Jump to content

25 година Студентског протеста 1992 - Снимци које Србија никада нија видела


Препоручена порука

Добро, 30. година од Осме седнице обележише на РТСу, али већ 25 година никада нису приказани снимци целој Србији студентских протеста 1992. Ово што следи је само делић атмосфере, медија клипинга и неких аутентичних приватних снимака: видећете нпр. како митрополит Амфилохије са принцезом Радмилом Карађорђевић (супругом принца Ђорђа) пева Светог Саву од Војислава Илића у амфитеатру Филозофског факултета, како Пера Краљ фантастично рецитује против рата у Сали хероја на Филолошком, Пера Божовић забавља са "Скончањем Максима Дискутанта", а Душан Макавејев се зеза са својим искуством, каже студентима: "Ако председник као онај реши да оде природним путем, ослободићете се 2030". :) Видећете и како Борка Павићевић продаје "интернационализам" студентима (тих дана је постала члан - оснивач "интернационалне"  "Матице црногорске"). И без ње, а посебно њених гостију Бернара Анри Левија и Алена Финкелкраута, које смо на њен ужас сахранили, ми смо били за мир и правили највеће протесте солидарности са Сарајевом (какве опозиција, посебно Боркиног типа никада не би могла да направи). С друге стране, били смо под сталним притиском режима да смо издајници, да смо криви за смрт 12 беба у Бања Луци итд (и сад мислим да су те бебе жртвовали само да би опањкали студентски протест).

  Посебно обратите пажњу на снимљене студентске пароле. Годинама тврдим, врло одговорно, да ни једне пароле није било против Шешеља, не зато што смо били за њега, него зато што смо га сматрали оним што је и сада - дворским пајацем. Горчин Стојановић је то грубо фалсификовао у филму "Убиство са предумишљајем" по коме испада да је то био протест против Шешеља. После, неких делова, "Битке на Неретви" и "Битке на Сутјесци", то је највећи фалсификат у историји нашег филма.

Видећете и како је била слободна дискусија о републици и монархији, али нећете видети многа занимљива предавања, био је то истински универзитет, свако је могао да каже своје мишљење. Сећам се како је Пеђа Исус почео: "Добро, сад смо сви као за демократију, али запамтимо - ми православни смо за Деспота!":) Предавање Светог Владике Данилице Крстића можете да нађете, препричано на овом форуму у теми лингвистика.

Било је иницијатива да се одржи и трибина о геј правима, њу је осујетио вођа студената са Богословског факултета Младен Дурић (садашњи владика Григорије), ја сам га подржао у томе (познавао сам неке од организатора), још је само фалило да нам налепе геј етикету:) Можда смо погрешили, можда би нас Запад да смо то урадили подржао.:)

Но остаје чињеница, да је тада де факто од стране студената Богословски факултет интегрисан у Универзитет.

Нарочито велика захвалност припада Дифовцима и Машинцима, били су невероватно пожртвовани у заштити колегиница и читавог протеста. Машинци су нас, додуше, мало нервирали јер су били бољи у преферансу од нас медицинара, али треба их разумети, њихова струка се распадала, а нама су долазиле генерације нових пацијената...

Није забележено у овом филму да је у току протеста умро Борислав Пекић, који је годину дана раније имао велику личну улогу и био нам незаменљива помоћ на Теразијама.

У филму се види идеализација професора, која нас је скупо коштала. Све у свему, са најбројнијег, Медицинског факултета, студенте је искрено подржавало само четири професора.

У Организациони одбор смо брзо изгубили поверење, мој гимназијски друг, и тада истраживачки новинар, Брана Чечен (пре неку недељу видех га код Кесића), већ је имао информације ко у Одбору ради за режим.

Најчупавија је била епизода када се марширало на Слобину кућу на Дедиње, у завучену Толстојеву улицу. Иако, нисам имао никакву званичну функцију у организацији хтедох тад да пребијем вођу протеста Драгана Ђиласа, није сачекао да се 50 000 студената колко нас је било у поворци окупи на Топчидерској звезди, већ нас је одмах увукао у Толстојеву, где су нас чекали водени топови и кордони и могли смо одмах да будемо разбијени. Онда је и сам у незнању шта да ради издао директиву да се разиђемо и блокирамо цео град. Са двојицом колега, сада угледних професора хируршких дисциплина, и два контејнера држао сам блокаду Старог савског моста пуна три сата. Возачи су хтели да нас пребију. Те вечери у Толстојевој ја сам овековечен на насловној страни НИНа - онај сам који звера около гледајући полицију:)

 

92.jpg

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ево, и тог препричаног и предавања Светог Владике Данилице (Крстића):

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 10 часа, александар живаљев рече

Добро, 30. година од Осме седнице обележише на РТСу, али већ 25 година никада нису приказани снимци целој Србији студентских протеста 1992. Ово што следи је само делић атмосфере, медија клипинга и неких аутентичних приватних снимака: видећете нпр. како митрополит Амфилохије са принцезом Радмилом Карађорђевић (супругом принца Ђорђа) пева Светог Саву од Војислава Илића у амфитеатру Филозофског факултета, како Пера Краљ фантастично рецитује против рата у Сали хероја на Филолошком, Пера Божовић забавља са "Скончањем Максима Дискутанта", а Душан Макавејев се зеза са својим искуством, каже студентима: "Ако председник као онај реши да оде природним путем, ослободићете се 2030". :) Видећете и како Борка Павићевић продаје "интернационализам" студентима (тих дана је постала члан - оснивач "интернационалне"  "Матице црногорске"). И без ње, а посебно њених гостију Бернара Анри Левија и Алена Финкелкраута, које смо на њен ужас сахранили, ми смо били за мир и правили највеће протесте солидарности са Сарајевом (какве опозиција, посебно Боркиног типа никада не би могла да направи). С друге стране, били смо под сталним притиском режима да смо издајници, да смо криви за смрт 12 беба у Бања Луци итд (и сад мислим да су те бебе жртвовали само да би опањкали студентски протест).

  Посебно обратите пажњу на снимљене студентске пароле. Годинама тврдим, врло одговорно, да ни једне пароле није било против Шешеља, не зато што смо били за њега, него зато што смо га сматрали оним што је и сада - дворским пајацем. Горчин Стојановић је то грубо фалсификовао у филму "Убиство са предумишљајем" по коме испада да је то био протест против Шешеља. После, неких делова, "Битке на Неретви" и "Битке на Сутјесци", то је највећи фалсификат у историји нашег филма.

Видећете и како је била слободна дискусија о републици и монархији, али нећете видети многа занимљива предавања, био је то истински универзитет, свако је могао да каже своје мишљење. Сећам се како је Пеђа Исус почео: "Добро, сад смо сви као за демократију, али запамтимо - ми православни смо за Деспота!":) Предавање Светог Владике Данилице Крстића можете да нађете, препричано на овом форуму у теми лингвистика.

Било је иницијатива да се одржи и трибина о геј правима, њу је осујетио вођа студената са Богословског факултета Младен Дурић (садашњи владика Григорије), ја сам га подржао у томе (познавао сам неке од организатора), још је само фалило да нам налепе геј етикету:) Можда смо погрешили, можда би нас Запад да смо то урадили подржао.:)

Но остаје чињеница, да је тада де факто од стране студената Богословски факултет интегрисан у Универзитет.

Нарочито велика захвалност припада Дифовцима и Машинцима, били су невероватно пожртвовани у заштити колегиница и читавог протеста. Машинци су нас, додуше, мало нервирали јер су били бољи у преферансу од нас медицинара, али треба их разумети, њихова струка се распадала, а нама су долазиле генерације нових пацијената...

Није забележено у овом филму да је у току протеста умро Борислав Пекић, који је годину дана раније имао велику личну улогу и био нам незаменљива помоћ на Теразијама.

У филму се види идеализација професора, која нас је скупо коштала. Све у свему, са најбројнијег, Медицинског факултета, студенте је искрено подржавало само четири професора.

У Организациони одбор смо брзо изгубили поверење, мој гимназијски друг, и тада истраживачки новинар, Брана Чечен (пре неку недељу видех га код Кесића), већ је имао информације ко у Одбору ради за режим.

Најчупавија је била епизода када се марширало на Слобину кућу на Дедиње, у завучену Толстојеву улицу. Иако, нисам имао никакву званичну функцију у организацији хтедох тад да пребијем вођу протеста Драгана Ђиласа, није сачекао да се 50 000 студената колко нас је било у поворци окупи на Топчидерској звезди, већ нас је одмах увукао у Толстојеву, где су нас чекали водени топови и кордони и могли смо одмах да будемо разбијени. Онда је и сам у незнању шта да ради издао директиву да се разиђемо и блокирамо цео град. Са двојицом колега, сада угледних професора хируршких дисциплина, и два контејнера држао сам блокаду Старог савског моста пуна три сата. Возачи су хтели да нас пребију. Те вечери у Толстојевој ја сам овековечен на насловној страни НИНа - онај сам који звера около гледајући полицију:)

 

92.jpg

Е хвала за подсећање на овај део наше повијести

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Под слоганом "Живи уметност" један од стожера новосадских уметничких институција, Галерија матице српске, закорачила је у 174. годину постојања. Претходну је испратила низом иновативних и креативних програма који су се прилагођавали променама услед пандемије и, више него икада, приближили публици виртуелно. 

      У години за нама међу бројним активностима, реализоване су 4 изложбе, објављено је 12 публикација, покренути су иновативни програми "Очи у очи са уметношћу", "Препусти се уметности", "Музика свуда". Завршена је ревизија уметничког фонда, а колекција Галерије обогаћена је за 142 предмета, међу којима се посебно истиче уметничка заоставштина архитекте Драгише Брашована.
      У години пред нама Галерија Матице српске својим програмима представиће сублимацију активности које је требало реализовати у 2020, и онима који ће наговестити 2022, када ће Нови Сад бити Европска престоница културе.
      Изожбе "У европским оквирима српског симболизма", "Каледископ: уметник, критичар, колекционар" као и поклон збирка "Николе и Радмиле Граовца" обележиће 2021. годину.
      Посебан куриозитет представља значајно уметничко дело "Крштење христово" Саве Шумановића које ће своје место од сада наћи међу сликама богате колекције Галерије.
       
      Извор: РТВ 
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Митрополит загребачко-љубљански Порфирије од првог је дана с народом који је претрпео стравичне губитке после серије разорних земљотреса у Сиску, Глини и Петрињи, као и околним селима у Хрватској.

       
      У овим тешким данима, још једном се, како каже, показало да трагедије спајају људе, а да Српска Православна Црква не гледа ко је које националности и вероисповести, већ свима нуди солидарност и љубав. У интервјуу за Kурир митрополит Порфирије каже да неће заборавити лица људи, а поготово деце, пуна страха и зебње, након што су за само неколико минута изгубили све што су имали. Ганула га је, истиче, брзина којом су реаговале институције из Србије да помогну угроженима.
       
      Kаква је ситуација у овим местима после земљотреса?
       
      - Многи људи су остали без крова над главом, а будући да се земљотреси настављају, да се тло не смирује, зебња не престаје. У првих неколико дана људи су спавали у аутомобилима или су морали да потпуно напусте тај простор.
       
      Ви сте одмах после трагедије отишли на лице места, обишли сте народ, рекли сте да су то биле сцене попут „библијске катаклизме”... Шта сте видели у њиховим очима, на њиховим лицима?
       
      - Два доминантна утиска и осећања су била. Један је - дубоки страх који се граничи са ужасом, нарочито код деце. Огромна забринутост. Други је - ужас пред чињеницом да је све што сте имали нестало. Да у једном тренутку имате, а у другом тренутка немате. Велики број људи са тих простора је то већ и доживео. У селима живе повратници који су се већ селили у ратовима, па се сада поново десила ова трагедија.
       
      Kолико је људима духовно значило ваше присуство?
       
      - То је пробудило неку врсту наде, без обзира на то што смо дошли у првом тренутку само да видимо каква је ситуација. Људи су осетили, чини ми се, неку врсту олакшања због тога што су схватили да неће бити сами. Брзо је почела да се пружа ургентна помоћ у виду мобилних кућица, контејнера. Потребно је 1.000 кућица да би се сви сместили у топлом и колико-толико сигурном. Ми смо се као Црква, по природи ствари, ставили на располагање и ангажовали смо се и били уз народ, не правећи разлику међу људима у зависности од националности и вероисповести. Kао што елементарне непогоде, било да се зову корона или земљотрес, не бирају људе по националности и верском опредељењу. Још је важније да ми као људи, нарочито у оваквим тренуцима, осетимо да смо једни другима потребни и да је свако, пре свега, човек, а да у је у свакој невољи и искушењу човеку потребан други човек.
       
      Kо се јавио за помоћ? Да ли је ова трагична ситуација пробудила солидарност?
       
      - Пробудиле су се емоције и солидарност и сви смо се трудили да будемо од користи. Ми смо као црква били задивљени и ганути чињеницом да су многе институције из Србије истог трена осетиле потребу да неком помогну, почевши од Владе Србије, позива Града Београда, који је обезбедио 200.000 евра, Града Новог Сада, који је обезбедио 35.000 евра, Извршног већа Војводине, које је помогло са 100.000 евра, затим помогле су наше две епархије, друге институције. И после позива није остало само на доброј вољи, него се помоћ одмах остварила. До сада је обезбеђено око 70 мобилних кућица и у њима је оно што је најпотребније, мокри чвор, сточић и место где се може ставити глава. А ако Бог да да се смире потреси, и ми ћемо дати све од себе да помогнемо да људи добију нову кућу, нови дом. Осећамо велику захвалност према свима који су осетили потребу да помогну.
       
      Велика помоћ је стигла из Србије. Kако су на то реаговали званичници из Хрватске? Да ли је ово била прилика да се смање тензије?
       
      - Треба рећи да је држава Хрватска максимално ангажована на опскрбљивању људи који су остали без крова над главом. Мој утисак је да у последње време постоје напори, па и конкретни кораци који долазе из смера Србије ка Хрватској и обрнуто, од Хрватске ка Србији, да се створе услови који ће бити нормални за живот српске мањине у Хрватској, као и хрватске мањине у Србији, за коју мислим да ипак, већ годинама уназад, не постоји та врста искушења и проблема са којима се српски народ суочавао годинама уназад у Хрватској. У овом тренутку има позитивних и добрих помака на плану успостављања међусобне комуникације између две државе. Овај катаклизмични земљотрес је прилика да још боље разумемо да смо једни другима потребни и да једни без других не можемо. И нека свако у свом политичком и државном смислу иде како жели, али је важно да у исто време разумемо истину, а истина је да је неопходно и важно да, у најмању руку, цивилизовано разговарамо. Хвала Богу, видим да на политичком плану то тако и функционише.
       
      Иза нас је тешка година, а и СПЦ је претрпела велике губитке, напустиле су нас велике црквене личности. Kоји су изазови сада пред СПЦ?
       
      - Поред нашег патријарха Иринеја, отишли су у царство Божје митрополит црногорско-приморски Амфилохије и владика ваљевски Милутин. У неком људском смислу осећате тугу и губитак. Истина је да је смрт смрћу побеђена и када из те перспективе посматрамо одлазак било кога од нас, схватамо да одлази у наручје Божје и ми смо тада испуњени огромном надом и оптимизмом у љубав Божју. Треба да сваког човека доживимо као свога брата и свога ближњег.
       
      Да ли то људима у савременом свету полази за руком?
       
      - Често и не. Још увек треба да растемо и да се учимо, за почетак, да разговарамо, да не гледамо једне друге преко нишана и да не доживљавамо једни друге као непријатеље, то је увек изазов и искушење. И не треба да као појединци будемо испуњени егоизмом и самољубљем, користољубљем и да другог човека доживљавамо као препреку за остваривање наших циљева. То је не само супротно од духа, Јеванђеља и цркве него је и супротно и самој природи човековој. Човек постоји као биће заједнице. Човек заправо не постоји сам по себи. Ја не постојим без вас и ви не постојите без мене.
       
      Одласком патријарха Иринеја, митрополита Амфилохија, владике Милутина, СПЦ је претрпела велики губитак. Kако даље?
       
      - Они су доста допринели Цркви. Бог пре или касније свакога позове на начин на који он мисли да је најбољи и у најбољем тренутку за свакога од нас. Kакви год да су проблеми и искушења, ако је наш циљ служба људима и служба Богу, ако је наш циљ заједница, превазилажење егоизма, превазилажење самољубља, онда ће потешкоће бити полигони на којима се ми испитујемо. Ми нисмо криви ни заслужни што смо се родили у овим временима. Свакоме је његова мука највећа, али свако има задатак да ту конкретну муку разрешава и да кроз њу расте, као појединац, али и да растемо сви заједно. Изазова ће бити, али никада нећемо изгубити веру да је Бог с нама.
       
      Патријарха Иринеја су окарактерисали као ујединитеља свих Срба...
       
      - Тачно је то што кажете за нашег блаженопочившег патријарха. Он је чуо реч Христову: „Молим вас, браћо, именом Господа Исуса Христа да сви исто говорите, да међу вама нема раздора и да сви мислите истом мишљу.” То не значи да ми немамо право на мишљење, ми имамо своје ставове и своја мишљења, али за нас Србе је ово позив да ми међу собом разговарамо да сваку тему и проблем расправимо са сваког аспекта, али да имамо исту реч и исту мисао. Да се превазиђе потреба коју модерни свет има - да хоћемо да оставимо свој лични печат. Ако имамо циљ да оставимо свој лични печат, онда он не долази из егзистенцијалних корена из читавог нашег бића, него долази из рација и има лични интерес који често неће бити у складу са даровима од Бога.
      Огромна штета и на Божјим кућама. Храмови ће се обнављати годинама.
       
      Страдали су и храмови... Kада ће они доћи на ред за обнову? 
       
      - Страдало је осам храмова, два су потпуно порушена. Сада помажемо људима, чинимо све да људи добију кров над главом, а када се то заврши, мораћемо да се позабавимо и обновом храмова. Штете су велике, обнове ће трајати низ година. 
       
       Kурир.рс/Силвија Сламниг
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      На празник Обрезања Господа Исуса Христа, 14. јануара 2020. године, када Црква слави и Светог Василија Великог, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је Свету архијерејску Литургију у Преображењској капели манастира Успења Пресвете Богородице у Даљ Планини.

       
      Његовом Преосвештенству саслуживали су архимандрит Мирон (Вучићевић), настојатељ манастира, протојереј-ставрофор Јован Клајић, парох у пензији, ђакон Војислав Николић, ђакон при дворској капели у Даљу и ђакон Здравко Бошковић.
      На крају Свете Литургије Епископ Херувим благословио је славска обележја и свечарима честитао крсну славу.
      Епископ Херувим је после богослужења проузнео следећу беседу:
      -У име Оца и Сина и Светога Духа! Драга браћо и сестре, нека буде на здравље и спасење ова Света божанствена Литургија. Ово је данас још један догађај и празник из историје и садашњости нашега спасења – Обрезање Господа нашега Исуса Христа.
      То је управо она тајна која се догодила да би се испунило Писмо, како би се отворила могућност човековог спасења и да би Богомладенац заиста био пут нашега спасења, Сунце Правде, ка коме треба да се усмерава сваки човек, свако хришћанско биће, јер нам само Бог открива истинити пут спасења. Он нам открива тајну ка којој треба да ходимо и која нас треба усмеравати ка Царству Божјем, на пут којем нас је учио и Свети Василије Велики, један од кападокијсих великана и отаца наше Православне Свете Цркве, а кога и литургијски прослављамо, чију смо службу одслужили, а управо на данашњи дан када прослављамо његово свето име.
      На крају ове Свете Литургије ми смо заблагодарили Господу и за почетак Нове 2021. године Господње. Нека би нам Нова година била благоугодна, уз обиље милости Божије. Нека буде благословена, пуна здравља и благодати, да у своме животу увек побеђујемо сва искушења која ће се наметнути на свакога од нас. Морамо да схватимо да смо ми слуге Божије и да та искушења јесу саставни део нашега хришћанског живота. А благодат Божија је та која ће нас увек избавити, штитити и чувати, без обзира на које недаће и тескобе будемо наилазили и на оно што ће на нас у овој години која је наступила пратити.
      Чеситајући Крсну славу онима који данас прослављају Светог Василија Великог, нека би Господ дао да се сви сачувамо, да ова година буде далеко боља од претходне, да се ослободимо од окова овога вируса и да се сви ове наступајуће године у миру видимо и славимо име Божје прослављајући тројичног Бога – Оца, Сина и Светога Духа.
      Живели, срећни и благословени били! Амин.
       
      Извор: Епархија осечкопољска и барањска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Данас, 14. јануара, када наша Света црква празнује Обрезање Господње и Светог Василија Великог (Нову годину), Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру служио је Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило. Саслуживали су: протојереји-ставрофори Гојко Перовић и Обрен Јовановић, протојереји Игор Балабан и Мирчета Шљиванчанин, архимандрит Данило, игуман манастира Светог Симеона Мироточивог у Подгорици, протосинђели Јустин и Исак из Цетињског манастира, као и ђакони: Александар Лекић, Душан Биговић и Игор Пешикан.

       
      Звучни запис беседе
       
      У току Свете службе Преосвећени владика је за ђакона рукоположио монаха Амфилохија.
      Владика Кирило је новом ђакону пожелио срећну Нову годину, као и свима присутнима, и да у Новој години почне нови живот у монаштву и у свештеничком служењу. Преовећени је оцијенио да је истински богослов онај који се добро моли и истински живи према заповијестима Божијим. Подсјетио је да је бивши отац Теофило, сада Амфилохије, дошао на Цетиње из Колумбије да би живио у православном окружењу, како би живот у православљу присвојио у свом срцу.
      “Виновник тога је свакако наш блаженопочивши Митрополит Амфилохије који је прошао кроз те крајеве Јужне Америке. Поред осталих духовних чеда и бивши Теофило, који је сам желио да се назове Амфилохије, примио је у свом срцу тај јеванђелски примјер, којим је свакако зрачио наш духовни отац Митрополит Амфилохије. И ето данас се и удостојио да то име прими. Надамо се да ће га он достојно пронијети до краја свог живота и у тим далекима крајевима, гдје ће бити послан да даље зрачи тим истим примјером за друге душе жедне Бога “, казао је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило.
      Литургијску бесједу произнио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, који је честитајући празник, казао да нас је Господ удостојио да у овој древној светињи пред ћивотом Светог Петра Цетињског, Часним крстом и руком Светога Јована Крститеља, заједно отпочнемо Ново љето 2021. године Господње. Подсјетио је да је овај дан по традицији новијој и благослову блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, дан сабрања студената из Митрополије црногорско-приморске који су студенти Теолошког, али и других факултета. Он је нагласио да овај дан јесте и разлог да се сјетимо велике и древне људске борбе која постоји од када и човјек постоји те да све што је у историји људској бивало и постојало као тема, стоји у једноме човјеку. Односно све што је у историји човјечанстава био неки проблем или тема, то ми појединачно преживљавамо.
      “Збивања око нас, ток историје тог појединачног живота од кад је човјек мали па до неких година зрелости, дјелују као нека борба, општи рат или дијалог, како је говорио чувени филозоф Хераклит, гдје се смењују стихије… Чини ми се да не могу ништа, а одједном могу све, и томе слично. Једна велика борба супротности коју је за наш појам, менталитет и наш језик, љепше од Хераклита опјевао Његош. Он каже да је свијет овај смјеса чудних стихија које ратују једне са другима, од онога да ратује небо са земљом или море с бреговима па до онога да у самом човјеку ратује човјек прво сам са собом. Да ратује душа са тијелом”, бесједио је о. Гојко, објаснивши да је вјечита дилема има ли овај живот икаквога смисла или се ипак све дешава, како Његош закључује, да нас свом овом силном мјешавином опет умна сила торжествује.
      Данас почињемо празновање Нове године, између осталих разлога, зато што вјерујемо да у свом овом хаосу ипак дјелује неки Божији ред, казао је о. Гојко, цитирајући поново Хераклита који је рекао да човјек никад не улази у исту ријеку. То значи, објаснио је, да то јесте можда физички исто мјесто, корито исте ријеке, али то је нека друга вода и, што је најважније, то је неки други човјек.
      “То више није онај човјек од прошле године, то више није онај човјек од јуче. Дакле, стално се нешто мијења. Ја се мијењам, некад на горе, некад на боље. Ко држи копчу са Богом тај се нада, као што чита свештеник ону молитву прије почетка Литургије: Сви смо дјела руку твојих Господе. Дакле, не надам се што себи приписујем да сам неко чудо, него се надам у то да ме Бог створио и да сам и ја један од творевина Божијих.”
      По његовим ријечима са том вјером, да смо сви дјела руку Божијих, ми смо оптимисти јер смо Божије дјело и Божији пројекат, Божији наум, и ваљда Бог зна боље од нас шта треба с нама да буде.
      “Зато ове промјене, ову нову зиму, ново љето, нову јесен, ово цвјетање, ново сијање, нову жетву, доживљавамо као прилику да учествујемо у Божијем дијелу и да се оно покаже плодно. А куд ћете бољег и љепшега украса новогодишњега од нашег брата Теофила који је дошао из Јужне Америке и овдје се синоћ замонашио и добио име Амфилохије”, поучио је сабране прота Гојко, истичући да се он већ у Јужној Америци срео са Христом и тамо завршио богословски школе и остварио читав живот.
      Како је нагласио, није се брат Теофил надао, али ни ми да ћемо присуствовати чину промјене живота једног Јужноамериканца, али, “заиста овај који је јутрос устао није онај од синоћ, није онај од јуче, овај који је јутрос устао је Амфилохије”. Даље је казао да је монашање тектонски поремећај, не само Теофилов, него свих монаха, а Цетињски манастир је мјесто бројних монашења, којима се ни броја не зна.
      “Међу свима њима није се овоме могао надати ниједан, ни Иван Црнојевић, ни владика, ни митрополит, ни Свети Петар Цетињски. Ево да се усудим и то да кажем, је ли он то могао да помисли, осим што је рекао да ће видјети Црна Гора чудо у 20. вијеку. Једно од тих чуда је и наш Теофило, и уопште ова мисија Цетињске митрополије која је стигла до Јужне Америке. То је званично мисија наше помјесне Српске православне цркве, али, знате и сами, да је наш Митрополит блаженопочивши покренуо ту мисију и ово је један плод.”
      Објаснио је да је монашење када човјек умире за овај живот да би искорачио у нови живот те да је то одрицање од земаљског живота ради уласка у Царство небеско, исто као што је и крштење.
      “Остајемо да живим овај живот, али правимо искорак у вјечни живот, правимо га крштењем, правимо га монашењем, правимо га данас кад се причестимо. То смо ми исти људи, али Причешће, Света литургија је искорак из земаљскога у вјечни живот. Зато је Нова година не просто бројање још једне године, него још једно Ново љето Господње”, нагласио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић.
      По његовим ријечима када славимо Нову годину, славимо Бога који нам је дао да живимо и Његове тајне откривамо кроз неке процесе који трају и који на крају донесе прави плод.
      “Ево наш брат Амфилохије је један у кога данас има разлога да се загледамо и размислимо. Не може свако од нас да оде у Јужну Америку и тамо служи Богу, нити може било ко од нас тек тако да се замонаши, као што не може било ко од нас ни да приступи Светоме причешћу”, објаснио је свештеник Перовић, још једном поновивши, да за све постоји један процес послије којег ћемо неке плодове видјети.
      Најбоље свједочанство тога је, примјетио је, Свети Петар Цетињски, који се толико се трудио у своме животу да побједи османског окупатора, да помири Црногорце, да Црногорци не буду гладни и жедни, да не буду сиротиња, и ништа није видио од тога до краја живота. “Али то је човјек који није живио само у габаритима овога земаљског, зато је свети”, истакао је и подсјетио да је он све радио Бога ради и препуштао се вољи Божијој.
      “Тако нека буде воља Божија. Даће Бог, да са овом Новом годином све буде боље. Ова прошла је била и тешка и плодна, срећна и мучна. Требаће нам времена, ко буде жив и здрав, да опише шта се све десило прошле године. Ова Нова нека нам донесе мир, Божији благослов и здраву памет, да наставимо да живимо као дјеца Божија, као ученици онога старога Амфилохија који је сада пред Престолом Божијим на истину, а да будемо браћа и овоме новоме нашем ђакону, ако Бог да, у Божијој љубави”, поручио је на крају протојереј-ставрофор Гојко Перовић.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...