Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

александар живаљев

Џејмс Рајерсон: Извијања и таласања у Универзуму која доказују да је Ајнштајн био у праву

Recommended Posts

14 субота окт 2017

 

Детекција гравитационих таласа је обезбедила нову еру у астрономији. После неколико стотина година ослањања једино на електромагнетно зрачење, научници сад могу да, користећи гравитационе таласе, директно посматрају црне рупе.  Детекција гравитационих таласа је и још једна потврда теорије релативитета 

mm-nyt.jpg?w=529&h=228

 

(Њујорк тајмс, 25. 9. 2017)

Године 1921. Алберт Ајнштајн је одржао низ предавања на Принстону, која су обележила његов последњи покушај да дâ опсежан преглед специјалне и опште теорије релативитета. Он је представио ове теорије 1905. и 1915, и до 1921. оне су на много начина побољшане захваљујући темељном изучавању његовог изворног рада, који су извели он и други физичари. У књизи THE FORMATIVE YEARS OF RELATIVITY: The History and Meaning of Einstein’s Princeton Lectures [Године стварања релативитета: Историја и значење Ајнштајнових предавања на Принстону] физичар Ханох Гутфројнд (Hanoch Gutfreund) и историчар Јирген Рен (Jürgen Renn) прогласили су ова предавања за „утемељујући текст“ из овог кључног периода у развоју теорије релативитета.

Међутим, они су запазили једну очигледну празнину. У Ајнштајновим предавањима нема трага онога што се данас сматра кључном темом у теорији релативитета: гравитационим таласима. Гравитациони таласи су слабе вибрације у простор-времену који настају услед катаклизмичних догађаја у Универзуму, као што је судар две црне рупе. Гравитациони таласи су први пут директно детектовани пре две године, 14. 9. 2015, и тај догађај се прославља као изузетно важан научно достигнуће. То што се Ајнштајн 1921. суздржао да помене гравитационе таласе, упркос томе што је размишљао о њиховом постојању још 1915, говори о томе колико су они незгодан проблем.

По теорији релативитета, гравитација није сабласна веза између објеката, већ искривљење простора између њих. Масивно тело, као што је планета, прави удубљење у простор-времену око себе, као када се кугла за куглање стави на трамболину. Привлачење које се јавља између ове планете, и рецимо Месеца, у ствари је последица тога што Месец следи закривљену путању у простор-времену, као што би кликер који се креће по трамболини кружио око удубљења насталог од кугле за куглање. Физичар Џон Арчибал Вилер је то објаснио да „материја условљава савијање простор-времена, а простор-време условљава кретање материје“.

Формуле које је Ајнштајн користио да би формулисао ову теорију подсећају на формуле електродинамике. Ако имамо наелектрисање и убрзавамо га, ми ћемо створити неку врсту електромагнетних таласа: радио таласе, микроталасе, видљиву светлост. А ако би узели масивни објекат и убрзали га добили би гравитационе таласе, таласе у простор-времену? Звучи убедљиво. Ово би били специјални таласи: не таласи који се кроз простор-време, налик таласима који се јављају у океану, већ таласи у самом простор-времену – сам свет (и све у њему) би се наизменично истезао и сабијао, док се области веће и мање густине крећу кроз њега, како када продрмамо чинију желеа.

Ајнштајн се двоумио око тога да ли су у његовој теорији неопходни гравитациони таласи. Гутфројнд и Рен дају исцрпан историјски приказ његове преписке са разним колегама о овој теми. Ајнштајн је почетком 1916. написао да „не постоје гравитациони таласи аналогни светлосним таласима“. Да би касније те године променио мишљење и објавио први рад о њима. Колега му је 1917. скренуо пажњу на извесне грешке у том раду и ситуација опет постаје неизвесна. Године 1917. Ајнштан објављује побољшан чланак под називом „О гравитационим таласима“, након кога није говорио о овој теми (укључујући и предавања на Принстону), све до 1936. када је почео да се поново премишља. Ни 1955. године, када је преминуо, није у потпуности био уверен у њихово постојање.

Како новинар Говерт Шилинг (Govert Schilling) објашњава у RIPPLES IN SPACETIME: Einstein, Gravitational Waves, and the Future of Astronomy [Таласи у простор-времену: Ајнштајн, Гравитациони таласи, и будућност астрономије, Harvard University Press, 2017] један од разлога занемаривања ове теме двадесетих и тридесетих јесте да чак и да ови таласи постоје „били би превише слаби да би се детектовали“. Он бележи да је простор-време „невероватно круто“ и да су потребне невероватне количине енергије да би се у њима произвело и најслабије подрхтавање. Чак и са данашњом напредном технологијом не можемо да детектујемо гравитационе таласе који се емитују током орбитирања звезда. Потребни су нам већи догађаји, као неутронска звезда (остаци супернових) или црне рупе. Који је значај расправе о томе да ли релативност имплицира постојање ових таласа ако се они не могу посматрати?

Шелинговој књизи, детаљном приказу трагања за гравитационим таласима, треба придружити сличну књигу научног писца Марсије Бартусијак (Marcia Bartusiak): EINSTEIN’S UNFINISHED SYMPHONY: The Story of a Gamble, Two Black Holes, and a New Age of Astronomy [Ајнштајнова недовршена симфонија, прича о ризику, Две црне рупе, и ново доба астрономије, Yale University Press, 2017]. Док је Шилингов приступ узбудљив и „штреберски“, Бартусијак је више сањалачкi расположена и мирнијег тона. Обе имају вишедимензионалну научну причу о којој говоре – делом теоријска физика, делом астрономија, делом експериментална физика, делом инжењерство. Шилинг бележи како је он очекивао да ће завршити своју књигу пре детектовања гравитационих таласа, али је – као и већина људи – био изненађен њиховим открићем 2015, тако да је на крају већину свог истраживања/писања обавио након самог открића. Књига Марсије Бартусијак је првобитно објављена 2000, након чега је значајно допуњена.

У обема књигама озбиљна потрага почиње 1957. – те године, теоријски физичари постају уверени да гравитациони таласи морају бити стваран физички феномен а не неугодност математике теорије релативности. Изненада, изградња детектора за гравитационе таласе више није деловала као губљење времена. До раних 1960-их изграђена је и постављена прва верзија детектора, али без успеха. Године 1978. физичари су индиректно потврдили постојање гравитационих таласа: открили су двојни пулсар (две ротирајуће неутронске звезде које ротирају једна око друге невероватним брзинама) чије се орбите смењују због губитка енергије. Износ тог губитка одговара оној енергији која би се по предвиђањима теорије релативитета ослободила при емитовању гравитационих таласа. Али чак и такву жестоку пометњу у простор-времену није било могуће детектовати на Земљи.

До 2001. научници су конструисали и отпочели са радом у Опсерваторији за гравитационе таласе са ласерским интерферометром или ЛИГО, који се састоји од пара изузетно осетљивих детектора, једног у држави Вашингтон и другог у Луизијани. Зашто су потребна два детектора на растојању од скоро 2000 миља? Да би се избегле лажно позитивне детекције: ЛИГО трага за толико малим вибрацијама у простор времену да би неки други извори, као на пример удар грома на великом растојању, могли да проузрокују проблем. Али ако се иста вибрација детектује на оба детектора истовремено (или боље речено у приближно исто време, пошто је гравитационом таласу потребно време да пређе одређено растојање) онда можемо бити сигурнији да је гравитациони талас прошао кроз Земљу.

ЛИГО је био активан скоро деценију и није успео да детектује гравитационе таласе. Затворен је како би десетоструко била повећана његова осетљивост. До септембра 2015. био је спреман да поново почне са потрагом.

Пошто је поново почео са радом, 14. септембра 2015. ЛИГО је детектовао кључан сигнал, прво у Луизијани а 7 милисекунди касније у Вашингтону. Оба детектора су измерила једнако истезање и сабијање у простор-времену. Научници су прегледали базу података у којој је било стотине хиљада раније израчунатих таласних сигнала да би установили којој појави у космосу одговара овај талас. Одговор је био: две црне рупе, маса 29 и 36 маса Сунца које су се судариле (сигнал је био по речима Шилинга била њихова „лабудова песма“) 1,3 светлосне године далеко.

Колико су били слаби таласи који су дошли до нас? Врло слаби, за једну петину секунде, ЛИГО је измерио талас у простор-времену који је имао амплитуду 0, 0000000000001 цм, што је неколико милиона пута мање од атома. Али за стандарде гравитационих таласа овај је био велики. Шилинг пише да је судар црних рупа најмоћнији догађај икада посматран у универзуму.

Детекција гравитационих таласа је обезбедила нову еру у астрономији. После неколико стотина година ослањања једино на електромагнетно зрачење (као што је светлост који видимо кроз телескоп), научници сад могу да, користећи гравитационе таласе, директно посматрају црне рупе (што је иначе немогуће, пошто не емитују светлост у било каквом облику), или можемо – како Бартусијак одушевљено бележи – „да завиримо у само срце звезде док експлодира“ (гравитациони таласи се, за разлику од електромагнетних, не расипају и не апсорбују у материју док путују кроз Универзум).

Додајмо, детекција гравитационих таласа је још једна потврда теорије релативитета, не само зато што их теорија предвиђа већ зато што, како Бартусијак наводи, „њихово постојање демонстрира, на непоколебљив и јасан начин, да је простор-време заиста физички ентитет“. Након свега, можда Ајнштајн није требао да буде толико суздржан 1921.

james-ryerson.jpg?w=529&h=297

Џејмс Рајерсон (Извор: Јутјуб)

Џејмс Рајерсон је старији уредник рубрике коментара Њујорк тајмса (Op-Ed page). Његова колумна објављује на сваких осам недеља у овом листу

Са енглеског посрбила: Милица Милојевић

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије у ексклузивној изјави за радио „Источник“ у петак 14. јуна, на празник Светог јустина, каже да се велика благодат осећа у манастиру Ћелије, највише због моштију и присуства светитеља. „Јустиново учење је признато у целом православљу, његове књиге се увелико штампају у Јелади и Русији. Као светосавско предање његова реч се шири по целој православној васељени“, каже Митрополит Амфилохије који још једном подвлачи да без Косовског завета нема српства. „Наше сестре мироиноснице (ћелијске монахиње) су бринуле о старцу Јустину и захваљујући њима је он постао неуништива грађевина која ће се даље градити док је света и века“, закључио је Митрополит Амфилохије.
       
       
    • Од Логос,
      И ове, седме недеље по празнику Ваксрсења Господњег, вјерни народ је учествујући у Светој Литургији испунио Саборни храм Христовог Васкрсења.
      Звучни запис беседе
      Литургијско славље предводио је протојереј Мирчета Шљиванчанин уз саслужење старешине овог храма протојереја-ставрофора Драгана Митровића, протојереја-ставрофора Далибора Милаковића као и протојереја Миладина Кнежевића. На свештеничке молитве и прозбе одговарао је хор Светог апостола Марка из Подгорице уз учешће мјешовите пјевнице подгоричког Саборног храма.
      Бесједећи уочи светог причешћа протојереј Мирчета Шљиванчанин објаснио је значај и садржину данашњег празника – отаца Првог васељенског сабора. „Овај празник нас утврђује у истини да је Црква Божија непобједива и да нема силе земаљске која може надвладати силу Божију“ истакао је протојереј Шљиванчанин додавши да нас оци, аутори Символа вјере, надахњују да останемо на путу истине.
      „Онај ко живи истином је непобједив јер истина неће никада престати и нестати“ нагласио је отац Мирчета рекавши да су свједоци те истине су свјетитељи Божији и оци Цркве који постоје и данас. Он је нагласио да ниједно вријеме у историји није лишено таквих свједока и подсјетио да су и данашњи хришћани позвани да ходе путевима отаца.
      Протојереј Шљиванчанин је такође рекао да је пут Бога живога – пут љубави. „Сваки човјек се најприје бори да буде на том, истинитом путу, на Божијем путу и да би остао на том путу треба да живи љубављу.“ рекао је отац Мирчета нарочито нагласивши да је љубав та која је неуништива, а да је таква зато што је Божије својство, зато што је љубав Божанска.
      Отац је истакао да нашу земљаску државу волимо и поштујемо али да је као хришћани не можемо обоготворавати. „Наша истинска дражва је вишњи Јерусалим и за ту се државу ми боримо.“ рекао је отац Мирчета. Он је додао да Црква Божија није ни против кога, да не презире никога, да не одбацује никога. „Црква је за љубав, мир и слогу“ закључио је протојереј Мирчета Шљиванчани позвавши све вјернике на велики тројичиндански Сабор у нашем Саборном храму.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Париз није просто град него већма „начин живота“, рекао је атински теолог и философ Христо Јанарас. А начин живота је увек плод оног како нешто јесте. 

      Почетком овог миленијума, проф. Катрин Долез ми је на часовима језика у Alliance Française упорно доказивала како je појам laïcité постао неопходни додатак девизи liberté, égalité, fraternité, док сам ја настојао да је наведем на размишљање о неопходности koinos logos-а (Хераклитовог „општег, заједничког разлога“) за суштински идентитет полиса. Како један град може да постоји ако нема постојану референцу која све обједињује? Као одговор на то написала је читав есеј на полеђини странице мог домаћег задатка рекавши да је идентитет Париза у немању постојаног логоса. Петнаестог априла 2019. године показало се да овај град ипак има важну референцу која га обједињује: везаност за Notre-Damme de Paris. То се испољило ненадано, макар и на трен, али сасвим довољно снажно да укаже на онај заборављени начин, un véritable mode d’existence. Французи су ужаснуто посматрали како пред њиховим очима гори величанствена и емблематична катедрала париске Богородице. Уплашили су се губитка сопства. Срећом, ватра је захватила косу Богородице али је није сагорела. Но, та ватра је дошла у прави час.
      Необјашњива је вредност и значај који је она имала за сваког Француза и за целу Француску. Председник Макрон је, без експликације исповедио: „Изгубили смо нешто од нашег живота, од наше судбе“. Виктор Иго је сматрао да је Нотр Дам место азила и желео је да је као такву сачува, inviolable. Богородичина црква у овом велеграду била је симбол минулих епоха које је овековечио Иго пратећи несрећну судбину „Звонара Богородичине цркве“ Квазимода, Есмералде, корумпираног архиђакона Клода Фролоа и других јунака. (Генерацији која мање чита препоручујем анимирани филм компаније Волт Дизни из 1996. године снимљен по мотивима Игоовог романа).
      На неки начин, Париз је Богородичин град, као што је то изворно и Лос Анђелес (Nuestra Señora Reina de los Ángeles, основан 1784), Призрен са Мајчицом Елеусом (Љевишком) или Цариград на Босфору. Као ремек дело грађено у 12. веку, Нотр Дам одузима дах посматрачу због својих лебдећих потпорних стубова, красних витража и клесаних карикатурних скулптура гаргола и химера, а у унутрашњости са непроцењивим реликвијама и уметничким предметима. Спољашњост цркве је инспирисала безбројне слике и цртеже, као и литерарна дела.
      У својој колумни у недељном издању новине „Катимерини“ посвећеној Нотр Даму, Христо Јанарас лапидарно показује да је пожар на крову катедрале драматично изазвао необјашњиво дивљење према архитектонским чудима и код оних који о њима знају врло мало. Знамо да су Французи друштво које је некада (под одређеним околностима) изабрало да себе окарактерише као „атеистичко“ (Долезова је изричито тврдила да laïcité значи „без религије“). Како је могуће да Нотр Дам – тај саборни храм хришћанске Цркве на обали Сене – припада самом „бићу“ Французâ када им је колективно биће ”атеистичко”? Јанарас каже да, уместо што је рекао да је Нотр Дам „наша историја, наша књижевност, наша машта“, зар није било умесније и доследније да Макрон призна да је то духовна материца која их је родила а коју су они потом одбацили? Јер, ми Французи, „створили смо другу културу, други начин живота, носили смо наочаре које не препознају зашто нас се најдубље дотиче грађевина Нотр Дам“. Водећи хришћански философ Европе, како Јанараса зове Рован Вилијамс, додаје проницљиво: „Посматрамо  површно, те тамо где су клесачи камена утискивали славослов Богу, ми се дивимо естетици и монументалности, а пренебрегавамо жарку љубав која је родила ту лепоту“.
      Својевремено, пишући о византијској и готској архитектури, Јанарас је истицао да је и једне и друге храмове градила вера. „Исти људи који су саградили готске катедралне храмове, конструисали су и теолошке Summae“, рекао је Шени. По Јанарасу, несумњиво, „појава величанствених катедралних храмова у готском стилу који материјализују технику схоластике, показатељи су технолошког односа према природној грађи, задивљујући уметнички изрази аутаркичног и сентименталног наметања црквене моћи и величанствености“. Уистину, историја архитектуре је историја писања. Пре штампе, човечанство је комуницирало помоћу ње, од Стоунхенџа до Партенона. Алфабет је био исписан на „књигама од камена“, тако што је низ каменова формирао реченице, на шта је подсећао и Иго, док су хеленски стубови били „хијероглифи“ бременити значењем. Древни клесари су љубили камен док су га уграђивали.
      Француски сенат је баш у протекли понедељак изгласао да Notre Dame мора бити васпостављен у стање пре пожара. Јанарас уочава парадокс који следи из решености да изнова саградимо Нотр Дам „помоћу технологије која омогућава импресивне имитације, док се наша данашња култура заснива на импресијама, а не на реализму односâ“. Разлог зашто ћемо је саградити изнова је у томе што тај „споменик“ наставља да сваке године импресионира 13 милиона посетилаца. „Немамо мајсторе, ту душу Уметности, али имамо новац и машине које конструишу, безгранично… само реплике!“ 
      Зашто наш атински заљубљеник мудрости ламентира над хипокризијом нашег времена? Због тога што је од „полиса“ античке демократије, као и од хришћанске еклисије, у многим срединама остао само одсјај. „Људи неописмењени за суштинске ствари културе никада се нису запитали која је метафизика породила Партенон, трагедију, демократију, Ају Софију, евхаристијску драматургију, демос као друштво које собом управља без спољашњих притисака“. Ко се данас не пита за узрок и циљ постојања не може да препозна Уметност као плод вере и стваралаштва. „За Уметност данас се узима само естетски (потрошачки) ужитак или директна дидактична утилитарност“.
      Можемо са Јанарасом да тугујемо што је ова растужујућа „метафизичка неписменост“ одлика и српске укупне друштвене декаденције, индивидуализма, аморализма, неопштења (спремност да се други тако олако екскомуницира), који саморазумљиво доминирају и најмањим делићима наше јадне неорганизованости. Чак и црквени догађај, еклисијалне матице какве су парохија и епископија, престају да се тичу равни постојања него су постале по правилу ствар понашања (пази како се држиш, шта причаш, куда гледаш итд). Нашом друштвеном свакодневицом доминирају апсолутизовани искази, саопштења, морализми и доцирања. Да ли је црквени догађај, у данашњој Србији, причасно заједничарење у „телу“ односа љубавне узајамности, о којој потресно говори Апостол Павле? Или се и он претворио у форму, у идеолошка саопштења и позив на корисну ортопраксију? Приступ истини је или разумски или сентименталан, тј. индивидуалистичан, а „спасење“ уско правно-законско, егоцентрично. 
      Богородица „која гори а не сагорева“ позива нас све да изађемо из заводљиве самодовољности ауторитета и саморазумљиве власти која тражи поклоне, кађење, аплаузе, слаткоречиво додворавање. Власти црквене и власти политичке.
      Скривено, испод пепела спаљених идеолошких рушевина, исијава пасхална благовест да је смрћу смрт згажена. Дешифровање те благовести не подлеже логици проповеди и ставова. Нечујним гласом она већ потреса ноћ која подрхтава од јецаја пред свитање тајанственога Дана. Ту благовест не може ништа поразити. Хемингвеј је у уста Старца ставио речи као поуку једном дечаку: „Видиш, они те могу поништити, али те не могу поразити.“ Исти онај Хемингвеј који је једном написао: „Ако си довољно срећан да живиш у Паризу као младић, тада где год пођеш у даљем животу, он ће остати са тобом, јер Париз је покретни празник“.
      А Нотр Дам? Њен богоматерински празник у Цркви је непрестано бдење, покретни празник као животно усхођење или пак спуштање до сâмог дана Пасхе. Јер она је „у времену Невременог неизрециво зачела“.

      Извор: Теологија.нет
    • Од Логос,
      Предлог закона о слободи вјероисповјести, поводом ког је у Црној Гори боравила делегација Венецијанске комисије, уколико буде усвојен, може имати катастрофалне последице, оцјењује за Спутњик члан правног тима Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке др Владимир Лепосавић.
       
      Представници власти су у разговорима са експертима Венецијанске комисије прошле недеље истакли да је предлог закона усаглашен са највишим правним стандардима, док из Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке тврде управо супротно.
      Министри спољних и унутрашњих послова Црне Горе Срђан Дармановић и Мелвудин Нухоџић, као и предсједник Парламента Иван Брајовић експерте из делегације Венецијанске комисије (ВК) су увјеравали да нови предлог закона „гарантује сваком грађанину Црне Горе слободу вјероисповјести“ и „заштиту културног блага Црне Горе“, док у СПЦ немају дилему да власт овим законом жели да препише све храмове на државу, да се ради о покушају отимачине црквене имовине мимо свих законских норми, а због чега су делегацији Комисије предате и бројне примједбе на спорни предлог закона.
      Из Венецијанске комисије су поручили да су „свјесни важности доношења закона који регулише тако комплексну материју“, због чега су у врло кратком року допутовали у Црну Гору да још једном сагледају сва мишљења, те да би Комисија могла дати своје мишљење крајем јуна. Нема сумње да ће мишљење Венецијанске комисије по овом питању бити од изванредног значаја за даља укупна друштвено-политичка збивања у Црној Гори.
      Др Владимир Лепосавић за Спутњик каже да предлог закона који је прије неколико дана усвојила Влада Црна Горе, а којим држава намјерава да одузме стотине цркава и другу имовину СПЦ, „треба да се нађе у рубрикама Вјеровали или не“, али и упозорава да „усвајање оваквог закона и покушај да се он примјени може лако довести до катастрофалних последица, за које ће Влада Црне Горе сносити искључиву одговорност“.
      Он додаје да би овим законом најгрубље били погажени не само Устав и важећи закони Црне Горе, већ и најважнији међународни уговори, почев од Универзалне декларације и Европске конвенције о људским правима, па све до Правила Венецијанске комисије и ОЕБС-а о статусу и правима вјерских заједница, а која су, како каже, више пута потврђена и пресудама Европског суда за људска права.
      Према мишљењу др Лепосавића, двије су кључне интенције аутора оваквог законског решења, а то су да се Православна црква натјера да се поново региструје у Црној Гори, те покушај одузимања имовине СПЦ под фирмом „увођења правног реда“.
      „Намјерно се контрадикторним и некомплетним одредбама жели прекинути правни континуитет постојећих цркава и вјерских заједница, да би се само Православна црква натјерала да поново захтијева регистрацију, односно евиденцију, јер је држава потписала посебне споразуме са осталим вјерским заједницама којима им је гарантовала правни статус и остала права. Други највећи недостатак овог предлога закона јесте што се једним чланом покушава вансудским путем одузети имовина од СПЦ под фирмом „увођења правног реда“, како то стоји у немуштом, али званичном образложењу овог законског текста. Није до краја јасно какав је то правни ред који се уводи само према једној Цркви и то заобилажењем постојећих судских и законом гарантованих поступака“, јасан је наш саговорник.
      На питање да ли СПЦ има неспорне доказе о имовинским правима на својим црквама и манастирима у Црној Гори, др Лепосавић нема дилему да има и то, како наглашава, „800 година старе доказе“.
      „То су докази какве има мало који правни субјект данас на свијету. Међутим, ово питање наопако поставља ствари, јер обавезу доказивања има онај који износи тврдњу и нешто захтијева, а то је у овом случају држава. То доказивање се може вршити само пред надлежним судовима, али пошто је држава до сада изгубила сваки спор који је повела да би од Цркве одузела нешто од имовине, сада покушава то да учини законом којим овлашћује управне органе да самостално пописују имовину и мијењају власнике и то у неком мрачном административном поступку, о којем се ништа не зна осим циља до којег треба да доведе“, сматра Лепосавић.
      Што се пак конкретних доказа о власништву тиче, саговорник Спутњика прецизира да су епархије СПЦ у Црној Гори, као и њени манастири и друге организационе јединице, у складу са европским нормама и праксом у другим државама, пуноправни власници своје имовине и као такви су уписани у све земљишне књиге и јавне евиденције.
      „Међутим, у причу о доказима спадају и бројне друге правне чињенице, као што је, на примјер, то да су храмови СПЦ у Црној Гори под заштитом Унеска, да је ова Црква тестаментарни прималац реликвија попут руке Светог Јована Крститеља, да јој је неприкосновеност власништва над храмовима и земљиштем била призната и прије 1918. године, законицима Књажевине Црне Горе, као и то да су њени пароси и свештеници вршили послове државе кад год она није могла то да чини или је није било, па су тако стотинама година, поред осталог, овјеравали уговоре о поклону и продаји, изјаве воље, тестаменте, чиме су народу обезбјеђивали правну сигурност кад никакве друге сигурности није било. То су чињенице од врхунског културног, али и правног значаја“, напомиње Лепосавић.
      Када је у питању мишљење Венецијанске комисије о новом предлогу закона о слободи вјероисповјести, др Лепосавић подсјећа да је Венецијанска комисија још 2015. године негативно оцијенила овај законски текст, а „поготово одредбу о превођењу црквене имовине у власништво државе, називајући то недозвољеном конфискацијом“, те да су и грађани тада такође спријечили да се о таквом предлогу уопште одрже јавне расправе, па је Влада Црне Горе повукла свој законски текст.
      „Пошто је Влада сада предложила исти такав, чак и ригиднији закон, од Венецијанске комисије очекујем да остане при свом ставу и не мијења једном изречено мишљење, јер се у протеклих неколико година, бар кад је ријеч о већинској Цркви у Црној Гори, ништа није промијенило. Тиме ће Венецијанска комисија потврдити поштовање универзалних норми и европских правних стандарда и допринијети очувању иоле цивилизованог и мирног живота грађана Црне Горе“, каже Лепосавић.
      У случају пак другачије одлуке наш саговорник закључује „да би најмање било важно што би тиме ово међународно тијело изгубило свако повјерење и углед“, те да су управо „због тога представници СПЦ у Црној Гори још једном члановима Венецијанске комисије доставили све приговоре и објашњења, као и јавне исправе и друге правно релевантне доказе“.
       
      Извор: Спутник
    • Од Логос,
      У Сремским Карловцима данас је настављена дводневна прослава 8 векова аутокефалности СПЦ. Торжественом Литургијом која је служена у Саборном Николајевском храму у Сремским Карловцима, началствовао је Епископ канадски г. Митрофан уз домаћина Епископа сремског Василија, а саслуживали су архијерејски намесници намесништава Епархије сремске и други свештенослужитељи. 

      Your browser does not support the HTML5 audio tag.

      После Литургије пригодном беседом се обратио Епископ Митрофан, а по завршетку службе, предвођени српском заставом и децом у народним ношњама, отачаствени архијереји и свештенослужитељи упутили су се у свечану салу Карловачке гимназије где је одржана Свечана академија под називом "Жича и Студеница памте". Надахнуто слово о Светоме Сави произнео је Епископ сремски Василије, који је између осталог рекао да „наше јубиларно сећање на Светог Саву, осам векова аутокефалности Српске Цркве, представља доказ да наша генерација има толико духовног здравља за посматрање наше историје и толико моралне свести, да се у њој лик Светог Саве може огледати као у чистом огледалу“. У богатом културно-уметничком програму наступили су основци карловачке школе, богослови, фолклорна група "Брнаково коло" и "Вила" из Новог Сада, као и драмске уметнице Гордана Ђурђевић Димић и Тијана Максимовић. 

      Извор: Радио Слово љубве / Телевизија Храм
×
×
  • Create New...