Jump to content

Шта знамо о Светомихољској метохији?


Препоручена порука

Светомихољска метохија основана је око манастира Светог Архангела Михаила на превлаци, са благословом Светог Саве Немањића 1219 године. Обухватала је велико подручије насељено Србима, Грцима као већином од Будве до Дубровника. Са царским градом Котором који је старији од Дубровника и Михољском Превлаком као сабориштем најумнијих Срба и вере. Касније су млеци заузели простор и почели брисати трагове православља који су ипак опстали и обанављају се локалним трудом. 

Нема литературе скоро уопште на ову тему, ради се заправо о највећем светилишту Срба у данашњој Црног Гори и Далмацији. Постоји преко 40 светаца и мученика Српске Православне Цркве из овог места да сам ја прочитао. Ови светитељи су 500 година пре Петровића и Цетињске Митрополије чували бакљу Српства и Православне вере.

Сајт манастира Светом Архангелу Михаилу који се обнавља: http://www.manastirprevlaka.me/

Слике рушевина манастира и икона великомученика који су отровани у њему (пре више од 500 година) а скоро су пронађени (око манстира) у виду мироточивих моштију или костију не разумем се у терминологију.

800px-Manastir_Arh_Mihaila2.jpg

1024px-Manastir_Arh_Mihaila1.jpg

sveti-prevlacki-mucenici.jpg

Link to comment
Подели на овим сајтовима

MANASTIRSKI kompleks Svetog arhangela Mihaila na Miholjskoj prevlaci, nadomak Tivta, biće podignut iz - temelja. Zeleno svetlo za urbanističko-tehničke uslove za gradnju svetinje na mestu koje su komunisti po Drugom svetskom ratu prekrstili u Ostrvo cveća dalo je Ministarstvo održivog razvoja i turizma, što je glavni korak pred dobijanje građevinske dozvole. Mitropolija crnogorsko-primorska je u vlasništvu 13.000 kvadrata na Miholjskoj prevlaci, gde će moći da izgradi 1.108 kvadrata bruto građevinske površine bungalova, to jest da podigne 2.676 metara kvadratnih postojećih i novih verskih objekata.

Budući izgled manastira Svetog arhangela Mihaila

Budući izgled manastira Svetog arhangela Mihaila

 

Manastir Svetog arhangela Mihaila, nastao na temeljima starog benediktinskog samostana, porušen je u 15. veku posle napada Mlečana. Ono što je posebno interesantno za ovo sveto mesto je činjenica da je ovde Sveti Sava, pošto je u Nikeji postavljen za arhiepiskopa, 1219. osnovao Zetsku mitropoliju, koja će kasnije prerasti u Mitropoliju crnogorsko-primorsku SPC.

Na nedavno održanom naučnom skupu na Prevlaci rečeno je da je "ono što je za Srbiju Žiča, za Crnu Goru manastir Svetog arhangela Mihaila".

- Svojom istorijskom vertikalom manastir na Prevlaci spaja ukupno hrišćansko predanje Istoka i Zapada. Takvi duhovni centri nisu mrtvačnice nego živi organizmi koji stradaju kroz vekove, ali se i obnavljaju. Tako će biti i s ovom svetinjom - kaže mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije.

Prvu veliku obnovu hram na Prevlaci je doživeo u devetom veku. Opet je stradao polovinom istog od napada Saracena iz Barija koji su opustošili Boku. Kada je usledila nova obnova, tačno se ne zna, ali je zato poznata godina kad je Sveti Sava osnovao prvu episkopiju. Posle pada Dušanovog carstva, Kotor se osamostalio, potom bio pod vlašću Mađarske i Bosne, a od 1420. mletački grad. Mlečići su otrovali 72 monaha, preko izvesnog Marina Druška iz Kotora, koji je i sam stradao, a onda su topovi s brodova, pošto je lažno predstavljeno da se u manastiru pojavila kuga, razrušili hram.

Sedište Mitropolije je preneto na Cetinje, a na Prevlaci je zavladala pusta tišina koja je trajala od 15. do 19. veka. Malenu crkvu posvećenu Svetoj Trojici obnovila je Ekaterina Vlastelinović, Srpkinja plemenitog roda, darujući za to i poslednji dukat bogatstva. Otkupila je potom trećinu Prevlake s namerom da obnovi manastir. Kako je predstavljala opasnost za prepredene neprijatelje pravoslavlja, mučki je ubijena i u tajnosti sahranjena. Sva crkvena imovina je uništena. Mošti joj počivaju u pomenutoj crkvi, kao i mošti većeg dela 72 monaha, koji su otrovani u mletačkom naletu 1452.

Ozbiljniji duhovni život na Prevlaci je počeo 1994.

- Odgovornost pred veličanstvenom istorijom Prevlake je ogromna. Rekonstrukcija mora da se uradi da bude u skladu sa onim kako je manastir izgledao, da se u graditeljskom smislu nastave prošla vremena i da manastir živi novi duhovni život. Prvenstveno da se otkopaju kosti monaha, koje nisu izvađene, ali i da se sve drugo uradi kako bog zapoveda - kaže ovdašnji arhimandrit Benedikt (Jovanović), koga vernici doživljavaju kao izuzetnog duhovnika.

TROVANjE MONAHA DOKAZANO

O pomoru monaha na Prevlaci dugo se ćutalo. U cetinjskoj mitropoliji kažu da je trovanje monaha nedavno dobilo i zvaničnu potvrdu toksikološkim analizama rađenim na VMA.

Godine 1994. potvrđena su brojna isceljenja pored moštiju mučenika stradalih za Hrista. Iz otkopanih kostiju često se, kažu, toči sveto miro. Širi se prijatan miris poput borova i majskih ruža, a povremeno iz moštiju izlazi voda mirisa lavande, bosiljka i limunovog cveta. Pravoslavni teolozi objašnjavaju kako je u pitanju božje čudo i poruka narodu da ne gubi nadu.

извор: http://www.novosti.rs/vesti/planeta.300.html:575563-Svetinja-na-Prevlaci-nice-iz-pepela

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Овде има доста научних радова, различитих аутора о преко 100 Цркви и манастира, ратовима и борбама на том малом подручију, археологији и општој историји.

http://www.rastko.rs/rastko-bo/novo.html

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У четвртак 26. августа, Његово Преосвештенство Епископ топлички Г. Јеротеј, викар Патријарха српског служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Симеона Миторочивог на Новом Београду, уз саслужење свештенства Архиепископије београдско-карловачке.
      У својој беседи Епископ Јеротеј је истакао значај и лепоту икона: ,,Треба рећи да је на неки начин свака света икона чудотворна, јер је свака оргинална и пред сваком се молимо Светитељу који је на њој изображен. Али постоје неке посебне иконе које су сликали Свети Божији људи, Свети иконописци, зографи, који су приликом сликања своју веру, љубав, поштовање према тим светитељима на неки начин уградили, материјализовали, у те свете иконе. И управо та њихова вера и љубав, која је насликана, то ми сви видимо када погледамо те свете иконе да су оне лепе и благодатне.“
      Такође је у беседи додао: ,,Треба да знамо да када се молимо Светитељима, и када тражимо у својим молбама да нам Они помогну, да нас исцеле, да је то једна врста разговора са Њима. Нема ту никакве магије, у нашој вери увек постоји једна доза слободе коју је Господ омогућио.“
       
      Извор: Телевизија Храм
    • Од JESSY,
      Имакуле има педесет година, али изгледа као да има двадесетпет. Широког осмјеха, дуге косе у ситним плетеницама и савршених ногу у краткој шареној хаљини, заправо је прва Африканка коју сам имала прилике да упознам. Нaравно, ништа од овога је не чини изузетном. Чак ни чињеница да је преживјела геноцид у Руанди, па ни начин на који јој је то пошло од руке (будући да је скровиште дјелила са још седам жена), нису оно у чему је једниствена.
      Ако се почнемо бавити мучним сценама које описује у својој првој књизи (до сада их је написала девет), која је трудом гђе Стеле Павловић и удружења Нефеш Хаја, нашла пут и до нашег говорног подручја, остаћемо само посматрачи са закасњелом реакцијом, на оно што се десило прилично далеко, гдје већина од нас никада неће бити ни у прилици да се задеси, што је један сасвим уобичајен (не кажем и оправдан) људски фактор који раслабљује саосјећање.
      Неки, склонији филозофији, правдољубивости и истинољубивости, ће се опет и опет запитати како и зашто су такве ствари уопште могуће, а они наклоњенији историји (каквих је међу нашим мислећим сународницима увијек највећи број), поредиће то са сопственим или страдањем својих предака прије двадесет, седамдесет, сто… година.
      Међутим, сви ови начини читања (посебно посљедњи, покушаћу објаснити зашто), могу само да нас удаље од онога што је Имакуле намјеравала да свијету остави у аманет. Вео ћутања, неправде и пасивности који је заклањао Руанду у вријеме језивог геноцида (у Руанди је 1994, у року од четири мјесеца, убијено око милион људи), подигнут је, и данас се можемо посветити анализама и свједочанствима о томе шта се тамо десило и на које све специфично језиве начине.
      Ако је тако посматрамо, „Остављена да свједочи“, само je још једна књига, написана нешто сентименталнијим језиком, са повјешћу о страдању какве су прошли милиони људи у различитим угловима кугле земаљске. И ако одмах заузмемо тај угао из кога у туђем страдању покушавамо да видимо своје, посебно нећемо бити у стању да се удубимо у специфичност њене ситуације. Јер за саосјећање је увијек неопходно драстично одступање од себе. Самозаборав и предавање Другоме.
      Имакуле је геноцид у својој отаџбини, над народом коме припада (Тутси), преживјела боравећи три мјесеца у купатилу дужине и ширине један метар, са још седам жена. Нису се помјерале, разговарале, нити су тјешиле једна другу. Једино оруђе које је имала код себе била јој је круница (Руанда је већински католичка земља), коју јој је поклонио отац. И Имакуле је, у немогућности да тражи помоћ, вришти и изложи се убицама не би ли на тај начин окончала агонију (јер то би значило и смрт осталих састрадалница у купатилу), са свјешћу да је њена бројна породица тешко могла да пронађе још једно такво склониште, пронашла Бога.
      И о томе се, заправо, ради у књизи. О специфичном, личном сусрету са Богом у минијатурном тоалету окруженом убицама. О окретању свијести од овога гдје смо (језивог, малог купатила у конкретном случају) ка вјечности, и о смрти као јединој извјесности са којом је, како свједочи Имакуле, могућ суживот.
      Књига почиње цитатом Виктора Франкла, а и без тога, многи ће се, читајући, сјетити чувеног психијатра и његовог сусрета са смислом у сред пакла. Али Имакулино искуство је једноставније и интензивније. Њу размишљање не води никуда (преживљавање у земљи којом ће владати противничко племе не нуди никакав смисао), нема куда, зна за Бога, али Га не пита зашто, само Га моли што јој отвара Наручје у које она успјева да се сакрије.
      Преживјела је и остала сама. Бог са којим се зближила у скровишту постао јој је једина блиска личност.
      Након рата Имакуле је тражила сусрет са убицом своје породице и на очиглед и ужас стражара који јој је довео убицу, опростила му.
      Предратни предсједник Руанде прогласио је дужношћу свих грађана да убијају, а послијератни да опросте свим убицама које се кају. Можемо да се замишљамо над тим колико је тешко и језиво одговорити и на једну и на другу „дужност“, али историја нам свакодневно свједочи да су обе реалност. О првој се много говори без уздржања у описима, али када је ова друга (опрост), у питању, свједочења су драстично оскуднија. И то је оно што Имакулину причу чини посебно драгоцјеном.
      Свако коме се аутентичност Руанђанкиног сусрета са Богом учини проблематичном, нека проба да опрости било какву и најглупљу увреду која му је нанесена, а свако ко је пробао и зна да не може, може увијек да проба да се моли. И можда му (нам) пође од руке.
      О чему, упечатљиво, потресно, невјероватно, али убједљиво, у својој књизи, свједочи Имакуле Илибагиза.
       
      https://teologija.net/oce-oprosti-im-jer-ne-znaju-sta-cine/
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Имакуле има педесет година, али изгледа као да има двадесетпет. Широког осмјеха, дуге косе у ситним плетеницама и савршених ногу у краткој шареној хаљини, заправо је прва Африканка коју сам имала прилике да упознам. Нaравно, ништа од овога је не чини изузетном. Чак ни чињеница да је преживјела геноцид у Руанди, па ни начин на који јој је то пошло од руке (будући да је скровиште дјелила са још седам жена), нису оно у чему је једниствена.

       
      Ако се почнемо бавити мучним сценама које описује у својој првој књизи (до сада их је написала девет), која је трудом гђе Стеле Павловић и удружења Нефеш Хаја, нашла пут и до нашег говорног подручја, остаћемо само посматрачи са закасњелом реакцијом, на оно што се десило прилично далеко, гдје већина од нас никада неће бити ни у прилици да се задеси, што је један сасвим уобичајен (не кажем и оправдан) људски фактор који раслабљује саосјећање.
      Неки, склонији филозофији, правдољубивости и истинољубивости, ће се опет и опет запитати како и зашто су такве ствари уопште могуће, а они наклоњенији историји (каквих је међу нашим мислећим сународницима увијек највећи број), поредиће то са сопственим или страдањем својих предака прије двадесет, седамдесет, сто… година.
      Међутим, сви ови начини читања (посебно посљедњи, покушаћу објаснити зашто), могу само да нас удаље од онога што је Имакуле намјеравала да свијету остави у аманет. Вео ћутања, неправде и пасивности који је заклањао Руанду у вријеме језивог геноцида (у Руанди је 1994, у року од четири мјесеца, убијено око милион људи), подигнут је, и данас се можемо посветити анализама и свједочанствима о томе шта се тамо десило и на које све специфично језиве начине.
      Ако је тако посматрамо, „Остављена да свједочи“, само je још једна књига, написана нешто сентименталнијим језиком, са повјешћу о страдању какве су прошли милиони људи у различитим угловима кугле земаљске. И ако одмах заузмемо тај угао из кога у туђем страдању покушавамо да видимо своје, посебно нећемо бити у стању да се удубимо у специфичност њене ситуације. Јер за саосјећање је увијек неопходно драстично одступање од себе. Самозаборав и предавање Другоме.
      Имакуле је геноцид у својој отаџбини, над народом коме припада (Тутси), преживјела боравећи три мјесеца у купатилу дужине и ширине један метар, са још седам жена. Нису се помјерале, разговарале, нити су тјешиле једна другу. Једино оруђе које је имала код себе била јој је круница (Руанда је већински католичка земља), коју јој је поклонио отац. И Имакуле је, у немогућности да тражи помоћ, вришти и изложи се убицама не би ли на тај начин окончала агонију (јер то би значило и смрт осталих састрадалница у купатилу), са свјешћу да је њена бројна породица тешко могла да пронађе још једно такво склониште, пронашла Бога.
      И о томе се, заправо, ради у књизи. О специфичном, личном сусрету са Богом у минијатурном тоалету окруженом убицама. О окретању свијести од овога гдје смо (језивог, малог купатила у конкретном случају) ка вјечности, и о смрти као јединој извјесности са којом је, како свједочи Имакуле, могућ суживот.
      Књига почиње цитатом Виктора Франкла, а и без тога, многи ће се, читајући, сјетити чувеног психијатра и његовог сусрета са смислом у сред пакла. Али Имакулино искуство је једноставније и интензивније. Њу размишљање не води никуда (преживљавање у земљи којом ће владати противничко племе не нуди никакав смисао), нема куда, зна за Бога, али Га не пита зашто, само Га моли што јој отвара Наручје у које она успјева да се сакрије.
      Преживјела је и остала сама. Бог са којим се зближила у скровишту постао јој је једина блиска личност.
      Након рата Имакуле је тражила сусрет са убицом своје породице и на очиглед и ужас стражара који јој је довео убицу, опростила му.
      Предратни предсједник Руанде прогласио је дужношћу свих грађана да убијају, а послијератни да опросте свим убицама које се кају. Можемо да се замишљамо над тим колико је тешко и језиво одговорити и на једну и на другу „дужност“, али историја нам свакодневно свједочи да су обе реалност. О првој се много говори без уздржања у описима, али када је ова друга (опрост), у питању, свједочења су драстично оскуднија. И то је оно што Имакулину причу чини посебно драгоцјеном.
      Свако коме се аутентичност Руанђанкиног сусрета са Богом учини проблематичном, нека проба да опрости било какву и најглупљу увреду која му је нанесена, а свако ко је пробао и зна да не може, може увијек да проба да се моли. И можда му (нам) пође од руке.
      О чему, упечатљиво, потресно, невјероватно, али убједљиво, у својој књизи, свједочи Имакуле Илибагиза.
       
      Стојана Валан
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Патријарх Порфирије: Свети Василије Острошки нам је показао шта је циљ и смисао сваког човека. Тај наш циљ је светост. Зато славећи данас Светог Василија Острошког ми налазимо једноставну реч Божју упућену сваком од нас, реч како можемо успоставити заједницу са Богом и учинити Га реално присутним у нашим животима.

       
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началстовао је 12. маја 2021. године, на празник Светог Василија Острошког, светом архијерејском Литургијом у храму посвећеном том великом светитељу и Чудитвирцу на Бањици. Саслуживао је Његово Преосвештенство умировљени Епископ г. Константин.
      „Налазимо се у Томиној недељи и за чудо црквени песник Томину неверу назива блаженом невером. Свети апостол Тома је у име свих нас проверио и уверио се у Христово Васкрсење. Проверио је и уверио себе и друге да то што је рукама додирнуо јесте васкрсло тело Господње и зато је благословена Томина сумња, не због тога што Тома негира Бога или што се претвара у атеисту. Напротив, он верује, али има унутрашњу потребу да има лични однос и заједницу са Богом. Христос не критикује ту жељу за зајединством, него критикује извор његове потребе, а то су чула“, рекао је патријарх Порфирије говорећи о жељи апостола Томе да додирне ране Христове.
      „Чула пре свега морају бити у садејству и у хармонији са умом нашим. А ум и чула морају пре свега бити утемељени у срцу нашем, јер ту је центар нашег бића. И то не у срцу као телесном органу, него у срцу као центру нашег бића, као љубави којом срећемо наше ближње и даљне. Тамо где је срце као љубав центар ту нема потребе за никаквим медикаментима. Тај који има љубав има еликсир за постојање у свим околностима. Такву веру имао је и велики чудотворац и светитељ Василије Острошки кога данас славимо и молимо му се“, рекао је патријарх Порфирије.
      „Свети Василије Острошки нам је показао шта је циљ и смисао сваког човека. Тај наш циљ је светост. Зато славећи данас Светог Василија Острошког ми налазимо једноставну реч Божју упућену сваком од нас, реч како можемо успоставити заједницу са Богом и учинити Га реално присутним у нашим животима“„ истакао је патријарх Порфирије.
      Његовој Светости Патријарху г. Порфирију и Преосвећеном Епископу г. Константину саслуживали су протојереј-ставрофор Бранко Митровић, протојереј Зоран Лазаревић, декан Православног богословског факултета Универзитета у Беoграду протојереј проф. др Зоран Ранковић, протођакон Радомир Перчевић, ђакон Радомир Врућинић и ђакон проф. др Србољуб Убипариповић.   
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...