светих. О Васкрсу, на тек од Француза ослобођеном Крфу, је по молби адмирала била одржана литија око градске тврђаве. Фјодор Ушаков је лично носио кивот са моштима Светог Спиридона Тримитунтског, чије се мошти чувају у главном храму тог острва. Његова великодушност није знала за границе. Много пута је из свог џепа плаћао провијант и опрему својим подчињенима или давао новац за потребе флоте. Чак и незнанци су сасвим лако могли да добију пријем у његовом дому и да му се обрате за помоћ.

Посебно су хришћанском љубављу биле испуњене последње године живота Фјодора Ушакова. Примао је све коме је био потребан новац или нешто друго. За време рата, 1812. године, адмирал у пензији је, док је живео у Тамбовској губернији, својим средствима издржавао војну болницу у оближњем граду Темникову и куповао опрему за Тамбовски пук. После изгнања француских завојевача из Русије, он је сву своју штедњу дао људима који су највише пострадали у рату.

 

275965.p.jpg?mtime=1508441654
Није случајно адмирал за своју последњу луку изабрао село покрај Санаксарског манастира. Његова душа је чезнула за монашким животом. Да се није одазвао поморском позиву, највероватније би отишао у манастир. Међу поморским и манстирским животом није правио велику разлику: «Поморац, као и монах, мора постојано да се моли и да ради.» Сваку недељу и сваки празник, Фјодор Ушаков је долазио у манастир да се моли. За време Великог поста је тамо и живео недељама, «присуствовао на служби од почетка до краја, слушао са страхопоштовањем» — како је то описао игуман обитељи после упокојења адмирала Ушакова. «Прилагао је усрдно знатна средства у добротворне сврхе», даривао је манастирску цркву богатим прилозима. А краће: «проводио је своје последње дане у крајњој скромности и завршио је свој живот како приличи истинском хришћанину и верном сину свете Цркве.»

 

Данас нам се Свети праведни ратник Фјодор Ушаков обраћа са иконе следећим речима: «Не очајавајте, ове грозне буре ће се окренути на славу Русије!»

Изречене 1812. године ове речи звуче као рефрен руске историје. И увек су у нашој историји били нераздвојни светост праведника и слава отаџбине.

С руског Александар Ђокић

 

http://www.pravoslavie.ru/srpska/107377.htm


This post has been promoted to an article

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Викарни Епископ диоклијски г. Методије служио је данас, на Духовски понедјељак и празник Светог свештеномученика Јоаникија и с њим пострадалих свештеномученика и мученика Митрополије црногорско-приморске, храмовне славе цркве на Пардусу у Љешанској нахији са свештенством Свету службу Божију у овој цркви њима посвећеној.
       
      Протојереј Предраг Шћепановић, парох подгорички казао је у пастирској бесједи након читања Јеванђеља говорио је о страдању Митрополита Јоаникија и избјегличке колоне од Везировог до Зиданог моста у Словенији 1944/45. године.
      „Ми смо са главе страдали у Словенији, на Зиданом мосту, у преко 600 масовних гробница… И хвала браћи Словенцима што су њихове јаме и њихова стратишта обиљежили и описали. Ево ми, наше мртве, који су безгробна војска сахрањујемо у књигама и у овом светоме храму“, рекао је отац Предраг. Он је рекао да храм на Пардусу позива на братско помирење.
      „Јер, то је било тешко вријеме, када је хљеб у братску крв умакан а душа на памук чупана. Тада је, на данашњи дан Митрополит Јоаникије страдао. И овај дивни храм, који се издиже на овом путу изнад Подгорице посвећен је управо њему и страдалној војсци за име Христово, јер је мученичка крв сјеме за нове хришћане“, казао је отац Предраг Шћепановић. Након светог причешћа благосиљан је славски колач. Владика Методије је на крају рекао да је благодат Духа Светога данас сабрала вјерне на Службу на Пардусу.
      „Као што се пјева двије хиљаде година: И сви узевши крст свој говоримо – благословен који долази у име Господње. Тако су, драга браћо и сестре, пјевали и узели крст свој на плећа своја  кренули на пут страдања и Митрополит Јоаникије са свештенством и народом да животом својим посвједоче Јеванђеље Христово“, рекао је Владика диоклијски.
      Додао је да људска природа, заражена смрћу, жуди, жедни и вапи за вјечним животом. „Тако је жудјела и душа њихова кад су кренули на овај пут страдања и срели су се са Христом – лицем у лице“, закључио је Владика Методије.
       
      Извор: Митрополија црногорско-прморска
    • Од Логос,
      На Духовски понедељак, који је и слава Светототројичног храма, подворја Московске Патријаршије у Београду,  17. маја 2019. године у 9 часова звона руске цркве Свете Тројице означила су почетак торжествене Литургије.
       
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је светом Литургијом уз саслужење домаћина протојереја Виталија Тарасјева, старешине цркве Свете Тројице, и свештенослужитеља Архиепископије београдско-карловачке: протојереја-ставрофора Трајана Којића, старешине цркве Светог апостола и јеванђелисте Марка; и Николе Трајковића, старешине цркве Свете Петке на Чукаричкој падини; протојереја Небојше Тополића, старешине Богородичне цркве у Земуну; војног свештеника Саше Совиља, старешине параклиса Светог Луке Симферопољског на Војно медицинској академији; kао и јереја Ивана Делића из Епархије банатске епархије.
      На величанственој Литургији саслуживали су и протођакон Стеван Рапајић, ђакони Александар Секулић и Владимир Руменић, као и ипођакони Владимир Јелић и Ђорђе Мијаиловић.
      Протојереј Виталие Тарасјев је, после Литургије, заблагодарио Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју што је богослужио у Светотројичној цркви на Ташмајдану:
      -Данас смо се помолили за све хришћане. Посебно смо се помолили да Господ сачува Цркву своју од раскола и унутрашњих трзавица. И та молитва је утеха свакоме од нас, пошто сви ми осећамо ране на Телу Христовом, односно, све оне несреће које се дешавају у Православној Цркви. Јер, по речима Светог апостола Павла, када страда један уд, сви удови страдају. И када се један уд радује, сви остали се радују.
      У ово тешко време када се нарушава вековно канонско устројство односа између помесних аутокефалних Православних Цркава и односи унутар православне породице, Ви сте, Ваша Светости, принципијелно заједно са архијерејима Српске Православне Цркве стали на страну светих канона, светог предања и апостолских правила који су нама животно важни. Изражавам нашу велику благодарност за љубав, стрпљење и време које издвајате за нашу Светоројичну цркву.
      На молитвени спомен на величанствени празник и бескрајну подршку Подворју Руске Православне Цркве, старешина храма протјереј Виталиј Тарасјев је, у име Црквеног одбора и свих чланова руског Светотројичног храма у Београду и, првенствено са благословом Свјатјејшег Патријарха московског и све Русије г. Кирила, уручио Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју сребрно кандило које симболизује пламен вере и пламен Серафимовске молитве.
      О самом празнику, заокружењу обећања које је Господ Бог дао људима и испунио га пославши прво Сина свога Јединороднога међу људе, који је провео неко време проповедајући Реч Божју, и који је за искупљење грехова целокупног човечанства био предан, осуђен и разапет на Крсту, и који је испунио такође обећање о Васкрсењу, казивао је Свјатјејши Патријарх Иринеј:
      -Молим се Господу и Духу Светоме да нас све уразуми и да будемо на правом путу који води Господу. Поменуо сам да Руска Православна Црква има великих искушења, али не само она. Испуњавају се речи нашега Спаситеља када је рекао: Гонили су мене, гониће и вас. Православље је гоњено, али никада није убијено, никада није лишено живота на овој планети. Господ је са праведнима. Ми верујемо да је Господ са нама који страдамо за име Божје. Сила Крста и моћ Господња је велика и верујем да неће дати да непријатељ надвлада.
      Патријарашки благослов и награде за радове на тему житија словенских просветитеља Ћирила и Методија примили су: Сара Божанић, Дарија Јаблановић и Маријаника Тарасјев.
      Прослави славе Светотројичног храма присуствовали су, између других узваница и пријатеља, амбасадор Руске Федерације у Србији г. Александар Чепурин, г. Храпунов из Трговинске привредне коморе; министар за технолошки развој и иновације г. Ненад Поповић; директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, као и многе личности из културног и јавног живота престонице.
       
      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      Растко Немањић – у монаштву Сава, најмлађи син великог жупана свих српских земаља, Стефана Немање, имао је предсудну улогу за добијање самосталности Српске Православне Цркве.
       
      Напустивши управу облашћу Хум, око 1191. године, замонашио се на Светој Гори, где је 1197. сачекао оца, тада већ монаха Симеона. Пошто су обновили запустели манастир Хиландар, наговештен је даљи развој српског црквеног питања. После смрти Симеона у Хиландару (1199.), Сава се са очевим моштима враћа у Србију у студеничку Лавру – место покоја Преподобног – да измири завађену браћу. На Светој Гори и у Студеници, где је био игуман од 1206. до 1217. године, Сава посвећено ради на постављању темеља Српске Цркве оснивањем манастирâ, писањем типикâ, устројавањем поретка монашког и богослужбеног живота, као и превођењем и кодификацијом богатог византијског писаног црквено-правног наслеђа.
      Српска Црква постаје у потпуности независна тек након што је Сава 1219. године у Никеји благовољењем византијског цара Теодора Првог Ласкариса и благословом патријарха Манојла Харитопула Сарантена посвећен за првог архиепископа свих српских и поморских земаља. Овај догађај представља прекретницу у историји српског народа од предсудног значаја за даље просвећење, уређење друштва и изграђивањe културног и духовног живота Срба.
      Стекавши право да самостално посвећује архијереје и свештенство, под Савином управом, Црква оснива нове епархије. У манастиру Жичи, средишту архиепископије, Сава крунише свог брата Стефана Првовенчаног за краља и посвећује епископе Хума, Зете, Хвосна, Будимља, Дабра, Моравице, Топлице, Рашке, Призрена и Липљана. Номоканоном Светог Саве, првим правним кодексом Српске Цркве и врховним законом државе, написаним око 1220. године, Србија постаје правна држава вођена начелом сагласја световне и духовне власти.
      Мотив на блоку: манастир Жича и Свети Сава, детаљ фреске из манастира Милешева. Уметничка обрада: Анамари Бањац, академски сликар. Стручна сарадња: др Миљана Матић, кустос и ђакон Александар Секулић, Музеј Српске Православне Цркве у Београду.
       
      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      Свако угрожавање имовине српске цркве у Црној Гори би неминовно водило погоршању иначе добрих односа две земље, каже председник Србије Александар Вучић. Вучић је рекао да ће замолити власти или већину у Црној Гори да не подрже предложени закон, који је на то усмерен.
       
      Александар Вучић је тако одговорио на питање шта мисли о предлогу Закона о слободи вероисповести у Црној Гори.
      -Добио сам анализу предложеног акта за црногорски парламент и ми ћемо и преко Венецијанске комисије покушати да замолимо да се тај акт не усвоји, пошто није добар за српски народ који има своју Цркву у Црној Гори. То није некаква митрополија или епархија, већ Српска Православна Црква у Црној Гори, истакао је Вучић. 
      Каже да је предложени акт лоше решење и да може само да упути молбу да се то не усвоји, пошто то не може да захтева.
      -Као председник државе који брине о положају Срба и који не жели да кваримо односе са Црном Гором, већ да градимо добре односе, имам молбу према властима или већини у Црној Гори да такав захтев не усвоје. То је моја молба, нада и жеља, јер Српска Црква вековима постоји на том тлу и она није заштита и уточиште само српском народу, већ и онима који се осећају Црногорицима и припадницима других народа или националности, поручио је Вучић.
      Према његовим речима, то је много више од свега и то је његова молба властима у Црној Гори, ако желе да је чују и услише.
      -А, ако не, то је њихово право и могућност и то ћемо разумети и умети у складу са тим да се понашамо, додао је Вучић.
      Таква одлука, наиме, како је указао председник, у значајној мери би покварила врло пристојне и добре односе, које Србија и Црна Гора данас имају.
      -Свако угрожавање имовине Српске Цркве у Црној Гори би неминовно водило стварању лоших односа, а томе се нити надам, нити то желим, већ желим најбоље односе Србије са Црном Гором, навео је Вучић.
       
      Извор: РТС, фото: predsednik.rs
    • Од Логос,
      Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије рекао је у интервјуу за ТВ Нови, да ће се Тројичиндански сабор одржати како би исцијелио отимачину и располућеност друштва. Он је додао да је запањен изјавама предсједника Мила Ђукановића. Амфилохије сматра да црногорска власт покушава да убије појам љубави на Тројичиндански празник.

      –Тај сабор и постоји да све подсјети како отимање није добро и да ту нема разума. Он није ништа друго него манифестација призивања љубави према богу и подстицај за нас који смо на земљи, на љубав на исцељење од мржње, на исцјељење од безбожништва, рекао је он.
      Он је поновио да „атеистичка власт жели да одузима црквену имовину“.
      –Можда планира да је поклони некој својој секти коју сама ствара. Гдје је било у историји да се то ради и то је први пут. Комунисти су имали толико памети па нијесу стварали своје цркве. Ови њихови насљедници хоће цркве да стварају, појаснио је  он.
      Митрополит Амфилохије наглашава да је изненађен изјавама предсједника Црне Горе Мила Ђукановића.
      –Сретали смо се у Храму васкрсења, сретали смо се са љубављу и зато сам запањен због његових изјава, рекао је он.

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Create New...