Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

александар живаљев

Краљевско венчање на задушнице - да ли су Карађорђевићи и патријарх погрешили?

Оцени ову тему

Recommended Posts

Побуђен текстом г. Јована Ранисављева на сајту "Стање Ствари", консултовах се поводом данашњег вјенчања краљевића Филипа са неким пријатељима озбиљним медијавелистима и канонистима, и закључих да тема "Краљевског вјенчања на Задушнице?" отвара много више питања него што се на први поглед чини. Позивам у помоћ @Zoran Đurović и друге теологе, а можда и историчаре, да се укључе у ову дебату.

Најприје доносим текст г. Ранисављева, затим мој одговор:

Јован Ранисављев: „Краљевско венчање“ на Задушнице

07 субота окт 2017

Posted by Стање ствари in Разномислије

 

Нико да посаветује принца, потомка Карађорђевог, да се на Задушнице не венчава и не праве весеља

kralj-venc.jpg?w=529&h=349

 

До титоизма венчања су се одржавала само Недељом, као нерадним даном и празником. Субота је у нашем народу дан који је посвећен покојницима. Радним данима, посебно петком и средом, нису се венчавали ни највећи безбожници. После титоизма субота је постала дан за венчања, због нерадне недеље, погодне за трежњење.

Ипак су суботе које су биле задушнице заобилажене. Принц, потомак Карађорђев, се венчава. Као монархиста ово могу само да поздравим, посебно што се овај принц увек издвајао по својим манирима и благошћу, а и принчева изабраница је нашег рода.

Али, направљен је пропуст због дана венчања, као када су перјаницу другосрбијанских екстремиста Дубравку Стојановић поставили за пратиљу престолонаследницима Александру и Чарлсу приликом посете Србији – што је био првокласан скандал.

Данас – нико да посаветује да се на Задушнице не венчава и не праве весеља. А ко да их саветује, када их венчава несрећни патријарх?

Ставови изнети у рубрици „Разномислије“ не одражавају нужно и становиште „Стања ствари“

Одговор др Александра Живковића

Господине Јоване, отворили сте многа значајна питања, не замјерите, али чини ми се мало у афекту. Што кажу код нас у Црну Гору каква је то свадба без поломљенијех глава.))
И сам сам мало у афекту, краљевић Александар се није удостојио да позове на вјенчање, нпр мог брата од ујака и мене, који смо пра-пра унуци Марије Петровић, старије сестре Карађорђеве удате у Новаковиће у Маслошеву, а ми смо у Србији најближа остали стричеви „по бабине линије“ краљевићу Филипу, коме нека је на многа и благословена љета овај брак.
Још један мање битан детаљ, професорку Дубравку Стојановић, знам поуздано, као пратњу принцу Чарлсу и Камили није изабрао ни краљевић Александар,ни британски амбасадор, који је имао у виду једну историчарку која далеко боље познаје прошлост Београда, него директно протокол Форин офиса.
А сада озбиљније теме које покреће Ваш напис, због којих сам морао да консултујем историчаре-медиавелисте и канонисте. Ви у основи мислите оно што и већина вјерника: субота је задушни дан, недјеља за весеље. Овдје је додатан проблем што је вјенчање пало на Михољске (Кирјака Отшелника) задушнице. Прво, те задушнице се помињу код светих отаца, али нијесу црквено обавезне, у нашој Помјесној цркви су се обиљежавале само на подручју Карловачке митрополије. Друго, црквено рачунање времена се разликује од свјетовног – у принципу нови дан почиње послије Вечерњег, које није фиксно одређено. Дакле и да је „обична“ субота и да су обавезујуће задушнице, „несрећни патријарх“, како га Ви зовете, а ја мислим срећан да коначно дочека једног ожењеног краљевића, направио би преступ само ако у Саборној цркви није служено вечерње, пре обреда заручења и вјенчања. Ви сте у праву да је пракса код нас била, и до ње се држало врло строго, да се вјенчање обавља у недјељу. Грци имају праксу да суботом послије Вечерњег, када је дакле почела недјеља, праве вјенчање и наравно свадбу. Таква праксу увео је епископ бачки Иринеј у својој епархији деведесетих година. Био сам на таквим вјенчањима и свадбама и морам да признам да су ми дјеловале трезвеније него Вама. Но то је субјективан утисак.
Заправо, како ми објашњавају ови пријатељи средњевјековци и канонисти проблем је са недјељом. Недјеља је дан посвећен Господу, када се као што и име каже ништа не ради, већ се послије литургије по канонима савјетује пребивање у молитви, а најмање се праве светковине и гозбе и то оне које завршавају сексуалним чином као што је свадба. Црква је имала великих проблема, да се снађе између акривије и икономије у примјењивању канона, углавном имамо података да је било и свадби на Дан Господњи, али да су се гозбе ипак препоручивале за суботу, којом се не пости супротно тврдњама неких занесених „ревнитеља“, сачувани подаци о средњовјековним епитимијама у Србији највише говоре о онима који су при суботњим свадбеним пировима, крали, претјеривали у пијанству итд. Но то, опет не значи, ни да је грчка пракса вјенчања послије вечерњег у суботу кад већ је почела недјеља канонски исправна. Има ту још много проблема између свјетовног циклуса смјењивања дана и ноћи и њиховог смјењивања у црквено- молитвеном смислу. Најугроженија је ту, управо, Недјеља, јер су нам од протестанских вјерских школа (којима су они мислили да испуњавају обавезу размишљања о Господу), до праксе „недјељних ручкова“, о квази-либералној шопинг недјељи да и не говорим, остали многи ожиљци на православном поимању времена.
У сваком случају, хвала што сте покренули једну значајну тему.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Једна дигресија: ако је тема "поста суботом" разрјешена, за оне који имају уши да чују, постоји реални проблем код неких вјерника да ли сриједу и петак треба да посте по дневном циклусу времена дан-ноћ, или по црквеном до Вечерње. "Мрсна субота" ту помаже, јер је јасно да се петак пости до поноћи. То је један од примјера како је и народно рачунање времена, утицало на црквено.

Но, и времену у коме је како је изванредно прозрео Борис Пастернак: "Све потонуло у фарисејство", ипак смо обавезни да будемо по Милости Божијој и нашем труду и трезвености, што мање фарисеји. Знамо од самог Господа да "Нијесу људи ради суботе...".

Када је црквено вјенчање у питању, пракса која је релативно касно ушла у Цркву и схваћена као светотајинска, оно за канонисте средњовјековне никада није могло да буде одвојено од гозбе (пира), није ли и сам Господ чудом у Кани Галилејској благословио весеље. Оно што наш народ каже да се радосним поводом окупљамо, а најрадоснији по традицији јесте свадба. Дакле, појашњења ради Црква не осуђује пировање након обреда вјенчања (када ћемо да пирујемо ако не тада?), као што је нпр осуђивала позориште, циркус и слично. (Друга је ствар што се наш живот претворио у непрекидно "Грандово народно весеље", испразно пировање, са елементима Бодријаровског симулакрума.) Зато би, можда више требало инсистирати на везивању праксе вјенчања за Свету литургију, али тако да не буде избјегнута и породично-пријатељска гозба (весеље) у наставку.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 минута, александар живаљев рече

Једна дигресија: ако је тема "поста суботом" разрјешена, за оне који имају уши да чују, постоји реални проблем код неких вјерника да ли сриједу и петак треба да посте по дневном циклусу времена дан-ноћ, или по црквеном до Вечерње. "Мрсна субота" ту помаже, јер је јасно да се петак пости до поноћи. То је један од примјера како је и народно рачунање времена, утицало на црквено.

 

otac A. Đakovac nam je jednom prilikom rekao da se posti do subote posle liturgije. ako ćemo baš pravilno.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 13 минута, ana čarnojević рече

otac A. Đakovac nam je jednom prilikom rekao da se posti do subote posle liturgije. ako ćemo baš pravilno.

Јесте. Надам се да сте свјесни, заправо сигуран сам у то, да овим отварате још једно важно питање, кадаговоримо о ономе што је "баш правилно". У 11. вијеку дошло је до коначне побједе манастирског типика над парохијским типицима (који су раније упражњавани). Ми смо као Помјесна црква од Светог Саве до данас тако функционисали. Народ је наравно тешко подвргнути правилима која важе за иноке. Ни ријетко причешћићевање ни не учествовање у литургији, посебно суботом, нијесу били посљедица неког "литургијског става" наших предака, него плод историјских околности. Не би се ја данас дичио нашом узнапрједовалом литургијском свијешћу у односу на њихово строго придржавање поста. Међугенерацијски односи у исповједању вјере, често се површно разматрају. У овом конкретном случају, поста до петка у поноћ (или сриједу) дјеловала је нека "народна икономија", која није била битно супротстављења црквеном правоживљу.

Но, наравно волио бих да неко компетентнији пише о потреби парохијских типика (пре 10-година била је серија чланака, превода са јелинског, о томе у "Видослову"). Ми смо често на форуму помињали вечерње служење Литургије Пређеосвећених дарова, ту опет имате проблем строгог неузимања хране и пића пре прићешћа, од поноћ тог дана, евентуално по икономији за изнемоглије и старије од поднева).

У вријеме мог дјетињства седамдесетих година нигдје се није служило Васкршње јутрење у поноћ. "Поноћка" је схватана као католички изум. Но народна мудрост и пастирске потребе су ово доста срећно промјениле.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Не знам оклен ова халабука, ал ајд'.

Прво, јуче смо прослављали Свете Краљеве.

Друго, задушнице померају датум, и оно што је требало да се обави, обавило се пре подне.

Венчање је почело касно,око 16 часова, чини ми се.

Share this post


Link to post
Share on other sites

свеједно ако већ држе до иоле неког обичаја, могли су било који други дан обавити венчање. Ако су били спремни да потенцирају то венчање, негде видех чак пуно пута податак да је то прво венчање од 1922 што напросто није истина јер знам да је било доста венчања у Саборној цркви, могли су да избегну да буде то венчање на задушнице, напросто могли су и нису морали да силују да буде баш тад...ево данашњег дивног дана, ево следеће недеље, ено прошле недеље итд.

Share this post


Link to post
Share on other sites

али опет, ако идемо логиком ствари да су у Исусу сви живи, и да треба "оставити мртве да укопавају своје мртве", долазимо до тога да овај несрећни покушај опљувавања Цркве па и Карађорђевића има утемељење у обичном сујеверју, а не у непоштовању мртвих

@александар живаљев, е моји Карађорђевићи, дошли сте на то да вас једна Обреновићка брани, нема шта, виђени сте за Ивањицу :D

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У другу недељу Часног поста, 24. марта 2019. године Његова Светост Патријарх српски Г.Г. Иринеј началствовао је Светом архијерејском Литургијом у нишком Саборном храму Слиласка Светог Духа на апостоле уз саслуживање Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г. Г. Арсенија. На Светој Литургији је служен и парастос настрадалима у НАТО агресији током 78 дана бомбардовања Савезне Републике Југославије 1999. године. 

      Your browser does not support the HTML5 audio tag.
      -ФОТОГАЛЕРИЈА-
       
      Патријарху српском и Владики нишком саслуживали су протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор Богословије Светог Кирила и Методија у Нишу, протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић, старешина Саборног храма, протојереј-ставрофор Ненад Микић, протојереј Борислав Стаменковић, протојереј Миодраг Павловић, протојереј Владица Савић, протођакон Стеван Кричка, службеник Епархијског управог одбора и ђакон Ђорђе Филиповић, секретар Епископа нишког.
      Благољепију богослужења допринело је и појање Црквено-певачке дружине "Бранко" из Ниша вођено диригентом госпођом Саром Цинцаревић.
      На Светој Литургији данас је читан одељак из Јеванђеља по Марку (2. глава, од 1. до 12. стиха), о времену Великог поста и одељак из Јеванђеља по Јовану, који говори о Христу као добром пастиру (одељак о Светом Григорију Палами). 
      Као и увек свештенство и верни народ са великом радошћу су дочекали Сватјејшег Патријарха, а Саборни храм је био испуњен верницима, који су у великом броју приступили и Светим Тајнама Христовима.
      Након причешћа и заамвоне молитве Патријех српски служио је парастос жртвама НАТО бомбардовања, након које је Његова Светост одржао надахнуту беседу подсетивши нас да за сваку болест и муку која нас снађе узрок морамо тражити најпре у себи и да време Великог поста управо треба да нам служи да се загледамо у себе и видимо ко је то са нама - Бог или они који су отпали од Бога, јер како је рекао Светјејши патријарх "ми никада нисмо сами". 
      Патријарх спрски је подсетио окупљени верни народ да и да молитва у заједници има велику моћ пред лицем Божјим и да кад дође недеља, треба оставити све друге послове и доћи у храм да се заједнички Богу молимо.
      Епископ нишки Г.Г. Арсеније је након тога пожелео добродошлицу и благодарио Његовој Светости Патријарху српском у има Епархије нишке и Града Ниша на данашњој Светој Литургији, на молитви за пострадале у НАТО агресији на нашу земљу и на дивним речима Јеванђелске поуке.
      Светој архијерејској Литургији и парастосу присуствовали су и градоначелник Ниша господин Дарко Булатовић и командант Копнене војске генерал-потпуковник господин Милосав Симовић.
       
      Извор: Епархија нишка
    • Од Логос,
      Надамо се да ће нам Русија помоћи да сачувамо Косово, које је српски Јерусалим, рекао је данас Патријарх српски г. Иринеј, који је са представницима компаније „Гаспромњефт“ потписао споразум о наставку руског учешћа у извођењу радова на унутрашњој мозаичкој декорацији Храма Светог Саве.

      Патријарх је подсетио да је Русија кроз векове помагала Србији, приметивши да је руски народ моћан и велики, а српски мали, „али има ту срећу да свој мали чамац везује за велики руски брод“. Руски престо је, према речима Патријарха Иринеја, увек имао разумевања за наше потребе и притицао нам у помоћ кад смо били у најтрагичнијем тренутку, а захваљујући цару Николају Другом Србија је опстала 1915/16. године.
      Онда кад нам Русија није могла помоћи онолико колико смо очекивали, како је рекао, није нам никад одмогла, за разлику од наших других савезника.
      „И данас се Србија налази у доста тешком положају, окружена бившим пријатељима. Зато нам је руска помоћ потребна и ми ту помоћ очекујемо, пре свега да сачувамо Косово које је за наш народ српски Јерусалим и света земља. Све што је вредно у српској култури тамо има свој почетак. Не можемо се никад одрећи Косова и надамо се да ће нам у томе помоћи Русија колико може – а може много“, навео је Патријарх српски г. Иринеј.
      Он је констатовао да некадашњи пријатељи Србије данас заборављају то пријатељство и савезништво.
      „Ми смо увек били на правој страни, а данас праве стране нема. Бивши пријатељи показују своје друго лице и неки свој интерес који није у правди“, додао је Патријарх Иринеј.

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Дана 15. марта 2019. године, у петак прве недеље Великог поста, Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Господин Кирил служио је Литургију Пређеосвећених Дарова у Успењском храму Свето-Тројичке Сергијеве Лавре. По завршетку богослужења поглавар Руске Православне Цркве се обратио верницима одржавши проповед.
      У име Оца и Сина и Светога Духа!
      Завршава се прва недеља четрдесетодневног попришта Великог поста, која има изузетан значај у духовном животу православаца. Имали смо прилику, нарочито они који могу да долазе у храм свакодневно – да се погрузимо у највећу духовну мудрост, растворену у песмама и молитвама, и у благодат која је присутна у храму Божијем и силази на заједницу која се моли у ове свете и велике дане.
      Духовни жар прве седмице Великог поста не може се проширити и на следеће недеље, али нам искуство које стичемо у току првих седам дана поста помаже да задржимо мисли и осећања која су по милости Божијој многи од нас стекли долазећи у храм Божији у ове свете дане.
      Данас обраћамо пажњу на подвиг светог великомученика Теодора. А мученички подвизи су оно што нам показује саму суштину хришћанства, јер за Христа може да положи живот само онај ко живи Христом.
      Често испробавамо на себи оно што сазнамо из живота светих мученика питајући се: а шта бих ја урадио на њиховом месту? Да ли бих могао да дочекам смрт и мучења исто као они? То је природна мисао која долази сваком човеку који пажљиво слуша о великом подвигу светих мученика. И ова мисао не треба да остане само мисао. На срећу, данас нас нико не позива на мучеништво, на страдање, али само исповедање Христа у сваком времену, а можда посебно данас, захтева храброст, захтева верност Господу, захтева духовну снагу. И ако је у стара времена ова снага била потребна да би се савладале физичке муке, данас треба да савладамо мноштво искушења и саблазни који нас гурају на широк, лак и комфоран пут, пун задовољстава и задовољења страсти.
      Да бисмо данас остали верни Христу потребно је исто толико снаге, исто толико будности, исто толико спремности да се разапнемо са Господом и да живимо у складу с Његовим законом – упркос свему ономе што постоји у савременом животу. Зато подвиг мученика за нас увек треба да остане звезда-водиља и пример за то како да останемо верни Христу у свим околностима, како да идемо за Њим чак и онда кад нас људи из околине не схватају и кад не деле наша стремљења. И нека би нам Господ помогао да носимо свој животни крст, црпећи снагу у примеру светих мученика, светих исповедника, и остајући верни Христу, чак до смрти. Амин.
       
      Извор: Православие.ру
    • Од Логос,
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 16. марта 2019. године, на Теодорову суботу, свету архијерејску Литургију у цркви Светог Марка у Београду.




       
       
    • Од Логос,
      Две су слободе, браћо и сестре, и два ропства. Једно је слобода ова светска, овога света, а друга је слобода греха. Једно је, дакле, ропство у овом свету од људи злочинаца, и уопште од оних силника овога света, а друго је ропство од греха.

      Сигурно је да смо ми и тела, да смо и земаљски, и треба нам слобода у овоме свету. Колико је за наш народ и за друге правдољубиве и истинољубиве народе, потребна слобода! Али ми смо и душе и за нас је потребна слобода од греха. Она прва слобода, као и живот, проћи ће и пролази. Али слобода греха, слобода праведника никада, и она нас уједињује са свима светима у Царству Небеском.
      Водити рачуна дакле да не будемо робови греха. Ви знате и по себи и по другима какво је то ропство. Најмање, да тако кажем, страсти које добијемо - колико је то ропство! Узмите само пушача, пијаницу, да не говоримо о другим гресима, блуду и злочинима. Колико је то и какво робље!

      Патријарх српски Павле
       
      *Преузето из књиге Живот по Јеванђељу, Патријарх српски Павле, Народна и универзитетска библиотека у Приштини и Арс Либри, Београд,1998.
×
×
  • Create New...