Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Juanito

Voja Antonić napustio Srbiju u 65. godini: Devedesetih smo makar imali nadu, a čemu sada da se nadamo?

Оцени ову тему

Recommended Posts

Voja Antonić napustio Srbiju u 65. godini: Devedesetih smo makar imali nadu, a čemu sada da se nadamo?

Tvorac legendarnog domaćeg računara "Galaksija" odselio se u Kaliforniju, gde je dobio posao

 

Vojislav Antonić, pronalazač i novinar, tvorac legendarnog domaćeg računara "Galaksija", otkrio je u intervjuu Danasu da je njegovo jugoslovensko čedo (i čudo) ušlo u Muzej istorije računara u Silicijumskoj dolini u Kaliforniji, ali i da je dan pre 65. rođendana napustio zemlju i dobio posao u SAD.

"Period devedesetih bio je strašan, ali smo tada makar imali nadu da će se stvar promeniti kada Miloševićevoj autokratiji dođe neizbežan kraj. Čemu sada da se nadamo? Istina, sad se nešto jasnije vidi kraj Vučićeve tiranije, ali šta je sledeće? Pored ovakvog naroda, svaka vlast će se pretvoriti u ono što vodi državu ka besmislu", kazao je Antonić.

On se na preokret, kaže, odlučio u ozbiljnim godinama, i zaposlio se u kompaniji "Supplyframe". Cilj mu je, navodi, da pripremi teren da tamo pređu i njegovi sinovi Marko i Ivan.

"Nas vetrovi bacaju s kraja na kraj, mi nemamo ni vlast, ni duh, ni kulturu, pa ni narod kojim bismo se tome usprotivili. Naša vlast čini sve da što više mladih obrazovanih ljudi napusti zemlju, kao i da bude što više bednika koji preturaju po kontejnerima, jer je njih lako kupiti jednim sendvičem", rekao je Antonić u intervjuu za današnji broj Danasa.

 

Izvor

Share this post


Link to post
Share on other sites

Miloš Bogdanović:

ŠTA BI SE DESILO KADA BI SE PROMENILA VLAST?

Kao što se naš narod ponadao da će odlaskom Miloševića sa vlasti 5. oktobra 2000. godine društvo krenuti stazom dobrih reformi, tako je i pre jednog veka naš narod poverovao da će samo ubistvo kralja Aleksandra Obrenovića 29. maja 1903. godine da znači istorijsku prekretnicu u bolju budućnost.

Književnik i satiričar Radoje Domanović, koji je i sam trpeo kao žrtva diktature obrenovićevskog režima, nije imao iluzija da bi promene u političkom rukovodstvu zemlje mogle ostvariti željene ideale:

- Šta ćeš sada da pišeš? ― pitali su me mnogi posle 29. maja nekako pakosno ― nema više za tebe materijala!

O publiko srpska, dobričino moja, kako si grdno prosta i naivna.

Prošao je 29. maj, ali smo ostali mi.

Mi isti onakvi kakvi smo i pre bili.

Da je se 29. maj desio nešto u doba koje iznose priče iz “Hiljadu i jedne noći”, onda bi otprilike ovako trebalo da izgleda:

Srbija se raširila do tri mora, po kojima plove naši veliki brodovi. ...

A ljudi? To tek da vidite! Iz ludnice izašli svi zdravi i čitavi, budale se propametile, a već oni što su bili pametni, postali geniji. Na sve strane, na svakom koraku, kud se čovek mrdne i okrene, natrapa na kakvu veličinu prvog reda. ...

Preobrazili se ljudi pa ne možeš da ih poznaš. Pred crkvom gomila ljudi, a već crkva puna. Svi kleče, plaču i lupaju čelom o zemlju.

- Šta je ovo, pobogu?

- To su pokajnici! Grešnici, oni koji su grešili pre 29. maja. Divni ljudi, stidljivi, krotki, pa ne smeju da pogledaju čoveka u oči. Teše ih, kao ljudi, ali ne pomaže.

- Ostavite nas, savest nas grize!! ― reknu tek, pa rukama u grudi.

Kazamati prazni. Sve se prepoštenilo.

Ministri mudri, seljaci dobri, vredni, činovnici spremni i savesni, žandarmi učtivi, pa se na svakog ljubazno nasmeše i krotko oslove: “dozvolite”, “molim najpokornije”. Popovi prosto kao svetitelji; kada ih čovek pogleda, mislio bi da su svetitelji i apostoli Hristovi sišli na zemlju.

Žito i usevi uspevaju divno, prema odluci narodnog parlamenta. I škola i crkva i kancelarija i kasarne sve uređeno, sve dobro. Nigde da čovek može išta primetiti.

Čisto da se boji čovek da ne izumre ovako divna generacija.

Kada bi srećom tako bilo onda bi “Stradija” otišla u penziju, a ja bih pisao kako se pastir i pastirke ljube, kako žubore potočići i priželjkuju slavuji, al‘ ovako ima se šta.” (Radoje Domanović, “Stradija”, broj 1, 1903)

Istorija kao da nikako ne uspeva da nas nauči da političke promene nikada nisu bile u stanju da ostvare mir i blagostanje među ljudima.

Zašto?

Kao što je Domanović primetio, diktator je otišao, ali smo mi ostali isti. Promenila se vlast, ali ne i sam narod. Narod je ostao isti, sa svim onim slabostima mentaliteta koje su dotle bile uzrok njegove krize i zaostalosti i koje će biti uzrok krize i u budućnosti.

Potrebno je da se promenimo mi kao narod.

Ako ja sam učim školu nezainteresovan za gradivo, samo da se provučem, prepisujem na času i na ispitu, pa takav pokvaren karakter prenesem i na posao koji isto tako radim samo da otaljam, površno i neodgovorno; uz prevaru, zabušavanje na poslu i pljačku, ako sam ja sam neradnik i neodgovoran, ne postoji nijedna vlast na svetu, niti i jedna druga sila u svemiru koja može umesto mene samog da odluči da ja postanem čovek.

Još pre 140 godina Svetozar Marković piše kako kao prepreku funkcionisanju socijalizma vidi naš karakter, jer je po njemu "većina radnika u selu i varoši tako je sebična kao što samo može biti životinja koja se zove čovek. Seljaku je većinom ideal da stekne veliku baštinu i da postane gazda, a radniku po varošima većinom je cilj da postane kapitalista ili bar mali buržuj. Još je apsurdnije smatrati izmetke društva kao što su razbojnici, lopovi i uopšte vagabundi kao neki materijal za socijaliste, kao što to čini Bakunjin u svojoj revolucionarnoj revnosti. To su čirevi na društvenom telu od kojih nikad ne može biti zdravo meso. ... Stvar socijalizma propada, jer nema socijalista.” (Svetozar Marković, Odabrani listovi, 64-67)

Svaki sistem propada kada nema ljudi u najuzvišenijem smislu reči čovek. Kada je narod iskvaren i neprosvećen svaki pravni sistem se pretvara u karikaturu od prava, a svaka demokratija u pozorište od demokratije.

“Neispravan je princip da se okovi prava i slobode skidaju bez oslobođenja savesti i da bi ijedna revolucija mogla biti bez reformacije.” (Hegel, Vorlesungen über die Philosophie der Geschichte, s. 558; hrv. prev. str. 404.)

“Ako misliš da je društveno uređenje loše, pa hoćeš da ga popravljaš, znaj da za to ima samo jedan način: da svi ljudi postanu bolji; u tvojoj vlasti je samo jedno: da sam postaneš bolji.” (L. N. Tolstoj)

Šta bi se desilo kada bi se promenila vlast?

Ništa!

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Нажалост, господин Антонић је у праву. Напредњачка беда је ништа друго него одраз нас самих. Ми и немамо ништа боље од "напредњака". 2000. године смо збацили Милошевића и понадали се бољем. За 16 година шта се десило? Ништа, осим што смо од црвених четника добили еврослинавце, од малог војводе добисмо великог евро маршала. Добили смо, дакле, метаморфозу беде, јада и лудила. Оног истог јада и лудила, од којег наивно веровасмо да смо побегли те 2000. године.

Да могу и сам бих са својом породицом отишао...

Share this post


Link to post
Share on other sites

http://www.danas.rs/drustvo.55.html?news_id=358672&title=Sad+se+jasnije+vidi+kraj+Vučićevoj+tiraniji

ceo intervju

Trenutno smo u klinču između kleptokratske vlasti koja uspešno satire obrazovanje i kulturu, i naroda koji je nisko na civilizacijskoj i obrazovnoj skali i kojim je lako manipulisati. Međusobno se odlično podržavaju i stvaraju jaku povratnu spregu koja onemogućava promenu. 

 

štos mene smatra nikada nisam poželela da odem. iskreno se nadam da će svi odliveni mozgovi koji imaju pravo glasa, i mladi i stari, pomoći i glasati na izborima u svojim ambasadama i konzularnim predstavništvima ma koliko da su daleko od mesta prebivališta.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, ana čarnojević рече

http://www.danas.rs/drustvo.55.html?news_id=358672&title=Sad+se+jasnije+vidi+kraj+Vučićevoj+tiraniji

ceo intervju

Trenutno smo u klinču između kleptokratske vlasti koja uspešno satire obrazovanje i kulturu, i naroda koji je nisko na civilizacijskoj i obrazovnoj skali i kojim je lako manipulisati. Međusobno se odlično podržavaju i stvaraju jaku povratnu spregu koja onemogućava promenu. 

 

štos mene smatra nikada nisam poželela da odem. iskreno se nadam da će svi odliveni mozgovi koji imaju pravo glasa, i mladi i stari, pomoći i glasati na izborima u svojim ambasadama i konzularnim predstavništvima ma koliko da su daleko od mesta prebivališta.

Bitno je ko broji glasove.

A ni to ne presuđuje. Milošević nije izgubio od Koštunice 5. oktobra, radikali su imali većinu 2008. , Tadić je ustupio vlast naprednjacima itd.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Tumaralo. рече

Bitno je ko broji glasove.

A ni to ne presuđuje. Milošević nije izgubio od Koštunice 5. oktobra, radikali su imali većinu 2008. , Tadić je ustupio vlast naprednjacima itd.

možda je Tadić ustupio vlast, ne posedujem takve informacije, ali AV je evidentno dominantno pobedio na poslednjim izborima i tu nikakvo sporno brojanje glasova nije moglo mnogo da utiče.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, ana čarnojević рече

možda je Tadić ustupio vlast, ne posedujem takve informacije, ali AV je evidentno dominantno pobedio na poslednjim izborima i tu nikakvo sporno brojanje glasova nije moglo mnogo da utiče.

Ali opšte je poznato da glasaju i mrtvi..

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Снежана рече

Када одавде оду они који знају нешто, остаћемо ми који знамо све :smeh1:

ma nek ide ko gde hoće. ja čekam Kraj sveta u Zemunu i toeto.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Aca je odlicno srocio i objasnio sve ovo, i skroz se slazem, kao sto verujem da se svi uglavnom slazemo oko ovoga.

пре 1 сат, Александар Милојков рече

Нажалост, господин Антонић је у праву. Напредњачка беда је ништа друго него одраз нас самих. Ми и немамо ништа боље од "напредњака". 2000. године смо збацили Милошевића и понадали се бољем. За 16 година шта се десило? Ништа, осим што смо од црвених четника добили еврослинавце, од малог војводе добисмо великог евро маршала. Добили смо, дакле, метаморфозу беде, јада и лудила. Оног истог јада и лудила, од којег наивно веровасмо да смо побегли те 2000. године.

...

Jedino se ne slazem oko poslednjeg: ja ne bih otisao, sve i da imam prilike. Mi smo Srbi uvek znali stici i uteci, ali i na strasnom mestu postojati...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Genije. Mnogo ga poštujem i drago mi je da se izvukao odavde, tamo gde će njegovo znanje biti cenjeno.

Prvi put sam ga upoznao pre 10 godina u Trinaestoj, kada je održao tribinu protiv praznoverja, horoskopa i sličnih gluposti. Onda sam pročitao njegovu knjigu "Da li postoje stvar koje ne postoje". Tri godine kasnije, bio sam na njegovom predavanju iz mikrokontrolera, u Petnici.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах

  • Сличан садржај

    • Од obi-wan,
      https://www.intermagazin.rs/stravicna-analiza-antonica-cinjenice-u-koje-necete-verovati-ko-nam-je-ovo-spremio/
      ...

      ...
      Zamislite Srbiju u kojoj se na jednoj strani nalaze arapski bogataši, na drugoj muslimanska sirotinja, a između njih glavinjaju srpski domoroci koji rade za svakog ko nudi €200 mesečno. Da li vam to liči na „evropsku” zemlju kakvu nam predočava standardna atlantistička propaganda?
      Die Presse je objavio, a srpski mediji su preneli, da „Beč pregovara sa Beogradom o sabirnom centru za migrante koje EU neće”.
      Naime, reč je o uspostavljanju „kampova za proterivanje osoba koje budu dobile negativan odgovor na zahtev za dobijanje azila, a koje su došle preko balkanske rute”.
      Ta lica trebalo bi da budu privremeno „parkirana” u nekoj, za migrante „manje atraktivnoj zemlji”. Projekat, kako ističe „Prese”, bar kada je reč o zemljama EU, direktno podržavaju Danska i Holandija.
      Problem je u tome što je:
      samo 2015. godine kroz Srbiju prošlo više od 600.000 muslimanskih migranata (ovde), a posle toga još desetine hiljada (naše vlasti ne objavljuju podatke); što su bliskoistočni i ostali migranti, od svih evropskih zemalja, baš u Srbiji prvi put registrovani; to znači, prema Sporazumu o readmisiji koji je Srbija sklopila sa EU (2007), da se migranti koji ne dobiju azil u bilo kojoj zemlji EU vraćaju u „sigurnu” zemlju u kojoj su registrovani; u ovom slučaju, to je jedino Srbija. Ne verujete? Mislite da je reč o „opozicionom spinovanju”? Najpre je UNHCR u izveštaju od 21. avgusta 2015. godine proglasilo Makedoniju „nesigurnom trećom zemljom” u koju se, dakle, ne mogu vraćati izbeglice koje su dospele u EU. A prethodno je i Grčka, odlukom Evropskog suda za ljudska prava, proglašena „nesigurnom zemljom”. Otuda za države EU ne postoji mogućnost deportacija migranata ni u Grčku, niti u Makedoniju.
      Srbija je, s druge strane, zaključila 2007. godine sa EU Sporazum o readmisiji (ovde). U njemu stoji (čl. 3) da će „Srbija prihvatiti, na zahtev države članice (EU) bilo kog državljanina treće zemlje koji ne ispunjava uslove za boravak na teritoriji države članice (EU), ukoliko je na osnovu podnetih prima facie dokaza moguće verodostojno pretpostaviti da je u pitanju lice koje je u vreme ulaska posedovalo važeću dozvolu boravka izdatu od strane Srbije”.
      Trebalo bi znati da nijedna zemlja na izbegličkoj ruti nije registrovala migrante pre Srbije. Upravo smo mi svimmigrantima nudili da izaberu koji će od dva papira da potpišu: „za tranzit, ili za azil”. Ogromna većina potpisala je „za tranzit”. To, međutim, znači da se oni koji budu odbijeni u Nemačkoj ili Švedskoj automatski vraćaju u Srbiju.
      Čak i ako migranti nemaju srpski papir, „prima facie dokaz (iz Sporazuma o readmisiji) eufemizam je za neoborivu pravnu fikciju prema kojoj pretpostavka mogućnosti postojanja činjenice formalno figurira kao dokaz”. Prošli su kroz Srbiju koja je jedina izdavala papire – dakle, imaju srpske papire!
      Naravno da EU birokratija ove stvari ozbiljno shvata. Portparolka Evropske komisije Nataša Berto izjavila je još 2015. da će EU po osnovu Sporazuma o readmisiji vratiti u Srbiju sve imigrante koji ne budu dobili utočište u zemljama EU. Isto je potvrdio i komesar za ljudska prava Saveta Evrope Nils Muižnieks: Nemačka će neželjene migrante da vrati Mađarskoj, a ova onda Srbiji.
      U praksi to znači da, kao u slučaju jedne iračke porodice koju je Nemačka odbila, Srbija postaje konačno odredište deportacije (ukoliko imigrant ne želi povratak u zemlju porekla). „Nemačka dakle, kao nekakva turistička agencija, nudi teritoriju Srbije za naseljavanje migranata sa Bliskog istoka”.
      S druge pak strane, Momir Stojanović, svojevremeni predsednik Odbora za bezbednost Skupštine Srbije, još 2015. nagovestio je imperativ izgradnje smeštaja za 400.000 „migranata” na teritoriji Srbije. I Aleksandar Vučić je tada migrantima poručio: „Uvek ste dobrodošli u našu zemlju. Oni koji se odluče da ostanu, dobrodošli su i mi sa tim nemamo problem”.
      Pet dana docnije, tadašnja Poverenica za zaštitu ravnopravnosti otkrila je i moguće lokacije za naseljavanje bliskoistočnih izbeglica u Srbiji. „Njima bi se mogla ponuditi opcija da ostanu u delovima Srbije koji su pusti”, rekla je ona. Na to se nadovezala poslanica Ljiljana Malušić (SNS), član skupštinskih odbora za spoljne poslove i za ljudska i manjinska prava koja je izjavila da je u Srbiji „na desetine hiljada kuća prazno“ i da je „humano“ po tim kućama rasporediti migrante.
      Srpsko društvo demografski ubrzano propada. Svake godine Srbija, zbog negativnog prirodnog priraštaja, gubi oko 35.000 stanovnika (toliko više umre nego što se rodi). Takođe, Srbiju svake godine napusti oko 15.000 ljudi. Srbija je u poslednjih 10 godina izgubila 500.000 stanovnika, a do 2050. godine, po nekim demografskim projekcijama, naša zemlja će imati dva miliona duša manje.
      I baš kako je primetila Poverenica, u Srbiji je 1600 sela prazno, a u selima gde još ima ratara najuspešnije napreduju – groblja. I upravo tu treba naseliti Arape?
      Srbiju, inače, Brisel i Berlin guraju u ćošak koji se zove Zapadni Balkan, „mala Jugoslavija”, kao u bescarinsku zonu u kojoj, kad predamo Kosovo, treba da počnemo da gradimo puteve za Albaniju i da mirno čekamo da nam se evrobirokratija smiluje i pozove nas u EU.
      A Vučićev Srbin-glasač, baš kao kakav Kunta-Kinte koji se prodaje za češalj i ogledalce, nekako i dalje veruje da će Srbija, posle svega, biti ravnopravan član EU i da će, odmah po prijemu, upravo on imati 3.000 evra platu?
      No, ne mogu a da se ne zapitam – da li i taj siroti, srpski, evro-entuzijasta može da poveruje da će Srbiju kao deponiju bliskoistočnih migranata Berlin ili Pariz ikada primiti u EU?
       
      I baš me zanima šta će na to kaže naš kompradorski šljam koji već godinama raspreda priču o tome kako je Srbija „najbolje mesto za provod” mladih Nemaca i Britanaca – misleći pritom na jeftin smeštaj, jeftino piće i jeftine srpske devojke, čiji vrhunac, valjda, treba da bude „Beograd na vodi”.
      Upravo ovih dana je izmeštena železnička stanica iz centra Beograda, kako bi se napravio prostor za nove luksuzne stanove, nove hajklas hotele, marinu za privatne jahte i najveći tržni centar na Balkanu. Kao glavne mušterije očekuju se arapski šeici i drugi orijentalni biznismeni, koji će se, kako zamišlja SNS elita, razbaškariti na desnoj obali Save.
      I sad, zamislite Srbiju u kojoj se na jednoj strani nalaze arapski bogataši, na drugoj muslimanska sirotinja („fukara“), a između njih glavinjaju srpski domoroci koji rade za svakog ko nudi €200 mesečno. Da li vam to liči na „evropsku” zemlju – kakvu nam predočava standardna atlantistička propaganda?
      Ne, to je tipična država „poluperiferije” koja služi kao spremište „rezervne radne snage” potrebne za povremene periode ekonomskog buma u centru evropskog trans-nacionalnog kapitalizma. A mi i naši budući sustanari – Arapi – trebalo bi da imamo funkciju upravo te nemačke „rezervne radne snage”.
      Tako se još jednom pokazuje da gubitak suverenosti ne može biti „na parče”. Narod koji zbog obećavanja boljeg standarda pristane na gubitak makar dela suverenosti, ubrzo dobija kolonijalnu upravu koja je ravnodušna ne samo prema njegovom sve lošijem standardu nego i prema zameni tog istog „desuverenizovanog” naroda nekim drugim narodom.
      I bez obzira na to gde, koliki i kakvi budu „migrantski kampovi za readmisiju” u Srbiji, oni ostaju pokazatelj statusa naše zemlje.
      Za nas nema „evropskog” puta. Ima samo puta u sve dublju EU koloniju.
    • Од Милан Ракић,
      VUČIĆA SA DRŽAVOM IZJEDNAČUJU I NJEGOVI GLASAČI I PARTIJSKA VOJSKA, ALI I SVI ONI KOJI GA DOŽIVLJAVAJU VINOVNIKOM SVEGA LOŠEG U OVOM DRUŠTVU – OD KORUPCIJE, RAZORENIH INSTITUCIJA, ZAROBLJENIH MEDIJA, DO SIROMAŠTVA, PARTIJSKOG ZAPOŠLJAVANJA, ODLASKA LJUDI IZ ZEMLJE. ALI, NIJE ON STVORIO SISTEM, NEGO JE SISTEM PROIZVEO NJEGA. ZATO UTISAK DA BI SE ODLASKOM ALEKSANDRA VUČIĆA SA VLASTI SVE PROMENILO NIJE TOLIKO SNAŽAN, KAO ŠTO JE BIO U SLUČAJU SLOBODANA MILOŠEVIĆA. A DA PROMENI SISTEM, OVO DRUŠTVO IZGLEDA JOŠ NEMA DOVOLJNO SNAGE. TREBALO BI DA SE VRATI U 1990. A TO NIJE NIMALO PRIJATNO. TU JE VUČIĆEVA NAJVEĆA MOĆ

      Petogodišnjaci nisu baš sigurni šta znači popularna ličnost, izgleda da ih roditelji još uspešno čuvaju od jutjubera sa milionskim pregledima i rijaliti programa. Ali, ako im se objasni da popularne ličnosti mogu biti glumci i pevači, pisci dečijih knjiga, pa fudbaleri i neki drugi sportisti, kao i da o njima često slušamo na televiziji i vidimo njihove slike u novinama, onda im je sve mnogo razumljivije. Na pitanje „za koje ste popularne ličnosti čuli", deca poskaču samouvereno: „Vučić! Mesi! Ronaldo!" Tačno tim redom. Nije ovo scena iz čuvene „Kefalice". Tako su potpisnici ovog teksta odgovorila deca iz beogradskog vrtića na jednoj, za njih upriličenoj, novinarskoj radionici. Doduše, bilo je najviše onih koji su uzviknuli: „Vučić!" A dva dečaka su ohrabreno dodala: „Mesi" i „Ronaldo". Znali su bez ikakve zabune da je Aleksandar Vučić predsednik Srbije, a Mesi i Ronaldo – fudbaleri.
      To je generacija dece 2012/2013. rođene u Srbiji, zapravo prva generacija rođena za vakta Aleksandra Vučića i njegove naprednjačke koalicije i koliko god da se roditelji trude da ih što duže sačuvaju od uticaja medija i zadrže u prirodi, ne mogu ih skloniti na drugu planetu. Ovo je, ipak, zemlja u kojoj i sam predsednik države, bar kako je nedavno objavio „Fajnenšel tajms", ima devet televizijskih ekrana u svojoj kancelariji. Razume se da odgovori dece iz vrtića nisu, što vele ovi istraživači, reprezentativan uzorak za zaključke o bilo čemu, ali se ne može reći da nisu valjan znak u kakvoj Srbiji nam deca rastu. Kada je jedna petogodišnja devojčica iz pomenute grupe za neki državni praznik videla da domar kači zastavu Srbije na zgradu obdaništa, uzviknula je: „Mama, vidi, čika Raša opet stavio Vučićevu zastavu!"
      Da li će Aleksandar Vučić za prvu generaciju dece koja je rođena za vreme njegove vlasti ostati samo anegdota iz detinjstva ili će ova deca nastaviti svoj život i školovanje stičući sve značajniju svest o najpopularnijoj ličnosti u zemlji, i te kako zavisi od toga koliko je rano štampan ovaj tekst o Srbiji posle Vučića. I da li je „Srbija posle Vučića" u ovom trenutku zaista naučna fantastika ili je, možda, neka sagledivija budućnost?
      TV TROVAČNICE I NACIONALNA MEGALOMANIJA: Sagovornici „Vremena" nemaju ista viđenja. Novinarka Olja Bećković, na primer, ne veruje da će on ikad otići. Biljana Stepanović, glavna urednica mesečnika „Nova ekonomija", misli da je svođenje računa pomalo preuranjeno, kao i da ćemo do postvučićevskog doba sačekati bar još dve naredne godine, kao i da će šteta biti veća što duže bude ostajao na vlasti (videti antrfile).
      A sociolog Jovo Bakić u razgovoru za „Vreme" kaže da je ova vlast katastrofalna u gotovo svim segmentima, da je društvo kulturno zapuštano trideset godina, da je poslednjih 5-6 godina samo nastavak uvaljivanja u ogoljeni primitivizam i da dno još nismo dotakli: „Ako pođemo od televizija sa nacionalnom pokrivenošću, izuzev RTS-ovog kulturnog programa, sve ostale televizije su duhovne trovačnice. Velika je grehota što RTS, pored svog kulturno-umetničkog programa koji ima, i koji je zaista vredan pažnje, ima i informativni program kreiran po meri vladavine Aleksandra Vučića."
      Nove generacije stasavaju, godine prolaze i uvek može da bude gore, uveren je Bakić. Svojim je ušima, kaže, čuo od odličnih đaka, gimnazijalaca, da oni ne veruju u zvaničnu verziju nacionalne istorije i smatraju da je ono što uče u školi falsifikat takozvane germanske istoriografske škole, koja je namerno izbrisala i prepravila našu istoriju. „Oni su naučili sve što treba i što piše u udžbenicima za ocenu, ali ne veruju u to što piše u njihovim udžbenicima, veruju, naime, da su Srbi narod najstariji. A to je recept za katastrofu", siguran je Bakić.
      Razume se da se ne može naprednjačka koalicija sa Vučićem na čelu optužiti za baš sve loše društvene trendove u zemlji, regionu i svetu, pa ni zato što se đacima više sviđa alternativna Jutjub istorija prema kojoj je „osmomilenijumsko srpsko poreklo zapravo indijsko" ili makar „podunavsko, odakle su Srbi naselili i Evropu i Malu Aziju". Ne može se, međutim, oteti utisku da je vladavina naprednjaka čije je, da tako kažemo, poreklo u staroradikalskom uverenju o velikoj Srbiji, dobrano doprinela toj nekoj klimi „nacionalne megalomanije", o kojoj dalje govori Jovo Bakić.
      „Veliki nacionalisti", nastavlja Bakić, „po pravilu najviše štete naprave sopstvenoj naciji, a to se posebno dešava relativno malobrojnim nacijama kao što je srpska. Svaka nacionalna megalomanija na ovaj ili onaj način šteti. Tako, dok su radikali bili ideološki i politički značajni i uticajni, tada je bilo važno pitanje stvaranja velike Srbije, širenje u prostoru, širenje granica. Danas, kada je uglavnom svima jasno da to nije moguće, nacionalna ideologija više nije horizontalna nego je vertikalna, tačnije, od širenja granica i povećavanja teritorije prešlo se na rast u visinu. Zato se grade kule najviše na Balkanu, pa se postavljaju jarboli čija visina je jedino važna, i na taj način se i sasvim doslovno ostvaruje ideja o nebeskoj Srbiji. Svedoci smo banalizacije nacionalizma. Veličina se postiže na neki drugi način, izgradnjom najvećeg šoping mola na Balkanu, jarbola, kule. To je zapravo nadmetanje u banalnom nacionalizmu koje je u svojoj suštini zatupljujuće".
      Bakić, dalje, podseća da je Srbija društvo u kojem je nejednakost najveća na kontinentu: „Medijana prihoda je 212 evra, to znači da 50 odsto ljudi ima prihode ispod 212 evra, a drugih 50 odsto zaposlenih ima iznad 212 evra prihoda. Tri četvrtine društva ima ispod 312 evra, 80 odsto ne dopire do prosečne plate koja je 400 evra. Svaka priča o naciji je u ovom kontekstu sasvim izlišna. Kakvo dostojanstvo može imati čovek koji prima 212 evra mesečno? Tu je priča o nacionalnom uvredljiva za razum."
      O zaradama govoreći, ovde treba dodati još samo da i ta prosečna mesečna plata u Srbiji koja iznosi 422 evra i do koje ne dopire čak 80 odsto građana Srbije, ne samo da je među najnižima u Evropi, nego je i među najnižima u regionu, kako je ovih dana objavio Demostat u svojoj ekonomskoj analizi. U Velikoj Britaniji neto plata je 1.990 evra, u Francuskoj 2.157, Nemačkoj 3.771, Italiji 1.758, Austriji 2.324, a Danskoj 3.270 evra. I u regionu smo na dnu liste: prosečna plata u BiH je 440 evra, Crnoj Gori 512 evra, Hrvatskoj 832 evra, Sloveniji 1077, Mađarskoj 703 evra, Rumuniji 535 evra, a u Bugarskoj 457 evra. Čak i u Grčkoj, najviše pogođenoj svetskom ekonomskom krizom, u kojoj su sprovedene ozbiljne mere štednje, prosečna plata iznosi 917 evra. Srbija, prema prosečnoj neto plati, bolje stoji samo od Makedonije u kojoj je prosečna zarada 376 evra i Albanije u kojoj je prosečna zarada 378 evra.
      ISTORIJA VS. RAČUNI ZA STRUJU: Zato nimalo ne treba da čudi to što je milion građana Srbije na spiskovima izvršitelja za prinudnu naplatu dugova, uglavnom za komunalne račune. Niti je neobično to što 30.000 ljudi svake godine napušta Srbiju. Računica je sasvim prosta: strani investitori dobijaju subvencije od države Srbije da zapošljavaju uglavnom nekvalifikovanu i jeftinu radnu snagu. Slično se ponaša i država: budući da je ogrezla u partokratiji, od oko 600.000 članova SNS-a većina je zaposlena u javnom sektoru, što znači da je članska karta u SNS-u uslov za radno mesto, a ne kvalifikacije. Za to vreme, predsednik te iste zemlje pred novinarima „Fajnenšel tajmsa" poigrava se istorijskim paralelizmima tumačeći značaj svog imena u Srbiji, upozorava Vašington i Brisel da bi njega neko mogao i da ubije pre nego što ispuni sve što je obećao: „Nijedan Aleksandar nije preživeo na vlasti", rekao je u intervjuu „Fajnenšel tajmsu" kada je na terasi u predsedničkoj palati objašnjavao novinarima da su tu ubijeni kralj Aleksandar i kraljica Draga 1903. Neku nedelju pre je i svojim sunarodnicima predočio da je svestan da mu „Srbi neće oprostiti svoju bolju budućnost i mir" i da će „rešenje Kosova" ujedno biti i njegov „politički kraj". I ko pored tolike navale istorije da brine o računu za struju ili frižideru što samo prazan svetli? Malobrojni kritičari njegove vlasti uvereni su da je tako i jedne i druge (i Zapad i Srbe) pozvao da ga podrže u sledećoj kampanji. Imaće šta da pruži i jednima i drugima.
      „Ja ne mogu da zamislim da on ode", više puta u toku razgovora za „Vreme" ponavlja Olja Bećković. „Ako i dođe taj trenutak da on ode, to će biti jedan uvredljivi bilans. Ovo već predugo traje, nema nikakve granice između istine i laži, dobrog i lošeg, sve je dozvoljeno. Oni koji su promenili 30 partija i 40 mišljenja danas drže predavanje: kako te nije sramota što si promenio mišljenje. Evo, gledam Skupštinu dok razgovaramo i vidim da je Nebojša Stefanović potpuno spreman da nasledi Vučića, već su uveliko spremni da ukoliko on ode, samo nastave isto. Razorene su sve vrednosti, sve institucije, razoreno je ljudsko tkivo, nisu naš problem institucije, nego ljudi. Jer i institucije – čine ljudi. A ljudsko tkivo je razoreno jer je sve svedeno na borbu za goli opstanak. I ljudi su naučeni da u tome nema ništa loše. Ti nemaš mogućnost sad da biraš stranu, da li ćeš svetliju budućnost dočekati s nekim drugim, s kim, u odnosu na koga ti treba da budeš moralan, jak i čvrst, i integrisan, gde je taj reper? A ako ga, recimo, zameni taj neki lider opozicije, pa će nas terati da slavimo, kao otišao Vučić, a došao … ? Ulaže se najneverovatnija energija da devalviraju, kompromituju, unište tog lidera opozicije. Onda će da se dogodi da taj tako uništen, kad više nijedan čovek ne bude uz njega, kad više niko ne bude verovao u njega, onda će da se dogodi da će taj zameniti Vučića. Tad će biti jasno da o tome ne odlučuju građani, nego da o tome odlučuje neko drugi, ko ima interes da nas vređa i vređa bez kraja i konca. To se svodi na ono što nam se uvek gadilo da poverujemo, svodi se na ono da se menjaju po principu ‘ko daje više od onog prethodnog’. I kad potrošimo ovog, kad nam da sve što je mogao, onda ćemo dovesti drugog koji će dati još više, a taj spisak želja šta još treba da damo to ćemo tek da vidimo."
      To što se Vučić trudi da se održi na žici koju mu je Zapad postavio jeste samo svest da bez spoljnopolitičke podrške neće moći da opstane na periferiji svetskog kapitalističkog sistema, misli Jovo Bakić. „Utoliko je njegov sistem opasniji od Miloševićevog. On je učinio sve da dobije spoljnopolitičku podršku i dobio je. U ovom trenutku, jedan od razloga što opozicije faktički nema, što je totalno rasturena, jeste taj što nijedan politički delatnik iz opozicije ne može dobiti političku podršku spolja, tu je Vučić sa svoje tačke gledišta, odigrao mudro. Zavisiće mnogo i od toga koliko će i kada nezadovoljstvo među građanima narasti da se stvori istinska opoziciona snaga, i zavisi od toga hoće li ta opoziciona snaga moći da privuče spoljnopolitičku podršku. To je osnova za promene. A budućnost je krajnje neizvesna."
      Sve one javne institucije u Srbiji (kaže se da je ukupno 11.000 korisnika javnih sredstava, u državnoj upravi i lokalnoj samoupravi, vojsci, policiji, kulturi, prosveti, sudstvu i zdravstvu) u rukama su vladajuće stranke, koja, dakle, upravlja životima 700.000 zaposlenih. Od ovog lepog broja u javnom sektoru dobra većina ima člansku kartu SNS-a i drugih vladajućih partija, dakle, ljudi u javnom sektoru su njegova država u državi, vojska koja obezbeđuje dodatne glasove za svaki izborni ciklus. Ali, ako ćemo pošteno, nije taj sistem izmislio Vučić, sistem je postojao i pre njega, on ga je samo, da tako kažemo, unapredio. Ko je makar malo putovao po Srbiji zna da u svakom mestu u glavnoj ulici ili na samom trgu, kod opštine i suda, postoji i zgrada s partijskim kancelarijama. Jedni te isti gradski šefovi šefuju i u tim kancelarijama, samo se nazivi partija menjaju.
      „Oni koji su tu došli s Vučićevim prethodnicima, oni su se lako prestrojili. To će biti i posle Vučića, ti će se ljudi prestrojiti gde treba. Osim ukoliko ne dođe do nekih značajnijih lomova, što bi bilo poželjno. Oligarhijski sistem su stvorile prethodne vlasti, sad postoji jedan čvrstorukaš na čelu sistema i on ih je sve disciplinovao. Ako se sistem, što ne zavisi od Vučića, značajno ne promeni, on će i sa silaskom Vučića sa vlasti nastaviti da funkcioniše. Pouzdano znam da su na platnom spisku Poreske uprave bili ljudi iz G17+ koji se nisu pojavljivali na poslu, ali su primali platu. I danas znam da postoje ljudi koji su formalno zaposleni po opštinama u Srbiji, primaju platu, ne pojavljuju se na poslu, a jedina kvalifikacija im je članstvo u SNS-u", kaže Jovo Bakić.
      SRASTANJE MAFIJE I DRŽAVE: Vučićeva zabrinjavajuća inovacija je, međutim, prema tumačenju Bakića, „srastanje mafije i države", odnosno, mafija je zarobila državu, a mafija neće otići glasačkim listićima. Kada jednom naprednjaci izgube podršku na izborima, uveren je on, biće postavljeno pitanje: da li se pravi aranžman s mafijom da bi se ovekovečio taj mafijaški sistem ili će se dogoditi krvoproliće sa neizvesnim ishodom. „Slično je bilo i 2000. Tada je napravljen dogovor. Da bi na kraju onaj koji je napravio dogovor platio glavom kad je pokušao da napravi državu. To je ta nesreća, jer s druge strane, upravo je taj dogovor sprečio da u Beogradu 5. oktobra bude najmanje 100 mrtvih. A opet je pitanje kakav bi bio ishod. Dok se ne raskrinka ta mafija vezana za oba kluba, Zvezdu i Partizan, u njihovim upravama, među takozvanim navijačima, mafijašima, koji se zapravo bave trgovinom droge, ugovaraju poslove sa državom, imaju svoje firme, obogatili su se u poslednje tri-četiri godine, pobeđuju na svakom tenderu, ovde se neće nikada i ništa promeniti. Ako se to ne reši, ako ti ljudi budu dobri i nekoj sledećoj vlasti, jer ne zaboravimo oni su bili dobri i 5. oktobra 2000, tu sigurno onda nema ničega, mi kao društvo odmah možemo sebi da potpišemo smrtnu presudu. Jer ti su ljudi zaista mafijaši, oni neće svojevoljno otići u zatvor."
      Zato je Bakić uveren da dan posle zavisi od nekoliko scenarija: „Hoće li biti krvoprolića i u kojim razmerama i kakve će to posledice doneti. To je samo po sebi vrlo traumatično. Dođe li do nagodbe, imaćemo isto ovo što je prisutno godinama, sistem je isti, samo se elita dopunjava novim članovima. To je sistem koji je u interesu moćnim spoljnopolitičkim činiocima i naravno, multinacionalnim kompanijama, imaju ovde jeftinu radnu snagu. Sa stanovišta građana Srbije, to je sve katastrofalno. Izbori su, dakle, očajni, ali ja ne vidim na koji treći način ovo može da se promeni."
      Olja Bećković je pak sigurna da je apsolutno nemoguće da se taj sistem demontira i da posle Miloševića nije došlo ni do jednog demontiranja: „Već nam je ušlo u naviku da pričamo kao da jeste, pa smo sad, eto, nezadovoljni što nije došlo do demontiranja iznutra. Ali upravo smo poslednjih godina svedoci da do demontiranja nije došlo nikako, ni spolja ni iznutra. Sad to gledamo. Hajde za početak da zamislimo ako dođe taj dan, niko više neće ići da gostuje na Pinku. Već je to nemoguće. Hajde, demontirajte Pink i ljude koji rade na Pinku. Kako? Nikad ništa nije demontirano, od političara koji će da pevaju ‚Maj vej’ (Nenad Čanak posle 5. oktobra, uz opasku: „Pa šta, to je sad naš Pink", prim.n) do novinara koji će na isti način da čitaju otvorena pisma istog tog Željka Mitrovića, samo nekom drugom."
      Vučića sa državom izjednačuju i njegovi glasači i partijska vojska, ali i svi oni koji ga doživljavaju vinovnikom svega lošeg u ovom društvu – od korupcije, razorenih institucija, zarobljenih medija, do siromaštva, partijskog zapošljavanja, odlaska ljudi iz zemlje. Ali, nije on stvorio sistem, nego je sistem proizveo njega. Zato utisak da bi se odlaskom Aleksandra Vučića sa vlasti sve promenilo nije toliko snažan, kao što je bio u slučaju Slobodana Miloševića. A da promeni sistem, ovo društvo izgleda još nema dovoljno snage. Trebalo bi da se vrati u 1990. A to nije nimalo prijatno. Tu je Vučićeva najveća moć.

    • Од Милан Ракић,
      Pričao mi jedan pričac

      Bajagina priča   U Srbiju, u Vojvodinu početkom rata došao jedan čovjek. U godinama, ali gord, ponosan, stasit. A opet izbjeglica koja nigdje nije prispjela. Nije tražio ništa. Nikada. Nije molio, nije kumio, nije se prenemagao. Usamljenik jedan, koji je podignutog čela šetao Dunavskom ulicom u Novom Sadu.   A kad padne noć, gdje da prenoći? Ni kučeta, ni mačeta, ni krova nad glavom. A grad i zemlja u koju je došao nikako da ga se sjete. Imali su valjda preča posla. Trebalo je ratovati naokolo i mobilisati mladost po Srbiji. Elem, noći su bile najgore. No, sjeti se naš junak da ima nekakvog rođaka na željeznici i potraži ga. Rođak izbjeglici “obezbijedi” smještaj. Preko noći je samo trebalo ući u neki lokalni voz i odspavati u kupeu. Vozovi ionako nigdje ne idu, a i kad idu to je po vojvođanskom lokalu.   Ali, bilo je tih situacija priča pričac kad se naš junak, usamljena izbjeglica budio u Baru, daleko dole na moru u Crnoj Gori. Pa se ustalilo spavanje na relaciji Novi Sad-Bar, pa je čovjek počeo živjeti u vozu. Zanimljivo je to. Svugdje si, a nigdje. Stalno si negdje, a opet nema te. Mnogo kasnije, gradski oci Novog Sada smilovaše se i dadoše beskućniku neku uđericu u Sremskim Karlovcima. Država ga nikad ni pogledala nije. A on kakav je bio od države je baš zazirao.   I ostala bi ovo jedna od bezbroj priča ugraviranih u ljudski almanah nesreće devedesetih da je ne pamtim po dva detalja. Onaj pričac, koji mi ispriča priču zove se Momčilo. Znate ga kao Bajagu. A, opet, ona usamljena, gorda i ponosna izbjeglica što vozarenjem vara sebe i sudbinu, zvala se Duško. Za sva vremena zove se ČOVJEK Duško Trifunović.   Šta bi dao da si na njegovom mjestu?   "Kada sam došao u Novi Sad ja sam jedno vrijeme spavao u vozu. Nisam imao gdje drugo. Kao izbjeglica ja sam imao tu besplatnu kartu i onda naveče sjednem u voz, onaj što je iz Novog Sada kretao u devet i furam na more, do poslednje stanice. Do Bara. Nisam znao šta ću drugo radit po noći, a ne mogu spavat u parku. A, nisam ni neki noćni čovjek pa da idem po kafanama i barovima, za šta treba i para i zato ti ja fino legnem u voz i probudim se na moru. Tamo kad stignem kupim komad hljeba i jednu riblju konzervu, da miriše na more, umijem se, doručkujem i opet nazad prvim vozom za Novi Sad. Dođem tamo kod Borke u "Prometejevu" knjižaru, gdje sam se najčešće grijao i gdje sam držao torbu sa stvarima, jedinom mojom imovinom, a ona me pita: "Gdje si bio?" Ja joj kažem: Bio sam kod jedne zgodne prijateljice. Kod nje sam noć proveo.   Lažem, ja to. Lažem, jer ne mogu ja njoj pričati te svoje bjedne priče kako nemam gdje spavati, gdje se okupati i gdje držati torbu. Ne mogu, jer ljudi me znaju. Ja sam još 1960. godine dobio "Brankovu nagradu" u Novom Sadu i ja sam tu obilježen kao pjesnik."   Ovako je govorio Duško Trifunović u svom posljednjem intervjuu, koga je dao Branku Stankoviću u emisiji «Kvadratura kruga» na RTS-u.   Priča o paketiću germe i poklonu za dijete   Ali ima jedna još starija, u dubljem zaboravu utopljena priča. Priča o Dušku Trifunoviću, čovjeku koji je svoj život proveo u Sarajevu, koji je ušao u naše glave, naša srca, naše duše, naše čitanke, kao onaj Čika Duško, koji nas je pitao «Šta djeca znaju o zavičaju». I ne, nije ovo priča o Bregoviću, Bijelom dugmetu, Teškoj industriji...Nije to neka pop ikonična storija o kakvoj pikanterije vrijednoj minijaturi, koja se zaturila od nas slijepih kod očiju.   Negdje na početku rata, jedna žena je stajalu u redu u polupraznoj prodavnici u Sarajevu. Na Alipašinom polju. Žena sa trogodišnjom kćerkom. Od svega što su mogle kupiti, uzele su par paketića germe i jedan paketić praška za pecivo. Sve i ništa. To im je jedino osalo na praznim rafovima. Ispred njih na kasi stoji čovjek, a u njegovoj korpi pet kesica grisinija, dvije tegle džema i dvije Frutekove kašice (od krompira). Čovjek je pogledao mladu ženu sa kćerkom, platio svoju «obilatu» korpu fasunge i izašao.   Taj isti čovjek sačekao je da žena i djevojčica izađu iz prodavnice i obratio im se riječima «Da li biste mi učinili jednu veliku uslugu?" Nakon toga, zamolio je ženu da uzme kesu koji je držao kao dar za djevojčicu. Da i to je bio Duško Trifunović.   Po njemu se ništa nije dostojno zvati   Duško Trifunović, najveći gospodin ljudskog uma na našim prostorima, živio je kao skitnica, dok su pojedini mediji po Bosni pisali laži da je ministar kulture u Karadžićevoj vladi i da je ode u slavu snajperista. Da, i tu pljuvačinu je doživio i preživio Duško.   A, znate li da je prije rata, taj naš Čika Duško napisao dramu «Kulin Ban», u slavu naše, bosanske pismenosti? Znate li da drama nikada nigdje nije izvedena? Znate li da se od Sarajeva, pa na dalje po Dušku Trifunoviću ništa ne zove? Jer takva smo mi sorta. Što bi rekao njegov brat po peru Brančilo Ćopić, znaš ti nas, jebo ti nas.    Pa je na kraju skončao čika Duško u najvećoj bijedi, ali su mu od sahrane moćnici u Novom Sadu napravili lokalni spektakl i podigli spomenik na Vidikovcu. Jer, najbolji pjesnik je mrtav pjesnik.   Čika Duško, bili smo ti loši đaci, ništa o zavičaju od tebe naučili nismo. A kako smo se o tebe ogriješili, možda je dobro što se po tebi u ovim našim poganštinama od državica ništa ne zove.   Pa je najbolje za kraj citirati Duška Trifunovića: "Ja odlazim, hvala vam lijepo. Vi se snađite, ako možete."   A ne možemo!
    • Од Поуке.орг инфо,
      Ima onaj vic. Došao Zagrepčanin u Sarajevo, ušao u kafić i naručio:
       
      - Prosim vas jednu kavu!
      - Nema - kaže konobar.
      - Nije Hrvat, možda je Srbin, misli si Zagrepčanin, pa kaže:
      - Moliću jednu kafu!
      - Nema - opet će konobar. Gost je sada siguran da je konobar Bošnjak, pa ispali:
      - Molim vas kahvu!
      - Ma nema, ba, vode, đe’s navro? - odbrusi mu konobar.
       
      A ova je priča potpuno istinita. Došli - Hrvat i još fratar, Srbin - pa još i paroh, s njima i bošnjački hodža, a sva trojica Bosanci, u kafić Kum u Vojniću nedaleko od Karlovca, seli za sto i naručili kavu, kafu i kahvu, piše Jutarnji list.
       
      Ne ispiše ih ni do pola, a već postadoše nerazdvojni prijatelji. Puši fra Ivo hodžine cigarete, jer ga ovaj nudi.
       
      - Ma za rođendan ću ti kupiti šteku - kaže mu fratar.
       
      - Pa danas mi je - odvrati hodža župniku dok mu je iz kutije izvlačio zadnju. - A i ne treba, radije bih u gotovini - komentari[e hodža.
       
      Nakon toga nije bilo načina kojim bi katoličkog sveštenika odvratili da plati sve što smo za stolom Kuma popili. U kafiću u Vojniću bili smo svedoci ovome, ali i brojnim drugim fazonima koje je Bog dao samo Bosancima.
       
      Fra Ivo Bošnjak (36) rođen je u Rami-Prozoru, nakon ređenja 2009. godine tri godine je službovao u Kreševu, isto toliko potom u Dubravi kod Brčkog, pa godinu i pol u Tolisi kod Orašja, te je preko jedne od župa gradišćanskih Hrvata koju je vodio stigao u oktobru prošle godine u Vojnić i preuzeo Župu svetog Antuna Padovanskog, kako bi zamenio bolesnog fratra Antu Ivanovića.
       
      Brine o 2.339 članova svoje župe, a u tih nekoliko meseci koliko je ovde odselilo se petnaestak mladih župljana.
       
      Hodža Admir Muhić (40) je iz Busovače, a od 1992. godine živio je u Puli, prvo radno mesto 1998. mu je u Varaždinu, gde se oženio, a godinu kasnije jednom nedeljno putovao je u Cetingrad da drži veronauku.
       
      Dve godine posle se tamo preselio, a onda za još dve formirao džemat u Bogovolji, preselio se u Maljevac na službu te je od 2008. formiran medžlis Karlovac s tri džemata, a 2012. on je postao glavni imam karlovačkog Medžlisa.
       
      Hodža Muhić voli da piše pesme, nekoliko zbirki je i ukoričio, a široj javnosti postao je poznat nakon toplog i dirljivog pisma dobrodošlice papi Franji prilikom njegove posete Sarajevu 2015. godine. U zadnje dve godine beleži iseljavanje 22 porodice, u školi je broj đaka sa 80 pao na 44.
       
      Baš danas je jedan od najznačajnijih dana otkako je na Kordunu, na groblju u Širokoj Rijeci imaće svečano otvorenje gasulhane (mrtvačnice), a potom u Bogovolji svečanost otvaranja novoizgrađene džamije, prve u Karlovačkoj županiji, a četvrte u Hrvatskoj.
       
      Željko Vidaković (41) rođen je u Zvorniku, nekoliko godina je predavao veronauku u mestu nedaleko od rodnog grada, a onda je 2011. stigao u Vojnić i postao paroh Kolarićko-veljunske parohije, sedište mu je Kolariću, a brine o ljudima na terenu udaljenom 30 kilometara na svaku stranu sveta.
       
      Uglavnom se radi o staračkim domaćinstvima, njih 600 koji izumiru, mladih je malo, a oni koji jesu, gledaju da isele.
       
      Zašto je ovu trojicu dragih i njemu odanih ljudi Svevišnji okupio na mestu gde svoju domovinu mogu gotovo opipati, u pograničnoj opštini Karlovačke županije, on zna najbolje, ali ovaj delić kordunskog prostora koji je kroz istoriju često krvario i najčešće bio ničija zemlja, trebao je baš ovakve ljude, one koji će različitosti početi da spajaju.
      FOTO: FACEBOOK "Vera spaja kroz lepe stvari, ali i kroz probleme koje prolazimo svi. Malo je reći da su međuverski odnosi korektni, jer su oni još i bolji. A što se nas trojice tiče, tu ne treba trošiti reči", slaže se trojac.
       
      - Ma mi smo se kliknuli na prvu. Mentalitet Hrvata, Bošnjaka, pa i Srba s ovih područja je vrlo sličan - dodaje hodža Muhić.
       
      - Sva trojica rođeni u Bosni, mlađi smo ljudi, neopterećeni prošlošću, nemamo kočnica, odrasli smo u multietničkim sredinama, ali i bez obzira na sve to, opet se na kraju sve svodi na jednu stvar: ili jesi čovek, ili nisi čovek, nema to baš puno veze s nacionalnošću - naglašava fratar Ivo.
       
      Ima, dakako i stvari oko kojih se ne slažu. Tako recimo oženjeni efendija i paroh fratra koji je, dakako, u celibatu, kada pričaju o plusevima i minusevima ženidbe teše da ne brine, jer nije on u minusu već su njih dvojica, jer stvar treba sagledati celovito, a ne samo s jedne strane.
       
      - Eh, jel’ prednost ili nedostatak, ne znam ni sam šta bih ti rekao. Kažu mi oni - blago tebi, nemaš žene, pa ne polažeš nikome računa, a ja njima kažem, da nemate žena, kukali bi vi! - kroz smeh priča fra Ivo.
       
      Prvi su prijateljstvo sklopili efendija i paroh, jer su najduže tu.
       
      - Ja sam želeo da otvorim tu priču, pa sam Željka posetio za jedan Uskrs, poželeo sam da mu čestitam iz kolegijalnih razloga, a isto tako sam znao da odem u katoličku crkvu kada je župu vodio fra Tomo. Hteo sam izazvati pozitivan efekt. Pomislio sam, kada dete vidi da hodža, fratar i pop zajedno sede, reći će kod kuće: mama, tata, babo, video sam ih da sede zajedno. Onda su roditelji dužni da mu kažui: i on je čovek, iako nije “naš”! Pozdravi ga napolju, pomozi mu, nasmeši mu se u prolazu, ustani mu u autobusu. Neka ova naša zajednička slika bude takva poruka koja će otići u svet - kaže imam Muhić, dodajući da je na njima da budu glasnogovornici ljudima u potrebi.
       
      Ja ću ovde ugasiti svjetla
       
      - Ako je čovek na ivici i u siromaštvu, on je na pragu da izgubi veru u Boga, znači, mi smo ti koji im moramo pomagati, i duhovno i socijalno i materijalno, da se s njima radujemo i tugujemo. Ako budu morali otići svi, ja ću biti zadnji koji će otići - kaže hodža.
       
      - Ima ovde velikih socijalnih problema, vidim da ima kuća bez vode, pa majka nosi decu da ih kupa na reku ili potok. To je sramota, i to sam rekao načelniku opštine - kaže fra Ivo, slažući se sa svojim kolegama da više brige treba posvetiti mladim ljudima, jer previše ih odlazi trbuhom za kruhom.
       
      Nemoguće je, dodaje Admir, te životne teme odvojiti od verskih, kada su one isprepletene, pa o njima tri prijatelja najčešće i pričaju.
       
      - Imamo drukčije stavove kada je u pitanju Isus, koji po islamskom shvatanju nije razapet i nije uskrsnuo niti da je Merjem (Marija) majka Božja, ali otkuda mi pravo da ja to njima namećem. I nećemo se složiti o politici, ni u sportu, ali ni ne trebamo. Imamo puno više zajedničkih tema koje otvaramo, protiv smo ubistva, krađe, prostitucije, siromaštva, za odgoj i obrazovanje. Neka vernici čuju i vide teme oko kojih se slažemo, pa neka se to prelije na dva načelnika, pa na dvojicu komšija, koji će činiti isto, a onda se na kraju prepoznaje na čoveku je li iskren, ako jest, onda ti je blizak. Niko meni ne garantuje da ću ja u dženet (raj), zašto ne biste i vi, i Ivo i Željko, niko nema garancije, a mi smo tu da pozivamo na dobro i odvraćamo od zla - priča imam Muhić.
       
      Nudi odmah jedan primer iz svakodnevnog života.
       
      Srbin Pajo u njegovom Maljevcu krenuo u menjačnicu sa 63.000 kuna, ali ih  stavio na krov automobila i novac je pao dok je vozio. Naišle su dve nane, jedna od njih bila je dadilja hodžine dece, koja mu se poverila na nalazu. On joj je rekao neka sačuva novac, te da će se ubrzo pročuti ko je bez njega ostao, te su tako i došli do Paje.
       
      - Odemo mi do njega i pitamo ima li bujruma (pitanje jesu li dobrodošli u kuću), kažemo da čujemo da je u nevolji i da možemo pomoći. On je pomislio kako mislimo da skupljamo novac za njega, pa unapjed kaže da ne treba, a ja kažem da nećemo, već da su njegove pare pronađene. Nana iz marame izvadi sve i jednu novčanicu i stavi mu na sto. A on poskoči i kaže: ‘Ima Boga, velik je kao ova kuća’. A ja mu potvrdim rečima Allahu Akbar (Bog je najveći)! Tim usklikom koji neki koriste za stvaranje problema i napade. Ali, i arapski katolici će tim rečima slaviti Božju veličinu - priča hodža Muhić.
       
      - Bio sam nedavno u Australiji, pa tamo živi 200 naroda i sve normalno funkcioniše, a ne znam kako ne bi moglo kod nas gde nas je tri, a trebalo bi ih podeliti na dva - ljude i neljude. Eto, neki dan došli na kafu, pa dolazi njih petero, šestero dece s igrališta na sladoled. Počastio ja njih sve, pa nisam tada pitao ko je tu Hrvat, tko Srbin, a ko Bošnjak - kaže fratar.
       
      Iz toga se njemu, međutim, otvoriše novi problemi, kada su videli da ujak (u BiH tako zovu fratre) časti sladoledom, eto njih još 20 pred njega, pa je Ivo počastio i njih. Ubrzo se, dakako, po celoj školi pročulo da se besplatno dele sladoledi.
       
      Srećom je tada već završilo fratrovo slobodno vreme za kafu.
       
      - Kad sam bio bolestan, veroučitelj i župnik iz Cetingrada molili su se za moje zdravlje, tako eto i nas trojica sada molimo Boga da podari zdravlje fra Anti da može širiti svetlo koje širimo svi - kaže hodža.
       
      Dok tri Bosanca šire ljubav i toleranciju u Hrvatskoj, njihova Bosna vapi za takvim nečim. Što će biti s njom?
       
      - Bosna živi večno, kad je preživela tolike godine, preživeće i ovo. Ponosan sam na nju, ona je moja domovina, toga se ne stidim i nikad je se neću odreći. Ceo moj život vezan je za nju, nikada ni najmanju neugodnost nisam imao tamo, osim jednom, kada su igrali “Željo” i “Zrinski”, a ja navijao za Želju, pa mi je jedan prigovorio - priseća se kroz smeh fra Ivo Bošnjak, inače vatreni hajdukovac.
       
      Zemlja koja Bosne nema
       
      - Mi jesmo izašli iz Bosne, ali ona nikad nije iz nas. Ma kad se samo izgovara ta reč Bosna, puna su je usta, čujete to? Morate se roditi da bi je osećali, nije to samo naziv države, puno je više od toga - pesnički je to objasnio imam
       
      Admir Muhić pa nadodao jednu vlastitu sportsku anegdotu:
       
      - Išao sam jednom na Maksimir da navijam za Dinamo s društvom, pa kad je Dinamo zabio gol Hajduku, mi poskočili. Kako to niko nije učinio osim nas na toj tribini, ubrzo smo shvatili da smo među Hajdukovima navijačima, pa smo se lagano povukli.
       
      - Kakav si u šahu - pita hodža fratra.
       
      - Uh, loš, radije sam za stoni tenis i tenis - odgovori fratar.
       
      - Razmišljam da napravimo neku međuversku ligu u “Čoveče ne ljuti se” - govori hodža.
       
      - Vrlo dobro - podržava ga fratar.
       
      Trebaju, kaže Admir sejati među ljudima dobro, pa će videti šta će niknuti, a moraju biti pažljivi, jer ako negde pogreše to će se vratiti, kao što se svako zlo vrati.
       
      Ima li išta što ih može posvađati?
       
      Nema, iako je jedna stvar izazvala žučnu raspravu, ona na koju nijedan Bosanac ne može ostati imun.
       
      - Zna se šta najviše naljuti Bosanca, dva odsto njih vicevi o Bosancima, tri odsto političari, a 95 odsto burek sa sirom - kaže imam, pa za svaki slučaj još jednom, onako da utvrdi gradivo, naznači da je burek samo onaj s mesom, a svi ostali se zovu po namirnici, sirnica, zeljanica, krompiruša.
       
      A onda smo saznali da paroh Željko, osim s mesom, jede burek sa sirom, a ne sirnicu, jer je nekako u njegovom rodnom Zvorniku zaživelo to mrsko ime.
       
      Krenula su tri pastira da razriješe sve nedoumice oko ove problematike, ali smo ih morali prekinuti jer bi nas na vojničkom trgu uhvatila kiša.
       
      Kurir.rs/Jutarnji/Mario Pušić/Foto: Facebook
    • Од Милан Ракић,
      O našem Ratnom Vazduhoplovstvu se u stranim medijima relativno retko piše a da se s vremena na vreme i tamo nešto vidi i čuje o nama brine se naš vojno-politički komentator Aleksandar Radić koji već više od 25 godina piše za najpoznatji britanski vojni časopis na svetu – Air Forces Monthly (AFM).

      Postojeći srpski MiG-ovi 29 trebalo bi da lete do 2027, Ipak RSK MiG razmatra produženje životnog veka za još 5 godina / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six
      Najnoviji, majski broj AFM-a donosi nam Radićevu priču o trenutnom stanju i perspektivama RV i PVO Vojske Srbije u kome pored brojnog stanja, tipova letelica i formacijskog sastava ima i nekih zanimljivosti koje do sada nisu objavljivane koje smo rešili da prenesemo.
      Polovni MiG-ovi 29 kao privremeno rešenje za lovačku avijaciju / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Ono o čemu se malo pisalo i malo znalo do sada vezano je pre svega za nabavku novog višenamenskog borbenog aviona, ponuda koje smo imali i za polovne vazduhoplove, od svega toga znamo nije bilo ništa i izabrali smo donaciju 6 ruskih polovnih MiG-ova 29 kao privremeno rešenje. Za neke od iznesenih podataka se spekulisalo a sada je dobijena i dosta pouzdana potvrda.
      Tu su zatim neke nove informacije o modernizaciji jurišnika Orao koji je u međuvremenu dobio prioritet u odnosu na školsko-borbeni avion G-4 za čiju modernizaciju su postojali veliki planovi koji nisu realizovani. Kao još jedna zanimljivost koju smo izdvojili, jeste integracija ubojnih sredstava domaće proizvodnje na nemačke helikoptere H145M koji su nabavljeni za RV kao i modernizacija Gazele.
      Izbor novog borbenog aviona
      Sve do pre nekoliko godina RV i PVO je insistiralo da se nabave isključivo novi višenamenski borbeni avioni, tokom jeseni 2010. godine Ministarstvo odbrane dobilo je odgovore na tzv. Zahtev za informacijom (RFI – Request for information) na koji je odgovorilo 6 od 7 proizvođača. Dobijene su ponude za američki F-16C i D, ruske MiG-29M i M2, Su-30, francuski Rafale, evropski EF-2000 i kineski JF-17. Švedski SAAB, za traženu informaciju o Gripenu nije odgovorio.

      FORCE REPORT: Serbian Air Force and Air Defence
      The Serbian Air Force and Air Defence has given itself the goal of putting years of crisis behind it and embarking on the road to recovery, as Aleksandar Radić explains.
      Međutim početkom 2011. pripreme za početak procedure raspisivanja tendera su obustavljene. U međuvremenu je od ruske kompanije RSK MiG dobijena ponuda za 10 bivših mađarskih polovnih MiG-ova 29, ta ponuda je odbijena jer su u obzir dolazili samo novoproizvedeni avioni. Nakon promene vlasti 2012. godine usledio je još jedan pokušaj nabavke novih aviona, u avgustu iste godine u Moskvi je prvi put razgovarano o mogućoj nabavci MiG-ova 29M i M2. Ova ideja je zbog nedostatka novca definitvno napuštena 2015. godine.
      Prototip MiG-29M2 za Siriju (Izdelije 9.47S) koji je 2012. bio na aeromitingu na Batajnici / Foto: RSK MiG Iste godine Srbija se obratila Rusiji za donaciju polovnih MiG-ova 29, kao deo paketa koji je obuhvatao i raketne sisteme za protivvazduhoplovnu odbranu. Odgovor Rusije je bio pozitivan i na proleće 2016. Srbija je bila obaveštena da će dobiti 6 MiG-ova 29 a nakon toga i 30 tenkova T-72 i 30 modernizovanih oklopnih automobila BRDM-2A. Nakon dugotrajnih pregovora s kompanijom Rosoboronoeksport i nekoliko političkih intervencija da se uslovi dogovora poboljšaju, decembra 2016. potpisana su dva ugovora.
      Ovim ugovorima je definisano da 6 ruskih aviona bude dovedeno na standard postojećih srpskih aviona kao i to da svih 10 aviona bude remontovano. Avione su donirale Vazdušno-kosmičke snage Rusije ali je tehnička podrška, koja obuhvata, kako piše Radić, dodatne motore RD-33, rezervne delove, pokrivena komercijalnim ugovorom s Rosoboronoeksportom. Takođe životni vek aviona će biti produžen prvo na 30, zatim na 35 i na kraju na 40 godina. Navedena je i mogućnost odnosno razmatranje produžetka veka i na 45 godina.
      Ono na šta je podsetio Radić, jeste da je predsednik Srbije u decembru 2016. izjavio da će prva dva aviona ući u upotrebu 9 meseci od aktiviranja ugovora a da će radovi na preostala četiri aviona biti završeni dva meseca kasnije. Međutim nakon toga su usledili teški pregovori oko detalja ugovora koji su rešavali pre svega tehnička pitanja i način transporta. Srpska strana je insistirala da se avioni prebace u Srbiju i da se radovi na avionima obave na Batajnici, u saradnji kompanije RSK MIG i domaćeg vazduhoplovnog zavoda “Moma Stanojlović“.
      Nova verzija MiG-a 29 u RV i PVO, Izdelije 9.13 / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Interesantno, Radić navodi da je pre transporta u Srbiju avionima izvađena određena oprema, između ostalog i sistem za identifikaciju “svoj-tuđ“ (IFF). Takođe izneo je informaciju da će radovi na novopridošlim avionima biti gotovi u drugoj polovini 2018. nakon čega će oni ući u upotrebu. U međuvremenu će postojeći avioni morati na remont zbog isteka međuremontnog roka.
      Kada se oni vrate u stroj, na remont će morati i 5 bivših ruskih primeraka, kako kome bude isticao resurs a Srbija će tek 2020. godine imati spremnu eskadrilu od 10 aviona. Već oko 2025. Srbija će morati da izabere novi višenamenski borbeni avion. Spomenuti su i prošlogodišnji pregovori s Belorusijom gde je naveden podatak da su nuđena 4 modernizovana MiG-29BM kao i 4 obične jednosede 29-ke.
      Modernizacija Orla i G-4
      Jurišnici Orao dugo su smatrani neperspektivnim vazduhoplovima zbog nastojanja da se nabave novi višenamenski borbeni avioni koji bi, osim njih, zamenili i postojeće lovačke avione. Prioritet u modernizaciji imao je školsko-borbeni avion G-4 “Super Galeb“ dok je bilo očekivano da Orlovi budu prizemljeni nakon što im je već jednom produžen životni vek. Međutim početkom 2016. godine došlo je do promene plana i odlučeno je da se izvrši modernizacija Orlova nakon čega bi započela i modernizacija G-4.
      Kako Radić navodi, modernizacija je planirana u dve faze i obuhvatiće ugradnju nove elektronske opreme i integraciju novog pre svega domaćeg naoružanja. Ovaj zadatak poveren je Vojno-tehničkom institutu iz Beograda a istovremeno je odlučeno da se obezbede rezervni delovi i hitni remonti u Vazduhoplovnom zavodu “Moma Stanojlović“. Broj operativnih Orlova bi trebao prvo da se poveća na 10 a zatim i na eskadrilu od 14 aviona.
      Prvi Orao na kome su izvršene dorade za ispitivanje naoružanja / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Radić se osvrnuo i na produženje životnog veka Orlova koji je u početku iznosio 24ali je 2010. to produženo na 29 godina. Analiza struktukture aviona pokazala je da se vek dodatno može produžiti na 40 godina a u izuzetnim slučajevima, dakle u zavisnosti od stanja pojedinačnih aviona i do 48 godina odnosno još 8 godina ili 1000 sati naleta nakon remonta. To bi značilo da bi Orlovi koji su proizvedeni između 1985. i 1992. mogli da lete i u 2030-tim.
      Radovi na doradi prvog primerka su završeni krajem 2017. a od elektronske opreme avioni bi između ostalog trebali dobiti tzv. “stakleni“ kokpit i novi napadno/navigacijski sistem. Ispitivanja bi trebala da traju do 2021. godine nakon čega bi bila izvršena modernizacija svih planiranih primeraka. Paralelno VTI radi i na novim vođenim ubojnim sredstvima.
      27. decembra 2017 je s Orla NJ-22 ev. broja 25530 koji je dorađen panelom i prikazivačem za vođenje, izvršeno prvo probno lansiranje inercijalno i televizijski vođene rakete vazduh-zemlja VRVZ-200 koja je nastala na osnovu vođene leteće mete PRM-200 koja je razvijena tokom 70-tih godina prošlog veka.
      Modernizacija G-4 izgubila prioritet, to bi trebalo biti urađeno nakon osavremenjavanja Orla / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Modernizacija školsko-borbenog aviona G-4 prestala je da bude primarna onda kada je bilo jasno da nema ništa od nabavke savremenog višenamenskog borbenog aviona. Studija iz 2007. godine predviđala je digitalizovanu varijantu G-4MD(Modernizovani Digitalizovani) kako bi se u obuci olakšao prelaz na moderni borbeni avion.
      2011. godine Ministarstvo odbrane tražilo je ponude od 11 kompanija za predlog modernizacije G-4 a zanimljivo da su među njima, kako navodi Radić, bile i firme iz Kanade i Južne Koreje. Međutim planirani tender nije realizovan a u međuvremenu je srpska vlada pristupila pregovorima o strateškom partnerstvu s kompanijom Erbas. Memorandum o razumevanju je potpisan 7. oktobra 2016 godine a taj dokument podrazumeva tehnološku podršku za nadogradnju trenažnog i lakog borbenog aviona. Međutim moguće je, kako navodi Radić, da se to ipak odnosi na unapređenog Orla.
      H145M i modernizacija Gazela
      Krajem ove i početkom sledeće godine Srbija će primiti prve helikoptere Erbas H145M. Od 9 naručenih, 6 idu Vojsci Srbije od čega će 4 biti naoružana, jedan će biti za traganje i spasavanje/medicinsku evakuaciju i jedan za prevoz veoma važnih osoba (VIP). Srbija će postati prvi korisnik H145M sa sistemom naoružanja HForce u opciji odnosno Nivoa 1 koji omogućuje upotrebu balističkog naoružanja uz upotrebu nišana i prikazivača na kacigi pilota.
      Prvi H145M za Vojsku Srbije / Foto: Alex Lutz Naoružani H145M će na bočnim stranama nositi aerodinamički kontejner s naoružanjem, svaki kapaciteta od po 200 kg. Prema ugovoru, RV i PVO će koristiti domaće naoružanje, VTI radi s Erbasom na integraciji kontejnera s mitraljezom M87 kalibra 12,7 mm kao i nevođenih raketnih zrna S-8 kalibra 80 mm čija je serijska proizvodnja započeta prošle godine u fabrici Krušik iz Valjeva.
      Postoji opcija za opremanje helikoptera sistemom HForce Nivoa 3 s optoelektronskim sistemom L3 Wescam MX-15 i domaćim protivoklopnim raketama 2T5 dometa 5 km. Srpski H145M će imati sistem za samozaštitu koji uključuje 4 senzora AN/AAR-60 MILDS za detekciju lansirane rakete zemlja-vazduh kao i dva bacača mamaca. Balističku zaštitu sadržaće modularne HPPE ploče koji omogućuju zaustavljanje zrna kalibra 7,62 mm. Biće zaštićena sedišta posade kao i teretna kabina.
      Demontsrator modernizacije helikoptera GAMA / Foto: Živojin Banković, Tango Six RV i PVO planira upotrebu lakih višenamenskih helikoptera Gazela do 2030-tihgodina. Paralelno s sertifikacijom Vazduhoplovnog zavoda ‘’Moma Stanojlović’’ za remont, popravku i održavanje ovih helikoptera, što je deo ugovora s Erbasom, radi se na modernizaciji lake borbene varijante. Pored dorade kabine, iznad kabine je ugrađena multisenzorska platforma koja je zamenila žiro-stabilisani nišan. Takođe biće integrisane i nove protivoklopne rakete 2T5 kao i rakete Pauk s IIR (imagine infrared) tragačem uz prenos signala za navođenje preko fibr-optičkog kabla.
      Živojin BANKOVIĆ

       

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×