Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

александар живаљев

Краљевско венчање на задушнице - да ли су Карађорђевићи и патријарх погрешили?

Оцени ову тему

Recommended Posts

Побуђен текстом г. Јована Ранисављева на сајту "Стање Ствари", консултовах се поводом данашњег вјенчања краљевића Филипа са неким пријатељима озбиљним медијавелистима и канонистима, и закључих да тема "Краљевског вјенчања на Задушнице?" отвара много више питања него што се на први поглед чини. Позивам у помоћ @Zoran Đurović и друге теологе, а можда и историчаре, да се укључе у ову дебату.

Најприје доносим текст г. Ранисављева, затим мој одговор:

Јован Ранисављев: „Краљевско венчање“ на Задушнице

07 субота окт 2017

Posted by Стање ствари in Разномислије

 

Нико да посаветује принца, потомка Карађорђевог, да се на Задушнице не венчава и не праве весеља

kralj-venc.jpg?w=529&h=349

 

До титоизма венчања су се одржавала само Недељом, као нерадним даном и празником. Субота је у нашем народу дан који је посвећен покојницима. Радним данима, посебно петком и средом, нису се венчавали ни највећи безбожници. После титоизма субота је постала дан за венчања, због нерадне недеље, погодне за трежњење.

Ипак су суботе које су биле задушнице заобилажене. Принц, потомак Карађорђев, се венчава. Као монархиста ово могу само да поздравим, посебно што се овај принц увек издвајао по својим манирима и благошћу, а и принчева изабраница је нашег рода.

Али, направљен је пропуст због дана венчања, као када су перјаницу другосрбијанских екстремиста Дубравку Стојановић поставили за пратиљу престолонаследницима Александру и Чарлсу приликом посете Србији – што је био првокласан скандал.

Данас – нико да посаветује да се на Задушнице не венчава и не праве весеља. А ко да их саветује, када их венчава несрећни патријарх?

Ставови изнети у рубрици „Разномислије“ не одражавају нужно и становиште „Стања ствари“

Одговор др Александра Живковића

Господине Јоване, отворили сте многа значајна питања, не замјерите, али чини ми се мало у афекту. Што кажу код нас у Црну Гору каква је то свадба без поломљенијех глава.))
И сам сам мало у афекту, краљевић Александар се није удостојио да позове на вјенчање, нпр мог брата од ујака и мене, који смо пра-пра унуци Марије Петровић, старије сестре Карађорђеве удате у Новаковиће у Маслошеву, а ми смо у Србији најближа остали стричеви „по бабине линије“ краљевићу Филипу, коме нека је на многа и благословена љета овај брак.
Још један мање битан детаљ, професорку Дубравку Стојановић, знам поуздано, као пратњу принцу Чарлсу и Камили није изабрао ни краљевић Александар,ни британски амбасадор, који је имао у виду једну историчарку која далеко боље познаје прошлост Београда, него директно протокол Форин офиса.
А сада озбиљније теме које покреће Ваш напис, због којих сам морао да консултујем историчаре-медиавелисте и канонисте. Ви у основи мислите оно што и већина вјерника: субота је задушни дан, недјеља за весеље. Овдје је додатан проблем што је вјенчање пало на Михољске (Кирјака Отшелника) задушнице. Прво, те задушнице се помињу код светих отаца, али нијесу црквено обавезне, у нашој Помјесној цркви су се обиљежавале само на подручју Карловачке митрополије. Друго, црквено рачунање времена се разликује од свјетовног – у принципу нови дан почиње послије Вечерњег, које није фиксно одређено. Дакле и да је „обична“ субота и да су обавезујуће задушнице, „несрећни патријарх“, како га Ви зовете, а ја мислим срећан да коначно дочека једног ожењеног краљевића, направио би преступ само ако у Саборној цркви није служено вечерње, пре обреда заручења и вјенчања. Ви сте у праву да је пракса код нас била, и до ње се држало врло строго, да се вјенчање обавља у недјељу. Грци имају праксу да суботом послије Вечерњег, када је дакле почела недјеља, праве вјенчање и наравно свадбу. Таква праксу увео је епископ бачки Иринеј у својој епархији деведесетих година. Био сам на таквим вјенчањима и свадбама и морам да признам да су ми дјеловале трезвеније него Вама. Но то је субјективан утисак.
Заправо, како ми објашњавају ови пријатељи средњевјековци и канонисти проблем је са недјељом. Недјеља је дан посвећен Господу, када се као што и име каже ништа не ради, већ се послије литургије по канонима савјетује пребивање у молитви, а најмање се праве светковине и гозбе и то оне које завршавају сексуалним чином као што је свадба. Црква је имала великих проблема, да се снађе између акривије и икономије у примјењивању канона, углавном имамо података да је било и свадби на Дан Господњи, али да су се гозбе ипак препоручивале за суботу, којом се не пости супротно тврдњама неких занесених „ревнитеља“, сачувани подаци о средњовјековним епитимијама у Србији највише говоре о онима који су при суботњим свадбеним пировима, крали, претјеривали у пијанству итд. Но то, опет не значи, ни да је грчка пракса вјенчања послије вечерњег у суботу кад већ је почела недјеља канонски исправна. Има ту још много проблема између свјетовног циклуса смјењивања дана и ноћи и њиховог смјењивања у црквено- молитвеном смислу. Најугроженија је ту, управо, Недјеља, јер су нам од протестанских вјерских школа (којима су они мислили да испуњавају обавезу размишљања о Господу), до праксе „недјељних ручкова“, о квази-либералној шопинг недјељи да и не говорим, остали многи ожиљци на православном поимању времена.
У сваком случају, хвала што сте покренули једну значајну тему.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Једна дигресија: ако је тема "поста суботом" разрјешена, за оне који имају уши да чују, постоји реални проблем код неких вјерника да ли сриједу и петак треба да посте по дневном циклусу времена дан-ноћ, или по црквеном до Вечерње. "Мрсна субота" ту помаже, јер је јасно да се петак пости до поноћи. То је један од примјера како је и народно рачунање времена, утицало на црквено.

Но, и времену у коме је како је изванредно прозрео Борис Пастернак: "Све потонуло у фарисејство", ипак смо обавезни да будемо по Милости Божијој и нашем труду и трезвености, што мање фарисеји. Знамо од самог Господа да "Нијесу људи ради суботе...".

Када је црквено вјенчање у питању, пракса која је релативно касно ушла у Цркву и схваћена као светотајинска, оно за канонисте средњовјековне никада није могло да буде одвојено од гозбе (пира), није ли и сам Господ чудом у Кани Галилејској благословио весеље. Оно што наш народ каже да се радосним поводом окупљамо, а најрадоснији по традицији јесте свадба. Дакле, појашњења ради Црква не осуђује пировање након обреда вјенчања (када ћемо да пирујемо ако не тада?), као што је нпр осуђивала позориште, циркус и слично. (Друга је ствар што се наш живот претворио у непрекидно "Грандово народно весеље", испразно пировање, са елементима Бодријаровског симулакрума.) Зато би, можда више требало инсистирати на везивању праксе вјенчања за Свету литургију, али тако да не буде избјегнута и породично-пријатељска гозба (весеље) у наставку.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 минута, александар живаљев рече

Једна дигресија: ако је тема "поста суботом" разрјешена, за оне који имају уши да чују, постоји реални проблем код неких вјерника да ли сриједу и петак треба да посте по дневном циклусу времена дан-ноћ, или по црквеном до Вечерње. "Мрсна субота" ту помаже, јер је јасно да се петак пости до поноћи. То је један од примјера како је и народно рачунање времена, утицало на црквено.

 

otac A. Đakovac nam je jednom prilikom rekao da se posti do subote posle liturgije. ako ćemo baš pravilno.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 13 минута, ana čarnojević рече

otac A. Đakovac nam je jednom prilikom rekao da se posti do subote posle liturgije. ako ćemo baš pravilno.

Јесте. Надам се да сте свјесни, заправо сигуран сам у то, да овим отварате још једно важно питање, кадаговоримо о ономе што је "баш правилно". У 11. вијеку дошло је до коначне побједе манастирског типика над парохијским типицима (који су раније упражњавани). Ми смо као Помјесна црква од Светог Саве до данас тако функционисали. Народ је наравно тешко подвргнути правилима која важе за иноке. Ни ријетко причешћићевање ни не учествовање у литургији, посебно суботом, нијесу били посљедица неког "литургијског става" наших предака, него плод историјских околности. Не би се ја данас дичио нашом узнапрједовалом литургијском свијешћу у односу на њихово строго придржавање поста. Међугенерацијски односи у исповједању вјере, често се површно разматрају. У овом конкретном случају, поста до петка у поноћ (или сриједу) дјеловала је нека "народна икономија", која није била битно супротстављења црквеном правоживљу.

Но, наравно волио бих да неко компетентнији пише о потреби парохијских типика (пре 10-година била је серија чланака, превода са јелинског, о томе у "Видослову"). Ми смо често на форуму помињали вечерње служење Литургије Пређеосвећених дарова, ту опет имате проблем строгог неузимања хране и пића пре прићешћа, од поноћ тог дана, евентуално по икономији за изнемоглије и старије од поднева).

У вријеме мог дјетињства седамдесетих година нигдје се није служило Васкршње јутрење у поноћ. "Поноћка" је схватана као католички изум. Но народна мудрост и пастирске потребе су ово доста срећно промјениле.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Не знам оклен ова халабука, ал ајд'.

Прво, јуче смо прослављали Свете Краљеве.

Друго, задушнице померају датум, и оно што је требало да се обави, обавило се пре подне.

Венчање је почело касно,око 16 часова, чини ми се.

Share this post


Link to post
Share on other sites

свеједно ако већ држе до иоле неког обичаја, могли су било који други дан обавити венчање. Ако су били спремни да потенцирају то венчање, негде видех чак пуно пута податак да је то прво венчање од 1922 што напросто није истина јер знам да је било доста венчања у Саборној цркви, могли су да избегну да буде то венчање на задушнице, напросто могли су и нису морали да силују да буде баш тад...ево данашњег дивног дана, ево следеће недеље, ено прошле недеље итд.

Share this post


Link to post
Share on other sites

али опет, ако идемо логиком ствари да су у Исусу сви живи, и да треба "оставити мртве да укопавају своје мртве", долазимо до тога да овај несрећни покушај опљувавања Цркве па и Карађорђевића има утемељење у обичном сујеверју, а не у непоштовању мртвих

@александар живаљев, е моји Карађорђевићи, дошли сте на то да вас једна Обреновићка брани, нема шта, виђени сте за Ивањицу :D

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Патријарх Кирил је пред Васкрс дао интервју грчком листу „Етнос тис Киријакис“. Питања су се углавном односила на садашње стање у православном свету, с посебним нагласком на црквено стање у  Украјини, где су расколничке црквене заједнице удружене у једну добиле „аутокефалност“ од Цариградске патријаршије. Свјатејши је изнео своје канонско гледиште, које је иначе познато, и изразио наду да се тамошње стање може исправити.
       
      Грчким читаоцима је упутио следеће речи: „Грчку сам посетио више пута и сваки пут сам осетио да нисам дошао међу туђе, већ међу своју браћу. Вековима су наши народи повезани везама духовног јединства. Верујем да ће нам братски и добри односи између наших Цркава помоћи, уз наше заједничке напоре, да се носимо са трагичном поделом која је погодила нашу заједничку породицу. Нека би Бог молитвама наших заједничких светитеља чувао наше Цркве и наше народе како бисмо имали мир и јединство,“ поручиоје Сверуски Патријарх.
      Он је у наставку истакао да је Руска црква доживела процват, а у парохијском животу Божанска литургија представља срж, да се Руска црква дичи својим социјалним радом у друштву и просветним радом међу младима. Свјатјејши истиче да је у великој мери повећан број епархија, као и епархијских архијереја: „Што је већи број епархија у Цркви, то је јерархија ближа стварном животу и народу.“
       
      Извор: Orthodoxie.com (са енглеског Инфо служба СПЦ)
    • Од Milan Nikolic,
      Патријарх прославио крсну славу, присуствовао Вучић
      Танјуг | 20. април 2019.
      Литургији је присуствовао епископ шабачки Лаврентије, а саслуживао је епископ ремезијански Стефан, викар патријарха српског са свештенством Архиепископије београдско-карловачке

       
      Патријарх српски Иринеј служио је данас на велики хришћански празник Лазарева субота архијерејску литургију у Саборној цркви у Београду, а прослави крсне славе патријарха присустовао је и председник Србије Александар Вучић, наводи Тв Храм.
      Прослави крсне славе патријарха присуствовали су и председавајући Председништва БиХ Милорад Додик, министар спољних послова Ивица Дачић, директор БИА Братислав Гашић, председник САНУ Владимир Костић и бројни други представници верских заједница, културног и јавног живота Србије.
      Литургији је присуствовао епископ шабачки Лаврентије, а саслуживао је епископ ремезијански Стефан, викар патријарха српског са свештенством Архиепископије београдско-карловачке.
      По завршетку литургије, свете тајне причешха и одржане беседе у Патријаршијском дому пресечен је славски колач, а по обичају је приређена и "трпеза љубави".
      Колач је по традицији, у присуству домаћина патријарха српског Иринеја и бројних гостију, пресекао епископ шабачки Лаврентије.
      Владика Лаврентије је патријарху Иринеју пожелео да славу, у радости и здрављу, дочекује са свештеницима и паством "на многаја и благаја љета".



      http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:790242-Патријарх-прославио-крсну-славу-присуствовао-Вучић
    • Од Логос,
      Његова светост Патријарх српски г. Иринеј данас је у Богородичиној цркви у Земуну благословио и отворио Архив СПЦ, пренио је Радио „Слово љубве“. Чин освећења извршио је Патријарх Иринеј уз саслужење протојереја Небојше Тополића, старешине Богородичиног храма, и појање црквеног дечјег хора „Орлићи“ из Батајнице.
       
      Свјатјејшег Патријарха г. Иринеја и чланове Светог архијерејског синода,  директор Архива наше Свете цркве г. Радован Пилиповић упознао је са досадашњим и будућим радовима.
      На око 400 квадратних метара на две етаже уређене просторије су у потпуности оспособљене да Архив крене са пресељењем грађе са звоника у Цркви Светог Марка. Током свих ових година сређивана је грађа и као и простор за ову намену. За све историчаре и истраживаче у новим просторијама биће врата отворена за архивску грађу једне од чувара најстарије црквене и архивске грађе.
      Данашњем чину освећења присуствовали су чланови Светог архијерејског синода: Митрополит загребачко-љубљански г. др Порфирије и Преосвећена господа епископи: новосадски и бачки др Иринеј, шумадијски Јован и ваљевски Милутин као и Епископ ремезијански г. Стефан викар Патријарха Иринеја, главни секретар Синода протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, свештенство неколико Епархија наше Свете цркве.
      Чину освећења присуствовао је протојереј-ставрофор Божо Бакајлић архијерејски намесник земунско-новобеоградски, протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управне канцеларије, чланови грађевинског одбора, сарадници Архива, а придружили су се  управник Патријаршијске библиотеке мр Зоран Недељковић, управник Музеја СПЦ ђакон Владимир Радовановић, уредник листа „Православље“ протођакон  др Дамјан Божић, запослени у Архиву и Патријаршији, директор Архива Србије.

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Са благословом Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, вечерас, 15. априла, у крипти Саборног храма Васкрсења Христовог у Подгорици, ректор Богословије „Св. Кирила и Методија“ у Нишу,  протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, говорио је о лику и дјелу блаженопочившег Патријарха српског г. Павла. Ово вече је одржано у сјећање  десетогодишњице од његовог блаженог уснућа. Својим живим сјећањима на блаженопочившег Патријарха Павла, отац Милутин је све присутне укријепио говорећи о светитељском лику Патријарха Павла.

      На самом почетку вечери присутнима се обратио протојереј-ставрофор мр Велибор Џомић који је представио монографију о старинама Призрена, почивше ауторке Роксанде Тимотијевић, супруге проте Милутина Тимотијевића под називом: ,,Старине Призрена“.
      Прота Велибор је истакао да је дјело протинице од великог значаја и у историјском, али и културолошком смислу. Ауторка ове значајне и јединствене монографије Призрена и његових старина, почивша Роксанда Тимотијевић, рођена је 11. октобра 1933. године у Неготину. Као дипломирани историчар умјетности долази у Призрен септембра 1961. године, гдје ће примити службу кустоса културно-историјских споменика града, у првом реду цркава, за које ће животно бити везана до краја свог живота. Била је дугогодишњи радник Завода за заштиту споменика културе у Призрену.
      Књига о којој је прота Велибор Џомић говорио, а која је штампана са благословом Епископа рашко-призренског Теодосија, настала је управо као плод њеног дугогодишњег студиозног и преданог проучавања споменичког наслијеђа града Призрена. Монографија садржи податке и описе споменика до којих је ауторка долазила посредно, преко писаних података, или непосредно, радом на терену. Многи од обрађених и описаних споменика српског присуства на ширем подручју Призрена су од 1999. године били изложени бруталном скрнављењу или потпуном уништењу. Тиме је вриједност ове монографије већа, јер се неки од обрађених споменика више не могу видјети у аутентичном облику, или су потпуно недоступни заинетресованим истраживачима.
      Након обраћања проте Велибора, протојереј Предраг Шћепановић је поздравио све присутне и заблагодарио уваженом госту, проти Милутину Тимотијевићу, како на љубави, тако и на труду и издвојеном времену да дође и подијели своју благу и топлу ријеч са хришћанском заједницом у Подгорици.
      О животу, протканом радом, врлином, молитвом, какав је уистину и био живот Патријарха Павла, неисцрпно је бесједио ректор нишке Богословије – отац Милутин Тимотијевић, који је, као ондашњи ректор Призренске богословије, био дугогодишњи сарадник Патријарха Павла.
      „Мој први сусрет са Патријархом Павлом, био је у септембру 1950. када је дошао за професора Призренске богословије, а ја сам био ученик другог разреда. Тада када је тадашњи јерођакон Павле дошао, унео је нешто ново у живот школе. Он је један несвакидашњи човек и оставио је несвакидашњи утисак и као наставник и као васпитач. Био је веома ауторитативан, а истовремено некако нам је био веома близак. Били смо слободни да га питамо оно што не знамо, а често и оно што знамо само да би га слушали и видели како се он са таквом озбиљношћу упиње да објасни ствари које смо га питали“, подсјетио је прота Тимотијевић.
      Тада, како прота Милутин наводи, у то вријеме, јерођакон Павле отишао је из Призрена као архиђакон, па су се њихови животни путеви поново укрстили 1962. године, када је протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић постављен од стране Светог синода за наставника Богословије у Призрену.
      „Тих 29 година имао сам благослов Божији да из непосредне близине видим град који на гори стоји, како путује, касније наш Свети Патријарх,  кроз све врлине и подвиге, у човјека, у мјеру раста пуноће Христове. У свему је био њему узор Свети Апостол Павле, чије име носи. Устајао је у 4 сата изјутра, вршио је своје монашко правило увијек, без одступања. Људи из његовог комшилука су често гледали како владика Павле, одмах послије 4 сата, чисти снијег око своје Епископије. У 6:30 тачно је био у цркви, у олтару цркве, када би почињала јутрења. Ми смо сви били ту да узмемо благослов а он одлази за пјевницу и заједно са ђацима пјева или им помаже и показује“, присјећао се прота Милутин.
      Патријарх Павле је, како је навео о. Милутин, примао многе посјетиоце. Међу њима су били монаси, свештеници, грађани који би се код њега обрели без икакве ннајаве. Послије ручка, који је био око 13 часова, одлазио би у подрум онака и тамо ручно стругао тестером дрва. То је била његова гимнастика. Послије 19 часова, бивао би уморан, али се бавио ручним радом. Поправљао је јеванђеља, крстове, свештене ствари из цркава своје Епархије, коричење књига и друге ствари, мијењао сијалице, браве, кваке, ципеле поправљао, а у 22 часова је одлазио на спавање.
      „Кревет му је био дрвени, сламарица у којој је слама или шаша од кукурузовине, покривао се зими гуњом. Поред кревета сам запазио отиске од метанија тако да је рукама својим дохватао онај патос. Ту је било углачано и видело се где је стајао ногама, увек у исто време и на исти начин. Тако је и у цркви стајао, никада се није премештао са ноге на ногу, него је увек на обе ноге стајао мирно, и тако је богослужење одстајао“, навео је, између осталог, прота Тимотијевић.
      У свом даљем излагању он је указао на многобројне врлине нашег Патријарха Павла. На његову скромност, једноставност, молитвеност, велико човјекољубље.
      „То бејаше човек Господа Исуса Христа кога он љубљаше, а љубио га је због тога што је био изнад свега што је овоземаљско, љубио је богочовека Христа. Он је подвижник. Подвижништвом својим задивио је све нас који смо били близу њега и који смо осетили његове молитве. Био је и мученик, добровољни мученик, јер је толико година на страшном месту, на Косову и Метохији, издржао толике притиске са свих страна и од својих и од туђих, и није се поколебао“, надахнуто је излагао протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић.

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Create New...