Jump to content

Pomalo kao pakao, skoro romantično

Оцени ову тему


Препоручена порука

Rođen je u Upsali, u Švedskoj. Otac mu je bio pastor. Bio je osetljiv dečak. Kada bi se noću pomokrio u krevet, otac ga je zatvarao u orman.

ingmar-bergman-04

„Ujutru za doručkom, pričao mi je svoje noćne more. Znala sam da ću u njima morati da igram“ – reći će ona kasnije.

Ona je rođena u Tokiju. Mlada medicinska sestra, stidljiva Japanka, prišla je njenoj majci i šapnula:

„Bojim se da je devojčica. Da li biste vi to saopštili svom suprugu?“

81_D2xU2GiL._SL1500_

Sa jedanaest godina, on je metalne vojnike zamenio za detinju igračku, dirljivo lep model teatra, laternu magiku…Tu je našao spas. Tako je podneo detinjstvo, majčinu zaljubljenost u mladog pastora, njene drhtave ruke dok ujutu postavlja doručak, tihi plač oca koji je moli da ne odlazi.

tumblr_mgkz4z3lyU1qf7r5lo1_r1_1280

Govorimo o Ingmaru Bergmanu, koji je uz Andreja Tarkovskog najveći filmski reditelj dvadesetog veka, i o Liv Ulman, najvećoj norveškoj glumici. O njihovoj ljubavi i kratkom braku, iz koga imaju kćer Lin, mnogo je pisano, uglavnom plitko i površno. O njihovom pedesetogodišnjem prijateljstvu, veoma malo. O tome je indijski reditelj Diraj Akolkar 2012. snimio dokumentarni film „Liv i Ingmar“. Film je snimljen posle Bergmanove smrti. Preminuo je na ostrvu Faro, tamo gde je sve i počelo.

Poljupci

„Nikada neću zaboraviti to leto. Nikada nisam bila srećna kao tog leta…Došla sam na ostrvo da snimamo film „Persona“…Ingmar je dolazio ujutru na snimanje. Imala sam dvadeset i pet godina. On je bio od mene stariji dvadeset i jednu godinu, bio je oženjen. Videla bih ga ujutru i odmah počinjala da plačem…Onda sam shvatila da sam zaljubljena.“

150a3c9be3ce23c5c80c2b9932abd833

Ona ima onu sjajnu, snažnu lepotu koja leži otvorena pred njim, kadifena školjka severa. Preko noći oboje imaju košmare. Snimanja teku besprekorno. Onda ona lovi njegov tamni pogled dok čita knjigu između kadrova. U potpunoj je magiji apsolutne potčinjenosti njegovom zastrašujućem daru.

„Prvih šest meseci ljubavi je čista projekcija“, pisao je Jung. Ovo su ti prvi meseci. Liv ih opisuje kao čistu sreću, plamteće sile svetlosti vode, vetra, sunčevih krugova na uskomešanom lišću. Poljupce kradu i od ljudi i od bogova u mekoj kalifenoj paprati, vlažne i skliske.

„On me je prepoznao. Voleli smo se bez reči“

Kada nakratko ode do Norveške, stižu pisma…

„Mila moja Liv, ti si svuda…Molim se da si sa mnom. Nemam više kože na telu…Ovo je pomalo pakao, skoro romantično“, piše joj Bergman.

022-ingmar-bergman-theredlist

Ona se ne vraća, preplašena. Noću zuri u plafon i pita se da li je ona glumica u velikom filmu koji režira ljubav, a čiji scenario joj nije poznat. Ima tahikardiju srca, ali i anticipaciju duše. Duša zna. Noću sanja zvona, u koja anđeli ostavljaju svoje zavetne haljine. On dolazi po nju.

„Otišla sam kao što se skače u bunar“

Krici

U braku su. Plamti leto. Srećni kao deca igraju se na ostrvu. Zakopavaju novac. Uveče zovu duhove sa kartama, na severnjački način. Duhovi im neprekidno poručuju:

„Čuvaj se, Liv“, „Pazi se Ingmare…“

Liv veruje. Ostale joj glumice šapuću da celu igru Ingmar namešta…Ne prestaje da režira.

face-a-face-1975-01-g

„Naša se ljubav rodila iz usamljenosti“, kaže Liv. „Njegovo telo nije bilo erotski zanos, bilo je mnogo više od toga. Zaštita.“ „Zbog čega je ljubav toliko neopozivo neophodna? Napokon nas neko voli više nego što sami volimo sebe…“

Na početku, čini joj se da je Bog taj koji sanja film, u kome ona igra sa njim. A onda shvata da je ona glumica u snu Ingmara Bergmana. Ali ne više i u sopstvenom.

„Ležala sam savijena u klupko. Znala sam šta sledi.“ Njeno telo „svetlelo je od njegovih poljubaca“. Ali, njegove depresije su se vraćale. Došao je i bes. Izlivi gneva. U simbiotskim vezama izdaja je već to što smo odvojeno biće od drugog. On je izoluje od filmske ekipe. Zida visok zid oko njegove kuće (kasnije će tu Liv jednog proleća dovesti Dragana Babića“.

Na snimanju, Ingmar joj je davao rediteljska uputstva da priđe što bliže požaru.

„Mislila sam da će kosa početi da mi gori.“

Liv and Ingmar film

Puštao je da vidi filmsku ekipu samo sredom. Ujutru je lovila sebe kako pokušava da na licu oformi nešto kao osmeh. I ona odlazi. U avionu drži dete i piše očajnička pisma prijatelju glumcukoji takođe leti sa njom. Pisma su kao užareno ugljevlje bola. Njen prijatelj ne želi da ih iko vidi i trpa ih u usta i žvaće.

„Jeo je hartiju, jeo je moj bol…Plakala sam, mislila sam da je sve to mnogo gore od smrti…Znala sam da je Ingmar bolesno ljubomoran, težak, sebičan čovek. Da ne mogu da živim sa njim više. Ali sam shvatila da ga volim više nego ikada. I da se nikada više neću vratiti.“

Na aerodromu je videla neke ljude sa transparentima. Mislila je da su to demonstracije. Bile su to njene prijateljice. Nosile su transparente na kojima je pisalo:“Život se nastavlja, Liv! Dobro nam došla!“ Opet je plakala. Opet i opet. Bergman je ponovo došao po nju. Ovoga puta se nije vratila.

entrada-Liv_and_Ingmar-1

Šaputanja

„Znala sam da mu se žalim na njega samog, satima sam govorila. Slušao me je. Zvala sam ga svakoga dana da mu kažem da mi je beskrajno teško. Da su ljubav i smrt sestre bliznakinje. Govorio je da sve to zna. Slušao je moj bol. O svom je pisao pisma“, govorila je Liv.

„Možda možemo da nastavimo zajedno“, stizali su glasovi sa ostrva Faro, ali nisu mogli. Blizina prži. No, nekim neobičnim čudom, strast između njih se ne razvija u mržnju, nego u prijateljstvo.

„Gradila sam taj most. Bilo je beskrajno teško. Razgovarao je kćerkom Lin telefonom, ona je imala četiri godine. Pitala ga je da li može da dopuzi do nje telefonskim kablom. Upinjala sam se da se ne rasplačem pred detetom“ Liv odlazi u Holivud, snima sa drugim rediteljima, ali njoj se čini da svi filmovi bez Ingmara predstavljaju filmsku traku koja gori i pretvara se u pepeo pred njenim očima.

image

Noću misli o tome kako je prljav uspeh. Seća se reči Hane Šigule da Holivud nije mesto za žene koje imaju četrdeset godina i člansku kartu biblioteke. Ona nema četrdeset, ali je već radila sa najveći. (Mada je sam Bergman tvrdio da je najveći od svih – Tarkovski.) Od Bergmana je naučila toliko toga. Između ostalog i to da između slave i umetnosti gotovo nikada nema jednakosti. Odlučuje da se vrati. Nastavljaju saradnju. Kao prijatelji. Jedne noći, ona odlazi na njegova vrata i kuca da mu kaže da je sve sada stvarno gotovo.

Njemu se učinilo da je besna, iskočio je od straha kroz prozor i pobegao u šumu. Nije smeo da otvori. Oboje su nastavili mnogo da rade. Ipak, nju su stalno pitali novinari kako je to raditi sa Bergmanom. Žalila mu se. On je odgovorio: “I ti si deo filma. Moj omiljeni Stradivarijus.“ Tokom snimanja, kada se kadar završi, a kamere ostaju uključene još nekoliko minuta, ostaje snimak Bergmana kako joj prilazi i miluje je po licu i po kosi, pažljivo, besvesno, oprezno, nežno.

tumblr_o1u1wbvFP11tmefq7o1_1280

Posle njegove smrti, ostala je kuća na ostrvu Faro. Ostala su vrata na kojima su, dok je trajao brak, crtali dnevnik tih dana. Vrata su prepuna nacrtanih srca koja se kikoću, grle, trće, plaču. Sunce je padalo na tu belu, drvenu ploču i ti su znaci bledeli svake godine. Svakog proleća, Bergman ih je podebljavao. Nije dozvoljavao da se bilo šta izbriše…“Posle moje smrti, sunce će ovo izbrisati zauvek“. Pošto je Bergman preminuo, tokom snimanja ovog dokumentarnog filma, Ulmanova je pronašla Bergmanovog medu (o, ko je ikada izrekao laž da postoje odrasli ljudi?). U medinoj odeći bilo je skriveno pismo Liv. U pismu adresovanom na najdražeg Vingmara (tako ga je zvala), ona kaže da je sa njim bilo divno i teško, da ju je on činio živom i da je to najviše što vam ljubav može dati, da mu je beskrajno zahvalna za svaki momenat, za razumevanje, saučesništvo, samilost. U postkriptumu kaže: „Ja te i dalje volim, toliko silno intezivno, toliko mnogo“. Dok ovo čita pred kamerama, njeno lice obasjano je mesečarskom, snenom svetlošću. Miluje malog medveda, ne krije suze. Sledeći kadar je voda. Sve suze ovog sveta zajedno, koje je isplakalo neko dete bog. A onda tama. Prah i ništavilo.

tumblr_msuz54VovC1r95tg6o1_500

Sanja Domazet

Objavljeno u dnevnom listu „Politika“ u subotu 8.marta 2014 godine

 

izvor

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Sun14861,
      Da li ste razmišljali o tome koliko se često smejemo? Mi čekamo da nam se nešto lepo desi, pa se onda tek smejemo, a zaboravljamo da zapravo obrnutim delovanjem dolazimo do lepih stvari koje nam se događaju, a to sve kreće od nas samih ...
    • Од Поуке.орг инфо,
      Foto: Sisačka nadbiskupija SISAČKI biskup Vlado Košić u nedjelju je održao misno slavlje u spomen na 443. obljetnicu pada utvrde Gvozdansko 1578. godine.
      U homiliji biskup je rekao kako su branitelji Gvozdanskog svijetli primjer ljubavi prema Domovini i žrtve za nju, prenosi sisačka nadbiskupija.
      "Poznato nam je kako su pred jačom turskom silom hrabro tri mjeseca odolijevali i nisu prihvaćali nekoliko poziva na predaju, čime su mogli spasiti vlastite živote. No, oni su radije ostali na braniku utvrde Gvozdansko i na braniku Domovine negoli se pokoriti neprijatelju i njegovoj sili. Ta borba do kraja resila je i resi naš hrvatski narod, bilo da su nas tlačili Turci, bilo komunisti, bilo Srbi. Sve smo te zulume, progone i agresije hrabro odbijali jer smo imali pojedince koji su nas vodili u tom otporu i borbi za svoju zemlju“, kazao je Košić.
      "Potres je teško predvidiv, ne možemo se protiv njega boriti kao protiv Turaka, komunista ili Srba"
      Onda je kazao kako je danas najveći neprijatelj potres.
          "On pustoši, zavija u crno, ruši kuće i crkve, tjera nas s naših stoljetnih ognjišta i prijeti da nestanemo, da u ovim dijelovima Lijepe naše više ne žive Hrvati. Prije toga nas je pogodila pandemija, koja doduše nije zaratila samo protiv nas nego protiv cijeloga svijeta i svih ljudi. I treći je, već 25 godina prisutan neprijatelj koji je u nama samima, a zove se izumiranje: ne rađaju se djeca, sve nas je manje i nestajemo", kaže biskup Košić.
      "Koji je naš odgovor, kako se poput branitelja Gvozdanskog hrabro boriti – i pobijediti te današnje neprijatelje? Potres je teško predvidiv, ne možemo se protiv njega boriti kao protiv Turaka, komunista ili Srba. On je podmukao neprijatelj koji sve napada, ne gleda tko je tko niti dolazi najavljen, nikad ne znamo kada će udariti i što će srušiti, koga protjerati iz njegova doma, kome će se doslovno oduzeti tlo pod nogama. Međutim, ima lijeka toj pošasti. To je naša kršćanska ljubav", navodi Košić.
      Biskup Košić: Potres je teško predvidljiv, ne možemo se boriti kao protiv Srba - Index.hr
      WWW.INDEX.HR SISAČKI biskup Vlado Košić u nedjelju je održao misno slavlje u spomen na 443. obljetnicu pada utvrde Gvozdansko 1578. godine.  
    • Од Драгана Милошевић,
      Srbija se našla među 14 zemalja sveta sa najstoržim merama za suzbijanje koronavirusa, prema procenama Oksforda. Ipak, na mapi država sa najviše zaraženih u Istočnoj Evropi, deli isto mesto, rame uz rame, sa Belorusijom, u kojoj koronu "leče" votkom i ne preduzimaju apsolutno nikakve mere zaštite od virusa.
      Na ovoj mapi, zemlje Zapadne Evrope crvene se kao žar što znači da je broj zaraženih koronavirusom, kao i nivo smrtnosti veoma visok i zabrinjavajuć, da je čak preko 2.500 zaraženih na milion stanovnika. Međutim, države Istočne Evrope obojene su daleko svetlijim nijansama žute ili narandžaste, što ukazuje da imaju 500 ili najviše 1.000 zaraženih na milion stanovnika.
      S obzirom na drakonske mere koje su do nedavno bile na snazi u Srbiji, trebalo bi da smo i mi zemlja obojena u žuto-narandžastu nijansu, odnosno da smo ušuškani među državama sa nižom stopom novoobolelih i umrlih.
      Ipak, nije tako. Crvena mrlja istoka Evrope, pokrila je samo Belorusiju, Estoniju, Moldaviju i – Srbiju! To znači da ove zemlje imaju od 1.000 do 2.500 zaraženih na milion stanovnika.

      Kako pored vanredog stanja, policijskog časa, zabrane izlaska za starije od 65 godina, dovoljnog broja respiratora, maski, rukavica, improvizovanih bolnica, socijalnog distanciranja i ažurnog testiranja, kako tvrdi struka i vlast, imamo isti broj zaraženih kao zemlja u kojoj se korona “leči” votkom.  
      Dok se predsednik Aleksandar Vučić u početku smejao koroni, broj zaraženih se očigledno gomilao. Onda se i on uozbiljio, pa zaveo stroge mere kojima nas je sve zaključao u naše domove i stavio veto na šetnje. Brine to što, predsednik zemlje, koja danas deli istu boju na mapi zaraženih kao Srbija, Aleksandar Lukašenko, prvi čovek Belorusije, poručuje svojim građanima na početku pandemije:
      “Ne treba nam strog karantin jer u ovoj zemlji niko neće umreti od korona virusa!”
      Pa je još i dodao: “Javno objavljujem da niko neće umreti u Belorusiji. Našli smo kombinaciju lekova koja će sačuvati živote”, rekao je Lukašenko.
      Međutim, do danas je od koronavirusa u Belorusiji umrlo preko 100 ljudi, a potvrđeno je preko šest hiljada slučajeva. Predsednik Lukašenko je odbacio tvrdnje da su oni umrli od virusa Covid-19, već je naveo druge hronične bolesti, kao što su bolesti srca i dijabetes.

      Votka pomaže u borbi sa koronom
      “Tvrdim da nijedna osoba nije umrla od korona virusa”, rekao je on, savetujući ljude da piju votku kako bi se borili protiv bolesti.
      Lukašenka su više brinule ekonomske posledice nego korona virus. A dok su građani Srbije tople prolećne dane dočekali zatvoreni u kućama pod ključem, u Belorusiji se život normalno odvijao, čak su se igrali i fudbalski mečevi, granice su otvorene, ljudi odlaze na posao i nije bilo panične kupovine toalet papira, jer Lukašenko odbacuje pandemiju kao ‘psihozu’.
      Belorusija se čak sprema i za proslavu Dana pobede nad nacistima u Drugom svetskom ratu, koju planira da održi na ulicama Minska 9. maja.

       
      Epidemiolog: Teško je praviti poređenja
      Na ova poređenja zemalja i njihove borbe sa koronom, reagovao je epidemiolog dr Zoran Radovanović, koji za Nova.rs kaže da nije realno, a ni lako, porediti stopu zaraženosti u zemljama, pa ni stopu smrtnosti.
      “Pitanje je koliko ljudi je u Belorusiji testirano, to nikako ne možemo tačno da znamo. Činjenica je da mi imamo najviše obolelih u odnosu na 12 zemalja regiona. Profesorka Markotić je čak rekla da je region dobro prošao, “svi osim Srbije”, imajući u vidu broj umrlih kod nas. Mi smo kasno počeli da testiramo građane i nismo mogli da otkrivamo obolele na vreme. Politika, koju je predlagala SZO i mere koje su sprovedne u zemljama koje su najbolje prošle sa koronom kod nas nije mogla da se primeni. Naglasak je bio na traganju za obolelima, stavljanju u karantin, na kontaktima i njjhovoj izolaciji. Mi nismo uspeli da detektujemo obolele na vreme, pa smo izolovali čitavu jednu generaciju”, kaže dr Radovanović.
      Broj umrlih je, smatra on, kod nas čak manji nego što bi se očekivalo.
      “Prosek godina umrlih je 67, a na Zapadu je 50 odsto preminulih iz staračkih domova, i imali su svi preko 80 godina. Ne bih tako lako upoređivao Srbiju sa Belorusijom, kad je u pitanju zaraženost i smrtnost. Čak su i Belgijanci rekli da su mnogi umrli od korone, a da to nije dokumentovano. Ako je jedna osoba umrla od korone, i svi durgi u njenoj okolini su posle smrti proglašeni žrtvama kovida-19, iako im nije rađen test. Kod nas je bilo obrnuto. Neki koji su i umrli od od korone, rečeno je da su preminuli od infarkta ili šloga. Tako da su brojke u slučaju epidemija uvek vrlo relativne i svako poređenje je rizično, čak nezahvalno” objašnjava dr Radovanović.
       
      Na mapi istoka Evrope crvene se zaraženi Srbije i Belorusije
      NOVA.RS Srbija se našla na mapi država sa najviše zaraženih u Istočnoj Evropi, deli isto mesto, rame uz rame, sa Belorusijom, u kojoj koronu "leče" votkom.  
    • Од Иван Ц.,
      Foto: Ilustracija Ransomware napad čine zlonamerni program koji enkriptuje podatke žrtve i napadač koji kasnije tim žrtvama traži svojevrsnu otkupninu za njihovo otključavanje (ransom - otkupnina). Žrtva nema više pristup podacima dok ili ne plati otkupninu od hakera ili dok ne vrati bekap (rezervna kopija podataka), što može potrajati i danima, u zavisnosti od kompleksnosti sistema i količine podataka. Po običaju se otkupnina plaća bitkoinom (kriptovaluta - ili ektronski novac) jer se takve transakcije ne mogu pratiti i žrtva ne zna kome je otišao novac.
      Naravno da problem nastaje kada žrtva nema bekap, pa je primorana da hakerima plati traženu sumu, što je apsurdno ponekad jeftinije rešenje od ponovnog uspostavljanja sistema. Nakon uplate hakerima, žrtva dobija ključ kojim otključava (dekriptuje) svoje podatke i opet im ima pristup.
      Deluje kao scena iz filma, ali ovo je već par godina realnost sa kojom se susrećemo sve češće. Ovo se naravno lako može izbeći korišćenjem propisnih sigurnosnih protkola i mera zaštite, a bekap uvek treba da bude ažuran čime se šteta minimalizuje. Šteta će uvek postojati čak i u slučaju da žrtva ima bekap, jer ponovno uspostavljanje kompleksnog sistema od nule zahteva veliko vreme za koje su nedostupni servisi koje žrtva pruža.
      U slučaju Novog Sada svi servisi koje grad pruža, time efektno dovodeći do svojevrsnog prestanka funkcionisanja gradskih sistema, a ponovno uspostavljanje takođe puno košta jer je potrebno angažovati po običaju dodatni stručni kadar.
      Da bi se sprečio ovaj tip napada, sistem mora uvek da ima najnovije zakrpe (ispravke propušta u sistem) jer po običaju virusi iskorišćavaju te bezbedonosne propuste u sistemu, isti je slučaj i kod ransomware napada. Još 2017. kada se pojavio prvi ransomware napad - wannacry, microsoft je zakrpio čak i one sisteme kojima je zvanično istekla podrška godinama pre, zato jer je postojala pretnja da stanu bitne institucije poput bolnica ili aerodroma. Nakon toga, 2018. pojavio se novi propust pogodan za ransomware programe i tada se takođe pojavio još jedan patch koji je takođe ponuđen vlasnicima zastarelih sistema bez zvanične podrške, tako da su stvarno svi imali dovoljno vremena da se spreme i iste zakrpe apliciraju.
      To bi trebalo da bude poznato osobi koja se bavi održavanjem sistema, međutim sve zakrpe i ažuriranja ne vrede puno ukoliko korisnici nisu edukovani u smislu cyber sigurnosti i upoznati sa sigurnosnim protokolima kao i da adekvatno reaguju na sumnjive mejlove i situacije. Za sve takve situacije treba da postoji interna procedura koju propisuje IT administrator ili firma koja je zadužena za bezbednost institucije ili preduzeća.
      Jer, svaka zaštita je nepotpuna, ukoliko korisnici sistema nisu prošli makar osnovnu edukaciju po pitanju sigurnosti koja bi minimalno trebalo da sadrži teme kao što su pravilan izbor i upotreba lozinki, razmena lozinki na siguran način, kao i čuvanje istih. Zatim bi trebalo i da se upoznaju sa sigurnim pristupanjem servisima i autorifikacionim formama, da znaju da prepoznaju lažne od pravih, a poseban deo edukacije treba da bude siguran pristup i sigurnost na društvenim mrežama.
      Takođe je bio bitan deo posvećen e-mailu i proveri autentičnosti istih. E-mail je po običaju najkorišćeniji alat hakera za ubacivanje virusa i malwera, a u skorije vreme češći primeri su zloupotreba identiteta e-mail poruka u svrhu naplaćivanja lažnih faktura. To je što se tiče obuke krajnjih korisnika osnova.
      Drugi nivo edukacije bi uključivao IT podršku u firmama i državnim institucijama koja bi trebalo da vodi računa o tome da su sistemi uvek zakrpljeni sa poslednjim zakrpama kao i da vode računa o bekapu, kao i načinu njegovog skladištenja, jer bekap ne vredi ništa ukoliko se i live i bekap kopija npr. baze nalaze na istom hard disku, čak i u istoj prostoriji ili u istoj zgradi. Jedini siguran bekap je kada rezervnu kopiju podataka i/ili baze imate off-site ili na udaljenoj lokaciji.
      Mnogi se u današnje vreme odlučuju za opciju skladištenja bekapa online ili u cloudu što je manje sigurna opcija. U tom slučaju takvi podaci moraju biti enkriptovani pre slanja. Međutim, dobra sigurnosna praksa je da se bitni podaci, posebno lični, ukoliko nije neophodno ne drže online.
      Lično ne mislim da je grad Novi Sad bio eksplicitno targetiran, već hakeri šalju milione phishing mejlova dnevno, pa ko se upeca. Upecaće se po običaju onaj kome nedostaje gorepomenuta edukacija.
      Da slučaj ovog ransomware napada nije ni po čemu jedinstven niti najgori govori nam primer napada na kompaniju SONY gde su hakeri odneli 100TB poverljivih podataka o firmi kao i ličnih podataka zaposlenih, a hakeri su se domogli čak i filmova u produkciji. Da stvar bude gora, isti napad se desio dva puta u razmaku od par godina, što znači da prvi put lekcija nije bila naučena.
      Ovakvi napadi ne samo da čine veliku štetu reputaciji žrtve već i veliku materijalnu štetu jer ponovo uspostavljanje sistema je mnogo skuplje nego zaštita i prevencija uz adekvatnu edukaciju. Ovaj primer treba da služi kao upozorenje svim ostalima da provere svoj sistem i edukuju svoje ljude. Jer strašno je pomisliti da sutra isto može da se desi npr. u bolnici gde se potpuno zanemaruje cyber sigurnost, a tamo šteta pod pravim okolnostima može biti i nešto više od curenja ličnih podataka o pacijentima, reputacije ili materijalne štete.
      Autor: Vladimir Mitić Ransomware - primer kao upozorenje | Novosadski informativni portal 021
      WWW.021.RS Grad Novi Sad je ove nedelje postao žrtva ransomware napada.
×
×
  • Креирај ново...