Jump to content
Juanito

Voja Antonić napustio Srbiju u 65. godini: Devedesetih smo makar imali nadu, a čemu sada da se nadamo?

Оцени ову тему

Recommended Posts

Voja Antonić napustio Srbiju u 65. godini: Devedesetih smo makar imali nadu, a čemu sada da se nadamo?

Tvorac legendarnog domaćeg računara "Galaksija" odselio se u Kaliforniju, gde je dobio posao

 

Vojislav Antonić, pronalazač i novinar, tvorac legendarnog domaćeg računara "Galaksija", otkrio je u intervjuu Danasu da je njegovo jugoslovensko čedo (i čudo) ušlo u Muzej istorije računara u Silicijumskoj dolini u Kaliforniji, ali i da je dan pre 65. rođendana napustio zemlju i dobio posao u SAD.

"Period devedesetih bio je strašan, ali smo tada makar imali nadu da će se stvar promeniti kada Miloševićevoj autokratiji dođe neizbežan kraj. Čemu sada da se nadamo? Istina, sad se nešto jasnije vidi kraj Vučićeve tiranije, ali šta je sledeće? Pored ovakvog naroda, svaka vlast će se pretvoriti u ono što vodi državu ka besmislu", kazao je Antonić.

On se na preokret, kaže, odlučio u ozbiljnim godinama, i zaposlio se u kompaniji "Supplyframe". Cilj mu je, navodi, da pripremi teren da tamo pređu i njegovi sinovi Marko i Ivan.

"Nas vetrovi bacaju s kraja na kraj, mi nemamo ni vlast, ni duh, ni kulturu, pa ni narod kojim bismo se tome usprotivili. Naša vlast čini sve da što više mladih obrazovanih ljudi napusti zemlju, kao i da bude što više bednika koji preturaju po kontejnerima, jer je njih lako kupiti jednim sendvičem", rekao je Antonić u intervjuu za današnji broj Danasa.

 

Izvor

Share this post


Link to post
Share on other sites

Miloš Bogdanović:

ŠTA BI SE DESILO KADA BI SE PROMENILA VLAST?

Kao što se naš narod ponadao da će odlaskom Miloševića sa vlasti 5. oktobra 2000. godine društvo krenuti stazom dobrih reformi, tako je i pre jednog veka naš narod poverovao da će samo ubistvo kralja Aleksandra Obrenovića 29. maja 1903. godine da znači istorijsku prekretnicu u bolju budućnost.

Književnik i satiričar Radoje Domanović, koji je i sam trpeo kao žrtva diktature obrenovićevskog režima, nije imao iluzija da bi promene u političkom rukovodstvu zemlje mogle ostvariti željene ideale:

- Šta ćeš sada da pišeš? ― pitali su me mnogi posle 29. maja nekako pakosno ― nema više za tebe materijala!

O publiko srpska, dobričino moja, kako si grdno prosta i naivna.

Prošao je 29. maj, ali smo ostali mi.

Mi isti onakvi kakvi smo i pre bili.

Da je se 29. maj desio nešto u doba koje iznose priče iz “Hiljadu i jedne noći”, onda bi otprilike ovako trebalo da izgleda:

Srbija se raširila do tri mora, po kojima plove naši veliki brodovi. ...

A ljudi? To tek da vidite! Iz ludnice izašli svi zdravi i čitavi, budale se propametile, a već oni što su bili pametni, postali geniji. Na sve strane, na svakom koraku, kud se čovek mrdne i okrene, natrapa na kakvu veličinu prvog reda. ...

Preobrazili se ljudi pa ne možeš da ih poznaš. Pred crkvom gomila ljudi, a već crkva puna. Svi kleče, plaču i lupaju čelom o zemlju.

- Šta je ovo, pobogu?

- To su pokajnici! Grešnici, oni koji su grešili pre 29. maja. Divni ljudi, stidljivi, krotki, pa ne smeju da pogledaju čoveka u oči. Teše ih, kao ljudi, ali ne pomaže.

- Ostavite nas, savest nas grize!! ― reknu tek, pa rukama u grudi.

Kazamati prazni. Sve se prepoštenilo.

Ministri mudri, seljaci dobri, vredni, činovnici spremni i savesni, žandarmi učtivi, pa se na svakog ljubazno nasmeše i krotko oslove: “dozvolite”, “molim najpokornije”. Popovi prosto kao svetitelji; kada ih čovek pogleda, mislio bi da su svetitelji i apostoli Hristovi sišli na zemlju.

Žito i usevi uspevaju divno, prema odluci narodnog parlamenta. I škola i crkva i kancelarija i kasarne sve uređeno, sve dobro. Nigde da čovek može išta primetiti.

Čisto da se boji čovek da ne izumre ovako divna generacija.

Kada bi srećom tako bilo onda bi “Stradija” otišla u penziju, a ja bih pisao kako se pastir i pastirke ljube, kako žubore potočići i priželjkuju slavuji, al‘ ovako ima se šta.” (Radoje Domanović, “Stradija”, broj 1, 1903)

Istorija kao da nikako ne uspeva da nas nauči da političke promene nikada nisu bile u stanju da ostvare mir i blagostanje među ljudima.

Zašto?

Kao što je Domanović primetio, diktator je otišao, ali smo mi ostali isti. Promenila se vlast, ali ne i sam narod. Narod je ostao isti, sa svim onim slabostima mentaliteta koje su dotle bile uzrok njegove krize i zaostalosti i koje će biti uzrok krize i u budućnosti.

Potrebno je da se promenimo mi kao narod.

Ako ja sam učim školu nezainteresovan za gradivo, samo da se provučem, prepisujem na času i na ispitu, pa takav pokvaren karakter prenesem i na posao koji isto tako radim samo da otaljam, površno i neodgovorno; uz prevaru, zabušavanje na poslu i pljačku, ako sam ja sam neradnik i neodgovoran, ne postoji nijedna vlast na svetu, niti i jedna druga sila u svemiru koja može umesto mene samog da odluči da ja postanem čovek.

Još pre 140 godina Svetozar Marković piše kako kao prepreku funkcionisanju socijalizma vidi naš karakter, jer je po njemu "većina radnika u selu i varoši tako je sebična kao što samo može biti životinja koja se zove čovek. Seljaku je većinom ideal da stekne veliku baštinu i da postane gazda, a radniku po varošima većinom je cilj da postane kapitalista ili bar mali buržuj. Još je apsurdnije smatrati izmetke društva kao što su razbojnici, lopovi i uopšte vagabundi kao neki materijal za socijaliste, kao što to čini Bakunjin u svojoj revolucionarnoj revnosti. To su čirevi na društvenom telu od kojih nikad ne može biti zdravo meso. ... Stvar socijalizma propada, jer nema socijalista.” (Svetozar Marković, Odabrani listovi, 64-67)

Svaki sistem propada kada nema ljudi u najuzvišenijem smislu reči čovek. Kada je narod iskvaren i neprosvećen svaki pravni sistem se pretvara u karikaturu od prava, a svaka demokratija u pozorište od demokratije.

“Neispravan je princip da se okovi prava i slobode skidaju bez oslobođenja savesti i da bi ijedna revolucija mogla biti bez reformacije.” (Hegel, Vorlesungen über die Philosophie der Geschichte, s. 558; hrv. prev. str. 404.)

“Ako misliš da je društveno uređenje loše, pa hoćeš da ga popravljaš, znaj da za to ima samo jedan način: da svi ljudi postanu bolji; u tvojoj vlasti je samo jedno: da sam postaneš bolji.” (L. N. Tolstoj)

Šta bi se desilo kada bi se promenila vlast?

Ništa!

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Нажалост, господин Антонић је у праву. Напредњачка беда је ништа друго него одраз нас самих. Ми и немамо ништа боље од "напредњака". 2000. године смо збацили Милошевића и понадали се бољем. За 16 година шта се десило? Ништа, осим што смо од црвених четника добили еврослинавце, од малог војводе добисмо великог евро маршала. Добили смо, дакле, метаморфозу беде, јада и лудила. Оног истог јада и лудила, од којег наивно веровасмо да смо побегли те 2000. године.

Да могу и сам бих са својом породицом отишао...

Share this post


Link to post
Share on other sites

http://www.danas.rs/drustvo.55.html?news_id=358672&title=Sad+se+jasnije+vidi+kraj+Vučićevoj+tiraniji

ceo intervju

Trenutno smo u klinču između kleptokratske vlasti koja uspešno satire obrazovanje i kulturu, i naroda koji je nisko na civilizacijskoj i obrazovnoj skali i kojim je lako manipulisati. Međusobno se odlično podržavaju i stvaraju jaku povratnu spregu koja onemogućava promenu. 

 

štos mene smatra nikada nisam poželela da odem. iskreno se nadam da će svi odliveni mozgovi koji imaju pravo glasa, i mladi i stari, pomoći i glasati na izborima u svojim ambasadama i konzularnim predstavništvima ma koliko da su daleko od mesta prebivališta.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, ana čarnojević рече

http://www.danas.rs/drustvo.55.html?news_id=358672&title=Sad+se+jasnije+vidi+kraj+Vučićevoj+tiraniji

ceo intervju

Trenutno smo u klinču između kleptokratske vlasti koja uspešno satire obrazovanje i kulturu, i naroda koji je nisko na civilizacijskoj i obrazovnoj skali i kojim je lako manipulisati. Međusobno se odlično podržavaju i stvaraju jaku povratnu spregu koja onemogućava promenu. 

 

štos mene smatra nikada nisam poželela da odem. iskreno se nadam da će svi odliveni mozgovi koji imaju pravo glasa, i mladi i stari, pomoći i glasati na izborima u svojim ambasadama i konzularnim predstavništvima ma koliko da su daleko od mesta prebivališta.

Bitno je ko broji glasove.

A ni to ne presuđuje. Milošević nije izgubio od Koštunice 5. oktobra, radikali su imali većinu 2008. , Tadić je ustupio vlast naprednjacima itd.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Tumaralo. рече

Bitno je ko broji glasove.

A ni to ne presuđuje. Milošević nije izgubio od Koštunice 5. oktobra, radikali su imali većinu 2008. , Tadić je ustupio vlast naprednjacima itd.

možda je Tadić ustupio vlast, ne posedujem takve informacije, ali AV je evidentno dominantno pobedio na poslednjim izborima i tu nikakvo sporno brojanje glasova nije moglo mnogo da utiče.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, ana čarnojević рече

možda je Tadić ustupio vlast, ne posedujem takve informacije, ali AV je evidentno dominantno pobedio na poslednjim izborima i tu nikakvo sporno brojanje glasova nije moglo mnogo da utiče.

Ali opšte je poznato da glasaju i mrtvi..

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Снежана рече

Када одавде оду они који знају нешто, остаћемо ми који знамо све :smeh1:

ma nek ide ko gde hoće. ja čekam Kraj sveta u Zemunu i toeto.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Aca je odlicno srocio i objasnio sve ovo, i skroz se slazem, kao sto verujem da se svi uglavnom slazemo oko ovoga.

пре 1 сат, Александар Милојков рече

Нажалост, господин Антонић је у праву. Напредњачка беда је ништа друго него одраз нас самих. Ми и немамо ништа боље од "напредњака". 2000. године смо збацили Милошевића и понадали се бољем. За 16 година шта се десило? Ништа, осим што смо од црвених четника добили еврослинавце, од малог војводе добисмо великог евро маршала. Добили смо, дакле, метаморфозу беде, јада и лудила. Оног истог јада и лудила, од којег наивно веровасмо да смо побегли те 2000. године.

...

Jedino se ne slazem oko poslednjeg: ja ne bih otisao, sve i da imam prilike. Mi smo Srbi uvek znali stici i uteci, ali i na strasnom mestu postojati...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Genije. Mnogo ga poštujem i drago mi je da se izvukao odavde, tamo gde će njegovo znanje biti cenjeno.

Prvi put sam ga upoznao pre 10 godina u Trinaestoj, kada je održao tribinu protiv praznoverja, horoskopa i sličnih gluposti. Onda sam pročitao njegovu knjigu "Da li postoje stvar koje ne postoje". Tri godine kasnije, bio sam na njegovom predavanju iz mikrokontrolera, u Petnici.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах

  • Сличан садржај

    • Од Снежана,
      BEOGRAD
      Potresno pismo mame iz Narodnog fronta: Kao da smo u logoru, a ne u porodilištu
      Piše: Buka / Objavljeno: 24.09.2018. u 12:22h Jedna mama koja se nedavno porodila u GAK "Narodni front" odlučila je da pošalje pismo javnosti u kom je objasnila kroz kakav pakao trenutno prolaze mame i bebe nakon promena koje su stupile na snagu u ovoj zdravstvenoj ustanovi.
      Pismo je objavio portal "Roditelji Srbija", a tema je odluka GAK-a da ukine dohranu i time mnoge porodilje dovede u mučnu situaciju ukoliko nisu u stanju ili pak ne žele da doje svoju decu. Njene reči prenosimo u celosti.
      “Nalazim se u porodilištu GAK Narodni Front od ponedeljka kad sam rodila svoju bebu. Treće dete po redu. Čekam otpust. Bebu dojim od nultog dana i to veoma uspešno. Podržavam svaku majku, ženu koja se porodila, u svom izboru ili mogućnosti… da li će da doji ili ne, da li želi ili jednostavno ne želi, a možda i ne može, ne potekne svima odmah mleko.
      Od srede popodne u ovom porodilištu je ukinuta dohrana, ne znam iz kog razloga ali pedijatrijske sestre tvrde da su to neki novi standardi koji moraju da se prate i da oni podržavaju najbolju ishranu za bebe, a to je majčino mleko. Taj stav nije daleko od istine, ali prvog drugog dana po porođaju jednostavno nemaju svi mogućnost da doje iako imaju želju.
      Ovde je trenutno takva situacija da majke nemaju izbora, i isključivo MORAJU da doje svoje bebe. Dohrane NEMA. Dohranu mogu da dobiju samo bebe po nalogu pedijatra i to kad se utvrdi (ne znam koliko sati ili dana nakon porođaja) da majka zaista nema ni kap mleka. Tada pedijatar potpiše i pečatira izveštaj o dohrani.
      Noć je bila jako teška i tužna. Bebe neiscrpno plaču, ja bih rekla ridaju, po pola sata, nekad i više bez prestanka. Majke pogrbljene nad svojim tek rođenim bebama pokušavaju da nahrane svoje bebe, dojkama u kojima u 70 posto slučajeva nema mleka ili ima tek pomalo da nakapaju bebama u usta. Nedovoljno. Plač je nesnosan, pretužan, užasno ga je slušati… A majke, premorene, blede, neispavane sede ili šetaju kao neki zombiji u bezizlaznoj situaciji. Ja ne znam ni kako u takvom stanju majkama može da krene mleko. Izbora nemaju, jednostavno moraju da doje, jer non stop im ponavljaju „Dohrane nema, vaše mleko je najbolje za vaše bebe!“. Neke majke ćute i mire se sa sudbinom, jedva čekaju da krenu svojim kućama, neke daju svojim bebama vodu kako bi ih umirile, neke urlaju i deru se, neke plaču zajedno sa svojim bebicama… ko kako podnese.
      Pedijatrijske sestre obilaze sobe, proveravaju da li doje, stiskaju svima bolne bradavice, ubeđuju da je to dovoljno i tako to teče od srede popodne. Ponašaju se kao neki generali, a ne medicinski radnici koji su dužni da brinu i vode računa o porodiljama i tek rođenim bebama.
      Celokupna situacija je jako potresna, bez preterivanja, mučenje za majke, mučenje za tek rođene bebe. Pregladne su. Ja sam plakala… ne mogu da verujem svojim očima i ušima… kao da smo u nekom logoru, a ne u porodilištu gde smo na svet doneli najveću ljubav i sreću.
      Imam nenormalnu potrebu da vam se obratim i obavestim o situaciji kojoj sam svedok, jer mora da postoje odgovori. Mora da postoji način da se tome stane na put. Nehumano je mnogo toga na ovom svetu, ali držati pregladne bebe i preiscrpljene majke prelazi granice i nehumanosti. Horor film… LOGOR!
      Iako nisam osetila na svojoj koži, osetila sam ogromnu bol koja će zaista teško proći a zaboraviti znam da neće.
      Veliki pozdrav Ena.”
      Izvor: roditeljisrbija.com
    • Од JESSY,
      Koliko dugo osećate bol i patnju zbog neuzvraćene ljubavi, šikaniraju vas, osećate da ste drugačiji od većine ili ono najgore trpite fizičko i psihičko nasilje u porodici, ali pretvarate se i ćutke sve to trpite godinama, ne odlučujete se za radiklne rezove samo da ne bi pukla bruka! Čini se da Srbi više od kod bilo kog drugog naroda zaziru od toga "šta će svet reći".
      Tako je kada razmišaljaju o razvodu ili kada su u situaciji da im je dete ili ukućan teže bolestan, ako slučajno imaju nekog najbližeg drugačije seksualne orijntacije... Ćute i trpe da ne puke bruka - žena trpi muživljevo iživljavnje, krije se da je dete narkoman, žena alkoholičar... Kao da je lakše imati nesrećan život i prikrivati problem nego ga rešavati, jer bi se upravo tako za sve i saznalo.
      - Bila bih srećnija milion puta da su se moji razveli. Dvadeset pet godina sam slušala svakodnevno svađe, pretnje i strahovala kada čujem ključ u bravi jer znam šta sledi. Imam traume za za ceo život! Zbog sve dece koja su prošla ili prolaze ovakve i slične stvari, ja vas molim da se razvedete i svima ulepšate život – napisala je čitateljka „Blica“ komentar na tekst šta sve deca trpe u lošem braku koji traje upravo zato što su se roditelji plašili da se razvedu "da ne bi pukla bruka".
    • Од АлександраВ,
      Iguman manastira Visoki Dečani, arhimandrit Sava Janjić, opet se našao u fokusu javnosti. Devedesetih zbog upozorenja na rat i stradanja naroda – albanskog i srpskog, ranih dvehiljaditih zbog svedočenja o stradanju srpskog naroda na KiM-u i pravoslavnih svetinja. Ove godine – prvo, zbog protivljenja izvođenju radova za put Dečani-Plav, koji podržava kosovska vlada, za koje tvrdi da se njima krši Zakon o specijalno zaštićenim zonama, u koju spada i teren oko manastira koji je pod zaštitom UNESCO-a. Potom i zbog javnog upozorenja na opasnost od tzv. dogovornog incidenta na Severu kojim bi se realizovala ideja podele, i uopšte, snažnih upozorenja o, kako iguman vidi, stradanju naroda koje bi se dogodilo ukoliko bi se realizovali scenariji koje sada javno zastupaju predsednici Vučić i Tači – (etničko) „razgraničenje“, odnosno „korekcija granica“. Iz arhive objavljujemo šta je New York Times 2003. pisao, upravo o ovom igumanu. 
      Srpskom svešteniku nezavisnog uma sa Kosova sada ne veruje ni jedna strana
      New York Times 2003: Kada je otac Sava Janjić tokom devedesetih istupio preko ranga Srpske pravoslavne crkve kako bi osudio ofanzivu Srbije na albanski narod na Kosovu, njegovi sunarodnici su ga proglasili za izdajnika kojeg plaća Centralna obaveštajna agencija.
      Sada je optužen za širenje srpske nacionalističke propagande koja je potpirivala deceniju ratova na Balkanu. Značajne ličnosti među kosovskim Albancima sumnjaju da on radi za srpske obaveštajne službe.
      Za međunarodne zvaničnike, koji upravljaju ovom južnom srpskom pokrajinom od kada je NATO 1999. godine proterao snage Slobodana Miloševića, otac Sava je branilac nekooperativnog cepidlačenja koje karakteriše odnos Beograda prema njima.
      Ali sa tačke gledišta ovog igumana, jedina stvar koja se promenila je prijemčivost spoljnog sveta na poruku koju šalje iz izolovanog dečanskog manastira iz 14. veka.
      “Moj prioritet je oduvek bila odbrana ljudskih prava,” rekao je monah sa naočarama na licu, sedeći za kompjuterskom tastaturom koja mu služi kao govornica, zahvaljujući brzoj satelitskoj Internet vezi:
      “Zato smo u ovom manastiru zaštitili 200 albanskih civila od Miloševićeve policije i hranili mnoge porodice koje su patile tokom rata.”
      Po mišljenju oca Save, svet jednostavno ne interesuju posleratne patnje kosovskih Srba. Više od 200.000 njih je pobeglo nakon što je borba pre više od tri godine prestala, kada je oteto ili ubijeno oko 2.500 Srba kao odmazda za hiljade smrtnih slučajeva nad Albancima tokom rata.
      Osim delića teritorije na severu, na granici sa Srbijom, većina Srba koji su ostali na ovom području, koje se smatra srcem srednjevekovnog srpskog carstva, živi u razbacanim enklavama kojim, kako bi sprečili osvetničke napade, patroliraju mirovne snage NATO-a.
      “Hiljade kuća, crkava, spomenika kulture i groblja su uništili albanski ekstremisti, ne za vreme rata, ili tokom vladavine balkanskog diktatora, već u prisustvu misije Ujedinjenih nacija i NATO-a” – tridesetsedmogodišnji otac Sava nedavno je napisao na društvenim mrežama.
      Sutradan je napadnut na stranicama vodećih kosovskih albanskih novina „Koha Ditore“.
      “Prema ovom Srbinu, koji ima uticaj na mišljenje javnog mnjenja na zapadu, svi su krivi, osim njegovih zemljaka sa Kosova,” rekao je kolumnista ovog lista Adriatik Keljmendi:
      “Srbi na Kosovu ne rade ništa kako bi dokazali da oni više nisu ti koji su ubijali i uništavali sve što je pripadalo njihovim albanskim susedima.”
      Otac Sava uviđa teškoće u borbi protiv ekstremizma koji često karakteriše politiku – na i o Kosovu.
      “To je poput dijaloga gluvih,” rekao je on, dodirujući tanku kestenjastu bradu:
      “Albanci kažu da Pravoslavna crkva želi da vrati srpsku kontrolu nad Kosovom. U međuvremenu, albanski ekstremisti uništavaju crkve kako bi uklonili kolektivni fokus kojim bi se Srbi privukli da se vrate.”
      Problem, prema njegovom mišljenju, leži u sukobu identiteta koji se već godinama krčka.
      Koliko god obični kosovski Albanci govorili da su voljni da prihvate prisustvo srpske manjine, Sava tvrdi da oni manastire, poput onog u kom je, vide kao pretnju, jer predstavljaju istorijsku vezu Srba sa ovom zemljom.
      “Mi smo trn u oku priče na kojoj Albanci grade svoj nacionalni identitet,” rekao je:
      „Priča u kojoj su nakon Adama i Eve samo Albanci živeli ovde, a svi koji su došli nakon njih su uljezi.“
      Izvor: Kossev

      View full Странице
    • Од АлександраВ,
      Srpskom svešteniku nezavisnog uma sa Kosova sada ne veruje ni jedna strana
      New York Times 2003: Kada je otac Sava Janjić tokom devedesetih istupio preko ranga Srpske pravoslavne crkve kako bi osudio ofanzivu Srbije na albanski narod na Kosovu, njegovi sunarodnici su ga proglasili za izdajnika kojeg plaća Centralna obaveštajna agencija.
      Sada je optužen za širenje srpske nacionalističke propagande koja je potpirivala deceniju ratova na Balkanu. Značajne ličnosti među kosovskim Albancima sumnjaju da on radi za srpske obaveštajne službe.
      Za međunarodne zvaničnike, koji upravljaju ovom južnom srpskom pokrajinom od kada je NATO 1999. godine proterao snage Slobodana Miloševića, otac Sava je branilac nekooperativnog cepidlačenja koje karakteriše odnos Beograda prema njima.
      Ali sa tačke gledišta ovog igumana, jedina stvar koja se promenila je prijemčivost spoljnog sveta na poruku koju šalje iz izolovanog dečanskog manastira iz 14. veka.
      “Moj prioritet je oduvek bila odbrana ljudskih prava,” rekao je monah sa naočarama na licu, sedeći za kompjuterskom tastaturom koja mu služi kao govornica, zahvaljujući brzoj satelitskoj Internet vezi:
      “Zato smo u ovom manastiru zaštitili 200 albanskih civila od Miloševićeve policije i hranili mnoge porodice koje su patile tokom rata.”
      Po mišljenju oca Save, svet jednostavno ne interesuju posleratne patnje kosovskih Srba. Više od 200.000 njih je pobeglo nakon što je borba pre više od tri godine prestala, kada je oteto ili ubijeno oko 2.500 Srba kao odmazda za hiljade smrtnih slučajeva nad Albancima tokom rata.
      Osim delića teritorije na severu, na granici sa Srbijom, većina Srba koji su ostali na ovom području, koje se smatra srcem srednjevekovnog srpskog carstva, živi u razbacanim enklavama kojim, kako bi sprečili osvetničke napade, patroliraju mirovne snage NATO-a.
      “Hiljade kuća, crkava, spomenika kulture i groblja su uništili albanski ekstremisti, ne za vreme rata, ili tokom vladavine balkanskog diktatora, već u prisustvu misije Ujedinjenih nacija i NATO-a” – tridesetsedmogodišnji otac Sava nedavno je napisao na društvenim mrežama.
      Sutradan je napadnut na stranicama vodećih kosovskih albanskih novina „Koha Ditore“.
      “Prema ovom Srbinu, koji ima uticaj na mišljenje javnog mnjenja na zapadu, svi su krivi, osim njegovih zemljaka sa Kosova,” rekao je kolumnista ovog lista Adriatik Keljmendi:
      “Srbi na Kosovu ne rade ništa kako bi dokazali da oni više nisu ti koji su ubijali i uništavali sve što je pripadalo njihovim albanskim susedima.”
      Otac Sava uviđa teškoće u borbi protiv ekstremizma koji često karakteriše politiku – na i o Kosovu.
      “To je poput dijaloga gluvih,” rekao je on, dodirujući tanku kestenjastu bradu:
      “Albanci kažu da Pravoslavna crkva želi da vrati srpsku kontrolu nad Kosovom. U međuvremenu, albanski ekstremisti uništavaju crkve kako bi uklonili kolektivni fokus kojim bi se Srbi privukli da se vrate.”
      Problem, prema njegovom mišljenju, leži u sukobu identiteta koji se već godinama krčka.
      Koliko god obični kosovski Albanci govorili da su voljni da prihvate prisustvo srpske manjine, Sava tvrdi da oni manastire, poput onog u kom je, vide kao pretnju, jer predstavljaju istorijsku vezu Srba sa ovom zemljom.
      “Mi smo trn u oku priče na kojoj Albanci grade svoj nacionalni identitet,” rekao je:
      „Priča u kojoj su nakon Adama i Eve samo Albanci živeli ovde, a svi koji su došli nakon njih su uljezi.“
      Izvor: Kossev
    • Од Милан Ракић,
      U martu mesecu ove godine, prilikom prvog javnog obilaska radova na lovcima MiG-29 koje je Rusija donirala Srbiji, ministar odbrane Aleksandar Vulin je, pomenuvši ove avione prvi put upotrebio oznaku SD odnosno kako je tada rekao „Сербский Доработаны“, što bi trebalo da predstavlja nivo modernizacije tzv. Faze 2 celokupnog procesa prijema, uvođenja u upotrebu, produžetka životnog veka, uvođenja održavanja po stanju i osavremenjavanja celokupne flote MiG-ova 29.

      Faza 2 na novopridošlim avionima (jedan je trenutno na generalnom remontu u Rusiji) trebalo bi, između ostalog da obuhvata procenu njihovog stanja radi produženja životnog veka. Ovi avioni proizvedeni su između 1989. i 1991. a remontovani 2013. i 2014. Njihov vremenski rok rada ističe 2020. i 2021. (7 godina) sem ako do tog vremena ne nalete po 700 sati od završetka remonta. Postojeći avioni su stari 31 godinu, tri primerka bi trebalo da se remontuju ove godine dok četvrti može da leti do 2021. godine ili dok ne naleti 700 sati od remonta 2011. godine (10 godina).
      Radovi na jednom od tri srpska aviona verzije 9.13 / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Osim toga donirane 29-ke dovode se na nivo na koji su osavremenjeni srpski avioni tokom remonta 2008. i 2011. godine. Ministar Vulin je prilikom opisivanja radova na MiG-ovima iz Rusije koristio oznaku SD ali u sasvim novom značenju ove skraćenice, kao što smo već preneli „Сербский Доработаны“.
      To je u stručnoj javnosti unelo dosta zabune jer kompanija RSK MiG već koristi oznaku MiG-29SD za varijantu koja ne odgovara u potpunosti nivou izmena odnosno dorada na avionima iz Rusije ali i onima koji su nasleđeni od bivše Jugoslavije. Do sada je za rusku oznaku SD bilo više tumačenja ali se obično navodi ‘’Самолёт Доработаны’’ (dorađeni avion).
      Zanimljivo je da smo do danas oznaku SD za naše starije avione zvanično čuli samo od bivšeg komandanta RV i PVO generala u penziji Dragana Katanića prilikom njegovog gostovanja u emisiji ‘’Svet sa Sputnjikom’’ juna prošle godine. Međutim ako se pogledaju specifikacije verzije MiG-29SD koje se mogu naći na internet sajtu kompanije RSK MiG može se videti da su srpski avioni koji su remontovani 2008. i 2011. samo delimično na tom nivou.
      Jedine MiG-ove 29SD u svetu koristi Slovačka. Ispred vetrobranskog stakla vidi se 5 antena sistema svoj tuđ BAe Systems AN/APX-113 dok je na leđima antena radio uređaja AN/ARC-210(V). Prema onome što se tamo može pročitati jedini pravi SD u svetu su slovački avioni o kojima je Tango Six već pisao. Naravno MiG nudi mnoge opcije i ugradnju različite opreme po želju naručioca ali možemo konstatovati da su naši avioni ipak skromnije opremljeni od onoga je definisano kod varijante SD.
      MiG-29SD je pre svega namenjen državama koje, ugradnjom određene opreme, žele da svoje 29-ke prilagode NATO i ICAO standardu. U tu opremu spadaju novi sistem svoj-tuđ ili tzv. IFF (Indentification Friend or Foe), sistem satelitske navigacije (GPS), sistem navigacije TACAN, sistem bliže navigacije, sistem za kontrolu sletanja (VOR/ILS), dodatna sredstva komunikacije, magistrala podataka po standardu MIL-STD-1553B.
      Sve navedeno je zapadne proizvodnje dok se u paketu nalazi i ruska oprema, stari prikazivač podataka sa gornjeg elektrooptičkog prikazivača zamenjen je novim višenamenskim prikazivačem u boji, ugrađen je sistem na kome pilot može lakše da vidi veliki broj informacija koji se tiču navigacije i identifikacije a tu su i novi računari za obradu podataka.
      Kokpit srpskog L-18 nakon remonta 2008. Izgled instrument table je gotovo identičan kao na slovačkim MiG-29AS (SD) / Foto: Dimitrije Ostojić Opciono se nudi produženje životnog veka za do 100 procenata i to u zavisnosti od stanja konkrentog aviona, povećanje kapaciteta unutrašnjih rezervoara za gorivo, ugradnju sistema za popunu gorivom u vazduhu, unapređenje ili zamena određenog broja sistema u avionu, remont i transfer održavanja po tehničkom stanju. Dorada aviona se ne mora uraditi u Rusiji već se to može obaviti u državi koja je posao naručila.
      Podsetimo, slovački avioni su dobili deo zapadne opreme koja obuhvata radio stanicu AN/ARC-210(V), sistem svoj-tuđ (IFF) BAe Systems AN/APX-113, sistemi navigacije Rockwell Collins i to VOR/ILS AN/ARN-147, TACAN AN/ARN-153 i GPS MAGR. Od nove opreme ruske proizvodnje tu su višenamenski kolor prikazivač MFI-54, kontrolna konzola PU-29, upravljački pult PUS-29 za prikaz podataka navigacije i identifikacije, novi elektrooptički gornji prikazivač (HUD) ILS-31 i računar BCVM MKV-03. Pored toga slovački jednosedi 9.12 dobili su i mogućnost nošenja spoljašnjih tankova za gorivo PTB-1150 koji se kače na potkrilne nosače.
      Srpski avioni su pre 10 godina dobili deo pomenute ruske opreme koja se spominje kod slovačkih dorađenih 29-ki. Uz to dobili su novoproizvedene sisteme KOLS, navigaciona svetla, GPS i transponder. Kao što smo već preneli 27. jula je poleteo prvi dorađeni donirani MiG-29 iz Rusije (MiG-29A 9.12A 18151) a 1. avgusta dvosed MiG-29UB 18351. Na njima nema spoljašnjih vidljivih promena koje bi ukazivale je izvršeno značajnije osavremenjavanje, vide se samo nova poziciona svetla kao i kod do sada korišćenih aviona. Na jučerašnjoj svečanosti izvršena je njihova primopredaja a već danas se ovi avioni, kako kažu iz RV i PVO, nalaze u stroju.
      Živojin BANKOVIĆ

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×