Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Поуке.орг инфо

Разговори о вери: И сећање на срећу је срећа - сведочанство мајке погинулог детета

Оцени ову тему

Recommended Posts

У оквиру мајског циклуса Разговора о вери у конаку Капеле Свете Петке, у недељу, 21. маја 2017. године, о томе како је и сећање на срећу - срећа, говорила је Жаклина Писано Беридо

 


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      На данашњи дан пре двадесет година, започела је битка на Кошарама. Битка на југословенско-албанској граници која је трајала 67 дана, битка која је однела 108 живота. Једна од тежих борби у новијој историји српске војске која је постала симбол одбране отаџбине.

      Радио-телевизија Србије у копродукцији са Министарством одбране снимила је документарно-играни филм "Ратне приче са Кошара" који ће у 21 сат бити премијерно приказан на Првом програму. Снимљено је више од 70 саговорника из бројних јединица које су учествовале у бици на Кошарама, а путем реконструкције и драматизације њихових сведочења, филм хронолошки прати дешавања на југословенско-албанској граници од 9. априла 1999. године до повлачења наше војске са Косова и Метохије.
      Борба на Кошарама започела је 9. априла у раним јутарњим сатима, када су снаге УЧК напале државну границу Савезне Републике Југославије из правца Албаније. Циљ им је био да се раздвајањем и разбијањем јединица Војске Југославије између Ђаковице и Пећи споје са снагама УЧК у Метохији. 
      Да је непријатељ успео да продре на Кошарама, судбина нашег народа и војске 1999. године била би сасвим другачија. 
      Део државне границе око карауле Кошаре чине планински врхови чија висина прелази 2.000 метара, у то доба и даље прекривени снегом. Тај део штитило је нешто више од сто припадника 53. граничног батаљона, који су се током два дана борби супротставили десетоструко јачем непријатељу.
      Припадници 5. батаљона Војне полиције на положају "Ја мислим да је сваки дан био као година, не знате одакле вас више гађају, да ли минобацачким минама, да ли падају гранате од бестрзајних топова, да ли пушчаном муницијом", сведочи Саша Радојевић, заменик командира карауле Кошаре.
      У помоћ граничарима тада је стигао вод Војне полиције. Међутим, напад је силовит и снаге УЧК успеле су да заузму положаје Раса Кошарес и Маја Глава, доминантне тачке са којих контролишу свако кретање ка граничној линији. Заузели су и саму зграду карауле која се због неповољног положаја није ни могла бранити. Страни медији тада преносе снимке уласка војника УЧК, који то прослављају као свој успех.
      Војник 125. моторизоване бригаде у заклону Освајањем врха Маја Глава, снаге УЧК су ушле 100 до 200 метара у дубину Југославије, а освајањем Раса Кошарес заузели су километар и по наше територије.
      Доласком припадника 125. моторизоване бригаде, која је до тада пружала дубинску подршку, формирана је линија одбране која је спречила даљи продор непријатеља. Наша војска наредних дана покушавала је да поврати Раса Кошарес и Маја Главу. Ускоро им се придружују и припадници елитних јединица: 72. специјалне и 63. падобранске бригаде.
      Линија фронта је стабилизована, а борбе са непријатељем нису јењавале.
      "Киша метака је пролетала. Имали смо среће да нас ниједан метак није закачио, да нас није ранио. Пришли смо му са леђа, човек је био шокиран", сведочи о нападу на једно митраљеско гнездо УЧК Милутин Радић, тада војник на одслужењу војног рока у 125. моторизованој бригади. На свој положај заједно са војником Дарком Анђелковићем вратио се са освојеним митраљезом.
      Непријатељ је био изненађен и када су 11. маја по крајње неприступачном терену на висину од 1.800 метара на линију фронта пристигла два тенка.
      Припадници 72. специјалне бригаде у заклону од снега Како описује Владимир Кнежевић из 63. падобранске бригаде: "Кад су загрмела два тенка, кад је земља почела да се тресе, то је, не могу да објасним, олакшање. Човек због људи који су то урадили осећа такав понос. Осећам да нисмо сами. Добро је, дошли су мајстори."
      Била је то подршка борцима који су свакодневно гледали смрти у очи. Гинуло се од минобацача, снајпера, од забрањених касетних бомби.
      Извиђачко-диверзантска чета 72. специјалне бригаде на Кошарама Погинуло је 108 војника, подофицира, официра, резервиста и добровољаца.
      Просечна старост погинулих била је 25 година.
      У бици на Кошарама учествовало је око 1.500 припадника Војске Југославије. Борбе су трајале све до 14. јуна 1999. године, када се Војска Југославије после Кумановског споразума повукла са Косова и Метохије.
      Војници на одслужењу војног рока 53. граничог батаљона Када је постало очигледно да трупе на Кошарама не могу да се пробију и да је копнена офанзива на овом правцу немогућа, крајем маја 1999. године снаге УЧК су у садејству са НАТО снагама покушале да у дубину територије Косова и Метохије крену другим правцем, преко планине Паштрик ка Призрену.
      Весна ИЛИЋ

       
    • Од Sofija_,
      Generale, nek je tvojoj majci hvala Песма која Србима тера сузе на очи, а коју изводи хор „Косовски божури“ посвећена је официру српске полиције Вељку Раденовићу. Командовао је Посебном јединицом полиције у Призрену све до повлачења српских снага 1999. године. Прославио се ослобађањем Ораховца 1998. године када су шиптарски терористи неколико дана држали Ораховчане као таоце. Својом храброшћу лично се истакао у одбрани и ослобађању талаца од шиптарских терориста. Колико је овај човек био храбар највише илуструје чињеница да, као дијабетичар, није смео да се излаже стресним ситуацијама, али се на то није обазирао. Знао је да у један џеп стави инсулин, а у други чоколаду и каже својим момцима: „За мном браћо!“ Учествовао је у отаџбинском рату за Републику Српску, а бранио је свој народ и у Крајини. Иако нижи по чину, његово јунаштво, које је исказивао у борбама, га је у народу подигло на пиједестал највећих легенди модерног доба Србије. Није имао чин генерала, али су га и саборци, као и народ који је ослобађао, сматрали ђенералом, и тако су га звали. Њему у част композитор из Ораховца Гаврило Кујунџић је написао и компоновао песму „Ђенерале“. Преминуо је 29. септембра 2012. у Крушевцу у 57. години живота. На нашу срамоту, није испраћен уз највише државне почасти, али је зато остао заувек запамћен у народној песми „Ђенерале, ђенерале“.
       
       
    • Од Логос,
      Празник Благовести означава тренутак кад је Господ узео људску природу и дошао у овај свет. Зато се на царским дверима осликава сусрет Марије и Гаврила. Христос нам долази кроз Богомајку. Празник је значајан и због тога што се кроз њен слободан пристанак наставља заједништво, можемо рећи – савезништво Бога и човека. Марија није била тек обавештена о стварима које ће се десити, био је потребан њен пристанак на ту жртву и љубав која није била мала. „Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи твојој“ (Лк, 1, 38). И тако и ми са Гаврилом певамо Богомајци: „Радуј се! “ , и славимо Божију љубав због које је постао један од нас.

      Требало би истаћи да је празник Благовести уједно и празник мајчинства. Славећи чудесно зачеће Христово, посредно славимо и чудо зачећа сваког човека, чудо новог живота. Не заборављајмо да је управо Бог Извор живота и да трудноћа треба да се схвати као Божији благослов. Тешка времена у којима живимо захтевају хришћанску одговорност која позива на делање. Осим молитве и евхаристијског радовања, празник можемо славити и тако што ћемо се борити за мајке и децу. Сведоци смо колико је у нашој земљи тешко будућим и садашњим мајкама. Послодавци често избегавају да запосле жене које нису рађале. Новоусвојени закон ставља труднице у незавидан положај, јер ће будуће маме пре отварања боловања морати да раде 12 месеци у континуитету, како би за време боловања примале пун износ накнаде зараде. Упркос великим речима, не видимо на делу да је олакшан положај мајки и деце. Уписати дете у вртић је, због многобројних условљавања, постало велика вештина. Да не помињемо лечење деце које држава једва и да помаже, децу са посебним потребама која су на маргинама друштва. Али се формално испуњава такозвана инклузија (која више штети него што користи). Родитељи сувише времена проводе на послу да би обезбедили основно, а деца остају гладна љубави и израстају у несрећне људе. Земља нестаје јер нисмо довољно храбро заштитили мајке и децу. И све док у детету будемо видели име на формулару и бројку потребну за наталитет, а не Божије чудо и будућег великог човека – наш народ ће нестајати. Све док мајке гледамо као додатни трошак по фабрике, радње и државни буџет, а не видимо у свакој мајци слику Богородице – ми чинимо грех мајкоубиства. Али и чедоморства. Јер све је више мајки које на своје благовести, на сазнање о трудноћи кажу: не. Не могу, не желим, не дају ми. Не оправдавам не-мајке, али кривица је и на свима који се поставе нечовечно и који прећуткују неправду.
      Забринути смо за милион и једну ствар, али као народ, као људи и хришћани највише треба будемо забринути због све лошијих услова за мајке и децу. 

      Нека је свима сретан празник! Христос је дошао међу људе! Марија је пристала на крст мајчинства, највећег мајчинства знаног људима. И сваки пут се сетимо да Христос у свакој мајци види слику Своје Мајке. И поступајмо тако: људски, хришћански, одговорно, храбро. Да би се мајке више осмехивале и рађале што више деце. Без бојазни да ли ће им деца бити гладна, неизлечена, незаштићена. 

      Народ који не учини све да заштити мајке и децу сигурно ће ишчезнути.
       
      вероучитељ Марко Радаковић
       
      Извор: Авденаго
    • Од .............,

      Празник Благовести означава тренутак кад је Господ узео људску природу и дошао у овај свет. Зато се на царским дверима осликава сусрет Марије и Гаврила. Христос нам долази кроз Богомајку. Празник је значајан и због тога што се кроз њен слободан пристанак наставља заједништво, можемо рећи – савезништво Бога и човека. Марија није била тек обавештена о стварима које ће се десити, био је потребан њен пристанак на ту жртву и љубав која није била мала. „Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи твојој“ (Лк, 1, 38). И тако и ми са Гаврилом певамо Богомајци: „Радуј се! “ , и славимо Божију љубав због које је постао један од нас.
      Требало би истаћи да је празник Благовести уједно и празник мајчинства. Славећи чудесно зачеће Христово, посредно славимо и чудо зачећа сваког човека, чудо новог живота. Не заборављајмо да је управо Бог Извор живота и да трудноћа треба да се схвати као Божији благослов. Тешка времена у којима живимо захтевају хришћанску одговорност која позива на делање. Осим молитве и евхаристијског радовања, празник можемо славити и тако што ћемо се борити за мајке и децу. Сведоци смо колико је у нашој земљи тешко будућим и садашњим мајкама. Послодавци често избегавају да запосле жене које нису рађале. Новоусвојени закон ставља труднице у незавидан положај, јер ће будуће маме пре отварања боловања морати да раде 12 месеци у континуитету, како би за време боловања примале пун износ накнаде зараде. Упркос великим речима, не видимо на делу да је олакшан положај мајки и деце. Уписати дете у вртић је, због многобројних условљавања, постало велика вештина. Да не помињемо лечење деце које држава једва и да помаже, децу са посебним потребама која су на маргинама друштва. Али се формално испуњава такозвана инклузија (која више штети него што користи). Родитељи сувише времена проводе на послу да би обезбедили основно, а деца остају гладна љубави и израстају у несрећне људе. Земља нестаје јер нисмо довољно храбро заштитили мајке и децу. И све док у детету будемо видели име на формулару и бројку потребну за наталитет, а не Божије чудо и будућег великог човека – наш народ ће нестајати. Све док мајке гледамо као додатни трошак по фабрике, радње и државни буџет, а не видимо у свакој мајци слику Богородице – ми чинимо грех мајкоубиства. Али и чедоморства. Јер све је више мајки које на своје благовести, на сазнање о трудноћи кажу: не. Не могу, не желим, не дају ми. Не оправдавам не-мајке, али кривица је и на свима који се поставе нечовечно и који прећуткују неправду.
      Забринути смо за милион и једну ствар, али као народ, као људи и хришћани највише треба будемо забринути због све лошијих услова за мајке и децу. 
      Нека је свима сретан празник! Христос је дошао међу људе! Марија је пристала на крст мајчинства, највећег мајчинства знаног људима. И сваки пут се сетимо да Христос у свакој мајци види слику Своје Мајке. И поступајмо тако: људски, хришћански, одговорно, храбро. Да би се мајке више осмехивале и рађале што више деце. Без бојазни да ли ће им деца бити гладна, неизлечена, незаштићена. 
      Народ који не учини све да заштити мајке и децу сигурно ће ишчезнути.

×
×
  • Create New...