Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

александар живаљев

25 година Студентског протеста 1992 - Снимци које Србија никада нија видела

Recommended Posts

Добро, 30. година од Осме седнице обележише на РТСу, али већ 25 година никада нису приказани снимци целој Србији студентских протеста 1992. Ово што следи је само делић атмосфере, медија клипинга и неких аутентичних приватних снимака: видећете нпр. како митрополит Амфилохије са принцезом Радмилом Карађорђевић (супругом принца Ђорђа) пева Светог Саву од Војислава Илића у амфитеатру Филозофског факултета, како Пера Краљ фантастично рецитује против рата у Сали хероја на Филолошком, Пера Божовић забавља са "Скончањем Максима Дискутанта", а Душан Макавејев се зеза са својим искуством, каже студентима: "Ако председник као онај реши да оде природним путем, ослободићете се 2030". :) Видећете и како Борка Павићевић продаје "интернационализам" студентима (тих дана је постала члан - оснивач "интернационалне"  "Матице црногорске"). И без ње, а посебно њених гостију Бернара Анри Левија и Алена Финкелкраута, које смо на њен ужас сахранили, ми смо били за мир и правили највеће протесте солидарности са Сарајевом (какве опозиција, посебно Боркиног типа никада не би могла да направи). С друге стране, били смо под сталним притиском режима да смо издајници, да смо криви за смрт 12 беба у Бања Луци итд (и сад мислим да су те бебе жртвовали само да би опањкали студентски протест).

  Посебно обратите пажњу на снимљене студентске пароле. Годинама тврдим, врло одговорно, да ни једне пароле није било против Шешеља, не зато што смо били за њега, него зато што смо га сматрали оним што је и сада - дворским пајацем. Горчин Стојановић је то грубо фалсификовао у филму "Убиство са предумишљајем" по коме испада да је то био протест против Шешеља. После, неких делова, "Битке на Неретви" и "Битке на Сутјесци", то је највећи фалсификат у историји нашег филма.

Видећете и како је била слободна дискусија о републици и монархији, али нећете видети многа занимљива предавања, био је то истински универзитет, свако је могао да каже своје мишљење. Сећам се како је Пеђа Исус почео: "Добро, сад смо сви као за демократију, али запамтимо - ми православни смо за Деспота!":) Предавање Светог Владике Данилице Крстића можете да нађете, препричано на овом форуму у теми лингвистика.

Било је иницијатива да се одржи и трибина о геј правима, њу је осујетио вођа студената са Богословског факултета Младен Дурић (садашњи владика Григорије), ја сам га подржао у томе (познавао сам неке од организатора), још је само фалило да нам налепе геј етикету:) Можда смо погрешили, можда би нас Запад да смо то урадили подржао.:)

Но остаје чињеница, да је тада де факто од стране студената Богословски факултет интегрисан у Универзитет.

Нарочито велика захвалност припада Дифовцима и Машинцима, били су невероватно пожртвовани у заштити колегиница и читавог протеста. Машинци су нас, додуше, мало нервирали јер су били бољи у преферансу од нас медицинара, али треба их разумети, њихова струка се распадала, а нама су долазиле генерације нових пацијената...

Није забележено у овом филму да је у току протеста умро Борислав Пекић, који је годину дана раније имао велику личну улогу и био нам незаменљива помоћ на Теразијама.

У филму се види идеализација професора, која нас је скупо коштала. Све у свему, са најбројнијег, Медицинског факултета, студенте је искрено подржавало само четири професора.

У Организациони одбор смо брзо изгубили поверење, мој гимназијски друг, и тада истраживачки новинар, Брана Чечен (пре неку недељу видех га код Кесића), већ је имао информације ко у Одбору ради за режим.

Најчупавија је била епизода када се марширало на Слобину кућу на Дедиње, у завучену Толстојеву улицу. Иако, нисам имао никакву званичну функцију у организацији хтедох тад да пребијем вођу протеста Драгана Ђиласа, није сачекао да се 50 000 студената колко нас је било у поворци окупи на Топчидерској звезди, већ нас је одмах увукао у Толстојеву, где су нас чекали водени топови и кордони и могли смо одмах да будемо разбијени. Онда је и сам у незнању шта да ради издао директиву да се разиђемо и блокирамо цео град. Са двојицом колега, сада угледних професора хируршких дисциплина, и два контејнера држао сам блокаду Старог савског моста пуна три сата. Возачи су хтели да нас пребију. Те вечери у Толстојевој ја сам овековечен на насловној страни НИНа - онај сам који звера около гледајући полицију:)

 

92.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ево, и тог препричаног и предавања Светог Владике Данилице (Крстића):

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 10 часа, александар живаљев рече

Добро, 30. година од Осме седнице обележише на РТСу, али већ 25 година никада нису приказани снимци целој Србији студентских протеста 1992. Ово што следи је само делић атмосфере, медија клипинга и неких аутентичних приватних снимака: видећете нпр. како митрополит Амфилохије са принцезом Радмилом Карађорђевић (супругом принца Ђорђа) пева Светог Саву од Војислава Илића у амфитеатру Филозофског факултета, како Пера Краљ фантастично рецитује против рата у Сали хероја на Филолошком, Пера Божовић забавља са "Скончањем Максима Дискутанта", а Душан Макавејев се зеза са својим искуством, каже студентима: "Ако председник као онај реши да оде природним путем, ослободићете се 2030". :) Видећете и како Борка Павићевић продаје "интернационализам" студентима (тих дана је постала члан - оснивач "интернационалне"  "Матице црногорске"). И без ње, а посебно њених гостију Бернара Анри Левија и Алена Финкелкраута, које смо на њен ужас сахранили, ми смо били за мир и правили највеће протесте солидарности са Сарајевом (какве опозиција, посебно Боркиног типа никада не би могла да направи). С друге стране, били смо под сталним притиском режима да смо издајници, да смо криви за смрт 12 беба у Бања Луци итд (и сад мислим да су те бебе жртвовали само да би опањкали студентски протест).

  Посебно обратите пажњу на снимљене студентске пароле. Годинама тврдим, врло одговорно, да ни једне пароле није било против Шешеља, не зато што смо били за њега, него зато што смо га сматрали оним што је и сада - дворским пајацем. Горчин Стојановић је то грубо фалсификовао у филму "Убиство са предумишљајем" по коме испада да је то био протест против Шешеља. После, неких делова, "Битке на Неретви" и "Битке на Сутјесци", то је највећи фалсификат у историји нашег филма.

Видећете и како је била слободна дискусија о републици и монархији, али нећете видети многа занимљива предавања, био је то истински универзитет, свако је могао да каже своје мишљење. Сећам се како је Пеђа Исус почео: "Добро, сад смо сви као за демократију, али запамтимо - ми православни смо за Деспота!":) Предавање Светог Владике Данилице Крстића можете да нађете, препричано на овом форуму у теми лингвистика.

Било је иницијатива да се одржи и трибина о геј правима, њу је осујетио вођа студената са Богословског факултета Младен Дурић (садашњи владика Григорије), ја сам га подржао у томе (познавао сам неке од организатора), још је само фалило да нам налепе геј етикету:) Можда смо погрешили, можда би нас Запад да смо то урадили подржао.:)

Но остаје чињеница, да је тада де факто од стране студената Богословски факултет интегрисан у Универзитет.

Нарочито велика захвалност припада Дифовцима и Машинцима, били су невероватно пожртвовани у заштити колегиница и читавог протеста. Машинци су нас, додуше, мало нервирали јер су били бољи у преферансу од нас медицинара, али треба их разумети, њихова струка се распадала, а нама су долазиле генерације нових пацијената...

Није забележено у овом филму да је у току протеста умро Борислав Пекић, који је годину дана раније имао велику личну улогу и био нам незаменљива помоћ на Теразијама.

У филму се види идеализација професора, која нас је скупо коштала. Све у свему, са најбројнијег, Медицинског факултета, студенте је искрено подржавало само четири професора.

У Организациони одбор смо брзо изгубили поверење, мој гимназијски друг, и тада истраживачки новинар, Брана Чечен (пре неку недељу видех га код Кесића), већ је имао информације ко у Одбору ради за режим.

Најчупавија је била епизода када се марширало на Слобину кућу на Дедиње, у завучену Толстојеву улицу. Иако, нисам имао никакву званичну функцију у организацији хтедох тад да пребијем вођу протеста Драгана Ђиласа, није сачекао да се 50 000 студената колко нас је било у поворци окупи на Топчидерској звезди, већ нас је одмах увукао у Толстојеву, где су нас чекали водени топови и кордони и могли смо одмах да будемо разбијени. Онда је и сам у незнању шта да ради издао директиву да се разиђемо и блокирамо цео град. Са двојицом колега, сада угледних професора хируршких дисциплина, и два контејнера држао сам блокаду Старог савског моста пуна три сата. Возачи су хтели да нас пребију. Те вечери у Толстојевој ја сам овековечен на насловној страни НИНа - онај сам који звера около гледајући полицију:)

 

92.jpg

Е хвала за подсећање на овај део наше повијести

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Milan Nikolic,
      Јеромонах Петар (Драгојловић): Мат у једном потезу – Како је Србија дипломатски матирала црногорске режимске политичаре
      15. јуна 2019.   Као што смо сви свесни и као што нас реалност и стварност комшијске црногорске свакодневнице сваки дан опомиње, монтенегрински антисрпски властодршци покушавају ових дана да предлогом једног безаконог правног акта одузму вишевековну имовину СПЦ у Црној Гори. На ове отворено безаконе најаве отимачине као и јефтино-провидне монтенегринске провокације, мудро, комшијски, братски и дипломатски одмерено, реаговао је председник Србије Александар Вучић. Реаговао је управо онако како сви српски непријатељи у Црној Гори највише ненавиде тј. није се упецао у игру традиционалних динарских громопуцачких ћеранија и претњи, већ смирених, хришћанских и братских молби. Тако и приличи једном те истом народу, насилно подељеном у две државе, које сада многи у иностранству и на домаћем терену желе додатно раздвојити, додатно посвађати и у пракси отворено закрвити. Ако ђавола ишта нервира, скоро до границе вриштавог непристајања, то је управо када се човек не упеца у његов стил борбе тј. гордог и ратоборног свађалаштва. Председник Вучић се наравно није упецао.   
      У реакцији на нове подгоричке антисрпске провокације председник Вучић је реаговао сасвим мирно и сталожено, како и приличи у оваквим ситуацијама председнику Србије када говори о проблемима у држави у коме живи један те исти народ као и у Србији. Ту нема еуфорије, ту нема мржње, ту не постоји жеља за ћеранијом победништва над братом. А шта је то председник Вучић рекао на најаве друмског разбојништва у суседној нам држави. Он је између осталог истакао следеће:“Свако угрожавање имовине СПЦ у Црног Гори би неминовно водило погоршању иначе добрих односа две земље и зато молим власти или већину у Црној Гори да не подрже предложени закон, који је на то усмерен. Добио сам анализу предложеног акта за црногорски парламент и ми ћемо и преко Венецијанске комисије покушати да замолимо да се тај акт не усвоји, пошто није добар за српски народ који има своју Цркву у Црној Гори. То није некаква Митрополија или Епархија, већ Српска православна црква у Црној Гори. Као предсједник државе који брине о положају Срба и који не жели да кваримо односе са Црном Гором, већ да градимо добре односе, имам молбу према властима или већини у Црној Гори да такав закон не усвоје. То је моја молба, нада и жеља, јер српска црква вјековима постоји на том тлу и она није заштита и уточиште само српском народу, већ и онима који се осјећају Црногорцима и припадницима других народа или националности.»  
        Оваквим мудрим, братским и одмереним одговором председник Вучић је у суштини јасно и одговорно, али и мирољубиво и непровокативно, истакао неколико ствари.
      1.    Покушао је да смири тензије које неко очевидно жели намерно да пренапумпа из Бог зна каквих разлога и Бог зна из чијих интереса.
      2.    Замолио је, што је братска мудрост а не политичка слабост, већину у Парламенту Црне Горе, да не кваре односе са Србијом, и тако показао да бусање у прса и додатно доливање уља на ватру нити је мудро, нити је братски и комшијски, а нити дипломатски корисно.
      3.    Међународној заједници је кроз спомињање Венецијанске комисије председник Србије ставио до знања да ће искористити све међународне правне могућности да се безакона отимачина имовине СПЦ правно и на међународном нивоу спречи.
      4.    Охрабрио је српски народ у Црној Гори да није сам, и да ће Србија мудро и веома тактично бринути о интересима Срба у Црној Гори не подлежући никаквој паници и брзоплетости коју многи свесно и намерно изазивају.
      5.    Богословски тачно до у милиметар али уједно и национално врло одговорно, председник Вучић питање напада на црквену имовину СПЦ у Црној Гори није ограничио на Митрополију Црногорско-приморску јер он врло добро зна да Црна Гора није само Митрополија Црногорско-приморска. Он проблем није ограничио ни само на Епархију Будимљанско-никшићку, нити једино на Епархију Милешевску или пак једну парохију Епархије Захумско-херцеговачке у Црној Гори, већ на целу СПЦ у Црној Гори. На овај начин председник Вучић је практично посебно подвукао и високо истакао да се питање напада на црквену имовину односи не на једну епархију или пак једну митрополију, већ на целу СПЦ у Црној Гори. Тиме као да је желео рећи: «Овде се битка бије за целу СПЦ у Црној Гори, за опше српске интересе, за читаво српство у братској и суседној држави, а не бије битка само за појединачне црквено-територијалне јединице или било чије парцијалне жеље и политикантске интересе.   
      Наравно, реакција прозрених и провидних црногорских властодржаца на ове одмерене, братске и мудре поруке из Београда била је веома нервозна, што је додатна потврда да су их речи председника Вучића погодиле тамо где су модерни Монтенегрини духовно најтањи – у гордо, небратољубиво и свађалачко срце. Сами властодршци из Црне Горе су се својом непримереном реакцикцијом на хришћански мудре речи председника Вучића својом злобном реакцијом одали и духовно офирали.
      Што би рекао свети пророк Давид – злоба говори сама против себе.
       
      За Поуке.орг Игуман Петар (Драгојловић)
    • Од Милан Ракић,
      У Националном парку "Сутјеска" на Тјентишту данас је обиљежено 76 година од Битке на Сутјесци у којој је погинуло више од 7.000 бораца Народноослободилачког покрета.  
      Фоча-обиљежено 76 година од Битке на СутјесциФото: СРНА
      Тим поводом положени су вијенци на партизанску Спомен-костурницу, гдје почивају кости 3.301 борца, док је у подножју споменика у Долини хероја на Тјентишту одржан историјски час.
      Министар рада и борачко-инвалидске заштите и предсједник Одбора Владе Републике Српске за његовање традиције ослободилачких ратова Душко Милуновић рекао је да је Битка на Сутјесци била једна од највећих битака до тада на овим просторима, али и на просторима читаве поробљене Европе.
      - Желимо да младим генерацијама пренесемо поруку о нашој антифашистичкој борби, да истрајемо на нашем антифашистичком опредјељењу, да се такво зло никада не понови - рекао је Милуновић.
      Он је напоменуо да је паризански покрет, везавши за себе више од 120.000 Нијемаца, Италијана, Бугара и домобрана, дао велики допринос коначном слому фашизма.
      Начелник општине Фоча Радисав Машић подсјетио је да су партизани на Сутјесци извојевали једну од пресудних битака и тако показали колико се воли и како се брани слобода.
      - Битка на Сутјесци је исписала бројне примјере јунаштва, чојства, солидарности и братске љубави. Наше окупљање овдје представља, не само дужан помен палима за слободу, већ и завјет да су њихови примјери светионици наше будућности - поручио је Машић.

      Тјентиште-обиљежено 76 година од Битке на Сутјесци (Фото: Срна)
      Обиљежавању годишњице славне епопеје присуствовали су поштоваоци партизанског покрета из свих крајева некадашње Југославије.
      Пуковник у пензији Радивоје Здравковић, који је на Тјентиште дошао са Друштвом војних пензионера из Подгорице, кажу да су дошли, као и сваке године, да се поклоне слободарским жртвама.
      - Младим покољењима треба преносити поруку и значај ове битке, да би знали да цијене жртве наших очева - рекао је Здравковић.
      Новка Токмаковић из Ужица истиче да данашње генерације треба да поштују и његују херојство партизана са Сутјеске.
      - Они су се за нас борили и за нас живот дали - рекла је Токмаковићева.
      На Сутјеску редовно долази и Стојан Кукило из Мркоњић Града, који каже да ће долазити док је жив.
      - Никада се не смије заборавити шта су наши борци препатили - рекао је Кукило.
      Сјенима својих сабораца поклонио се и борац Прве пролетерске бригаде, осамдесетдеветогодишњи пуковник Зденко Дупланчић из Београда, далматински Скојевац и ослободилац Загреба и Београда.
      Он је у Долину хероја дошао окићен бројним одликовањима из Другог свјетског рата, у друштву аутора споменика Битке на Сутјесци, београдског вајара Миодрага Живковића.
      - Хитлер, непријатељи и наши издајници нису успјели да нас сломе ни у четвртој, ни у петој офанзиви, а ни у Дрвару, тако да смо увијек излазили као побједници - рекао је Дупланчић.
      На историјском часу, говорили су и представници удружења бораца НОР-а из Црне Горе, Србије и Српске.
      У Бици на Сутјесци паризански покрет је уз огромне жртве успио да одоли вишеструко јачим њемачким снагама, извукавши се из обруча на мјесту гдје је касније подигнут величанствени споменик у облику да велика бијела камена крила, која симолизују пробој у слободу.
      У судару са 120.000 Нијемаца, Италијана, Бугара, усташа и домобрана, од око 22.000 партизана погинуло их је више од 7.000.

    • Од Логос,
      Данас на празник Светог цара Константина и царице Јелене и Свете Јелене Дечанске, у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу служена је Света архијерејска литургија поводом три велика јубилеја: 800 година аутокефалности СПЦ, 800 година од оснивања Епархије будимљанско-никшићке и 20 година архијерејског служења Његовог преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија.

      Светом службом Божијом началствовао је Његово високопреосвештенство Митрополит дабробосански Хризостом, уз саслужење Високопреосвећеног Архиепископа верејског Амвросија, ректора Московске духовне академије, преосвећене господе епископа: будимљанско-никшићког Јоаникија, полошко-кумановског Јоакима, милешевског Атанасија, рашко-призренског Теодосија, пакрачко-славонског Јована и буеносаиреско-јужноцентралноамеричког Кирила и преко 60 свештеника и ђакона.
      Након читања зачала из Светог јеванђеља по Јовану, сабранима се бесједом обратио Високопреосвећени Митрополит Хризостом који је честитао велике јубилеје.
      Владика Хризостом је казао да је смисао данашњега великога дана, када се сјећамо успомене на оно што је Свети Сава прије 800 година издејствовао, то што је Свети Сава, вођен љубављу, у Никеји тражио спасење за свој народ. Та љубав Светог Саве водич је, кроз вијекове, свим његовим наследницима да се труде да српски народ уведу у Царство Божије.
      „Свети Сава није само отишао да тражи самосталну Српску цркву у тадашњој Рашкој и српским земљама, већ прије свега да тражи спасење за свој народ, да српски народ у 13. вијеку уведе у Цркву Божију. Свети Сава је отишао у Никеју вођен љубављу за спасење српског народа и та љубав ево 800 година, хвала Богу, води све његове наследнике, како на Пећком трону, тако и на свим епархијама наше Цркве, да српски народ сачувају и уведу у Царство Божије.“
      Подсјетио је да су то била тешка времена, као и данас, када се српски народ опредјељивао којем ће се царству привољети: западноме које, као и данас, нуди само материјално или Царству небескоме које је увијек разапето на голготи.
      „Свети Сава се опредјељује за Царство које ће бити, као и наше, Српско царство на Косову, увијек разапето, увијек на голготи, али Царство које никад не пролази, које је вјечно и ничим се не може поткупити и замијенити. За то Царство нас је опредјелио Свети Сава и зато ми осам стотина година постајемо и јесмо оно што јесмо – свједоци живога Бога, васкрслог Христа Господа. Свједоци смо Његове голготе у Јерусалиму, јер смо и ми сами увијек били на голготи.“
      Нагласио је да је ову велику традицију наставила и наставља Епархија будимљанско-никшићка, што најбоље илуструје и сам Свети Василије Острошки својим страдањем, живљењем и свједочењем:
      „Бог га никада није напустио, већ Га је прославио и удостојио да буде оно што јесте у српском и цијелом православном народу – велики светитељ и угодник Божији.“
      Високопреосвећени Митрополит Хризостом је говорио и о светитељима које данас прослављамо Светом цару Константину и царици Јелени, које је Господ изабрао и призвао да крстом побјеђују.
      Митрополит Хризостом је, честитајући владици Јоаникију 20 година његовог вјерног служења својој Епархији, народу и својој Цркви, подсјетио колико је труда уложио на њиви Господњој Епархије будимљанско-никшићке која је, по његовим ријечима, добро орана и узорана и по којој је добро сјеме посијано.
      На крају Светог богослужења велике јубилеје, Епископу домаћину честитао је и Високопреосвећени Архиепископ верејски г. Амвросија, ректор Московске духовне академије, уручивши му највеће одликовање Московске духовне академије медаљу Светог Филарета московског првог степена. Он је владици Јоаникују, на благослов преподобног Сергија Радоњешког, поклонио панагију са ликом овог светитеља.
      У име свештенства Епархије будимљанско-никшићке јубилеј је Преосвећеном Епископу Јоаникију честитао протојереј-ставрофор Драган Ристић, архијерејски намјесник берански:
      „Све ове године ви сте као отац и састрадалан и снисходљив према нама, носећи слабости слабијих, никад као строг судија, већ прије као милосрдан отац подржавајући увијек оног благог Учитеља  у чије име се сви сабирамо и на чиј позив се наша душа одазива. Нас је овдје на овај велики празник Светих цара Константина и царице Јелене сабрала и сјединила вјера и љубав према Богу, а послије Бога и према вама као његовом угледном служитељу, узорном архијереју Цркве православне са дубоким хришћанским осјећањем за све оне који страдају ради имена Христовог .“
      Заблагодаривши свима на честиткама, преосвећени владика Јоаникије је казао да је обнова Епископије будимљанско-никшићке велики догађај.
      „Осам вјекова наше Цркве је заправо осам вјекова стварања, благодарења Богу, обједињавања нашега народа, приношења Богу и цијелом човјечанству најузвишенијих дарова којима смо обдарени. Исто тако велики је догађај обнова Епископије будимљанско-никшићке која је обновљена на старим темељима које је утврдио Свети Сава, Свети архијереји будимљански, верујући народ, многи књижевници, духовници из наше прошлости који су оставили непоколебљиви камен и основу.“
      Његово преосвештенство Епископ Јоаникије је заблагодарио и архијерејима сабраним на обиљежавању ових великих јубилеја рекавши да му љубав браће саслужитеља и вјерног народа даје снагу да истраје у своме труду као архијереј будимљанско-никшићки иако на том путу, како је рекао, наилази и на велика искушења.
      Синоћ је, овим поводом, у никшићком Саборном храму Светог Василија Острошког служено празнично бденије а потом је у Никшићком позоришту одржана Духовна академија. Сабрање је благословио владика Јоаникије који је говори о историјату Будимљанско-никшићке епархије и њеном значају. У наставку је одржана промоција књиге „Свјетлост свијетли у тами“ владике Јоаникија о којој о су говорили Преосвећени Епископ славонски г. Јован и академик Јован Делић.

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      У навечерје празника Светог цара Константина и царице Јелене, у недјељу 2. јуна 2019, у Никшићу је, поводом прослављања значајних јубилеја: 800 годишњице аутокефалности СПЦ, 800 годишњице оснивања будимљанско-никшићке Епархије и 20 година архијерејског служења Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија одржана је Духовна академија „800 година аутокефалности СПЦ – са Светим Савом кроз вјекове (1219 – 2019)“.

      Сабрање је благословио Преосвећени владика Јоаникије, поздрављајући уважене госте: Њихова високопреосвештенства Архиепископа верејског Г. Амвросија, ректора Московске духовне академије и Митрополита дабро-босанског Г. Хризостом, Њихова преосвештенства епископе: милешевског г. Атанасија, буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила и славонско-пакрачког г. Јована, те бројне званице, представнике друштевено-политичког и јавног живота, свештенство, монаштво из више наших епархија, и публику која је испунила салу Никшићког позоришта.
      Епископ је навео је да поменуте јубилеје СПЦ и Епархије будимљанско-никшићке прослављамо као наставак великог јубилеја 1700 година од доношења Миланског едикта, којим је Свети цар Константин хришћанима дао слободу, што је са нашом вјером, истакао је владика, за Цркву и њен вјерни народ, најдрагоцјеније и дан данас. Прослављајући велики јубилеј СПЦ – 800 година од њеног оснивања, истовремено прослављамо и велики јубилеј свих светосавских епископија, међу њима и Епископије будимљанске, коју је Свети Сава, подсјетио је Његово преосвештенство, устројио у манастиру Ђурђеви Ступови, а за првог епископа будимљанског поставио свог ученика, студеничког монаха Јакова.
      Кључна личност тих великих догађаја  је Свети Сава, који је познат у свом народу по његовој светости, духовности, молитвености, чистоти, учености, родољубљу, великим способностима, исказаним приликом утемељивања своје Цркве.
      „Ми у Цркви, Христа Господа доживљавамо као камен темељац, крајеугаони камен на коме се цијела грађевина гради, истовремено и као главу Цркве, али и Божји архијереји, као што је био Свети Сава, који су се са Христом сјединили и поистовјетили, добијају од Њега те благодатне силе да творе дјела непролазног значаја“.
      „Кад из данашње перспективе погледамо на прошлост видимо да је дјело Светог Саве цјеловито, нетакнуто, да је кроз вријеме унапријеђено и, како вријеме пролази, све више схватамо значај свега што је радио, сагледавамо његову светитељску личност, која се толико уградила у нашу историју, у наш живот, нашу духовност, у нашу душу, наше осјећање, наше памћење, да је он кључно име на коме се гради наш идентитет“, указао је Епископ Јоаникије.
      Говорећи о томе колико је било важно културолошко утемељење нове аутокефалне Цркве, Владика је констатовао да је светосавска аутокефална Црква саграђена на јеванђељским вриједностима, на светим храмовима, Мирослављевом јеванђељу, на блиставој култури, писмености, духовности, светитељству и једино на тај начин, сматра он, се може разумијевати аутокефалност, самосталност једне Цркве.
      „То није одвајање, него када Црква Божја саборно препозна да је неки народ, нека Црква достигла ту мјеру духовног узраста да може да чува вјеру православну, да се држи Јеванђеља, да не подлијеже свакодневним утицајима овог свијета, да су њени крмароши, који воде брод своје Цркве и свог народа, сигурни, да су спремни да се жртвују за љубав и да успоставе заједништво са осталим народима, када су спремни да чувају јединство вјере и Свете саборне и апостолске цркве, онда се таквој Цркви, таквом народу може додијелити самосталност“, рекао је владика.
      Осврнуо се на личност Светог Саве, који је српски народ увео у заједницу културних, просвећених, православних, цивилизованих народа. Он је, истакао је Епископ Јоаникије, дао је највећу мјеру духовности, култури, умјетности.
      „Свети Сава је утемељивач правног поретка на коме се изграђивала средњовјековна српска држава, а те вриједности се и данас чувају и то је оно што је најважније да сачувамо и за нашу будућност. Надахнуо нас је слободом хришћанском, прије свега, слободом од гријеха, слободом коју ниједна земаљска сила не може да одузме, па смо тако, жртвујући се за своју вјеру, вјерни завјету слободе, светосавском завјету, узишли на своју голготу на Косову, прије толико вјекова. Сједињујући се са распетим Христом, доживјели смо, у правом смислу ријечи, и силу Његовог васкрсења“.
      „То је коначно утврдило и утемељило наш идентитет. Данас они који говоре да се треба ослободити Косова и приче о Косову, а започети неку другу причу, понављају оне богохулне ријечи које су фарисеји и неријатељи Христа Господа довикивали Њему. То је завјет Крста и Васкрсења, завјет наше свете вјере у којој имамо и слободу. Вријеме је показало да када је год наш брод био уздрман у нашој историји, он је опстао, увијек смо васкрсавали, утврђивали свој идентитет и изнова се враћали Светом Сави“, казао је владика будимљанско-никшићки.
      Оцијенио је да се данас у Црној Гори говори се о томе како једним потезом неког прописа или закона требају све светиње, које је наш народ градио и посвећивао Цркви и слави Божјој, да се препишу на државу.
      „Постоји нека потреба у данашњем времену да се све преименује и Црква, и храм, и језик, и народ, да се све изокрене да би се с њиме лакше могло манипулисати. Послије 1700 година и више од Миланског едикта, који је један од темељних вриједности европске и свјетске цивилизације, јер прописује, не само слободу вјернима и свим вјерама, него да су неприкосновена црквена имања и храмови, да у то држава не смије да дира, да то припада вјери и цркви, у Црној Гори, када прослављамо велики јубилеј 800 година СПЦ, 800 година стварања, страдања, мука, борбе за опстанак, послије толико великих, славних и узвишених дјела, ми смо овдје изложени најприземнијих провокацијама и злим наумима којима се морамо као народ одупријети“.
      Позвао је вјерујући народ да заједно заблагодаре Свевишњем за милост коју је изливао током ових осам вјекова, Који је српски народ миловао својом очинском десницом, кријепио, снажио, сабирао и дао нашем народу и нашој Цркви такве дарове и светиње.
      „Народ који је родио толико светих, народ који је принио Богу од свог чистог срца и слави Божјој своје свете и своје храмове, своје најузвишеније вриједности, тај народ има темељ и ако смо свјесни тог темеља, а то је Христос, ми имамо и садашњост и прошлост и будућност“, закључио је Преосвештени Епископ.
      Протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки, навео је, поводом обиљежавања 20 година архијерејског служења Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија, да је владика Јоаникије хиротонисан на Цетињу у чин епископа од стране Патријарха српског господина Павла, уз саслужење 13 архијереја, управо 3. јуна 1999. Свети архијерејски сабор СПЦ на мајском засједању 2001. основао/обновио је Епархију будимљанско-никшићку са сједиштем у Ђурђевим Ступовима, а идуће, 2002. изабран је за Епископа будимљанско-никшићког. Устоличење је обављено 4. августа у манастиру Ђурђеви Ступови у којем је било древно сједиште Епископије будимљанске.
      „Од избора за Епископа будимљанско-никшићког Епископ Јоаникије, заједно са свештенством, монаштвом и вјерним народом, наставио је и покренуо у повјереној му Епархији свецрквено-народну обнову. Велики број санираних, реконструисаних и новосаграђених храмова, црквишта, парохијских домова, манастирских конака представља веома значајну градитељску епоху у историји ових простора. Ова обнова храмова, манастира није само обнова споменика културе, већ центара духовног живота.
      Обнови свештенства и монаштва поклоњена је посебна пажња са циљем да, као некада, у Епархији не буде ни једног мјеста, нити већег села у којем би био храм и парохија без пароха. Оживљени су манастири, попуњене парохије, а веома битан дио црквеног живота јесу многобројне духовне академије, нарочита пажња посвећена је светосавским академијама. Црквене литије се крећу нашим градовима и селима, њихов број је све већи. Не треба помињати колико Световасилијевска литија у Никшићу значи, не само за нашу Епархију, већ за цијелу СПЦ“, рекао је, између осталог, свештеник Јокић.
      У наставку академије представљена је новообјављена књига „Свјетлост свијетли у тами“ Преосвећеног Епископа Јоаникија. О књизи су говорили Његово Преосвештенство Епископ пакрачко-славонски Г. Јован и академик Јован Делић.
      У културно-умјетничком дијелу академије наступили су хорови Светог новомученика Станка, Преподобне мати Ангелине, вокална солисткиња Тијана Блечић уз клавирску пратњу проф. Гордане Милатовић.
      Поводом 20 година архијерејског служења Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија, Преосвећени владика Јован уручио је панагију од седефа – дар Патријарха јерусалимског Теофила III.

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      У раздобљу од наименовања за епископа будимљанско-никшићке епархије епископ Јоаникије покренуо је у повјереној му епархији обнову раније порушених и изградњу нових цркава и манастира, више од 60 светиња од којих су већина већ завршене и освештане.


      Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије Мићовић рођен је 20. априла 1959. у Бањанима, у широј околини Никшића. Гимназију је завршио у Никшићу. Дипломирао је на Богословском факултету у Београду 1990. и апсолвирао философију на Философском факултету у Београду. Замонашен је у манастиру Ћелија Пиперска 30. октобра 1990.
      Рукоположен је у чин јерођакона 7. фебруара 1991. а у чин јеромонаха 17. фебруара 1991. када је постављен и за вршиоца дужности настојатеља манастира Савина. Указом од 1. септембра 1992. постављен је за настојатеља Цетињског манастира, наставника и главног васпитача у новообновљеној цетињској богословији. У септембру 1995. произведен је у чин протосинђела и постављен за вршиоца дужности ректора цетињске богословије.
      За викарног епископа будмљанске епархије наименовао га је Св. Архијерески Сабор на редовном засједању маја 1999. Хиротонисан је на Цетињу у чин епископа од стране патријарха српског Павла уз саслужење митрополита Амфилохија и још 12 епархијских архијереја 3.јуна 1999. Св. Архијерски Сабор на мајском засједању 2001. формирао је епархију будимљанско-никшићку са сједиштем у Ђурђевим Ступовима код Берана, и за њеног администратора поставио је викарног епископа будимљанског Јоаникија. На мајском засиједању 2002. Св. Архијерски сабор наименова га је за епископа будљиманско-никшићког. Свечано устоличење обављено је 4. августа исте године у манастиру Ђурђеви Ступови у којем је било древно сједиште будимљанске епископије коју је формирао Св. Сава 1219.
      У раздобљу од наименовања за епископа будимљанско-никшићке епархије епископ Јоаникије покренуо је у повјереној му епархији обнову раније порушених и изградњу нових цркава и манастира, више од 60 светиња од којих су већина већ завршене и освештане.

      Са обновом светиња започео је и обнову монаштва по општежитељном или скитском уставу. Покренуо је епархијски лист „Свевиђе“ и издавачку дјелатност у епархији. У раздобљу од 2005-2007. био је члан Св. Синода у том времену био је члан синодске делегације која је упућена на разговоре са патријархом московским Алексијем Другим и митрополитом смоленским господином Кирилом, садашњим руским патријархом, као и са најважнијим државним институцијама Руске Федерације, Међународна кадровска академија из Кијева додјелила му је почасни докторат у децембру 2002.
      Као члан делегације града Берана узео је учешћа у братимљењу тог града са градом Костромом 2005. и дао је свој допринос на унапређењу братске сарадње истих. Студије и чланке из области богословља, историје Српске Цркве и књижевности објављује у црквеним часописима и грађанској периодици. Учествовао је на више међународних и научних скупова на теме односа Цркве и државе.

      На Цетињу, 2019. Проф. Предраг Вукић
       
      Извор: ИН4С
×
×
  • Create New...