Jump to content

Убрзана бугаризација Македонске цркве у расколу

Оцени ову тему


Препоручена порука

  Насловна фотографија: Председник Народног собрања Бугарске г. Иван Петков и игуман Бигорског манастира Партеније на дан Светог Климента Охридског, 08.08.2017

 

  Пише: др Александар Живковић


У последњем саопштењу Синода Македонске православне цркве - Охридске архиепископије у расколу, пред прославу 50. годишњице самовољног и од православних цркава непризнатог проглашења аутокефалије, одржане 1. октобра о.г. у Охриду, дакле 25.09.2017: http://www.mpc.org.mk/vest.asp?id=6844, каже се:

  "У овој јубиларној години за МПЦ - ОА, Владе Републике Македоније и Републике Бугарске објавиле су Акт о пријатељству, добросуседству и сарадњи, чин у коме може да се препозна модел за решавање отворених питања у прошлости са циљем да се гради будућност између братских суседних народа у оквирима евро-интеграционих процеса. Овакви договори, осим регулисања друштвене сфере, могу да помогну и решавању отворених црквених питања и да пруже конструктивну рефлексију за изградњу црквених структура у региону."

Даље се изражава нада да ће Свеправославна црква прихватити аутокефалију оличену у МПЦ - ОА.

Могло би се помислити да се овим македонска јерархија у расколу "искупљује" код нове пробугарско-албанске владе г. Зорана Заева за дуготрајну, слепу подршку ВМРО влади Груевског, чија је идеолошка платформа била "антиквизација Македоније." Чињеница да су архијереји у расколу били против "шарене револуције", коју је канонски архиепископ Јован, сада се види, наивно подржао, не треба да замагли суштину црквено-политичких збивања у Републици Македонији на коју је недавно указао др Александар Раковић у интервју Спутњику.

Од тврдње много-распричаног калуђера, тобожњег "исихасте", архимандрита Бигорског манастира Партенија да је Бугарска патријаршија мајка црква Македонској и да она треба да призна аутокефалност МПЦ, до посете том истом Партенију од стране председника Народног Собрања Бугарске, на дан Светог Климента и осталих просветитеља словенских, прошло је врло мало времена. А још мање, између посете бугарског премијера г. Бојка Борисова на Илиндан 2.08.2017. до посете председника Бугарског Собрања 08.08.2017. Велика брзина, чак и за турбулентан Балкан.

Бугарска Патријаршија одликује се мудрошћу, она је свесна да је своју аутокефалију повратила тек 1946. године те да никако, упркос бројних историјских веза, не може да буде "мајка-црква" македонској. Она одржава контакте са МПЦ у расколу, али као и друге помесне цркве нема са њом литургијско општење. Такође, патријарх Неофит и његови митрополити су свесни колико би такав преседан негативно одјекнуо не само код Срба, него још више код Руса и Грка.

Међутим, бугарска власт на свим нивоима импрегнирана је НАТО-кадровицима, а одржава се уз помоћ супротстављених страна, које по "балканској рецептури" сасвим добро функционишу кад треба поделити "колач": протурским исламским партијама и националистичком великобугарском десницом. Ова последња, учешће у власти, наплаћује сталним истицањем да је Бугарска егзархија из 1872. (осуђена као етнофилетистичка јерес на Сабору у Цариграду) највеће достигнуће у савременој историји бугарског народа, веће и од ослобађања од Турака и повратка независности.

Осим, тога не примећује се да је у бугарским медијима ишта промењено од "историјског споразума са Македонијом". Новинари се строго држе упутства да именица "Македонац" не сме да се користи, чак ни у случају када играју бугарски и македонски спортисти, а о неком признавању македонског језика да и не говоримо.

Све то знају и у синоду Македонске цркве у расколу, па опет изражавају наду да ће споразум двеју влада да реши питање "црквене структуре у региону".

Очигледно је, међутим, да су се у то питање уплели страни интерси, којима није много стало ни до Бугара, Срба, Грка, а Македонаца понајмање.


View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 35
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Бугаризација македонаца је започела још пре пар година када су масовно давани лични документи (бугарски пасош), наводно да македонци могу ићи у земљама Европске Уније, тако да толико о томе, полако Бу

Постављаш права питања (само мислим да Ти овај аргумент о имену није јак, а вређамо браћу Македонце њиме), али то је много компликованије било и некада и сада. Ради се о црквеним областима а не о само

И онда они који не бране Макдеонцима да се зову Македонци, да говоре македонски и да имају аутокефалну Цркву само ако то раде на канонски начин испадоше етнофилетисти због тога што кажу да није лепо и

И онда они који не бране Макдеонцима да се зову Македонци, да говоре македонски и да имају аутокефалну Цркву само ако то раде на канонски начин испадоше етнофилетисти због тога што кажу да није лепо и да је штетно да се српско име и историја у Македонији затиру и игноришу.

Њих тј нас се поједини Македонци плаше а бугарског својатања се не плаше или још горе албанске опасности која је свима очигледна.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 часа, александар живаљев рече

Чињеница да су архијереји у расколу били против "шарене револуције", коју је канонски архиепископ Јован, сада се види, наивно подржао, не треба да замагли суштину црквено-политичких збивања у Републици Македонији на коју је недавно указао др Александар Раковић у интервју Спутњику.

Moze li neko da mi pojasni ovu recenicu sto sam izdvojila? Hvala unapred!

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
1 hour ago, "Tamo daleko" рече

Moze li neko da mi pojasni ovu recenicu sto sam izdvojila? Hvala unapred!

Ево из интервјуа др Раковића:

Управо је ово објашњење за притиске којима је СПЦ изложена на бившем југословенском простору, од Македоније до Црне Горе, каже у емисији „Спутњик интервју“ историчар Александар Раковић који истиче да тај процес траје у континуитету од 1990. до данас.

Притом, уверен је, иза свега стоји политика. Како друкчије објаснити да до данас остаје отворено питање канонски непризнате Македонске православне цркве, иако је, подсећа он, решење било надохват руке Нишким споразумом из 2002. који су представници македонске цркве прво потписали, а после од њега одустали.

Спор додатно компликује „бугарски фактор“. Наиме, игуман Партерније из манастира Бигорски, који је у саставу Македонске цркве, рекао је недавно да је заправо Бугарска православна црква „мајка-црква Македонцима“.

„То су глупости и бесмислице. Мајка-црква Македонске православне цркве, која је сада у расколу, и православне Охридске архиепископије, која је канонска, јесте Српска православна црква“, одговара Раковић, додајући да је управо Патријаршија у Београду адреса са којом Македонци треба да разговарају о свим спорним питањима.

Како истиче, чињеница да је Македонска православна црква неканонска је „посебно болно питање“ за Македонце, које треба што пре превазићи.

„То није лако, с обзиром на личне сујете људи који су укључени у решавање тих спорних питања, али је сада проблем отежан иступима игумана Бигорског манастира. Рец́и ц́у своје лично мишљење: мој став је да македонска црква под било којим именом треба да буде аутокефална. То је мој лични став, као историчара и као православног верника. А до тог статуса може да дође само уколико се она врати у канонско јединство са Патријаршијом у Београду, уколико се две македонске јерархије помире, и крену ка стицању аутокефалности која би требало да им следује после успостављања канонског стања у Републици Македонији“, објашњава наш саговорник.

Он признаје да му је теже да брани такву позицију након што се Свети архијерејски синод Македонске православне цркве у расколу није оградио од иступа игумана Партенија.

„Да ли Македонска православна црква себе види као другу бугарску цркву и да ли Македонска православна црква те храмове, који су српски средњовековни храмови, заправо има намеру да бугаризује? Наша црква није оставила те цркве и манастире на управу Бугарима, него Македонцима. Ја више не могу тако лако да браним свој став да Македонска јерархија, под којим год именом, треба да буде аутокефална, јер видимо да су Бугари ставили руку преко себи блиских људи у МПЦ у расколу, на идентитет македонске цркве“, упозорава Раковић.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Бугаризација македонаца је започела још пре пар година када су масовно давани лични документи (бугарски пасош), наводно да македонци могу ићи у земљама Европске Уније, тако да толико о томе, полако Бугарска удара нож Македонији у леђа као кад је и Србији то урадила 1915. године

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Hvala Aleksandre za dodatni tekst od dr Rakovica! 

Neverovatno kakve stvari se desavaju u Pravoslavnom svetu, u zadnjih godinu, dve....! Zar nije bugarska vlada oslobodila Arhiepiskopa Jovana jednom prilikom kada je bio pritvoren na granici? 

Bojim se da su ovakve stvari posledica vecih iskusenja u nasoj pomesnoj Crkvi, kao I u specificnim slabostima sa kojima se nosimo veoma dugo. Sto Bugari ne smeju takve stvari da rade Grcima? Mislim, treba im stati na rep dok se moze, dok nije zahuktala stvar... Dance je u pravu izgleda...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Од бугаризације и припајања Македоније, Бугарска није одустала још од кад је основана као држава.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Управо сада, Православни Србин рече

Бугарска није одустала

Такође није одустала и од Српске историје, али ко је нама крив што смо дозволили да нас сви краду, да заборављамо своје јунаке, своју веру, историју. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Управо сада, Данче* рече

Такође није одустала и од Српске историје, али ко је нама крив што смо дозволили да нас сви краду, да заборављамо своје јунаке, своју веру, историју. 

Наравно, у праву си. Док други раде на том пољу, ми не радимо ништа. И онда се чудимо стварима које нам се дешавају.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 минут, Православни Србин рече
пре 2 минута, Данче* рече

Такође није одустала и од Српске историје, али ко је нама крив што смо дозволили да нас сви краду, да заборављамо своје јунаке, своју веру, историју. 

Наравно, у праву си. Док други раде на том пољу, ми не радимо ништа. И онда се чудимо стварима које нам се дешавају.

Sasvim se slazem sa Vama! Kakvu paradigmu bismo mogli ponuditi novim generacijama da promene ovakvo stanje? 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 23 минута, Данче* рече

Бугаризација македонаца је започела још пре пар година када су масовно давани лични документи (бугарски пасош), наводно да македонци могу ићи у земљама Европске Уније, тако да толико о томе, полако Бугарска удара нож Македонији у леђа као кад је и Србији то урадила 1915. године

Колико се ја сећам, кад су ти пасоши у питању, мислим да онај ко их узима мора писмено да изјави да се ,,духовно идентификује са Бугарском", што практично значи да каже да је Бугарин.

Знам да су и по деловима Србије који се граниче са Бугарском, то исто радили.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 7 минута, Православни Србин рече

Колико се ја сећам, кад су ти пасоши у питању, мислим да онај ко их узима мора писмено да изјави да се ,,духовно идентификује са Бугарском", што практично значи да каже да је Бугарин.

Знам да су и по деловима Србије који се граниче са Бугарском, то исто радили.

Тако некако!

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Сам договор међу владе Македоније и Бугарске не садржи ништа пробугарско ни антисрпско. Затим, у саопштењу МПЦ, не стоји да је договор добар или није, само да он „може да буде модел за решавање отворених питања у прошлости са циљем да се гради будућност између братских суседних народа“ и да такви договори „могу да помогну и решавању отворених црквених питања“. Значи да тај договор биће добар само и уколико подобри односе избеђу две земље, два народа и две цркве.

Значи, текст договора је у реду. Дали нешто стоји иза тога – не знам. Не видим разлог да такав или сличан договор не буде потписан међу владе Србије и Македоније. Дали ће се Македонија поново делити као „колач“ - и то не знам. Једино знам да уопште није пријатно кад те посматрају као „колач“. Као да сви имају право на тебе, осим ти на себе.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

@interia.pl  zao mi je sto se nasa braca Makedonci osecaju kao "kolac"! Medjutim, ne bih mogla da se slozim sa Tvojim misljenjem oko MPC saopstenja. Tekst dogovora ne moze biti u redu, jer vise nego implicitno upucuje na promenu direkcije drzave FYROM. Pre svega, da li je potrebno "podobri odnose izmedju dve zemlje"? Zasto? Zar do sada nisu bili dobri odnosi? Dobro si se pitao u nastavku teksta: da li nesto stoji iza toga - ne znam.... vidis... niko od nas smrtnika to ne zna pouzdano, ali da treba zrelo razmisljati I sagledavati politiku, kako na drzavnom planu, tako I na crkvenom, to svakako imamo svi duznost da cinimo.

Ne bih rekla da je Srbija ikada "polagala" pravo na FYROM sto se tice drzavnih odnosa; razisli smo se Vasom voljom. To sto drzava manipulise Crkvom (I naravno narodom=Crkva) , to je pitanje kojim treba Vi da se bavite, ako zelite sve-pravoslavno priznanje; Iskreno se molim za sveopste pokajanje-preumljenje naseg naroda. Prastaj

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Епископ бачки др Иринеј: „Да није било јављања Господњега преко арханђела Гаврила светој Дјеви – као најчистијој и најсветијој у људскоме роду – не би било ни Цркве ни хришћанстава, ни присуства Божјега у нашем људском свету као Богочовека, као Бога Који је из љубави постао човек и спасао човека, сву творевину.”

      Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у среду, 25. марта/7. априла 2021. године, на празник Благовести, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду. Владици Иринеју су саслуживали: Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, архимандрит Леонтије (Француски), свештенство Епархије бачке и новосадски ђакони.
      Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку, Епископ бачки је казао да се у току Великог и Часног поста, у нашој припреми за највећи Празник, налази и данашњи празник Благовести: „Сви потоњи празници, којима Црква проповеда, односно саопштава радосну вест о догађајима спасења, сви су на тај начин нека врста продужених Благовести. Сви они извиру из овога догађаја и овога празника. Да није било јављања Господњега преко арханђела Гаврила светој Дјеви – као најчистијој и најсветијој у људскоме роду, од Адама и Еве па до краја историје, и зато управо изабраној и удостојеној да се преко ње, на чудесни и натприродни начин, роди Богочовек, Спаситељ света – не би било ни Цркве ни хришћанстава, ни присуства Божјега у нашем људском свету као Богочовека, као Бога Који је из љубави постао човек и спасао човека, сву творевину. Да није било њене чистоте и смерности, послушности вољи Божјој, такође се то не би остварило, али управо зато што је била Пресвета и Пречиста – то се десило. Управо та сарадња, та синергија воље Божје која жели да се сви људи спасу, у познање истине дођу и вечним животом живе, и спремности на учешће у том божанском Домостроју спасења од стране људскога рода, што је изражено кроз пристанак и послушност свете Дјеве, то је извор нашега спасења. Данашњи човек обично држи до себе, до своје воље, до својих потреба, и веома тешко може да схвати, чак и када је хришћанин, да је наша воља само тада добра, благословена и спасоносна, када се поклапа са вољом Божјом, а да је у сваком другом случају, када је противна вољи Божјој или када је далеко од воље Божје, она онда извор сваке наше несреће. Зато је веома важно да и ми, као правило свога живота, узмемо то, чак и у оваквом времену када кроз болести и заразе – то није први пут у историји, нажалост ни последњи – људи страдају, многи и умиру. Дакле, у том времену ова блага и радосна вест нам је насушна потреба и можемо је дубље осетити него у такозваним мирним временима.”
      Током свете Литургије, Епископ бачки др Иринеј је у чин презвитера рукоположио ђакона Николу Дувњака.
      Појао је хор Свети Јован Крститељ из Бачке Паланке, под уметничким руководством професора Снежане Жујић.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован и Преосвећени Епископ моравички г. Антоније служили су 28. марта 2021. године, у Недељу Светог Григорија Паламе, свету Литургију у храму Светих апостола Петра и Павла на Подворју Српске Православне Цркве у Москви.

       
      Саслуживали су архимандрити Александар (Котов) и Модест (Володкин), протојереј Дмитриј Калашников, јереји Олег Вишински и Анатолиј Саливончик, ђакон Владислав Соколов и јерођакон Еразмо (Бранковски). Појао је хор Петропавловског храма под руководством Људмиле Черкасове.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг инфо,
      Будући да је Српска Православна Црква све недаће нашег народа проживела и преживела раме уз раме са својим верним народом, околности су наложиле да и ову веома сложену ситуацију Црква проживљава подједнако састрадавајући као и у време великих ратова, глади, епидемија и сличних недаћа којима наша историја обилује.
      Када су се појавили први случајеви особа инфицираних вирусом Covid-19, свима је то била новина и само мали број људи из струке је могао претпоставити како ће се ситуација одвијати, како у ближој тако и у даљој будућности.
      Првих месеци пандемије није било случајева да свештеник улази у Covid зоне како би исповедио и причестио пацијенте, али како је време одмицало лекари и остало медицинско особље су се навикавали на новонасталу ситуацију и свештеник је почео да улази у „Црвене зоне“ у којима су лежали пацијенти заражени вирусом Covid-19, па и у просторије интезивне неге у којима се лече најтежи болесници.
      Мој први директни контакт са „Црвеном зоном“ и пацијентима на лечењу од Короне се догодио у Covid центру-C1 Универзитетског клиничког центра Крагујевац, и једноставно не постоје речи којима могу да опишем ситуацију у којој сам се нашао, јер је за мене све то представљало једно потпуно ново искуство. Онај простор који сам одлично познавао (јер сам као болнички свештеник 3 до 4 пута недељно одлазио на клинике УКЦ-а Крагујевац ради исповести и причешћа болесника) сада ми је изгледао другачије, подељен је по зонама, преграђен и онемогућен је сваки контакт Covid зоне са осталим просторијама, постављене су „Филтер просторије“ за распремање и дезинфекцију оних који излазе из „Црвене зоне“. Први утисак који ће ми заувек остати у сећању је љубазност медицинског особља на челу са др. Небојшом Стевановићем-анестезиологом УКЦ Крагујевац, кога познајем дужи временски период. Приликом уласка у зелену зону дочекан сам као „свој“ уз детаљна упутства како се треба понашати, како припремити и које мере испоштовати приликом уласка и боравка у „Црвеној зони“, али и приликом напуштања „Црвене зоне“. Оно што треба посебно похвалити и нагласити је разумевање управе УКЦ Крагујевац и директора доц. др Предрага Саздановића, који су потпуно разумели духовни карактер уласка свештеника у Црвену зону у смислу подршке, како пацијентима тако и особљу.
      По мом скромном мишљењу у доба пандемије у УКЦ Крагујевац дефинишу се два утиска које ћу покушати да изнесем. Први утисак је стање, забринутост и осећање сваког пацијента понаособ, а други утисак је огромна духовна и физичка жртва свог особља ангажованог у раду са Covid пацијентима.
      Прво што се запази приликом визуелног контакта са пацијентом су видљиви умор и уплашеност( до сада нисам видео ни једног Covid пацијента који није уплашен), јер у болесничкој соби лежи много пацијената са тешким клиничким сликама, тако да се свако пита „како и да ли ћу ја ово издржати, ако или када, дођем у ову фазу“. Умор и страх су потпуно оправдани и реални, јер се сваки болесник бори за ваздух, а поједини дословно вапe за кисеоником којим би напунили плућа. Услед хипоксије долази и до духовног и психичког „потонућа“, тако да и пацијенти са лакшом клиничком сликом на први поглед лаицима изгледају лоше, али када се од лекара сазна да је ситуација прилично стабилна, изводи се логичан закључак да је у питању борба човека за насушни и животодавни дах. Други утисак је да се сви пацијенти осећају отуђено. У „Црвеној зони“ сви здравствени радници су одевени у скафандере(као и ја када се налазим у Црвеној зони) и на себи имају сву опрему коју предвиђа струка за овакве ситуације, тако да пацијент данима и недељама не види лице другог човека, односно неког из спољашњег света, комуникација је отежана јер су скоро сви пацијенти на кисеоничкој потпори и свако евентуално склањање маске, макар и на тренутак, предствља проблем услед мањка кисеоника. Трећи утисак који можда и највише мучи пацијенте је потпуно одсуство његовог редовног и природног окружења, односно породице, пријатеља и људи са којима је до јуче свакодневно комуницирао.
      Када се човек нађе у болници, а то никада и никако није његовом вољом, такође је одвојен од породице, али пошто постоје дани и сатница предвиђена за посете, пацијент редовно одржава контакте са својом породицом, што у условима боравка у Covid зони није могуће, па се на отуђеност коју смо већ поменули пројављује додатни баласт у свакодневици пацијената оболелих од Covid-19. По благослову Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г.Г. Јована, а у складу са епидемиолошким правилима свештеник у „Црвену зону“ улази опремљен као и сви ангажовани у раду са Covid пацијентима, испод скафандера се носи мали епитрахиљ, а сами чин Исповести и Причешћа траје прилично кратко и најчешће се састоји од пар речи (ретко реченица) које пацијент уз напор изговори, једне молитве коју свештеник мора да зна напамет, јер у „Црвену зону“ се не може унети Требник који би после изнео (пошто се из Црвене зоне не сме изнети ништа) и самог чина причешћа Светим Тајнама Христовим које се дају пацијенту. Сама појава свештеника, кога пацијент може препознати једино по томе што на скафандеру може да пише „Свештеник УКЦ“, за пацијента представља велику духовну потпору јер ће га причестити Светим Тајнама Христовим, али и контакт са неким ко може донети поздраве породице и родбине. Самим тим пацијент стиче утисак да је и даље део заједнице којој припада, да се његов живот наставља са освеженом надом на оздрављење и повратак кући и да Црква и даље врши своју мисију без обзира где се у ком тренутко било ко од нас налазио.
      По питању огромне духовне и физичке жртве особља ангажованог у раду са пацијентима са тешким респираторним инфекцијама узрокованих коронавирусом, тешко је пронаћи адекватне речи које могу описати само један дан боравка у Covid зони, а камо ли годину дана непрестане борбе. Медицинско особље које се бави лечењем пацијената оболелих од Covid-19 је уморно и преуморно, а не зна се да ли је тежи психички или физички умор услед рада у ванредним околностима које трају дуже од годину дана. Мишљења сам да свак од нас треба да претпостави да му дете, родитељ, брат или сестра раде у Covidu већ годину дана, да долазе са посла уморни и одлазе на посао уморни, да се свакодневно излажу опасности да се заразе, а то претпоставља и најтрагичнији исход, па тек онда да се одлуче на непромишљене кораке типа организовања скупова, прослава, концерта, боравка у малом простору са великим бројем људи, одлазака у туристичке авантуре (пишем авантуре јер се никада не зна како се тај боравак може завршити) и друге видове непоштовања епидемиолошких мера. Оно што сам чуо од свих пацијената, а што сам и сам запазио, јесу речи хвале за особље које даје све од себе како би пацијентима олакшало живот колико год је то могуће и то треба похвалити и посебно нагласити приликом сваког помена здравствених радника. Оно о чему се веома мало размишља јесте да су то људи који после боравка у Covid зони одлазе својим кућама, код своје деце и родитеља, да могу својим укућанима, не дај Боже, пренети вирус и тако своју целу породицу озбиљно угрозити, а упркос свему томе они ево већ годину дана неуморно, даноноћно раде са пацијентима којима је потребна врхунска стручност, нега и пажња, не обазирући се на могуће последице на своје и здравље својих најмилијих.
      Осим труда здравствених радника, дужни смо и ми свештеници да на прави начин обавимо своју мисију која има не само духовни, већ и просветитељски карактер, поучавајући народ како се треба понашати, како сачувати себа, а оно што је много битније како сачувати друге, јер је Српска Православна Црква од увек, осим духовног имала и просветитељски карактер који не смемо пренебрегнути ни у овом тренутку, већ морамо остати на висини свог духовног задатка, што Господ Исус Христос и Свети Сава са ликом свих Светих од нас и очекују.
      Духовник Универзитетског клиничког центра Крагујевац

      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      Будући да је Српска Православна Црква све недаће нашег народа проживела и преживела раме уз раме са својим верним народом, околности су наложиле да и ову веома сложену ситуацију Црква проживљава подједнако састрадавајући као и у време великих ратова, глади, епидемија и сличних недаћа којима наша историја обилује.
      Када су се појавили први случајеви особа инфицираних вирусом Covid-19, свима је то била новина и само мали број људи из струке је могао претпоставити како ће се ситуација одвијати, како у ближој тако и у даљој будућности.
      Првих месеци пандемије није било случајева да свештеник улази у Covid зоне како би исповедио и причестио пацијенте, али како је време одмицало лекари и остало медицинско особље су се навикавали на новонасталу ситуацију и свештеник је почео да улази у „Црвене зоне“ у којима су лежали пацијенти заражени вирусом Covid-19, па и у просторије интезивне неге у којима се лече најтежи болесници.
      Мој први директни контакт са „Црвеном зоном“ и пацијентима на лечењу од Короне се догодио у Covid центру-C1 Универзитетског клиничког центра Крагујевац, и једноставно не постоје речи којима могу да опишем ситуацију у којој сам се нашао, јер је за мене све то представљало једно потпуно ново искуство. Онај простор који сам одлично познавао (јер сам као болнички свештеник 3 до 4 пута недељно одлазио на клинике УКЦ-а Крагујевац ради исповести и причешћа болесника) сада ми је изгледао другачије, подељен је по зонама, преграђен и онемогућен је сваки контакт Covid зоне са осталим просторијама, постављене су „Филтер просторије“ за распремање и дезинфекцију оних који излазе из „Црвене зоне“. Први утисак који ће ми заувек остати у сећању је љубазност медицинског особља на челу са др. Небојшом Стевановићем-анестезиологом УКЦ Крагујевац, кога познајем дужи временски период. Приликом уласка у зелену зону дочекан сам као „свој“ уз детаљна упутства како се треба понашати, како припремити и које мере испоштовати приликом уласка и боравка у „Црвеној зони“, али и приликом напуштања „Црвене зоне“. Оно што треба посебно похвалити и нагласити је разумевање управе УКЦ Крагујевац и директора доц. др Предрага Саздановића, који су потпуно разумели духовни карактер уласка свештеника у Црвену зону у смислу подршке, како пацијентима тако и особљу.
      По мом скромном мишљењу у доба пандемије у УКЦ Крагујевац дефинишу се два утиска које ћу покушати да изнесем. Први утисак је стање, забринутост и осећање сваког пацијента понаособ, а други утисак је огромна духовна и физичка жртва свог особља ангажованог у раду са Covid пацијентима.
      Прво што се запази приликом визуелног контакта са пацијентом су видљиви умор и уплашеност( до сада нисам видео ни једног Covid пацијента који није уплашен), јер у болесничкој соби лежи много пацијената са тешким клиничким сликама, тако да се свако пита „како и да ли ћу ја ово издржати, ако или када, дођем у ову фазу“. Умор и страх су потпуно оправдани и реални, јер се сваки болесник бори за ваздух, а поједини дословно вапe за кисеоником којим би напунили плућа. Услед хипоксије долази и до духовног и психичког „потонућа“, тако да и пацијенти са лакшом клиничком сликом на први поглед лаицима изгледају лоше, али када се од лекара сазна да је ситуација прилично стабилна, изводи се логичан закључак да је у питању борба човека за насушни и животодавни дах. Други утисак је да се сви пацијенти осећају отуђено. У „Црвеној зони“ сви здравствени радници су одевени у скафандере(као и ја када се налазим у Црвеној зони) и на себи имају сву опрему коју предвиђа струка за овакве ситуације, тако да пацијент данима и недељама не види лице другог човека, односно неког из спољашњег света, комуникација је отежана јер су скоро сви пацијенти на кисеоничкој потпори и свако евентуално склањање маске, макар и на тренутак, предствља проблем услед мањка кисеоника. Трећи утисак који можда и највише мучи пацијенте је потпуно одсуство његовог редовног и природног окружења, односно породице, пријатеља и људи са којима је до јуче свакодневно комуницирао.
      Када се човек нађе у болници, а то никада и никако није његовом вољом, такође је одвојен од породице, али пошто постоје дани и сатница предвиђена за посете, пацијент редовно одржава контакте са својом породицом, што у условима боравка у Covid зони није могуће, па се на отуђеност коју смо већ поменули пројављује додатни баласт у свакодневици пацијената оболелих од Covid-19. По благослову Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г.Г. Јована, а у складу са епидемиолошким правилима свештеник у „Црвену зону“ улази опремљен као и сви ангажовани у раду са Covid пацијентима, испод скафандера се носи мали епитрахиљ, а сами чин Исповести и Причешћа траје прилично кратко и најчешће се састоји од пар речи (ретко реченица) које пацијент уз напор изговори, једне молитве коју свештеник мора да зна напамет, јер у „Црвену зону“ се не може унети Требник који би после изнео (пошто се из Црвене зоне не сме изнети ништа) и самог чина причешћа Светим Тајнама Христовим које се дају пацијенту. Сама појава свештеника, кога пацијент може препознати једино по томе што на скафандеру може да пише „Свештеник УКЦ“, за пацијента представља велику духовну потпору јер ће га причестити Светим Тајнама Христовим, али и контакт са неким ко може донети поздраве породице и родбине. Самим тим пацијент стиче утисак да је и даље део заједнице којој припада, да се његов живот наставља са освеженом надом на оздрављење и повратак кући и да Црква и даље врши своју мисију без обзира где се у ком тренутко било ко од нас налазио.
      По питању огромне духовне и физичке жртве особља ангажованог у раду са пацијентима са тешким респираторним инфекцијама узрокованих коронавирусом, тешко је пронаћи адекватне речи које могу описати само један дан боравка у Covid зони, а камо ли годину дана непрестане борбе. Медицинско особље које се бави лечењем пацијената оболелих од Covid-19 је уморно и преуморно, а не зна се да ли је тежи психички или физички умор услед рада у ванредним околностима које трају дуже од годину дана. Мишљења сам да свак од нас треба да претпостави да му дете, родитељ, брат или сестра раде у Covidu већ годину дана, да долазе са посла уморни и одлазе на посао уморни, да се свакодневно излажу опасности да се заразе, а то претпоставља и најтрагичнији исход, па тек онда да се одлуче на непромишљене кораке типа организовања скупова, прослава, концерта, боравка у малом простору са великим бројем људи, одлазака у туристичке авантуре (пишем авантуре јер се никада не зна како се тај боравак може завршити) и друге видове непоштовања епидемиолошких мера. Оно што сам чуо од свих пацијената, а што сам и сам запазио, јесу речи хвале за особље које даје све од себе како би пацијентима олакшало живот колико год је то могуће и то треба похвалити и посебно нагласити приликом сваког помена здравствених радника. Оно о чему се веома мало размишља јесте да су то људи који после боравка у Covid зони одлазе својим кућама, код своје деце и родитеља, да могу својим укућанима, не дај Боже, пренети вирус и тако своју целу породицу озбиљно угрозити, а упркос свему томе они ево већ годину дана неуморно, даноноћно раде са пацијентима којима је потребна врхунска стручност, нега и пажња, не обазирући се на могуће последице на своје и здравље својих најмилијих.
      Осим труда здравствених радника, дужни смо и ми свештеници да на прави начин обавимо своју мисију која има не само духовни, већ и просветитељски карактер, поучавајући народ како се треба понашати, како сачувати себа, а оно што је много битније како сачувати друге, јер је Српска Православна Црква од увек, осим духовног имала и просветитељски карактер који не смемо пренебрегнути ни у овом тренутку, већ морамо остати на висини свог духовног задатка, што Господ Исус Христос и Свети Сава са ликом свих Светих од нас и очекују.
      Духовник Универзитетског клиничког центра Крагујевац
    • Од Поуке.орг - инфо,
      „Данас је Србија земља која се после свих тешких догађаја у својој историји успешно економски развија, пре свега захваљујући напорима председника Александра Вучића, који успоставља широке међународне везе. Развијају се и наши братски односи са Русијом, са Руском православном црквом“, рекао је у интервјуу редакцији ОСЦП-а моравички епископ Антоније, представник српског патријарха при Патријарху московском и целе Русије.

       
      Подсетио је да су након избора на српски патријаршијски престо епископу Порфирију први упутили честитке телефоном Његова Светост патријарх Кирил и митрополит волоколамски Иларион, председавајући Одељења за спољне црквене послове Московске патријаршије. „Ове честитке су веома обрадовале патријарха Порфирија. Осетио је велику подршку и љубав великог словенског народа, велике Русије“, изјавио је владика Антоније.
      „Мислим да ће новоизабрани патријарх Порфирије и даље одржавати братске односе, које су српски патријарси традиционално одржавали са Руском црквом, следећи путеве по којима су вековима ишли наши народи, руски и српски“, нагласио је архипастир.
       
      Извор: Подворје СПЦ у Москви
×
×
  • Креирај ново...