Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Аристарх

Свет који ће настати након овога што зовемо "Хришћанство" или "Нови завет"

Оцени ову тему

Recommended Posts

Ово је мени мало тежа тема, па вероватно многи као и ја нису компетентни да о томе озбиљније дискутују...

Стари Завет је водио до Новог завета. Нови Завет у књизи откровење описује долазак Царства Небеског којем су тежили Старо Заветници, сада тежи Црква. Није ми јасно чиме се баве јевреји који и даље поштују само Тору и Кабалу, али на страну то, да их не мешамо у Хришћанство.

Скоро сам гледао неку краћу емисију на Дојче Веле, издвојићу битно за ову тему где теолог један каже да оно што Јован у откровењу описује, је више доказ Даниловог пророчанства које говори о јеврејском васкрсењу, кад узмемо у обзир 7 свећа, анђела... јер је то седам јеврејских племена и анђели њихових синагога ако се не варам. А да су други народи, они који су били део њихове заједнице. Хтео је да објасни, да то нема везе са нејеврејским народима. већ са поновним настанком државе Израел као земље коју је Бог обећао Авраму за његово потомство тј. Народ Божији...

Шта знамо о томе? Шта Цркве Саборне заправо уче и Свето Писмо или житије светих откривају? 

Ја сам у разговору са људима чуо мишљења да се ради о некој новој планети или природи на овој планети коју ће Бог да стоври; да ће да влада бесмртност; да ће пре тога да васкрсну сви мртви; да је то рајски врт у који се враћамо или он опет постаје видљив; да је то поредак неки сличан социјализму...

Share this post


Link to post
Share on other sites
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Занимљива прича.

Прво, оно што су хришћани писали односи се на хришћане а не на Јевреје.

Друго, размишљаш о будућности у категоријама садашњости а то су просторне тродимензиналне категорије и онда закључујеш да је можда у питању друга планета. Сваки историјски циклус доноси нову димензију, мислим димензију коју људи увиђају. Следећи историјски циклус је по неким философима историје време Словена духа Достојевског и време источног хришћанства.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ma ceo kosmos će proći kao kroz veš mašinu kroz ,,oganj" Božiji, suštinu i strašan, da ne kažem užasan, sud Njegov. Tu će se sve ocediti i isprati, što za odvod što za štrik.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Mиљан Л. рече

Није ми јасно чиме се баве јевреји који и даље поштују само Тору и Кабалу, али на страну то, да их не мешамо у Хришћанство.

Oni misle da Isus iz Nazareta nije bio Mesija, nego ga čekaju i dalje.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 46 минута, Снежана рече

Да, Исус је за њих само пророк, не и Месија.

Sledbenicima judaizma je varalica i prevarant.

Zapravo je za muslimane "jedan od poslanika" (ne kažu prorok ni za Muhameda), ali ni slučajno jedinorodni Božiji Sin, to verovati je u islamu najveći mogući greh, zove se širk (prvi na listi: https://islamqa.info/en/200632).

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 минута, Аурор рече

Zapravo je za muslimane je "jedan od poslanika" (ne kažu "prorok" ni za Muhameda), ali ni slučajno jedinorodni Božiji Sin, to verovati je u islamu najveći mogući grehzove se širk (prvi na listi: https://islamqa.info/en/200632) a sledbenicima judaizma je varalica i prevarant.

Jevreji imaju različita mišljenja o Isusu. Neki ga smatraju velikim moralnim učiteljem, za druge je lažni prorok ili hrišćanski idol, a neke frakcije u judaizmu čak zabranjuju spominjanje njegovog imena jer je zabranjeno izgovarati ime idola.

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 10/14/2017 at 0:08, Жељко рече

Занимљива прича.

Прво, оно што су хришћани писали односи се на хришћане а не на Јевреје.

Друго, размишљаш о будућности у категоријама садашњости а то су просторне тродимензиналне категорије и онда закључујеш да је можда у питању друга планета. Сваки историјски циклус доноси нову димензију, мислим димензију коју људи увиђају. Следећи историјски циклус је по неким философима историје време Словена духа Достојевског и време источног хришћанства.

 

Ово прво ми је упитно, јер "хришћани" је био назив који су користили Римски пагани за Христове следбенике. Јован Богослов који је писао о Новом Свету који ће наступити је био јевреј пре свега, апостоли су се свађали дали да крсте необрезане мушкарце, што значи да су се питали дали човек који није већ у завету са Богом може тек тако да прими Нови Завет преко Христа. Обрезивање је део завета са Богом који траје од времена пророчанства о Христу које је Аврам добио од Бога, оног завета који је Христос дошао да надопуни не да поништи. Као пример сам навео..., наравно да се Хришћани и Јевреји разликују данас, али тада за време Јована Богослова су заправо хришћани били део јевреја као верске групе. 

Ово друго са циклусима је суштински еволутиван период (не у смислу мајмуна), ми запажамо очигледне наизглед спонтане циклусне промене у историји човека. То си вероватно 100% у праву, тај процес је тешко опитан из ове перспективе. 

Знаш зашто сам помислио да је друга планета, зато што кад би сви људи који су икада живели, васкрсли у моменту како пише. Било би јако тешко изводљиво да физички стану на ову планету, чак ни као сардине.

Више пута сам неуспешно покушао са теолозима да дефинишем простор раја као колевке или као вид загробног живота. Дали је присутан на земљи у виду Божијег благослова који се повукао или је рај буквално на небеса негде јер је и сам Христос из јерусалима успет за време Спасовдана. Захтева ово питање вишедимензијско разматрање које мора да се преклапа са садашњим временом јер другачије не можемо да га сагледамо, једино ако се не крију на мрачној страни месеца или некој од планета.

Види ово, првобитни људи су по Старом Завету живели чак и 900 година, то се објашњава буквално, на начин да је неко имао проблем са рачунањем времена или евентуално да је месец био ближи па су и циклуси дана, месеца и године били учесталији током човековог просечног живота. Али у Сибиру у скорије отопљеном делу леденог покривача из леденог доба је откривен мамут у фази распадања. У анализи животиње, анализиран је желудац, органи... све по правилу аутопсије. У мозгу животиње је пронађена бактерија која је цело време живела. Поред тога случаја пронађена је у једном језеру у Сибиру које је испод леда било дуго времена, такође још једна врста сличне бактерије која је такође бесмртна, не клонира се, не рађа се из себе саме... Већ просто је бесмртна, бактерија се зове Basilicus F. Не појављује се нигде у свету другде, јер се сматра да је то изумрло одавно у свету, такође да је било део животиња које су због тога могле да живе дуже. Водећи се експериментима које су руски универзитети спроводили на мишевима, закључује се када би била искориштена на човеку, да би човек живео од 800 до 1200 година без проблема. То је можда научна фантастика, али ако ради на мишевима, питање је дали ће заправо једног дана испратити теоретску могућност и бити ефективна на човеку. Потребно је да разумемо како функционише и блокира везу између периода развоја и одумирања. На томе се ради.

Ево чланак где тврде да имају напредак, да бактерија живи 3.5 милиона година. Ради се о озбиљним државним институцијама у Русији где раде и два Србина која су докторирали у Русији: http://www.dailymail.co.uk/sciencetech/article-3243056/Is-key-elixir-life-3-5-million-year-old-eternal-bacteria-boosts-longevity-immune-scientists-claim.html

Да не спамујем тему, али Нови Завет и долазак Христов је описан у Старом Завету толико детаљно да је Христос пар година испуњавао сваку ставку пророчанства говоривши "ваља направити како је и записано". Ја нисам успео да схватим ништа о Свету-Рају који ће веран народ настанити. Месту где знамо да је дрво бесмртности са обе стране реке... Позвао бих ја себе на буквализовање целог питања и посветио се неким другим питањима у свом животу да не постоји део где Христос улази на магарца у Јерусалим, где хода по води и на крају Васкрсава и одлази негде на небеса или у свемир чак, шта знам... Ту тему суштински заобилазимо спонтано, јер се више бавимо мењањем своје природе и навика. А мислим да је интересантна0703_read

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 10/14/2017 at 1:51, Bokisd рече

Problem je i sto oni jos uvek cekaju Mesiju. I, sto ce taj mesija biti nesto drugacije od onoga sto oni zamisljalju.

Po nasem shvatanju bice, protiv Hrista.

 

Да, многи теолози сматрају да ће се прогласити за Бога на земљи у сред Јерусалима и покушат да обједини муслимане, хришћане и јевреје. 

Скоро сам читао о проблематици лоцирања једног дела књиге Откровења, града на седам гора (на страну то што постоји могућност симболике у виду Христове Цркве као невидљивог града), јер је много градова изграђено на седам гора: Рим, Атина, Москва, Лисабон, Јерусалим, Дамаск, Техеран...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, Mиљан Л. рече

Види ово, првобитни људи су по Старом Завету живели чак и 900 година,

Овде је реч о Патријарсима, не о целим нараштајима!
Вероватно си због свега у овом посту и покренуо тему?!

Толико се тумачења има, како НЗ, тако и СЗ! 

8 Дан је преображај целе материје! Бог се кроз ову реалност не поима! Замисли ту комедију да те компјутер проба тумачити? Највећа мука и завист Деницина је човек!
Још само Езотерију, Еонизам, Гностицизам итд да почнемо овде глабати "халапљивим псетом"...
Све је објашњено код светих!

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 10 часа, Mиљан Л. рече

Ово прво ми је упитно, јер "хришћани" је био назив који су користили Римски пагани за Христове следбенике.

Netacno. "Hriscani" je ime koje su sami verni preuzeli da nose, i to najpre u Antiohiji. Pogledaj u Lukina "Dela apostolska".

пре 10 часа, Mиљан Л. рече

Јован Богослов који је писао о Новом Свету који ће наступити је био јевреј пре свега

Kad je pisao o "novom nebu i novoj zemlji" (ne o novom svetu) Jovan je odavno vec bio samo Hriscanin.

пре 10 часа, Mиљан Л. рече

апостоли су се свађали дали да крсте необрезане мушкарце, што значи да су се питали дали човек који није већ у завету са Богом може тек тако да прими Нови Завет преко Христа

Ta pocetna psevdodilema, potekla od male manjine, razresena je na prvom Apostolskom saboru u Jerusalimu, nakon sto su Varnava i Pavle dosli sa tim nekim neznavenim, da postave to pitanje. I za ovo pogledaj "Dela apostolska".

пре 10 часа, Mиљан Л. рече

али тада за време Јована Богослова су заправо хришћани били део јевреја као верске групе

Apsolutno netacno. Hriscani su od samog starta "nova tvar", sasvim odvojena mikrovasiona za sebe, nicem i nikom slicna. Takodje, narocito je besmisleno ovo receneo kad znamo da je medju hriscanima od samog pocetka bio podjednak ako ne i veci broj ljudi prispelih u Crkvu iz mnobostva, ne iz Judaizma.

...

Glede ovog ostalog sto si pitao, tebe muci koliko vidim ona stara hilijasticka dilema o tom "hiljadugodisnjem carstvu". Odma` da ti kazem da je to sasvim naopako protumacen deo "Otkrivenja", i da nema veze ni sa kakvim zemaljskim carstvom, nego samo i iskljucivo sa Nebeskim.

:)

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 10 часа, Mиљан Л. рече

Ја нисам успео да схватим ништа о Свету-Рају који ће веран народ настанити

Naravno da nisi, to se nikad i nikako ne shvata tek tako racionalisticki, da bi razumeo bilo sta iz velike tajne poboznosti, potrebno je i neophodno da prethodno zazivis zivotom hriscanina, tj. zivotom asketsko-liturgickim, svetotajinskim. Tajne vere i zivota u veri razumeju se srazmerno nasem upodobljavanju Bogocoveku, tj. srazmerno ispunjavanu Njegovog vecnog zakona Ljubavi.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах

  • Сличан садржај

    • Од ризница богословља,
      Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на Богојављење, са свештенством Свету архијерејску литургију са великим водоосвећењем у саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да је све што постоји на небу и на земљи, видљиво и невидљиво – јављање Творца.   Звучни запис беседе   „А пуноћа тога Божјег јављања и Божјег оприсутњења у људском бићу, у Божјој творевини јесте управо овај свети дан и овај свети догађај, када се Господ јавио и крстио се на Јордану, и показао се, не само као савршени човјек који се крштава од Јована Крститеља, него се показао и открио као савршени Бог. Свједок Његов није човјек, људско знање и људска мудрост, него је Његов свједок Отац Његов небески који је рекао: Ово је Син мој вољени, Њега послушајте“, казао је Митрополит црногорско-приморски.   Владика Амфилохије је додао да вјерни народ Митрополије има риједак благослов да је рука Светог Јована Крститеља, која је крстила Господа у Јордану, ходећи по свијету стигла до Цетињског манастира.   „Рука онога Јована који је проповиједао Његов долазак, анђела који је дошао прије Њега да га посвједочи и који је жртвовао себе за Њега и који се прије Његовог распећа разапео, који је проповиједао исто оно што ће и Он да проповиједа: Покајте се, јер се приближило Царство небеско. То је оно на шта је човјек призван, и проповијеђу Светог Јована и доласком самога Сина Божјега међу нас, који се уселио у нас пун благодати и истине“, објаснио је он.   Додао је да је најљепши поздрав којим се људи могу поздрављати данашњи поздрав: Бог се јави.   „И у рођењу своме и у јављању своме на Јордану и у васкрсењу своме, Он нам открива Бога, кога нико никада није видио нити може видјети, открива своју вјечну неизрециву истину – Он се открива у тајни Христа Богочовјека. И тиме се испуњује сва људска чежња за знањем, за мудрошћу, за истином. Човјек је биће које је створено да чезне за истином, за свјетлошћу, не само овом тјелесном, него за вјечном свјетлошћу. Та свјетлост вјечна и та вјечна истина – она се јавила и открила на Јордану“, казао је Митрополит Амфилохије.   Након светог причешћа, Митрополит Амфилохије је са свештенством обавио велико освећење богојављенске водице, која је раздијељена вјерном народу на благослов.   Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од ризница богословља,
      У празничној радости доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом: "Христе, Боже, Који си се јавио и свет просветио, слава Теби!", о богослужбеним особеностима празника Богојављења Господњег. 
      Освећење воде на Богојављење (по чину великог освећења), или било које друго освећење (по чину малог освећења), не представља некакав пагански чин, већ благословени обред преко кога нам се дарује благослов Божји, а који своје утемељење налази у литургијском опиту цркве и сведочењу да је призив творевине да буде „испуњена сваком пуноћом Божјом“ (Еф. 3.19), подсећа катихета Бранислав Илић.
      О богослужењу празника Светог Богојављења Господњег   „Ходите видите страну катаклизму, много савршенију и бољу од оне виђене за време Нојево; тамо је вода усмртила људску природу, а овде је вода крштења преко Крштаванога оживела умртвљене; тамо је Ноје од нетрулежног дрвета ковчега саградио, а овде је Христос, умни Ноје, од непорочне Марије телесни ковчег направио; тамо је голубица, сасушену маслинову гранчицу држећи, миомирис Владике Христа наговестила, а овде је Дух Свети у виду голуба дошао и Милостивог Господа показао.ˮ (Свети Прокло, Архиепископ цариградски)     Празник Богојављења првобитно је прослављан  као двоједини празник или колективни празник, те тако га једноставно називамо јављањем, епифанија (грч.επιφάνεια) или теофанија(грч. Θεοφάνια). Латини су пак овај колективни празник назвали festi-vitas declarationis, manifestationis, apparatitio. Сви ови називи, као и сама историја празника потврђују да је првобитно посвећиван успоменама јављањâ Господа нашег Исуса Христа: Његово рођење , поклоњење мудраца са истока, Његово Крштење руком Светог Јована Крститеља, као и сва Његова чуда у којима је опитно показао своју Божанску силу која се изобилно изливала. Са друге стране, назив Богојављења, проистиче и из сâмог центра празника, а то је свакако јављање Пресвете Тројице приликом крштења Господњег у водама јорданским. 


      Празник је касније назван и просветљење, из разлога што су се у навечерје празника сви катихумени крштавали и од тог момента називали се просветљени. Господ наш крштењем у Јордану себе поистовећује са грешницима као „Јагње Божије које узима на себе грехе света (Јн. 1:29)ˮ,  као Возљубљени Син свога Оца, чији је основни месијански задатак искупљење људи од њихових сагрешења. „Онај који је узео на себе грехе целога света, Он дође на реку да их спере крштењем. Дође на воду, да освети природу воде; дође да се крсти, да нам устроји купељ светога крштења. К Јовану дође, да би он био нелажни сведок, пошто је видео Духа Светога где силази на крштаваног, и чуо глас Очев с неба. А Јован му брањаше говорећи: Ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш к мени? (Мт. 3, 14). Јер Духом познаде Онога, због кога пре тридесет година заигра од радости у утроби мајке своје. И сâм захтеваше да га Исус крсти, јер је у греху непослушности, наведеном од Адама на сав род људски. А Господ му рече: Остави сад, јер тако нам треба испунити сваку правду (Мт. 3, 15).ˮ[1] Христос се на Јордану открио и као један од Божанске Тројице, као друго лице Свете Тројице, посведоченим Очевим гласом „Ово је Син мој љубљениˮ и потврдом Духа Светога који се појавио у виду голуба. Ослањајући се на горе наведене речи Светог Прокла, Архиепископа цариградског, у својој Беседи  на дан Светог Богојављења,  блаженопочивши Епископ јегарски Јероним богомудро поучава: „Ваистину је Свето Богојављење као други потоп, потоп љубави и благодати Божје, за духовно спасење човеково и његово поновно увођење у рај. Христос просветљује свет и излива светлост у душе наше. Долази к Јовану Претечи да се крсти на реци Јордану пошто је прошло тридесет година од рођења Његова, држећи у свему Закон, хотећи да покаже људима да је „Бог у телуˮ, да је истинити Син Божји, и „једносуштан Оцуˮ Онај о Коме су Пророци са носталгијом пророковали и о Коме су са многим очекивањима проповедали. И иако Христос није имао греха, будући безгрешан, да би у свему испунио Закон, дошао је на Јордан да се крсти од Јована. Бесмртан у односу на човечанство и своје Божанство, долази и облачи се у смртност грешнога света и тако Богојављење јесте када Христос креће на пут ка Голготи.ˮ     Богослужбене особености празника Светог Богојављења   Док си се Ти, Господе, крштавао у Јордану, показа се Света Тројица, јер Родитељ (Отац) гласом сведочаше о Теби називајући Те љубљеним Сином, а Дух у облику голуба, потврђиваше речи, Христе Боже, који си се јавио и свет просветио слава Теби! (тропар)   Након издвајања спомена на Рождество Христово из двојединог празника свих јављањâ  (επιφάνεια) Божјих, дошло је и до богослужбене поделе из које имамо посебно богослужење Рождества , а посебно Богојављења. У оквиру службе Рождества сачуван је и спомен поклоњења мудраца, док је богослужбена успомена на прво чудо Господње у Кани Галилејској готово ишчезла. У службама празникâ Рождества и Богојављења имамо трага о њиховом заједничком прослављању. Тако нпр. на деветом часу у навечерје Рождества у једној стихири појемо: „Клањамо се Рождеству Твоме Христе: покажи нам и Божанска твоја Богојављењаˮ. Или у трећој стихири на Господи возвах појемо да је „Господ васцелу твар просветлиоˮ,док на Богојављење појемо: „данас се васцела твар просветљује.ˮ У једној од молитава великог водоосвећења читамо: „Својим рођењем осветио си девојачку утробу, свако створење слави Тебе који си се јавио.ˮ  Сâм поредак светог богослужења на Богојављење сличан је са поретком богослужења на Рождество. Тако и у навечерје Богојављења имамо служење јутрења, Царских (великих) часова, Литургије СветогВасилија Великог  која почиње вечерњим богослужењем. На крају Литургије у навечерје празника постоји посебна заамвона молитва:   Освети изворе вода, Источниче живота нашега, Господе Исусе Христе Боже наш, Који си учинио да освећена вода буде избављење заробљеника, отпуштење дугова, опроштај сагрешења, бања поновног рођења, дар усиновљења, одећа непропадљивости. Њоме просвети и спаси народ свој, Боже наш који си се јавио, и удостој нас да са чистом савешћу и у радости дочекамо пресветли празник јављања Твога. Јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење, са беспочетним Твојим Оцем, и Пресветим и Добрим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.    На сâм дан празника имамо служење великог повечерја са литијом, јутрења и Свете Литургије на крају које освећујемо по воду по чину Великог водоосвећења.    Велико освећење воде    Главна богослужбена особеност Богојављења јесте управо савршавање чина Великог водоосвећења. Овај чин се савршава у навечерје празника, након Василијеве Литургије, као и на сâм дан празника након Златоустове Литургије. На питање да ли постоји разлика између ова два водоосвећења, одговор даје Проф. др Јоанис Фундулис: У оба случаја врши се потпуно иста служба с једином разликом што се пролог велике молитве освећења, значи «Тројице, надсуштаствена...» до «(...)непрестаним страхопоштовањем, у скрушености вапијем Ти...», чита само на сâм дан Богојављења, док уочи празника молитва почиње од «Велики си, Господе...». У књигама ово изостављање «пролога» није предвиђено («читање у себи», које је забележено у појединим типицима само је покушај компромисног решења или заташкавања ствари), међутим оно бива по неписаном предању, које је старије од поретка који је забележен у књигама, јер пролог није садржан у многим и старим рукописима, а неки који га поседују бележе: «Ову молитву не говоримо (рукопис Атинске Националне Библиотеке 670)», или: «Нисмо примили из Црквеног Предања да се ова молитва говори; ако желиш, говори је, ако пак не желиш, почни од «Велики си, Господе...», изостављајући је по правилу (Атински 663), или «Истина је да ову молитву(...) неки читају, а да се она у Великој Цркви не чита, него свештеник након јектеније и горе поменуте молитве («Господе Исусе Христе, Јединородни Сине»...), велегласно оглашава: «Велики си, Господе...» (Св. Саве Јерусалимског 367). Овај «пролог» пак није чак ни молитва, него славско величаније празника, које је задобило данашњи изглед након многих преправки и усклађивања, и које је првобитно говорено само уочи празника, а коначно је правилно преовладало да се говори само на дан празника. Додавање овог величанија чини службу торжественијом, али уопште не мења њену суштину за коју, као што смо видели, представља каснији и уметнути елеменат. Према томе, освећење воде уочи празника Богојављења и на сâм празник је у оба случаја потпуно исто, «велико освећење». Неки пак тумаче да се прво освећење воде врши у спомен на крштење катихуменâ, док се друго освећење, на сâм дан празника, врши у спомен на крштење Христово. Многи типици у старини помињу само једно освећење воде и то у навечерје празника, то помиње и грчки типик синајске библиотеке: „Не врши се поново освећење воде! У типику патријаршијске библиотеке у Јерусалиму, читамо: ви треба ово да знате, да се у типику Велике Цркве једном прописује освећење воде, и то само на вечерњу, јер се Христос једном крстио, а не двапут!ˮ[2] Чин Великог водоосвећења почиње појањем одређених тропара:   Глас Господњи на водама, узвикује говорећи: Приступите, примите сви Духа премудрости, Духа разума, Духа страха Божјег, јавившег се Христа. Данас се освећује природа водâ, и раздваја се Јордан и своје токове зауставља, гледајући Господа који се крштава. Као човек дошао си на реку Христе Царе, и хитао си добри да примиш крштење слуге из Претечеве руке, а ради наших грехова, Човекољубче.   Слава; и сада… Ка гласу вапијућег у пустињи: „приправите пут Господњиˮ, дошао си Господе, обличје слуге примивши, за крштење молећи не учинивши греха. Видеше Те воде и уплашише се; уздрхта Претеча, и повика говорећи: Како ће свећњак осветлити светлост? Како руку да положи слуга на Господара? Освети мене и воде Спаситељу, који узимаш грехе света.   Након ових тропара следе три старозаветна чтенија из књиге Пророка Исаије, као и новозаветна чтенија из прве посланице Коринћанима Светог Апостола Павла, и Светог еванђеља од Марка. Након свих Светописамских читања следи велика јектенија у којој су садржане и посебне прозбе у којима се узносе молитве за воду која се освећује, али и за све оне који ће као благослов користити ту освештану воду. Потом презвитер чита три молитве у којима призива благодат Светога Духа да сиђе и освети воду. Презвитер се у трећој молитви усрдно моли да Свети Дух води подари благодат искупљења, благослав Јордана, и да је учини извором бесмртности… Након ових молитава за време појања празничног тропара презвитер благосиља часним крстом  воду крстообразно, погружавајући притом часни крст усправно у воду и уздижући га из воде. За време трећег појања тропара презвитер кропи светом водом народ. Приликом уласка у храм поје се самогласна стихира:   Опевајмо верни, величину Божјег добротворства према нама: јер због наших грехова поставши човек, очишћује се, као и ми, у Јордану: Он једини чист, и нетрулежан освећује мене и воде, сатирући главе невидљивих змија у води. Стога, браћо, захватимо воду с весељем, јер се онима који је са вером захватају, невидљиво дарује благодат Духа, од Христа Бога и Спаса душа наших.   И сâм чин се завршава читањем благодарственог 33. псалма у коме благодаримо Господу за све што нам је подарио. На крају је важно нагласити да освећење воде на Богојављење (по чину великог освећења), или било које друго освећење (по чину малог освећења), не представља некакав пагански чин, већ благословени обред преко кога нам се дарује благослов Божји, а који своје утемељење налази у литургијском опиту цркве и сведочењу да је призив творевине да буде „испуњена сваком пуноћом Божјом“ (Еф. 3.19) . По учењу наше Цркве, Оваплоћени Син Божји, благоизволео је да се крсти у Јордану од Јована Крститеља, и кроз Његово крштење сва твар бива освећена и препорођена. Господњим јављањем на Јордану, сва творевина постаје оживотворена (постаје поново добра), баш онаква какву је и саздао Бог и како је одредио да буде у почетку „када се Дух Божји дизаше над водом“(1.Мој. 1:2). Стога, употреба освештане воде искључиво мора да буде саображена литургијском животу будући да се преко ње излива благодат Божија на све оне који је са страхом Божијим узимају. Главне особености на Светој Литургији, јесу празнични антифони, који су саображени тематици празника Богојављења. Затим посебно входноје, док трисвета песма бива замењена крштенском песмом „Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукостеˮ. Уместо достојно поје се ирмос девете песме празника. Као причастен поје се стих „Јави се благодат Божија, спасоносна свима људимаˮ(Тит. 2, 11). Посебно треба издвојити заамвону молитву празника:   Неизрецива је доброта Твоја према нама, Господе Боже наш, јер си благоволео да се Јединородни Син Твој очовечи од непорочне жене. И да по свему осим греха постане једнак нама, и да као човек буде крштен од Јована Претече нас ради, премда није имао потребу очишћењем него је примио крштење да освети природу водâ, а нама да подари поновно рођење водом и Духом, како бисмо познали Тебе, беспочетног Оца, и клањали се Теби као Ономе који је гласом са неба назвао Крштаванога Сином својим љубљеним, и славили Пресветога Духа који је сишао на Њега и открио Га Крститељу Његовом. Запечативши и помазавши и нас истим Пресветим Духом, кроз наше крштење, учинио си нас заједничарима Христа Твога. Не лиши ни нас грешне тога Духа, него нас Њиме оснажи и укрепи против сваке зле силе, род наш Православни укрепи против сваке тираније и све нас уведи у Царство Твоје, да се и у нама прослави Пресвето Име Твоје, и Јединороднога Сина Твога, заједно са Светим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.   Међу знаменитим химнографима који су састављали службу Богојављења, посебно треба издвојити: Св. Јована монаха, Св. Германа Цариградског, Анатолија, као и знаменитог Јована Дамаскина и Козму Мајумског. Празник Богојављења има пет дана претпразништва и седам дана попразништва.    Јавио си се данас Васељени Господе и светлост Твоја обасја нас који Ти певамо: Дошао си и јавио си се, Светлости Неприступна. (кондак).     катихета Бранислав Илић       [1] Из синаксара на празник Светог Богојављења. [2] Проф. Лазар Мирковић, Хеортологија, стр. 109, Београд 1961. године.   ИЗВОР: Епархија тимочка / Ризница литургијског богословља и живота
      View full Странице
    • Од ризница богословља,
      О богослужењу празника Светог Богојављења Господњег   „Ходите видите страну катаклизму, много савршенију и бољу од оне виђене за време Нојево; тамо је вода усмртила људску природу, а овде је вода крштења преко Крштаванога оживела умртвљене; тамо је Ноје од нетрулежног дрвета ковчега саградио, а овде је Христос, умни Ноје, од непорочне Марије телесни ковчег направио; тамо је голубица, сасушену маслинову гранчицу држећи, миомирис Владике Христа наговестила, а овде је Дух Свети у виду голуба дошао и Милостивог Господа показао.ˮ (Свети Прокло, Архиепископ цариградски)     Празник Богојављења првобитно је прослављан  као двоједини празник или колективни празник, те тако га једноставно називамо јављањем, епифанија (грч.επιφάνεια) или теофанија(грч. Θεοφάνια). Латини су пак овај колективни празник назвали festi-vitas declarationis, manifestationis, apparatitio. Сви ови називи, као и сама историја празника потврђују да је првобитно посвећиван успоменама јављањâ Господа нашег Исуса Христа: Његово рођење , поклоњење мудраца са истока, Његово Крштење руком Светог Јована Крститеља, као и сва Његова чуда у којима је опитно показао своју Божанску силу која се изобилно изливала. Са друге стране, назив Богојављења, проистиче и из сâмог центра празника, а то је свакако јављање Пресвете Тројице приликом крштења Господњег у водама јорданским. 


      Празник је касније назван и просветљење, из разлога што су се у навечерје празника сви катихумени крштавали и од тог момента називали се просветљени. Господ наш крштењем у Јордану себе поистовећује са грешницима као „Јагње Божије које узима на себе грехе света (Јн. 1:29)ˮ,  као Возљубљени Син свога Оца, чији је основни месијански задатак искупљење људи од њихових сагрешења. „Онај који је узео на себе грехе целога света, Он дође на реку да их спере крштењем. Дође на воду, да освети природу воде; дође да се крсти, да нам устроји купељ светога крштења. К Јовану дође, да би он био нелажни сведок, пошто је видео Духа Светога где силази на крштаваног, и чуо глас Очев с неба. А Јован му брањаше говорећи: Ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш к мени? (Мт. 3, 14). Јер Духом познаде Онога, због кога пре тридесет година заигра од радости у утроби мајке своје. И сâм захтеваше да га Исус крсти, јер је у греху непослушности, наведеном од Адама на сав род људски. А Господ му рече: Остави сад, јер тако нам треба испунити сваку правду (Мт. 3, 15).ˮ[1] Христос се на Јордану открио и као један од Божанске Тројице, као друго лице Свете Тројице, посведоченим Очевим гласом „Ово је Син мој љубљениˮ и потврдом Духа Светога који се појавио у виду голуба. Ослањајући се на горе наведене речи Светог Прокла, Архиепископа цариградског, у својој Беседи  на дан Светог Богојављења,  блаженопочивши Епископ јегарски Јероним богомудро поучава: „Ваистину је Свето Богојављење као други потоп, потоп љубави и благодати Божје, за духовно спасење човеково и његово поновно увођење у рај. Христос просветљује свет и излива светлост у душе наше. Долази к Јовану Претечи да се крсти на реци Јордану пошто је прошло тридесет година од рођења Његова, држећи у свему Закон, хотећи да покаже људима да је „Бог у телуˮ, да је истинити Син Божји, и „једносуштан Оцуˮ Онај о Коме су Пророци са носталгијом пророковали и о Коме су са многим очекивањима проповедали. И иако Христос није имао греха, будући безгрешан, да би у свему испунио Закон, дошао је на Јордан да се крсти од Јована. Бесмртан у односу на човечанство и своје Божанство, долази и облачи се у смртност грешнога света и тако Богојављење јесте када Христос креће на пут ка Голготи.ˮ     Богослужбене особености празника Светог Богојављења   Док си се Ти, Господе, крштавао у Јордану, показа се Света Тројица, јер Родитељ (Отац) гласом сведочаше о Теби називајући Те љубљеним Сином, а Дух у облику голуба, потврђиваше речи, Христе Боже, који си се јавио и свет просветио слава Теби! (тропар)   Након издвајања спомена на Рождество Христово из двојединог празника свих јављањâ  (επιφάνεια) Божјих, дошло је и до богослужбене поделе из које имамо посебно богослужење Рождества , а посебно Богојављења. У оквиру службе Рождества сачуван је и спомен поклоњења мудраца, док је богослужбена успомена на прво чудо Господње у Кани Галилејској готово ишчезла. У службама празникâ Рождества и Богојављења имамо трага о њиховом заједничком прослављању. Тако нпр. на деветом часу у навечерје Рождества у једној стихири појемо: „Клањамо се Рождеству Твоме Христе: покажи нам и Божанска твоја Богојављењаˮ. Или у трећој стихири на Господи возвах појемо да је „Господ васцелу твар просветлиоˮ,док на Богојављење појемо: „данас се васцела твар просветљује.ˮ У једној од молитава великог водоосвећења читамо: „Својим рођењем осветио си девојачку утробу, свако створење слави Тебе који си се јавио.ˮ  Сâм поредак светог богослужења на Богојављење сличан је са поретком богослужења на Рождество. Тако и у навечерје Богојављења имамо служење јутрења, Царских (великих) часова, Литургије СветогВасилија Великог  која почиње вечерњим богослужењем. На крају Литургије у навечерје празника постоји посебна заамвона молитва:   Освети изворе вода, Источниче живота нашега, Господе Исусе Христе Боже наш, Који си учинио да освећена вода буде избављење заробљеника, отпуштење дугова, опроштај сагрешења, бања поновног рођења, дар усиновљења, одећа непропадљивости. Њоме просвети и спаси народ свој, Боже наш који си се јавио, и удостој нас да са чистом савешћу и у радости дочекамо пресветли празник јављања Твога. Јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење, са беспочетним Твојим Оцем, и Пресветим и Добрим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.    На сâм дан празника имамо служење великог повечерја са литијом, јутрења и Свете Литургије на крају које освећујемо по воду по чину Великог водоосвећења.    Велико освећење воде    Главна богослужбена особеност Богојављења јесте управо савршавање чина Великог водоосвећења. Овај чин се савршава у навечерје празника, након Василијеве Литургије, као и на сâм дан празника након Златоустове Литургије. На питање да ли постоји разлика између ова два водоосвећења, одговор даје Проф. др Јоанис Фундулис: У оба случаја врши се потпуно иста служба с једином разликом што се пролог велике молитве освећења, значи «Тројице, надсуштаствена...» до «(...)непрестаним страхопоштовањем, у скрушености вапијем Ти...», чита само на сâм дан Богојављења, док уочи празника молитва почиње од «Велики си, Господе...». У књигама ово изостављање «пролога» није предвиђено («читање у себи», које је забележено у појединим типицима само је покушај компромисног решења или заташкавања ствари), међутим оно бива по неписаном предању, које је старије од поретка који је забележен у књигама, јер пролог није садржан у многим и старим рукописима, а неки који га поседују бележе: «Ову молитву не говоримо (рукопис Атинске Националне Библиотеке 670)», или: «Нисмо примили из Црквеног Предања да се ова молитва говори; ако желиш, говори је, ако пак не желиш, почни од «Велики си, Господе...», изостављајући је по правилу (Атински 663), или «Истина је да ову молитву(...) неки читају, а да се она у Великој Цркви не чита, него свештеник након јектеније и горе поменуте молитве («Господе Исусе Христе, Јединородни Сине»...), велегласно оглашава: «Велики си, Господе...» (Св. Саве Јерусалимског 367). Овај «пролог» пак није чак ни молитва, него славско величаније празника, које је задобило данашњи изглед након многих преправки и усклађивања, и које је првобитно говорено само уочи празника, а коначно је правилно преовладало да се говори само на дан празника. Додавање овог величанија чини службу торжественијом, али уопште не мења њену суштину за коју, као што смо видели, представља каснији и уметнути елеменат. Према томе, освећење воде уочи празника Богојављења и на сâм празник је у оба случаја потпуно исто, «велико освећење». Неки пак тумаче да се прво освећење воде врши у спомен на крштење катихуменâ, док се друго освећење, на сâм дан празника, врши у спомен на крштење Христово. Многи типици у старини помињу само једно освећење воде и то у навечерје празника, то помиње и грчки типик синајске библиотеке: „Не врши се поново освећење воде! У типику патријаршијске библиотеке у Јерусалиму, читамо: ви треба ово да знате, да се у типику Велике Цркве једном прописује освећење воде, и то само на вечерњу, јер се Христос једном крстио, а не двапут!ˮ[2] Чин Великог водоосвећења почиње појањем одређених тропара:   Глас Господњи на водама, узвикује говорећи: Приступите, примите сви Духа премудрости, Духа разума, Духа страха Божјег, јавившег се Христа. Данас се освећује природа водâ, и раздваја се Јордан и своје токове зауставља, гледајући Господа који се крштава. Као човек дошао си на реку Христе Царе, и хитао си добри да примиш крштење слуге из Претечеве руке, а ради наших грехова, Човекољубче.   Слава; и сада… Ка гласу вапијућег у пустињи: „приправите пут Господњиˮ, дошао си Господе, обличје слуге примивши, за крштење молећи не учинивши греха. Видеше Те воде и уплашише се; уздрхта Претеча, и повика говорећи: Како ће свећњак осветлити светлост? Како руку да положи слуга на Господара? Освети мене и воде Спаситељу, који узимаш грехе света.   Након ових тропара следе три старозаветна чтенија из књиге Пророка Исаије, као и новозаветна чтенија из прве посланице Коринћанима Светог Апостола Павла, и Светог еванђеља од Марка. Након свих Светописамских читања следи велика јектенија у којој су садржане и посебне прозбе у којима се узносе молитве за воду која се освећује, али и за све оне који ће као благослов користити ту освештану воду. Потом презвитер чита три молитве у којима призива благодат Светога Духа да сиђе и освети воду. Презвитер се у трећој молитви усрдно моли да Свети Дух води подари благодат искупљења, благослав Јордана, и да је учини извором бесмртности… Након ових молитава за време појања празничног тропара презвитер благосиља часним крстом  воду крстообразно, погружавајући притом часни крст усправно у воду и уздижући га из воде. За време трећег појања тропара презвитер кропи светом водом народ. Приликом уласка у храм поје се самогласна стихира:   Опевајмо верни, величину Божјег добротворства према нама: јер због наших грехова поставши човек, очишћује се, као и ми, у Јордану: Он једини чист, и нетрулежан освећује мене и воде, сатирући главе невидљивих змија у води. Стога, браћо, захватимо воду с весељем, јер се онима који је са вером захватају, невидљиво дарује благодат Духа, од Христа Бога и Спаса душа наших.   И сâм чин се завршава читањем благодарственог 33. псалма у коме благодаримо Господу за све што нам је подарио. На крају је важно нагласити да освећење воде на Богојављење (по чину великог освећења), или било које друго освећење (по чину малог освећења), не представља некакав пагански чин, већ благословени обред преко кога нам се дарује благослов Божји, а који своје утемељење налази у литургијском опиту цркве и сведочењу да је призив творевине да буде „испуњена сваком пуноћом Божјом“ (Еф. 3.19) . По учењу наше Цркве, Оваплоћени Син Божји, благоизволео је да се крсти у Јордану од Јована Крститеља, и кроз Његово крштење сва твар бива освећена и препорођена. Господњим јављањем на Јордану, сва творевина постаје оживотворена (постаје поново добра), баш онаква какву је и саздао Бог и како је одредио да буде у почетку „када се Дух Божји дизаше над водом“(1.Мој. 1:2). Стога, употреба освештане воде искључиво мора да буде саображена литургијском животу будући да се преко ње излива благодат Божија на све оне који је са страхом Божијим узимају. Главне особености на Светој Литургији, јесу празнични антифони, који су саображени тематици празника Богојављења. Затим посебно входноје, док трисвета песма бива замењена крштенском песмом „Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукостеˮ. Уместо достојно поје се ирмос девете песме празника. Као причастен поје се стих „Јави се благодат Божија, спасоносна свима људимаˮ(Тит. 2, 11). Посебно треба издвојити заамвону молитву празника:   Неизрецива је доброта Твоја према нама, Господе Боже наш, јер си благоволео да се Јединородни Син Твој очовечи од непорочне жене. И да по свему осим греха постане једнак нама, и да као човек буде крштен од Јована Претече нас ради, премда није имао потребу очишћењем него је примио крштење да освети природу водâ, а нама да подари поновно рођење водом и Духом, како бисмо познали Тебе, беспочетног Оца, и клањали се Теби као Ономе који је гласом са неба назвао Крштаванога Сином својим љубљеним, и славили Пресветога Духа који је сишао на Њега и открио Га Крститељу Његовом. Запечативши и помазавши и нас истим Пресветим Духом, кроз наше крштење, учинио си нас заједничарима Христа Твога. Не лиши ни нас грешне тога Духа, него нас Њиме оснажи и укрепи против сваке зле силе, род наш Православни укрепи против сваке тираније и све нас уведи у Царство Твоје, да се и у нама прослави Пресвето Име Твоје, и Јединороднога Сина Твога, заједно са Светим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.   Међу знаменитим химнографима који су састављали службу Богојављења, посебно треба издвојити: Св. Јована монаха, Св. Германа Цариградског, Анатолија, као и знаменитог Јована Дамаскина и Козму Мајумског. Празник Богојављења има пет дана претпразништва и седам дана попразништва.    Јавио си се данас Васељени Господе и светлост Твоја обасја нас који Ти певамо: Дошао си и јавио си се, Светлости Неприступна. (кондак).     катихета Бранислав Илић       [1] Из синаксара на празник Светог Богојављења. [2] Проф. Лазар Мирковић, Хеортологија, стр. 109, Београд 1961. године.   ИЗВОР: Епархија тимочка / Ризница литургијског богословља и живота
×