Jump to content

Свет који ће настати након овога што зовемо "Хришћанство" или "Нови завет"

Оцени ову тему


Препоручена порука

Ово је мени мало тежа тема, па вероватно многи као и ја нису компетентни да о томе озбиљније дискутују...

Стари Завет је водио до Новог завета. Нови Завет у књизи откровење описује долазак Царства Небеског којем су тежили Старо Заветници, сада тежи Црква. Није ми јасно чиме се баве јевреји који и даље поштују само Тору и Кабалу, али на страну то, да их не мешамо у Хришћанство.

Скоро сам гледао неку краћу емисију на Дојче Веле, издвојићу битно за ову тему где теолог један каже да оно што Јован у откровењу описује, је више доказ Даниловог пророчанства које говори о јеврејском васкрсењу, кад узмемо у обзир 7 свећа, анђела... јер је то седам јеврејских племена и анђели њихових синагога ако се не варам. А да су други народи, они који су били део њихове заједнице. Хтео је да објасни, да то нема везе са нејеврејским народима. већ са поновним настанком државе Израел као земље коју је Бог обећао Авраму за његово потомство тј. Народ Божији...

Шта знамо о томе? Шта Цркве Саборне заправо уче и Свето Писмо или житије светих откривају? 

Ја сам у разговору са људима чуо мишљења да се ради о некој новој планети или природи на овој планети коју ће Бог да стоври; да ће да влада бесмртност; да ће пре тога да васкрсну сви мртви; да је то рајски врт у који се враћамо или он опет постаје видљив; да је то поредак неки сличан социјализму...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Занимљива прича.

Прво, оно што су хришћани писали односи се на хришћане а не на Јевреје.

Друго, размишљаш о будућности у категоријама садашњости а то су просторне тродимензиналне категорије и онда закључујеш да је можда у питању друга планета. Сваки историјски циклус доноси нову димензију, мислим димензију коју људи увиђају. Следећи историјски циклус је по неким философима историје време Словена духа Достојевског и време источног хришћанства.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 часа, Mиљан Л. рече

Није ми јасно чиме се баве јевреји који и даље поштују само Тору и Кабалу, али на страну то, да их не мешамо у Хришћанство.

Oni misle da Isus iz Nazareta nije bio Mesija, nego ga čekaju i dalje.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 46 минута, Снежана рече

Да, Исус је за њих само пророк, не и Месија.

Sledbenicima judaizma je varalica i prevarant.

Zapravo je za muslimane "jedan od poslanika" (ne kažu prorok ni za Muhameda), ali ni slučajno jedinorodni Božiji Sin, to verovati je u islamu najveći mogući greh, zove se širk (prvi na listi: https://islamqa.info/en/200632).

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 9 минута, Аурор рече

Zapravo je za muslimane je "jedan od poslanika" (ne kažu "prorok" ni za Muhameda), ali ni slučajno jedinorodni Božiji Sin, to verovati je u islamu najveći mogući grehzove se širk (prvi na listi: https://islamqa.info/en/200632) a sledbenicima judaizma je varalica i prevarant.

Jevreji imaju različita mišljenja o Isusu. Neki ga smatraju velikim moralnim učiteljem, za druge je lažni prorok ili hrišćanski idol, a neke frakcije u judaizmu čak zabranjuju spominjanje njegovog imena jer je zabranjeno izgovarati ime idola.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

On 10/14/2017 at 0:08, Жељко рече

Занимљива прича.

Прво, оно што су хришћани писали односи се на хришћане а не на Јевреје.

Друго, размишљаш о будућности у категоријама садашњости а то су просторне тродимензиналне категорије и онда закључујеш да је можда у питању друга планета. Сваки историјски циклус доноси нову димензију, мислим димензију коју људи увиђају. Следећи историјски циклус је по неким философима историје време Словена духа Достојевског и време источног хришћанства.

 

Ово прво ми је упитно, јер "хришћани" је био назив који су користили Римски пагани за Христове следбенике. Јован Богослов који је писао о Новом Свету који ће наступити је био јевреј пре свега, апостоли су се свађали дали да крсте необрезане мушкарце, што значи да су се питали дали човек који није већ у завету са Богом може тек тако да прими Нови Завет преко Христа. Обрезивање је део завета са Богом који траје од времена пророчанства о Христу које је Аврам добио од Бога, оног завета који је Христос дошао да надопуни не да поништи. Као пример сам навео..., наравно да се Хришћани и Јевреји разликују данас, али тада за време Јована Богослова су заправо хришћани били део јевреја као верске групе. 

Ово друго са циклусима је суштински еволутиван период (не у смислу мајмуна), ми запажамо очигледне наизглед спонтане циклусне промене у историји човека. То си вероватно 100% у праву, тај процес је тешко опитан из ове перспективе. 

Знаш зашто сам помислио да је друга планета, зато што кад би сви људи који су икада живели, васкрсли у моменту како пише. Било би јако тешко изводљиво да физички стану на ову планету, чак ни као сардине.

Више пута сам неуспешно покушао са теолозима да дефинишем простор раја као колевке или као вид загробног живота. Дали је присутан на земљи у виду Божијег благослова који се повукао или је рај буквално на небеса негде јер је и сам Христос из јерусалима успет за време Спасовдана. Захтева ово питање вишедимензијско разматрање које мора да се преклапа са садашњим временом јер другачије не можемо да га сагледамо, једино ако се не крију на мрачној страни месеца или некој од планета.

Види ово, првобитни људи су по Старом Завету живели чак и 900 година, то се објашњава буквално, на начин да је неко имао проблем са рачунањем времена или евентуално да је месец био ближи па су и циклуси дана, месеца и године били учесталији током човековог просечног живота. Али у Сибиру у скорије отопљеном делу леденог покривача из леденог доба је откривен мамут у фази распадања. У анализи животиње, анализиран је желудац, органи... све по правилу аутопсије. У мозгу животиње је пронађена бактерија која је цело време живела. Поред тога случаја пронађена је у једном језеру у Сибиру које је испод леда било дуго времена, такође још једна врста сличне бактерије која је такође бесмртна, не клонира се, не рађа се из себе саме... Већ просто је бесмртна, бактерија се зове Basilicus F. Не појављује се нигде у свету другде, јер се сматра да је то изумрло одавно у свету, такође да је било део животиња које су због тога могле да живе дуже. Водећи се експериментима које су руски универзитети спроводили на мишевима, закључује се када би била искориштена на човеку, да би човек живео од 800 до 1200 година без проблема. То је можда научна фантастика, али ако ради на мишевима, питање је дали ће заправо једног дана испратити теоретску могућност и бити ефективна на човеку. Потребно је да разумемо како функционише и блокира везу између периода развоја и одумирања. На томе се ради.

Ево чланак где тврде да имају напредак, да бактерија живи 3.5 милиона година. Ради се о озбиљним државним институцијама у Русији где раде и два Србина која су докторирали у Русији: http://www.dailymail.co.uk/sciencetech/article-3243056/Is-key-elixir-life-3-5-million-year-old-eternal-bacteria-boosts-longevity-immune-scientists-claim.html

Да не спамујем тему, али Нови Завет и долазак Христов је описан у Старом Завету толико детаљно да је Христос пар година испуњавао сваку ставку пророчанства говоривши "ваља направити како је и записано". Ја нисам успео да схватим ништа о Свету-Рају који ће веран народ настанити. Месту где знамо да је дрво бесмртности са обе стране реке... Позвао бих ја себе на буквализовање целог питања и посветио се неким другим питањима у свом животу да не постоји део где Христос улази на магарца у Јерусалим, где хода по води и на крају Васкрсава и одлази негде на небеса или у свемир чак, шта знам... Ту тему суштински заобилазимо спонтано, јер се више бавимо мењањем своје природе и навика. А мислим да је интересантна0703_read

Link to comment
Подели на овим сајтовима

On 10/14/2017 at 1:51, Bokisd рече

Problem je i sto oni jos uvek cekaju Mesiju. I, sto ce taj mesija biti nesto drugacije od onoga sto oni zamisljalju.

Po nasem shvatanju bice, protiv Hrista.

 

Да, многи теолози сматрају да ће се прогласити за Бога на земљи у сред Јерусалима и покушат да обједини муслимане, хришћане и јевреје. 

Скоро сам читао о проблематици лоцирања једног дела књиге Откровења, града на седам гора (на страну то што постоји могућност симболике у виду Христове Цркве као невидљивог града), јер је много градова изграђено на седам гора: Рим, Атина, Москва, Лисабон, Јерусалим, Дамаск, Техеран...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости
пре 1 сат, Mиљан Л. рече

Види ово, првобитни људи су по Старом Завету живели чак и 900 година,

Овде је реч о Патријарсима, не о целим нараштајима!
Вероватно си због свега у овом посту и покренуо тему?!

Толико се тумачења има, како НЗ, тако и СЗ! 

8 Дан је преображај целе материје! Бог се кроз ову реалност не поима! Замисли ту комедију да те компјутер проба тумачити? Највећа мука и завист Деницина је човек!
Још само Езотерију, Еонизам, Гностицизам итд да почнемо овде глабати "халапљивим псетом"...
Све је објашњено код светих!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 10 часа, Mиљан Л. рече

Ово прво ми је упитно, јер "хришћани" је био назив који су користили Римски пагани за Христове следбенике.

Netacno. "Hriscani" je ime koje su sami verni preuzeli da nose, i to najpre u Antiohiji. Pogledaj u Lukina "Dela apostolska".

пре 10 часа, Mиљан Л. рече

Јован Богослов који је писао о Новом Свету који ће наступити је био јевреј пре свега

Kad je pisao o "novom nebu i novoj zemlji" (ne o novom svetu) Jovan je odavno vec bio samo Hriscanin.

пре 10 часа, Mиљан Л. рече

апостоли су се свађали дали да крсте необрезане мушкарце, што значи да су се питали дали човек који није већ у завету са Богом може тек тако да прими Нови Завет преко Христа

Ta pocetna psevdodilema, potekla od male manjine, razresena je na prvom Apostolskom saboru u Jerusalimu, nakon sto su Varnava i Pavle dosli sa tim nekim neznavenim, da postave to pitanje. I za ovo pogledaj "Dela apostolska".

пре 10 часа, Mиљан Л. рече

али тада за време Јована Богослова су заправо хришћани били део јевреја као верске групе

Apsolutno netacno. Hriscani su od samog starta "nova tvar", sasvim odvojena mikrovasiona za sebe, nicem i nikom slicna. Takodje, narocito je besmisleno ovo receneo kad znamo da je medju hriscanima od samog pocetka bio podjednak ako ne i veci broj ljudi prispelih u Crkvu iz mnobostva, ne iz Judaizma.

...

Glede ovog ostalog sto si pitao, tebe muci koliko vidim ona stara hilijasticka dilema o tom "hiljadugodisnjem carstvu". Odma` da ti kazem da je to sasvim naopako protumacen deo "Otkrivenja", i da nema veze ni sa kakvim zemaljskim carstvom, nego samo i iskljucivo sa Nebeskim.

:)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 10 часа, Mиљан Л. рече

Ја нисам успео да схватим ништа о Свету-Рају који ће веран народ настанити

Naravno da nisi, to se nikad i nikako ne shvata tek tako racionalisticki, da bi razumeo bilo sta iz velike tajne poboznosti, potrebno je i neophodno da prethodno zazivis zivotom hriscanina, tj. zivotom asketsko-liturgickim, svetotajinskim. Tajne vere i zivota u veri razumeju se srazmerno nasem upodobljavanju Bogocoveku, tj. srazmerno ispunjavanu Njegovog vecnog zakona Ljubavi.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Патријарх Порфирије: Анђелски свет је створен да служи нашем спасењу. Поред тога што су анђели покровитељи, они су и узор управо у свом опредељењу да служе непрестано, непрекидно, неуморно вољи Божјој, љубави Божјој и Цркви Божјој, тојест нама људима. Ми треба да се угледамо на анђеле; да се потрудимо да читав свој живот претворимо у непрестану службу Божју.
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 26. јула 2021. године на светој архијерејској Литургији у Светоархангелском манастиру у Ковиљу, поводом славе те свете обитељи – Сабора Светог архистратига Гаврила. Саслуживали су Преосвећена господа Епископи ваљевски г. Исихије и топлички г. Јеротеј, изабрани Епископи хвостански г. Јустин и марчански г. Сава, монаштво, свештенство и ђаконство из више епархија Српске Православне Цркве.
      После прочитаног јеванђелског одељка, Патријарх српски је у својој беседи нагласио значај угледања на анђелске силе у свакодневном хришћанском животу:
      „Данас је Сабор Светог архангела Гаврила. То је слава ове свете ковиљске обитељи, као и слава многих манастира широм православне васељене, али и многих храмова. Ми хришћани знамо да је Бог створио свет, да је створио све и да је створио, поред онога што ми видимо, и много тога што не видимо. Тако је створио и анђелски свет да служи вољи Божјој и да служи људима на путу спасења. Наравно, већ у анђелском свету показало се да је Бог Љубав, зато што је свим словесним бићима дао слободу, иако нас је све створио за Царство Своје, за пуноћу и лепоту живота како у историји, тако, још већма, у пуноћи, у Царству Своме. Иако је то све учинио, дао је слободу нама словесним бићима, а ту су анђели, анђелски свет и човек, који је створен по слици и прилици Божјој. Анђелски свет је створен да служи нашем спасењу. Предање Цркве каже да сваки човек има свога анђела чувара. Поред тога што су анђели покровитељи, они су и узор управо у том свом опредељењу да служе непрестано, непрекидно, неуморно вољи Божјој, љубави Божјој и Цркви Божјој, тојест нама људима. Међутим, и тамо, у анђелском свету, било је оних који су се одлучили да иду својим путем, који су помислили да без Бога могу бити нешто или, једном речју, да без Бога могу бити бог. Нажалост, то што се дешава и што се десило у анђелском свету, дешава се непрестано и у нама и око нас. И ми често мислимо да можемо сами својом вештином, својим знањем, својим способностима, својом упорношћу да преваримо Бога, варајући, заправо, претходно себе, мислећи да без Бога можемо постићи било шта. Ми, дакле, треба да се угледамо на анђеле; да се потрудимо да читав свој живот претворимо у непрестану службу Божју. То јесу, браћо и сестре, манастири, по својој природи и по своме опредељењу. Зато светитељи Божји, међу њима и свети Ава Јустин, а и неки други умни људи су рекли да је духовно здравље једнога народа видљиво по броју манастира, по броју монахâ у том народу; да се молимо да будемо бољи и да то, када будемо бољи, видимо у броју, али и у квалитету монахâ и монаштва у нашем народу. Монаштво је најбоље што смо могли да изнедримо. Ако ту имамо посртања, ако ту имамо падова, ако ту имамо тог искушења да без Бога можемо учинити нешто, шта онда рећи за нас људе који живимо у свету? Али то је оно што смо, као народ, у овом тренутку могли да изнедримо. Зато, браћо и сестре, треба да будемо бољи, тојест треба да се трудимо да Христос буде у центру нашег живота, да вредности Јеванђеља буду оквири у којима се крећемо, а да знамо поуздано, јер то ништа није ново: Ако су Мене гонили, и вас ће гонити. Ми треба у себи да обнављамо Христа. Треба ми Христом да се обнављамо и онда да будемо сведоци јеванђелских вредности. То је најбоља проповед. Дођи и види, каже Господ. Анђелски свет јесте покровитељ нас људи и свако, заиста, има свог анђела чувара. Када из дубине душе, искрено, у смирењу, изустимо једно Господе, помилуј, осећамо присуство анђела Божјег поред нас, осећамо присуство Божје у нама и око нас. Зато Христос Господ треба да буде темељ нашега живота. И онда, како каже данашњи одломак из Апостола, ћемо знати да нас је Господ у овај свет поставио мало мањима од анђелâ, а то значи са само мало мањом одговорношћу и да нам је дао да ми владамо делима Руку Његових. Рекао нам је Господ да онај који слуша нас, слуша Њега, а људи ће нас слушати онда када ми будемо слушали реч Божју. Ко није научио да слуша, ни њега нико слушати неће. Овде у манастиру се то зове послушање, а на послушање је позван сваки човек: да будемо послушни једни другима у љубави, у смирењу, служењу Христа ради, не из неког другог циља. Нека би нам Господ зато, браћо и сестре, дао смирења, љубави и молитве да на данашњи дан, када славимо свете архангеле, светог архангела Гаврила, имамо молитву анђелског света, покровитељство и покров њихов, али да се угледамо на њих како бисмо онда, у слави, љубави, радости, миру и хармонији служили Једноме у Тројици, Богу Оцу и Сину и Светоме Духу”, истакао је, поред осталог, Патријарх српски г. Порфирије у својој беседи.
      После заамвоне молитве освећени су славски дарови, а Светејши Патријарх српски Порфирије је честитао славу манастирском братству.
      Свој допринос празничном сабрању пружили су појци Школе црквеног појања при Црквеној општини новосадској Свети Јован Дамаскин.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У 5. недељу по Духовима, 25. јула 2021. године, када молитвено прослављамо празник Иконе Богородице Тројеручице, служена је света архијерејска литургија у Манастиру светог Николе у Етно селу ''Станишићи'' код Бијељине.
      Евхаристијским сабрањем началствовао је Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије, уз саслужење протојереја-ставрофора Радомира Никчевића, пароха херцег-новског у Митрополији црногорско-приморској и протојереја Славољуба Милошевића, те ђакона Немање Спасојевића.
      Током свете Литургије Епископ Фотије је рукоположио у свештени чин ђакона г. Бојана Крстановића, вјероучитеља из Брчког.
      ''Радујем се јер смо и данас имали једно рукоположење у чин ђакона, оца Бојана. Духовна радост ових дана траје у нашој Епархији. Имамо доста нових младих ђакона и свештеника, хвала Богу. Приступају Цркви својој као свештенослужитељи да преузму јарам Христов. Да се боримо на овом месту за Свето православље, али и за наш, слободно можемо рећи, српски идентитет који је ових дана угрожен. Али, не заборавимо да је Црква увек била, браћо и сестре, на месту страдања и на голготи.
      Оно што је карактеристично за православље јесте да оно никада није угрожавало друге вере и нације. Нема жељу да угрожава и поробљује друге. Оно има унутрашњу снагу којом су света браћа Кирило и Методије покрстили словенска племена, али то нису радили присилом и мачем него Благовешћу Христовом. Зато ми, у историји, врло често изгледамо побеђени и поражени као Христос разапет на Крсту. Он је у том тренутку изгледао као најбеспомоћнији човек, али је трећег дана устао у свом славном Васкрсењу'' рекао је Епископ Фотије.
      Беседећи о данашњем празнику Иконе Тројеручице Хиландарске Владика Фотије је рекао да је ''то велика светиња коју је Свети Сава донео са иконом Млекопитатељицом на Свету Гору и до данас се она налази у Хиландару као игуманија тог манастира. Верујем да би било добро да ми Срби, поред тога што имамо иконе своје крсне славе у кући, да обавезно имамо и Икону Богородице Тројеручице.''
       
      Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 18. јула 2021. године свету архијерејску Литургију у храму Преображења Господњег у Загребу уз саслужење изабраног Епископа марчанског г. Саве и свештенства Саборног храма. Током свете службе, Његова Светост Патријарх је прво произвео јеромонаха Саву у чин протосинђела, а потом и у чин архимандрита.


       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      “Ако се зло већ никако не може сасвим искоренити из света, грех је могуће опростити: тиме човек почиње да наликује Богу, јер Бог је онај који опрашта. Вечни судија, каже Зосима (у Браћи Карамазовима), од човека не тражи да учини оно што не може, већ оно што може, али лењост и сатанска гордост човека често у томе спречавају. Отуда ‘рај’ не би био пре свега неко одређено стање колико однос: учинити себе одговорним за све и сваког у океанској целини, опростити и очекивати да ће и теби бити опроштено – то не значи нужно набоље изменити свет, али значи доживети га као да је бољи него што јесте. Тако он онда и бива заиста бољи.“


      Драган Стојановић, Рајски ум Достојевског
    • Од JESSY,
      Уз Божју помоћ, браћо и сестре, почећемо помало да читамо и да анализирамо текст Свете литургије. Зашто сам за тему наших разговора изабрао Литургију? Зато што Црква све нас позива да свакодневно учествујемо у великој Тајни која се одвија на Божанској литургији, на проницање у дубоки смисао самог свештенодејства. Несумњиво, треба добро да разумемо све оно што чујемо и видимо на богослужењу, у чему учествујемо, треба да знамо на који начин се обавља Света литургија.
      Оци Цркве кажу да свет постоји док се у њему служи Света литургија. И као што је обављање Литургије највећи догађај у животу целог света, тако се и наше учествовање у Светој литургији може назвати највећим догађајем у нашем животу. Кад кажем „учествовање“ под тим не подразумевам да само стојимо у храму, слушамо, гледамо и пратимо шта се дешава на служби. Не, говорим о нашем стварном учествовању у главном догађају Литургије – о Причешћивању Светим Тајнама Христовог Тела и Крви.
      Незамисливо је да се хришћанином сматра онај ко се не причешћује Светим Телом и Крвљу. Чак постоји правило: ако хришћанин не дође на Литургију три недеље заредом, он треба да буде одсечен од тела Цркве и тек кад принесе покајање прима се назад под окриље Цркве. Зашто је Црква издала такво правило? Зашто је толико важно причешћивати се? Причешћујући се ми постајемо јединствени са Христом. Од својих прародитеља смо наследили сву немоћ пале људске природе. Обратите пажњу: нисмо наследили кривицу због греха који је пре толико хиљада година учинио Адам, већ немоћ природе оштећене грехом, последице пада наших прародитеља у грех: страственост, мешање с грехом, помраченост ума, губитак непрестаног сећања на Бога. Сад треба да постанемо деца Новог Адама – Христа. Ово се постиже захваљујући нашем крштењу и даљем сталном учествовању у Тајни Божанске Евхаристије. Међутим, да бисмо учествовали у Евхаристији треба да будемо на известан начин припремљени за то. Тако не можемо да се причешћујемо ако за то постоје неке препреке, на пример, неисповеђени грехови, злобно и непријатељско понашање у општењу с ближњима.
      Да бисмо се причестили Светим Тајнама треба да присуствујемо Литургији (бар само на њој, да не помињем друге службе). Међутим, не да присуствујемо као гледаоци или слушаоци, већ као учесници у свештеној радњи, као учесници у догађају Христовог доласка. Ми постајемо заједничари благодати која у том тренутку испуњава цео храм. Кад бисмо очима душе могли да видимо колико благодати испуњава храм за време служења Литургије трчали бисмо у храм што брже можемо, ништа нас не би спречавало да присуствујемо служби.
      Дакле, отворимо сад текст Литургије Јована Златоустог и почнимо да читамо.
      Литургија почиње од ђаконовог возгласа: „Благослови, владико.“ Ђакон у име свег окупљеног народа подстиче свештеника на то да приступи служењу Свете литургије.
      Јереј свештенодејство започиње возгласом: „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа, сада и увек и у векове векова.“ Другим речима, нека буде прослављено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа, сад и увек и у бескрајне векове.
      Света Литургија се служи ван времена и простора и уводи нас у другу реалност, води нас право код Бога Оца. Зато ову службу почињемо тако што благосиљамо и прослављамо Царство Оца, и Сина, и Светога Духа – Царство Свете Тројице.
      Шта човек може да каже Богу? Шта може да Му принесе? Ништа. Од свега што имамо, немамо ништа своје. А ни Богу ништа наше није потребно. Шта можеш да принесеш Богу? Свећу? Кандило? Просфору? Тамјан? Богу ништа од тога није потребно. Све што чинимо, заправо не чинимо за Бога, већ за саме себе. Кад градимо храм, осликавамо га фрескама, сликамо иконе, служимо Литургију, ми то не чинимо за Бога, већ за себе. Због тога што то није потребно Богу, већ је нама самима потребно да имамо храмове за молитву, да целивамо свете иконе.
      Ипак, постоји једна-једина ствар коју можемо да принесемо Богу, иако Богу ни то није потребно. Шта је то? Расположење наше душе да прославља Бога, да Му благодари, да благосиља Његово име у све векове, по речима Псалмопојца: „И благословићу име Твоје увек и у век века“ (Пс. 144: 1). За човека нема већег дела него да благосиља име Бога. Пошто је слободан човек, на несрећу, има трагичну могућност не само да благосиља име Божје, већ и да хули ово име. Све зависи од људске воље, од тога шта човек бира за себе.
      Бог нас је створио због Своје безграничне љубави, желећи да уживамо у Његовој љубави. А како можемо да уживамо у Његовој љубави? Прослављајући Његово свето име. То је велика привилегија коју нам је Бог дао. Није случајно што се Божанска литургија назива још и Божанском Евхаристијом, односно, у преводу с грчког Благодарењем. Наш однос према Богу се може назвати правилним у случају да не само да Га молимо да нас помилује, видећи да се налазимо у дубини зала, већ ако и славословимо, и благодаримо свом Творцу. Непрестано славословљење Божјег имена је оно што нас заиста ослобађа власти греха, постепено доводи до савршенства и служи као израз наше духовне зрелости.
      Славословљење Бога је изузетно важно за људе данашњице кад човечанство пати од бича чамотиње и неуропатија. Сви смо ми врло нервозни, чим се нешто деси одмах вичемо: „Не дирајте ме!“, „Оставите ме на миру!“. Желим да знате: сад су чак и научници доказали следећу духовну истину. Ако човек научи да у свом животу непрестано понавља: „Слава Теби, Боже! Слава Теби, Боже!“ – живот оваквог човека се из корена мења, чак и ако он има на хиљаде разних проблема, невоља и несрећа. Реченица „Слава Теби, Боже!“ на душу делује попут лековитог балзама, који горчину и сирће који испуњавају нашу душу, претвара у неизрециву сласт. Сирће се претвара у слатко вино. И обрнуто: роптање, незадовољство, чамотиња и чемер, кад почињемо да говоримо: „Ох, како је код мене све ужасно лоше. Не могу више. Немам више снаге. Боље ми је да умрем него овако да живим...“ доводе до тога да ће се, чак и ако се у нашој души нађе мало слатког вина, оно врло брзо претворити у сирће. Зато је за човека врло значајно да ли је расположен да славослови Бога.
      Црквени устав налаже да се Света литургија служи стојећи – за време Литургије и свештеник и људи који се моле стоје усправно. Ми не падамо ничице на земљу, ка што се то ради у другим религијама, већ стојимо усправно и као деца гледамо у свог Оца лицем у лице. Бог жели да ми будемо Његова деца, а не слуге, зато се на Литургији молимо стојећи, клечећи само у појединим изузетним моментима службе.
      Ми славословимо Бога, а Он нам на наше славословље одговара Својом благодаћу.
      Понављам, ми, хришћани, имамо највећу привилегију да благосиљамо име Божје, Царство Оца, и Сина, и Светога Духа. Овакво славословље нас изводи из стихија овог света и уводи у нову реалност – у реалност Бога.
      „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа.“ Зашто се говори о Царству, зашто се Бог назива Царем? Зато што је у стара времена цар, долазећи на царство у неком граду, царевао над свим што у њему постоји. Све што је постојало у граду припадало је њему и сви становници су били његови поданици. Тако и кад се Христос зацари у нашој души, све што имамо – ум, срце, тело, цело наше биће – све припада Њему. Све се освећује кад Бог царује у човековој души. У мом животу нема и не сме бити ничега што је ван капије Царства Оца, и Сина, и Светога Духа. Ми треба пажљиво да пазимо на то да све у нашем животу, од почетка до краја, буде обасјано светлошћу овог Царства. Наша савест треба да сведочи о томе да над нама царује Христос, да пребивамо у Његовом Царству.
      Сећам се једног догађаја из нашег монашког живота. Наш блаженопочивши отац Јосиф Ватопедски је причао о себи да је, док је био искушеник код преподобног Јосифа Исихасте сваке вечери, кад би се братија разишла по келијама да обаве ноћно правило, самом себи постављао питање: „Да ли је оно што сам данас помислио, рекао и учинио запечаћено благословом Божјим? Да ли носи на себи благослов мог старца? Да нема нешто што сам сакрио од старца, можда чак и нехотице?“ И ако би му савест посведочила да ништа није сакрио од старца, да је све учинио по старчевом благослову, могао је мирно да се прихвати молитве. Ако би га савест прекоревала за неку самовољу, он је одмах журио да оде код старца и да му све исприча, тако да ништа не спречава благодат да дође код њега за време правила. Треба рећи да су сви оци Цркве уопште били крајње пажљиви и строги према чистоти савести.
      Испричаћу вам још два догађаја из живота једног великог савременог подвижника за којег је у то време мало људи знало, пошто није примао посетиоце. Познавали су га само малобројни монаси, укључујући наше братство, пошто је он био духовни брат нашег старца. Говорим о преподобном Јефрему Катунакијском, овом великом духовном гиганту који се прославио посебно строгим чувањем савести. Он је заиста био невероватно строг према својој савести. Није с њом ступао ни у најмањи компромис, није дозвољавао себи ни за јоту да скрене од закона савести, поштовао је и његов дух и слово. И због тога га је Бог удостојио обилне благодати.
      Једном је отац Јефрем дошао из Катунака у Нови Скит где смо ми живели, поразговарао је с нашим старцем и пре него што су се растали хтео је нешто да запише. Наш старац му је дао оловку. То је била најобичнија хемијска оловка, не неки модерни „Parker“, већ обичан „Bic“. Истина, у то време су хемијске оловке тек улазиле у широку употребу. Отац Јефрем је нешто написао и враћајући оловку рекао: „Оче Јосифе, како ти је лепа оловка!“ Наш старац је на то одмах одговорио: „Узми је, оче. Имам још једну. Кад одем послом у свет могу још да купим.“ (Треба рећи да отац Јефрем никад није излазио у свет.) Отац Јефрем је узео оловку, опростио се од нас и вратио се на Катунаке. Кад је одлазио од нас већ је падао мрак. Пут није био пријатна шетња по морској обали, већ су то биле планинске стазице које су водиле горе-доле. Ако је време било лепо и ако човек брзо хода требало му је најмање сат и по – два.
      Пала је ноћ. Ми смо по обичају обављали ноћно правило молећи се по бројаницама. Негде око поноћи зачули смо куцање на вратима наше колибе. Ко ли лута у ово време? Отварамо врата – на прагу стоји отац Јефрем. Улази и каже обраћајући се нашем старцу:
      – Оче Јосифе, враћам ти оловку. Не треба ми.
      – Шта ти се десило?
      – Молим те, узми је. Узео сам је без благослова. А пошто сам поступио самовољно сад не могу да служим Литургију. Осећам да ми је то препрека да служим.
      Убедио је оца Јосифа да узме оловку. Видите, отац Јефрем је дошао код нас, после је отишао на Катунаке, па се вратио код нас, онда је опет отишао на Катунаке. Израчунајте колико је времена потрошио на пут. Практично целу ноћ. Други човек би на његовом месту могао да каже себи: „Па добро, сутра ћу вратити оловку. Није страшно ако једну ноћ остане код мене у колиби. Нећу је користити.“
      Међутим, отац Јефрем није могао тако да поступи – осетио је у себи да се веза с Божанском благодаћу у његовој души прекинула због тога што је дозволио себи оно што је по његовом мишљењу било самоугађање, самовоља. Оцу Јосифу је објаснио да није добио благослов од свог старца за то да узме оловку. Међутим, у то време је његов старац, отац Нићифор, већ патио од старачког слабоумља (Алцхајмерове болести). Отац Јефрем је био савршени послушник због чега је и постао велики светац данашњице.
      Други пут је отац Јефрем сишао из Каруље у пристаниште да би послао писмо. Кад је чамац пришао пристаништу отац Јефрем је ускочио у њега. Чамџија је у том тренутку разговарао с другим монахом и није приметио оца Јефрема. Отац Јефрем је дао писмо једном путнику, али није стигао да изађе из чамца, а чамџија је већ испловио с пристаништа. „Благословени, пусти ме да изађем,“ – молио је отац Јефрем. Чамџија је био мирјанин, прост, груб човека који је падао у гнев. Наљутивши се на оца Јефрема зато што мора да се врати на обалу чамџија је почео да виче и да га грди. Кад се отац Јефрем вратио у своју келију на Катунаке савест је почела да га прекорева због тога што је наљутио чамџију. „Наљутио сам га и саблазнио, како сад да служим Литургију?“ – размишљао је. И у дубоку ноћ је кренуо с Катунака у скит Свете Ане где је чамџија живео. Пут који води до тамо је опасно стрм, човек се уплаши кад помисли на њега. А после је још требало да се пење у повратку. Без обзира на то отац Јефрем је дошао до места где је живео чамџија и начинио је метанију:
      – Опрости ми. Наљутио сам те јутрос.
      Овим примерима желим да покажем да Божји људи увек желе само једно – да Бог буде Цар над свим поступцима у њиховом животу, над самим њиховим бићем. Они не подносе да било шта у њиховом животу буде ван капије Царства Божјег. И ми, живећи у свету, треба да обратимо пажњу на то. Понекад стичем утисак да је код многих од нас душа на неки начин подељена унутрашњим преградама, да има неколико одвојених соба. Једна соба је соба наше побожности, нашег црквеног живота. Друга соба је соба нашег световног живота. У овој соби се понашамо потпуно другачије у поређењу с оном првом, као да стављамо другу маску. Трећа соба је соба нашег посла. Дешава се да видиш човека у храму – он је благ, миран и пријатан у разговору. После га видиш на послу – неприступачан је, мрачан и намрштен. Просто пожелиш да му кажеш: „Па осмехни се? Шта ти се десило? У храму си био потпуно другачији.“ Човек се сасвим другачије понаша код куће, у кругу породице. Другачије се понаша за воланом аутомобила. Аутомобил је такође својеврсна соба наше душе. Колико пута сам имао прилике да чујем на исповести: „Оче, кад возим кола често псујем и грдим друге возаче.“ Није могуће да човек жели да се благодат Божја зацари у његовој души ако је она подељена на делове, на мноштво соба. Пре свега треба да стекне унутрашњу целовитост, унутрашње јединство. И твоја уста, и твој ум, и твоји поступци – све у теби треба да буде осењено благодаћу Божјом.
      Човек који је стекао благодат Божју не мења се кад се промени атмосфера и окружење. Све у њему – мисли, речи, поступци, како тајни тако и јавни, како они које чини насамо, тако у они које чини пред другима – остају исти, не мењају се. Оци Цркве су инсистирали на томе да не смемо бити непостојани и променљиви ко год да се нађе пред нама, где год да се нађемо. И ако будеш пред милионском гомилом људи треба да останеш исти, да се понашаш исто. Кад си сам осећај се као да те гледа цео свет. А кад те гледа цео свет осећај се као да си сам. Свуда и увек осећај присуство Бога и ничег другог осим Њега.
      Пред моћницима овог света, пред онима од којих зависи твоје спољашње благостање или пред онима којих се бојиш немој бити ласкавац, немој мењати своје понашање, него се према свима једнако опходи – буди смирен. Не говорим о комплексу ниже вредности, већ о племенитом смирењу деце Божје.
      Овакво понашање на мене оставља изузетно снажан утисак. Видео сам ово смирење код светих подвижника данашњице код којих су на састанке долазила различита лица на високим дужностима: премијери, председници, људи чија су имена позната целом свету. Приликом општења с оваквим посетиоцима у понашању подвижника није се могла запазити ни сенка промене, ни сенка улизиштва или сервилности. Они су с духовном племенитошћу примали сваког посетиоца и разговарали су с њим без обзира ко је то био. Сервилност им је била непозната. Због тога је Бог царовао у њиховој души, у целом њиховом бићу. Могло се видети како су били испуњени благодаћу. Сећам се, кад сам посматрао ове свете људе видео сам да је чак и њихова одећа одисала благодаћу. Носили су најпростију, стару и похабану одећу. Међутим, и ова одећа, и келија подвижника, и њихове ствари – све је одисало великом багодаћу.
      Исто је било и с древним свецима. За светитеља Василија Великог се каже, на пример, да је приликом ходања незнатно храмао. Исто се говори и о земљацима светитеља, Кападокијцима (Кападокија је завичај светитеља Василија): сви су помало храмали. Толико су се угледали на свеца! Тако огроман утисак је на њих остављала његова личност! Светитељ Василије је био хром због болести ногу, а Кападокијци су храмали по угледу на њега, пошто је благодат скривена у његовој души на њих остављала такав утисак да су се угледали и на спољашње понашање свеца.
      И савремени свети подвижници су на посетиоце остављали тако дубок утисак да се могло видети како људи почињу да се угледају на њих и у неким спољашњим стварима. Узрок оваквог утиска је била огромна благодат која се није изливала само од светих подвижника, већ и од свега што је било око њих: од њихове одеће, тачније од рита које су носили, од њихове келије, од трупаца које су користили уместо столица, од свега осталог. Ово сведочи о томе да човек за Цара у свом животу има Христа Који царује над целим човековим бићем – његовим умом, срцем, речима и делима. Зато се дешавало да људи попију чашу воде код старца Пајсија, па после кажу да никад и нигде нису пили тако укусну воду. Или, на пример, ходочасници често хвале манастирско јело и како је укусно спремљено. А како је спремљено? Без уља, на води. Управо благодат све чини дивним.
      Понекад имам прилике да одем на различите манифестације у богате куће или луксузне хотеле. Човек ту види луксуз као из бајке и мисли: „Сав овај луксуз се ни по чему не може упоредити с убогом келијом старца Паисија.“ А каква је била његова келија? Собица са земљаним подом. Кревет је сам склепао од дасака и више је личио на ковчег него на кревет. Столицу је такође сам направио. А за писање је уместо стола користио комад даске који је стављао на колена. Имао је још и стари сат да пази на време и неколико папирних икона причвршћених за зид. Све то је било поцрнело од дима из пећи и од свећа које су код њега стално гореле.
      За време једног од наших путовања по Русији посетили смо Ермитаж и видели одаје царице Катарине. Боже мој, каквим се луксузом окружила ова жена! Не могу да схватим како је могла да живи у свему томе. Међутим, рекао сам: „Кад би ме неко на једну ноћ закључао у ове одаје ја бих полудео!“
      Кад нема благодати Божје све је мртво, све је заморно. Узмите најлепши дворац – ако у њему нема Бога, то није дворац него гробље. Живот у таквом дворцу ће те убити. Сместите Бога у најпростију колибу каквих је у прошлости било много, која се састојала од једне заједничке собе у којој су људи и кували, и јели, и спавали – ставите у њу икону, окачите кандило, почните да се молите и ова колиба ће се претворити у рај. Тако диван рај да ћете узвикнути: „О, кад би сви људи спознали радост и благослов какви постоје у овој колиби!“ Кад је Бог присутан све постаје благослов, зато што Бог влада над свим.
      „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа“ – Царство Свете Тројице у Чије име смо се крстили – „сада и увек и у векове векова.“ Овај други део реченице често чујемо на богослужењу, између осталог, и на Светој литургији. Зашто тако често понављамо ове речи? Зашто што све што се дешава на Светој литургији нема крај, него је вечно. На Литургији се не дешава нешто обично и земаљско, већ вечно и непролазно. Кад отворим уста и благосиљам име Бога, ово благосиљање Бога је вечно и бескрајно. Реч која излази из мојих уста не умире, ничим се не ограничава.
      Један мој друг јеромонах је поделио са мном духовно искуство које је доживео. Причао ми је шта му се десило кад га је Бог удостојио да добије велики дар свештенства и кад је почео да служи своју прву Литургију. Стао је испред престола у малој светогорској цркви (у скитовима на Атосу храмови су по правилу врло мали, престоли у њима су такође мали и најчешће се налазе у апсиди олтара) и изговорио возглас: „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа, сада и увек и у векове векова.“ Чим је изговорио овај возглас по благодати Божјој се у духу удостојио да види како се отворио кров храма и како су се речи које је изговорио прострле у векове векова.
      У том тренутку је доживео вечност. Замислите да се пред вама одједном отворио прозор у вечност који нема крај, али коју ви ипак можете сву да сагледавате. Не онако као што обично видимо предмете испред себе само до одређеног места, већ даље од свега што је скривено од нашег погледа пошто је моћ вида ограничена. Мој друг је осетио свештени страх: колико је велико изговарати реч која се простире у векове векова.
      Реч је нетрулежна, бесмртна и бесконачна. Благослов имена Бога садржи велику благодат. Хајде, ипак, да размислимо о следећој ствари: не само да се благослов имена Божјег простире на читаве векове, већ се и све наше друге речи (празнословље, псовке, шале) такође простиру у векове векова. Како пажљиви треба да будемо према својим речима!
      Врло брзо након што ми је друг испричао овај догађај прочитао сам како је један научник доказивао да реч коју човек изговори не нестаје. Могуће је, говорио је, изумети апарат који ће хватати све речи које су икад изговорене тако да ћемо моћи да чујемо речи које је Сам Христос изговорио пре две хиљаде година. Мислим да неће бити ништа чудно ако овакав апарат заиста једном буде изумљен и ако чујемо Христов глас. Међутим, за нас није од нарочите важности хоће ли га изумети или не. Важна је друга ствар: захваљујући томе што се наше прослављање Бога простире у бесконачност, ми и сами постајемо бесконачни и то нас наводи на то да будемо свесни колико је за нас важно да имамо могућност да благосиљамо Бога и да ступамо у другу реалност – реалност Свете литургије. Као што сам већ рекао Света литургија је главно дело Цркве која постоји због тога да би се служила Литургија. Литургија је дело цркве од првостепене важности. Све остало је секундарно и чини се само да би нас довело до Свете литургије, до служења Богу. Све остало, ако се остварује је добро, ако се не остварује – свет без тога неће пропасти. Свет не може да постоји једино без Свете литургије.
      https://srpska.pravoslavie.ru/139983.html
       
×
×
  • Креирај ново...