Jump to content

Akademik Ljubomir Simović: A šta bismo s Kosovom, i da nam ga VRATE?


Препоручена порука

Zvučalo je kao vapaj kad je u jednom intervjuu akademik Ljuba Simović rekao: „Kad samo pomislim na šta bi Srbija ličila da smo više čitali.“ Nije da se nije čitalo, ali oni koji su to radili više ne stanuju ovde. Njihova mesta su zauzeli oni koji ne čitaju, ali govore. Ili počnu da čitaju pod stare dane.

Akademik Simović i čita i piše čitav svoj, hvala Bogu, dugi vek. Zakoračio je u devetu deceniju, a utiske sabira i prebira u svakodnevnim šetnjama Dunavskim kejom. „Ranije sam obavezno išao oko sedam kilometara, danas dva-tri, ali, ipak, svaki dan.“ Kontinuitet je bio i odlika njegovog stvaralaštva, a konzistentnost odlika javnog istupanja i promišljanja.

  • Iza vas je i dug život i plodna karijera. Šta je naravoučenije ljudskog iskustva i vašeg lično?

- Mislim da najviše istine možemo naći u onoj našoj poslovici koja kaže: „Čovek se uči dok je živ, pa opet lud umre.“

  • Naslov jedne od vaših poslednjih knjiga „Žabe u redu pred potkivačnicom“ prosto navodi na pitanje - zašto tako lako podižemo noge, za šta ćemo to biti potkivani i potkovani, za koje drumove i na koje adrese ćemo se uputiti?

- Kad sam, koristeći se onom poznatom narodnom poslovicom, koja kaže „Videla žaba da se konji kuju pa i ona digla nogu“ napravio tu metaforu, imao sam u vidu ambicije i pretenzije onih koji „ne znaju šta sve ne znaju“ i koji se upravo zbog toga „što ne znaju šta ne znaju“ ponašaju kao da znaju sve. Nema te visoke državne dužnosti koju oni neće prihvatiti, ni problema pred kojim će ustuknuti. Džaba će ih stručnjaci upozoravati da su njihove ideje i planovi nerealni i neostvarljivi, oni ću uprkos svim argumentima insistirati da prokopaju kanal od Dunava do Egejskog mora... Da ne pominjem Beograd na vodi.

  • Kad bi danas ona dvojica vaših ratnika iz drame „Čudo u Šarganu“ banula u ovu našu današnju krčmu, šta bi zatekli i čemu bi se čudili?

- Čudili bi se, sigurno, mnogo čemu, ali najviše bi se začudili kad bi videli ko je postavljen za ministra odbrane.

  • Negde ste rekli kako ste se „trovali gorčinom istorije“. Kako ste se lečili i da li je sadašnjost manje toksična?

- Dok sam učio osnovnu školu, zemlja je bila u jednom od najvećih ratova. U Užicu su bila dva okupatorska garnizona: nemački i bugarski. Tenkovi, topovi, patrole, policijski čas, bombardovanja (1941, nemačkih „štuka“, 1944. savezničkih „spitfajera“), eksplozija u trezorima Narodne banke, u kojima smo se krili od bombardovanja, a koju sam, sa majkom i bratom, izbegao pukim slučajem, bežanije u okolna sela, vešala, smotre, komemoracije i mitinzi na Žitnoj pijaci, smenjivanje raznih vojski, partizana, četnika, ljotićevaca, nedićevaca, poljske straže, hapšenja, streljanja, to je bila svakodnevica učenika osnovne škole. U gradu nije bilo struje, nije bilo petrolejki, nije bilo gasa, nije bilo čak ni sveća. U kućama su gorele neke svetiljke kao iz doba neolita: u kutiju od imalina stavljano je malo loja, u to je, kao fitilj, umočena pamučna krpica, i toj krpici je prineto palidrvce. Pri toj svetlosti smo učili i pisali domaće zadatke. To je bila moja najneposrednija stvarnost i moje najličnije iskustvo. I nije bilo ništa prirodnije nego da, posle svega toga, napišem knjige kao što su „Šlemovi“, „Vidik na dve vode“, „Istočnice“, „Igla i konac“. Pa i dramu „Putujuće pozorište Šopalović“. I dobar deo knjige „Užice sa vranama“. Da li je sadašnjost, pitate me, manje toksična? Zemlja u kojoj sam se rodio, Jugoslavija, raspala se 1941. godine. I raspala se još jednom, ovoga puta definitivno, u ratovima devedesetih. Tokom Drugog svetskog rata nadali smo se oslobođenju, čvrsto smo verovali u slobodu. A čemu da se nadamo i u šta da verujemo danas?

 
  • Je l’ ima čemu?

- Duhovi dezintegracije još nisu završili svoj posao. Mladi se iseljavaju, masovno i, bojim se, nepovratno. Tokom devedestih, Ivica Dačić ih je otpisao izjavom - “najbolji su ostali”. Tokom istorije, mi smo imali svakakve vladare, ali nikad na čelu države nismo imali čoveka o čijoj kupljenoj diplomi bruji cela zemlja; čoveka koji je izjavio da ne bi imao ništa protiv da Srbija postane ruska gubernija; koji bi, odlazeći na inauguraciju novog pape, izjavio da ide na njegovu beatifikaciju; i koji bi, i posle isteka mandata, ostao da živi u predsedničkoj rezidenciji! S kojim pravom i po kom zakonu? S pravom onih koji smatraju da su iznad zakona! Ili je to, kako čitam iz vašeg lista, rezultat predizborne pogodbe između starog i novog predsednika? Ako je to tačno, današnja Srbija ne bi bila ništa drugo no, kako bi rekao Njegoš, „besudna zemlja“.

  • Na šta vama liči poziv na dijalog o Kosovu? Ako biste se upustili u taj dijalog, šta biste poručili?

- Pre nego što bih išta poručio, imao bih nešto da pitam. Naši političari na sva usta grme: „Nikad nećemo priznati Kosovo!“ i „Kosovo je Srbija!“ Nekoliko puta sam ponavljao jedno jednostavno pitanje: Ako bi vam SAD ili Evropska unija, ili bilo ko, vratili Kosovo, kako biste ga integrisali u Srbiju? Da li je ta integracija, posle svega što se desilo, moguća? Da li bi ona otvorila neki novi Pandorin krčag, mnogo opasniji od onog koji je otvoren tokom devedesetih godina? Pominjete taj predsednikov poziv na dijalog. Dijalog s kim? Dijalog s onim ko sa javnošću komunicira isključivo preko svojih brojnih i beskrajnih monologa, tokom kojih niko ne može da dođe do reči? Ili dijalog sa onima koji ne znaju ništa pametnije nego da na Kosovo pošalju onaj ilustrovani voz, koji je svoje putovanje neslavno završio na granici sa “našom južnom pokrajinom”? Bojim se da će, bez obzira na naše dijaloge, i onaj minimum, dogovoren u Briselu, Zajednica srpskih opština, biti sabotiran.

  • Ova vlast se diči uspesima. Osećate li boljitak?

- Kakav je boljitak moguć u državi koja nema ozbiljne institucije? Ili, još gore, ako su sve institucije samo jedan čovek? Naš premijer se nedavno krunisao za predsednika Republike. Ali je i dalje, sudeći po onome šta radi i kako se ponaša, zadržao kompetencije premijera. Očito je da je vladu Ane Brnabić sastavio Vučić. On se sad stavlja i na čelo naprednjačke liste za izbore u Beogradu! Bilo ko sa te liste da bude izabran za gradonačelnika, stvarna vlast će biti u Vučićevim rukama. U ovoj zemlji ništa nije moguće bez njegovog znanja i pristanka. A kakvog su kvaliteta njegovi potezi vidi se i po onom brzopletom povlačenju celokupnog osoblja naše ambasade u Skoplju, kao da ćemo sa Skopljem u rat. I vidi se po onoj odluci da niko od naših funkcionera dva meseca ne kroči na tle Francuske, što bi trebalo da bude odmazda za odluku francuskog suda da nam ne izruči Haradinaja. Uveren da u Francuskoj, kao i u Srbiji, sudije presude donose po nalogu političara, Vučić zbog odluka francuskog suda „kažnjava“ francusku vladu i državu! O njegovom shvatanju odnosa vlasti i sudstva govori i njegovo nezadovoljstvo presudom Apelacionog suda, kojom se Miroslav Mišković oslobađa optužbe. Apelacioni sud nije presudio onako kako je on očekivao i planirao. Kad sve ovo imamo u vidu, ne možemo a da se ne zapitamo šta on zaista zna o rušenju koje se one noći dogodilo u Savamali. Njegovom shvatanju vlasti odgovara i njegov stil, koji se u punom sjaju pokazao nedavno, prilikom otvaranja japanske fabrike u Šapcu. Kao i u onom razgovoru sa učenicima iz Rijeke. Pitate me o uspesima kojima se „diči vlast“. Vučić, koji se, kako sam naglašava, četiri puta rukovao sa Trampom, svoj govor je održao pred praznom salom Generalne skupštine UN.

  • Odavno slušamo o smrti poezije, ali se ona i dalje piše. Koji bi vam argument bio ako biste i kada biste mladim ljudima preporučili da pišu pesme?

- O položaju poezije govori i to što smo tek sad, na kraju razgovora, došli do nje. Ja nikome ne mogu preporučiti da pesme piše, ali bih svakome preporučio da pesme čita. Naravno, ne bilo koje pesme. Sto puta sam do sad izjavio, ali mi dozvolite da ponovim i sto prvi put: „Znajući šta od poezije dobijam ja, koji je čitam, znam šta gube oni koji je ne čitaju!“ A onima koji su odlučili da pesme pišu preporučio bih da pre svega pročitaju onaj neprijatni tekst Vitolda Gombroviča „protiv pesnika“. To će ih na vreme zaštiti od mnogih zabluda.

Ranko PIVLJANIN

foto: V. Živojinović

TyKV_zkGC8sBbprRWGhWBpLr7s10dRRjN9CDpUjk

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Потпуно ми је неприхватљив овај став око КиМ. Пре свега питање.

То је попут питања а шта би радили ако би се Македонија, Црна Гора, Република Српска вратили у државу Србију?

Шта ћемо радити ако нас приме у ЕУ?

Или шта би радио академик, ако би извукли његов листић на Лото?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 29 минута, Ђорђе Р рече

Потпуно ми је неприхватљив овај став око КиМ. Пре свега питање.

Sasvim se slazem Djordje! Kao I mnogi drugi, nazalost I ovaj stari akademik odrazava beznadje, umor, rezigniranost I gorcinu minulih vremena, bez imalo iskustvene mudrosti I podrske mladjim narastajima da se ne predaju I prepuste nekoj konacnosti cele situacije. Nista novo on nije rekao, sem sto je naglas (u javnost) izrazio ono sto je vec uveliko poznato. Bilo bi korisnije da je predocio moguca resenja shodno toj I takvoj situaciji koju svi vrlo dobro znamo.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Па скоро са свим се реченим слажем....посебно са оним делом у коме говори о нашим  премијерима, председницима и осталом ........:ani_biggrin:  Део о Косову ми је мало неразумљив и  недоречен . И он човек се пита, ништа не поручује...тражи одговоре. 

пре 3 часа, Милан Ракић рече

Ako bi vam SAD ili Evropska unija, ili bilo ko, vratili Kosovo, kako biste ga integrisali u Srbiju? Da li je ta integracija, posle svega što se desilo, moguća?

     Ја стварно више појма немам....чије је Косово, ко треба да нам условно врати нешто  што је наше ( ако је наше, и ако је наше како је наше  ?  ) 

Део текста о Косову је  мало песимистички и превише рационалан и ако је изречен у облику питања. У односу на оног Љубомира Симовића који писа сценарио за филм  " Бој на Косову "  превише ватрено и надахнуто ( без обзира на околности и ист.прилике тада ) овај сада Љубомир Симовић...не познам га.

Да ли године заменише ватрену снагу и идеале младости, а  рацио и логика под знаком питања  заузеше место нади.           

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 минут, Аурор рече

Niko, naravno...

Значи да је наше...како је наше ? Административно, у срцима, у бићу нераскидиво или како ? 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Управо сада, Рапсоди рече

Значи да је наше...како је наше ? Административно, у срцима, у бићу нераскидиво или како ? 

Kosovo je izgubljeno zauvek.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Управо сада, Аурор рече

Kosovo je izgubljeno zauvek.

Заувек...будуће време...ниси пророк :)

  

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 4 минута, Аурор рече

Kako zamišljaš da se to promeni? 

Koju nerealnu fantaziju imaš?

Ништа ја не замишљам, ја верујем. :D 

Косово из наше душе и срца нико не може избацити....а Бог има задњу реч. 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 41 минута, Аурор рече

Kosovo je izgubljeno zauvek.

Брате Ауроре ако се дај Боже обојица нађемо у Царству Небеском има до бесконачности да зезам за ово и сви присутни ће ти се смејати.:D

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 сат, Аурор рече

Kosovo je izgubljeno zauvek.

Ako ni zbog cega drugog, bice sigurno vraceno zbog ovako tamnih i beznadeznih reci, kao sto je sad ova tvoja.

Ima li cega da ga Bog tako nenavidi, kao sto nenavidi bezvolju i beznadeznost? Mislim da nema, i da ne moze da ima.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 3 минута, Muramasa рече

Jedino je pitanje  hoće li vaš Bog sam da uzme Šiptare, ili mi da mu ih pošaljemo?

Нека ми ћемо, да Он не прља руке. =)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Sun14861,
      “Dobrota je prezrena, odnosno obezvređena. Sve te uzvišene i neopipljive vrednosti ljudskog duha – poput hrabrosti, poštenja, vernosti, bezuslovnog prijateljstva i ljubavi – danas su ismejane i nisu popularne. Važno je samo koliko ste ljudi prevarili. Ako ste prevarili mnogo ljudi i pritom zaradili, onda ste namazani i mnogo ste pametni. Time dobijate poene i niko vas neće prezreti. Ili, ako dovoljno dugo to radite, čak i oni koji su vas prezreli u početku, pristaće na to da ste uspeli. Danas su teze zamenjene i u današnjem sistemu vrednosti dobrota se graniči sa glupošću. To je pogubno, i zato ćemo platiti danak, a tada ćemo morati da se vratimo pravim vrednostima jer su jedino one temelj ljudskog postojanja.” Nebojša Glogovac
    • Од Danijela,
      U Japanu je prvi put devedesetih godina uveden termin koji opisuje nezainteresovanost mladih.
       
       Foto: Shutterstock     Pojam Millennials označava generaciju koja je postala punoletna početkom 21. veka. Odrastanje ove generacije pratio je munjeviti razvoj tehnike. Proizvodi, kao izvor zabave, smenjuju se vrtoglavom brzinom, svet se praktično preko noći digitalizuje, internet uklanja sve barijere između protoka informacija i komunikacije. Učenje novih programa i aplikacija ne predstavlja im problem budući da su odrasli uz računare, a tolerancija i otvorenost ka novom i drugačijem je opšteprisutna. Površno gledano, deluju superiornije u odnosu na roditelje, ali novi milenijum ima i svoje mračne strane.
      Globalizacija, pored povezivanja sveta, iznedruje i oblik društvene otuđenosti, hikikomori. Ovaj termin se koristi za ponašanje adolescenta ili mlade osobe koja izbegava kontakt sa okolinom i povlači se iz socijalnih aktivnosti. Fenomen je prvi put opisan u Japanu devedesetih godina 20. veka gde se navodi da su mladi ljudi nezainteresovani da zauzmu svoje mesto na tržištu rada i u opštem društvenom doprinosu. Kuriozitet ovog fenomena je i to da nema statistički značajne razlike između stepena obrazovanja pojedinca.

      Podjednako su ovim stanjem pogođeni i visoko obrazovani i slabo edukovani, a razlike nema ni u odnosu na to da li je reč o  uzornim ili problematičnim učenicima. Pojedinac prekida svaki kontakt sa društvom, svoj život zasniva na sopstvenom, zatvorenom svetu u porodičnoj kući ili sobi. U ekstremnim slučajevima odbija komunikaciju sa  članovima porodice, retko kad napuštaju sobu i to isključivo zbog fizioloških potreba, danju spava, a noć koristi za aktivnosti koje su uglavnom u vezi sa internetom.
      Otkrijte i Zašto su milenijalci takvi narcisi?
      Hikikomori, kao oblik ponašanja kod omladine, predstavlja socijalni problem u poslednje tri decenije, a prepoznat je i u drugim zemljama, uključujući i one na evropskom kontinentu. Moderna psihijatrija nije otkrila tačan uzrok ove pojave, ali u nekim slučajevima joj mogu prethoditi depresija, anksioznost ili poremećaj ličnosti. Takođe, u vezu sa ovom pojavom dovodi se zavisnost od interneta, porast nezaposlenosti mladih, otuđenost kao posledica promene načina komunikacije u novom milenijumu, mediska prezasićenost fikcijom, nametanje nerealnih kriterijuma umne i fizičke savršenosti.
      Međutim, ovaj fenomen se ne posmatra kao oboljenje, već kao stanje u kojem se pojedinac nalazi, ali samo ako je pojava izolovana i nisu joj prethodile druge psihijatriske dijagnoze. Prema kriterijumima prve epidemiološke studije Ministarstva zdravlja Japana 2003. godine, osoba koja se može smatrati hikikomorijem vreme uglavnom provodi kod kuće, nije u stanju da obavlja elementarnu društvenu interakciju kao što je odlazak u školu ili na posao, stanje izolovanosti traje duže od  šest meseci, nema bliske prijatelje i prethodno se kod osobe nije dijagnostikovalo nijedno psihijatrisko oboljenje. Ovom studijom, u koju je bilo uključeno 4134 ispitanika, starosti između 20 i 49 godina, procenjeno je da je ukupan broj hikikomorija u Japanu u tom trenutku bio veći od 600.000.
      Da bi se ovaj fenomen lakše pratio i razumeo, ovaj vid društvenog delovanja se može podeliti na primarni i sekundarni oblik. Primarni predstavlja pojavu opisanog ponašanja kod pojedinca kod koga se prethodno nisu ustanovile manifestacije poremećaja ličnosti ili raspoloženja, drugi mentalni poremećaji ili mentalna retardacija. Sekundarni predstavlja pojavu ovog poremećaja ponašanja udruženog sa nekim od mentalnih oboljenja.
      Definisanje primarnog hikikomorija je od izuzetne važnosti za prepoznavanje i tretiranje ovog stanja kao zasebnog fenomena za čiji nastanak nije neophodno prisustvo drugog mentalnog poremećaja, već on može postojati izolovano kao stanje pojedinca. Izučavanjem ovog fenomena mogu se bolje sagledati socijalni problemi, kako mladih u Japanu tako i u svetu, i pravilno se tretirati. Međutim, kod sekunarnog hikikomorija prvenstveno se mora tretirati primarno oboljenje.
      Suva i Suzuki sa Univerziteta Nakoja opisuju karakteristike koje su uočljive kod stanja hikikomori. Kao prvo navode javljanje simptoma „Prihvatanje poraza bez borbe“. Osoba izbegava svaki vid kompeticije, odustaje od svojih ciljeva iako je prethodno radila na njihovom ostvarenju. Mada lako odustaju od ideja i želja, svesni posledica, ovaj vid neuspeha donosi im frustraciju i nezadovoljstvo. Građenje idealne slike sebe na osnovu očekivanja okoline nastaje kao posledica nemogućnosti da zadrže svoje ideje i želje zbog čega padaju pod uticaj okoline koja im nameće ideal kojem bi trebalo da teže.
      Istovremeno, nastoje da tu sliku očuvaju, što im povećava nezadovoljstvo, jer se vremenom ta slika sve više razlikuje od realnosti, što dovodi do povlačenja pojedinca sve više. Vrlo često je podstrek roditelja prisutan, oni veruju da i dalje postoji način da njihova deca postignu dosta u životu, pružaju im podršku, kako emotivnu tako i finansijsku. Na kraju, izbegavaju kontakt sa okolinom kako bi što duže očuvali pozitivno mišljenje o sebi, izbegavajući situacije u kojim bi pričali o svom životu, svojim ciljevima, idealima i planovima.
      Otkrijte i Zbog čega ljudi vole da gledaju rijaliti programe?
      Prema japanskom sociologu Miti, srž ovog problema može se naći u socijalno-kulturološkoj pozadini Japana nakon Drugog svetskog rata. Period nakon rata se može podeliti na tri dekade: vreme ideala, vreme snova i vreme fikcije. Za stvaranje društvenog fenomena hikikomori veruje se da je ključna sociološka pozadina perioda koji se označaba kao „vreme fikcije“, a to je period koji je trajao od početka osamdesetih godina do sredine devedesetih godina 20. veka.  U ovoj dekadi odrastanje mladih je obeleženo prisustvom vršnjačkog i porodičnog nasilja, izraženim buntom prema autoritetima poput  roditelja i profesora, kao i učestalo narušavanje javnog reda i mira od strane omladine.
      Na početku novog milenijuma dolazi do velikih interpersonalnih promena. Vreme fikcije nastaje posle perioda koji se označava kao „vreme snova“, koje je bilo obeleženo društvenom interakcijom poznatom kao konformizam, koji je podrazumevao društveni poredak u kojem se negovalo kolektivno dobro, favorizovao se timski duh, društvena zajednica se organizovala tako da svaki pojedinac u okruženju u kojem radi i boravi doživljava kolektiv kao širu porodicu. Nakon ovog perioda nastaju nagle promene u međuljudskim odnosima unutar društvene zajednice. Konformizam, kao oblik društvene interakcije, naglo gubi na značaju.
      Individualizam u tom periodu još nije u potpunosti formiran. Najveće žrtve ovog perioda tranzicije su upravo generacije koje će trpeti posledicu sudara globalizacije sa konformističkim društvom. Odnosi između Japanaca će se definisati kao rapidna promena u japanskom društvu koja vodi ka društvenoj situaciji koja nije orijentisana ka grupnoj pripadnosti. Novi oblik individualizma je sklonost kao mentalnoj i društvenoj izolovanosti, koju prati česta nezainteresovanost pojedinca za dešavanja i ljude u njihovoj okolini, ali sa hiperfokusom na daleke izvore informacija i osobe sa kojima održavaju kontakt putem mobilnih telefona i interneta.
      Pored svega navedenog ne treba zaboraviti i da je od početka devedesetih godina pa do sada, kako u  svetu tako i u Japanu, u porastu neregularna zaposlenost, kojom su posebno pogođeni mladi naraštaji. Nesigurnost zaposlenja i zarade doprinosi povećanju nesigurnosti pojedinca kao i nemogućnosti planiranja života. Sve navedene društvene pojave se uzimaju kao ključni socijalno-kulturološki faktori u nastanku fenomena hikikomori.
      Činjenica koja sve više zabrinjava je ta da je oblik ovog fenomena, pored  Japana, registrovan i u drugim zemljama kao što su Severna Koreja, SAD, Engleska, Italija, Španija. Posle 11. septembra i Lehmanovog šoka u SAD primećena je značajno teža interakcija mladih ljudi u društvu i povećana sklonost ka izolaciji. U Evropi je nazaposlenost mladih u porastu, stoga se i ovo gleda kao jedan od ozbiljnih faktora za danji razvoj fenomena otuđenosti. Stoga postoji opravdani strah da će se ovo stanje socijalne izolovanosti uskoro proširiti i na druge zemlje i da će fenomen, koji se rodio u Japanu, postati  globalni problem.
      Izvor: Elementarijum
      Život u izolaciji: Da li znate šta je hikikomori?
      WWW.NATIONALGEOGRAPHIC.RS U Japanu je prvi put devedesetih godina uveden termin koji opisuje nezainteresovanost mladih.  
×
×
  • Креирај ново...