Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Снежана

Кисела лица, сгрбљене позе – а где је радост у Христу?

Recommended Posts

Кисела лица, сгрбљене позе – а где је радост у Христу?

 

Да ли може бити у општењу с Богом човек који је побегао од себе самог? Психолози неретко говоре о томе како су њихови верујући клијенти посебно подвргнути опасности губљења себе самих из видног поља. О томе, због чега православни нису спремни да се сретну са собом, што за последицу има да постају неспособни за лични сусрет с Богом, говори Марина Филоник – психолог, психотерапеут, научни сарадник и предавач Федералног института развића образовања, Москва.

Кислые лица, согбенные позы, шаркающие ноги – а где же радость о Христе?

Кисела лица, сгрбљене позе, ситни кораци – често испод дугачких безобличних сукњи, утучен поглед, замор или озлобљеност, тачно испуњавање правила, напетост у телу, неретко и у погледу… А радост – једном у години, на Васкрс.

А још и правилност – важна црта најбољих – када све треба да буде исправно – изглед, реч, понашање, посебно у храму, чување традиција – то је веома, веома важно. А ако ниси такав и понашаш се како не доличи? Последице се лако могу погодити.

Зашто је тај тужни портрет тако препознатљив? То је – православље? Кодекс понашања, култура речи са специфичним црквенословенским речима, дрес-код, наши-туђи, испуњујеш или нарушаваш – је ли то хришћанство? Зашто улазећи у храм, тако ретко можеш срести светлих, добрих, живих или бар спокојних људи? «По томе ће сви познати да сте моји ученици, ако будете имали љубав међу собом» (Јован 13, 35).

Што ближе к себи то ближе к Богу

Дозволићу себи да сада подробно не поткрепљујем аргументе ове тезе, која се родила после дугог самопосматрања, посматрања клијената и познаника, бучних и бурних дијалога с колегама и друговима.

Ако ја не знам, не осећам, нисам свестан себе, као последица тога ја се погружавам у различите различите подмене[1], митове, илузије, називам ствари не својим именима. Исто тако се обраћам и са другим људима и с Богом – кроз призму искажених[2]представа, и свог рода глухоће и слепила.

Без сусрета са собом и са другим продужавам да остајем у илузији да су моје подмене – истина. У религиозној средини тај феномен добија особит трагизам, када се убеђеност у такве «истине» поткрепљује непоколебљивим ауторитетом. На пракси се то изљева у разнолике карикатуре на хришћанство, где је најстрашније – самоувереност, да смо само ми тачно на правом путу. Типична илустрација – «фарисејства», која је жива и до овог дана унутар црквених зидина.

Без сусрета са Христом немогућа је истинска религиозност – данас  то више није спорно, о том се више не расправља. Владика Антоније Сурожски је огромну пажњу посветио, између осталог, управо том питању. Сам он је био човек који је лично живео и сведочио о таквом Сусрету, пребивајући у веома личном и искреном општењу са Христом.

Оставимо ван оквира нашег расуђивања мистички аспект, тајну сусрета, дејство благодати – све то, што долази од стране Бога. У било ком сусрету су активни обоје, и ми можемо да обратимо пажњу на то шта припада човеку као једном из учесника тог дијалога, а посебно на то шта смета таквом сусрету.

Када будемо могли рећи из дубине душе: «Готово је срце моје, Боже, готово је срце моје», ево ја стојим пред Тобом такав, какав сам, са свим својим немоћима, болом, изнемоглошћу, страховима, увредама, беспомоћношћу, може бити, чак и без вере и без наде, зато што је тренутно такво моје стање, и ја часно приносим себе такву Теби, иштем Тебе, чекам Тебе, – тада је вероватноћа Сусрета веома велика, зато што постоји један од његових главних услова – искреност, часност, отвореност.

366.jpg

Често нисмо свесни подмена

Рекло би се то су просте и разумљиве ствари – тешко да би неко свесно ишао да лаже Богу, очигледно – да молитва треба да буде искрена, живот – стваран, односи с људима – за почетак бар пристојни.

Свеједно, постоји проблем зато што смо данас привикли чинити веома много, практично не будући свесни, не замишљајући се, затварајући очи, подобно ноју или маленом детету: ако ја то не видим, значи тога и нема. А размер овог феномена је крајње велик.

Живот савременог човека је прожет разним видовима подмена, лажи, често несвесно а понекад и под видом добра, самообманом и осталим деформацијама, које су тако дубоко ушли у норму, да бива не тако просто распознати их, чак ако прилажемо и усиље.

Тешкоћа осазнавања својих осећања – препрека је за часне односе

У пракси било којег психолога наћи ће се не мало примера када при искреном старању обоје учесника дијалога, у ситуацији указивања професионалне помоћи, у атмосфери поверења и безопасности свеједно бива тешко изаћи на ниво осазнавања, свесности својих истинских осећања.

Најпростији пример овде јесте, када на питање о том шта човек осећа он може да одговори или «не знам», или отприлике тако: «лоше ми је» или «добро сам», «осећам негативне/позитивне емоције» итд. Одсуство у активном речнику речи за назвање емоција и, као последица тога, тешкоћа осазнавања својих осећања психолози називају алекситимија и, у овој или оној мери, сусреће се довољно често.

Алекситимичност – је једна из узрока разних видова подмена (подвала). Особа може бити љута, изнервирана, забринута, збуњена и при том да мисли да је спокојна или само мало узбуђена.

Сећам се случаја када је клијент, млад мушкарац, у току сат времена је веома узбуђен причао о својој бившој девојци, окривљујучи је много привидећи мноштво аргумената на њену адресу и буквално кипећи од гнева за време консултације. На више пута пажљиво појашњено, поновљено питање психолога о томе, што, могуће је, да се он осећа увређен, да није можда љут, раздражен, можда понашање девојке код њега изазива незадовољство или гнев, клијент је сваки пут одговарао са «не». И тек на крају сусрета он се замислио над тим, да може бити, истина, да је он мало узбуђен или љут.

И реч не иде о психичком растројству или болести, просто човек још није научио слушати себе и распознавати своја преживљавања. Свеједно таква несвесност може постати препрека за часне односе, између осталог, и са Богом. Када фарисеј благодари Бога за то што он није као други, као остали људи (Лука 18,11), он искрено верује у своју праведност, искрено не види себе истинског (за разлику од цариника) и, највероватније, исто тако искрено благодари Богу.

4112-474x600.jpg

«Фарисеј и цариник», Доре

Зашто верујућима посебно тешко бива слушати себе?

Може бити да је у црквеној средини све другачије? Може бити, то «свет у злу лежи» и у лажи такође, а пришавши у Цркву, људи постају прозрачни макар за саме себе? Јер ето, на крају крајева, постоји редовна исповест, пракса самопосматрања, самодисциплина, таинства, – исправно ће заметити критички настројен читатељ.

Нажалост, «С унутарњом часношћу управо православни су слаби». Поред алекситимичности, узроци неосазнавања таквих осећања, као што је гнев, раздражење, незадовољство, завист, љубомора, увреда итд. јесу конфликт тих истих неблагопријатних осећања с религиозним убеђењем да су таква осећања грешна. Нема се довољно личносних сила да би се издржао такав конфликт, тј. часно признати себи опет и опет да ја  – благочестиви хришћанин – заиста све то осећам. И тада се једна из страна конфликта потискује у несвесно – човек просто није свестан тога шта он осећа, и тада за сазнање више нема конфликта – нема проблема.

Но проблем је у томе, што та преживљавања никуда не нестају, продужавајући да разједају човека изнутра, само што он то сада не види, успокојава се илузијом како је он незлобив човек.

Лако је сетити се нпр. феномена јаросних баба у храмовима, ревнитељки поретка, које су наравно испуњене љубављу к Богу и ближњима, и притом гризу сваког ко улази у храм, ко нарушава свечане традиције. Несвесност и одсуство могућности изразити накупљене емоције у некој конструктивној форми могу да приведу к постојаном, може се рећи «фоновом» раздражењу, разочарењу и неспокојству. А и к озбиљним тешкоћама у комуникацији са собом, људима и Богом.

Важно је напоменути, да сваки ауторитетни систем норми и правила с јасним разграничењем „шта је добро, а шта лоше“, за многе људе постаје цементирајући материјал, који блокира сусрет са собом истинским, стварним, укрепљују се већ постојеће подмене и добављају се нове. Црква – није изузетак.

У том смислу моје колеге, верујући психолози, и ја, неретко се с болом смејемо, говорећи о својим клијентима: «ох ти православни», подразумевајући то, како често са њима бива тешко радити, зато што се разне нездраве личносне пројаве, искажења (деформације) учвршћују избиратељним цитатима из Библије, светих отаца, а такође, неретко и речима духовника.

На пример, најчешћи аргумент верујућих, страдајућих сазависношћу[3], састоји се у томе, да треба трпети и носити свој крст до краја. И померити се с места, таквом црквеном човеку често бива теже него нецрквеном.

Хришћанство призива човека на веома часне односе с Богом, једна из централних линија целог Јеванђеља јесте изобличење фарисејства, што је  у ствари јарко изражена подмена (замена) унутарњег спољашњим. Размотримо неколико типичних примера подмена, да би затим проанализирали психолошке механизме те појаве.

453.jpg

О психолошкој природи подмена: неприхватање себе, условна љубав и унутарња расцепљеност 

На психолошку консултацију обратила се уцрковљена девојка 27 година, назовимо је Елена, с проблемом професионалног самоопредељења.

Пунијег стаса, активна, комуникативна, ради за благотворни фонд, учествује у различитим социјалним пројектима, интересује се психологијом, сликовито говори о томе како јој се свиђало да води различита  групна занимања са децом и одраслима, енергична на око, жали се на изнемоглост, апатију и незадовољство послом у целини… И не једном је напомињала, као између редова, о својој спољашњој непривлачности, на коју као да се и не жали.

По иницијативи психолога у процесу удубљивања у тему спољашњости пројаснило се, да је за клијенткињу веома важна њена сексуална привлачност, то је тешко преживљавала зато што је она већ неколико година у цркви, а то значи треба држати одређену дистанцу у односима с мушкарцима, но бити привлачном управо сексуално за њу је било веома значајно.

– Шта за вас значи када сте сексуално привлачни?

– Видим да се свиђам мушкарцу, – очи јој светле, пауза…- Имам власт над њим.

– Вама је важно да осећате да можете управљати мушкарцем, владати ситуацијом?

– Да, ја сам тада уверена у себе и осећам да сам му нужна, зато што сам му привлачна, – одушевљава се, сва цвета.

– То јест, ви хоћете да се осећате нуком нужни? .. И ви заиста хоћете да вас због тога цене? Вама се чини да, ако сте нужни физички, онда сте нужни сва, да ли сам вас добро разумела?

Пауза, очи постају влажне.

– А како још-то другачије? Бар некако…

– То јест вас просто тако, такву, каква сте, заволети је уопште немогуће… Је л’ ?- тихо, полако, пажљиво говори психолог.

Клијенткиња замире, клима главом, плаче.

Даљи дијалог нас приводи к веома распрострањеној ситуацији. Може се рећи да је Еленино главно, практично неосновано убеђене, да  је њу «просто» немогуће заволети. За тим стоји неприхватање себе: ја, таква, каква сам, ужасна, лоша, ништа не значим итд.  То су неки од могућих језичких варијаната, но као правило, све су оне уопштеног карактера без конкретизације. Нпр. не «ја лоше радим то и то (конкретно)», него «ја сам лоша».

Да би психолошки преживео такав човек треба да нешто стално достиже, само јавни успеси дају осећање оправданости живота – петице у школи, победе на такмичењима, успех у каријери или у личном животу, уопште сваког рода успешност (форме могу да буду разне) дају осећај права на живот.

Елена је успешан пројект менаџер, но тај посао њу веома напреже, исцрпљује, не приноси задовољство, мада је успешност разултата у некој мери радује. Зашто? Зато што је мотивација подмена – човек не ради то шта му је на самом делу интересантно, него то што даје преживљавање успеха, а то значи, потврда права на живот. Назовимо ту подмену условно «успех- смисао» (успешност уместо онога што је испуњено смислом).

Живот с логиком подмена – моћни фактор депресије. Елена  није искључење, зато се жали да се често и брзо умара, на одсуство интереса и жеља. «немам воље ни за шта, све ми је досадило и раздражује ме, само би да лежим… Или све да бацим и да одем некуд, сакрити се од свих подаље», – то су речи које се често могу чути од човека, који се занима не својим делом. Свеједно код Елене бивају ретки периоди, када ничега таквог нема, појављују се силе и радост, буди се мотивација – када ради то што је њој заиста интересантно (између осталог, рад с групама).

Овде треба рећи неколико речи о безусловној љубави – најважнијем појму који се утврдило у психологији, пре свега, благодарећи трудом основатеља хуманитарне психијатрије Карла Роџерса. Логика Елени и многих других, њене сабраће по несрећи, је примерно таква: мене могу волети само ЗБОГ нечега, то јест потребни су одређени услови, при којима могу да добијем љубав.

Ако реч иде о романтичним односима, то таквим типичним условом, који се предлаже културом, јесте сексуална привлачност. Јер, мене је немогуће заволети безусловно. Можда је друге могуће, али мене тачно није. Таква је основна психолошка природа распрострањене подмене назване «секс-љубав».

Овде хоћу да напоменем Елени о томе да Бог воли сваког од нас и, наравно, воли безусловно таквог какав јесте. Ми прекрасно знамо ту истину, но да ли је то знање истинско, дубоко, поткрепљено реалним опитом? Колико нас може искрено да каже за себе, ја сам много пута осећао како ме Бог воли, осећам ту љубав, можда и не увек, но знам то срцем, а не само главом?

На жалост, сви хришћани тако говоре, но не тако често се срећу православни, који их говоре «из дубине душе» – тако, да им је немогуће не поверити, зато што за тим речима стоји живот, реални односи с Богом. Нецелосност, несагласност речи, дела, мисли и осећања – јесу чест психолошки и духовни проблем данас, посебно у западној култури, и далеко не увек да иде реч о свесној лажи, чешће је та несагласност несвесна – обично човек искрено верује, да говори то што и јесте на самом делу. Таква расцепљеност – је узрок многих подмена.

И тако, речи о љубави и вера у истинитост тих апстрактних речи, још није то исто што и опит преживљавања љубави, конкретно к мени, са свим мојим недостацима. Управо отсуство таквог опита постаје, по мени, централни узрок безрадосног хришћанства, сконцентирисаног на чување традиција, норми, правила.

Подсетник родитељима

Као што се види, сличај Елене илуструје проблем неприхватања себе, која је стала главни узрок указаних подмена. Корен таквог односа према себи крије се у детињству, када родитељи нису давали детету ту исту безусловну љубав. Дете је брзо научило, да би њега волели, треба радити то и то, ако се буде лоше понашао ризикује да изгуби оно најглавније у животу – родитељску љубав.

С једне стране то је удобан начин васпитавања – дете се лако дисциплинује, но видите и сами по како високој цени. Но с друге стране, последице таквих траума неретко се протежу на сав живот, са чим се ми редовно срећемо у психотерапеутској пракси.

У детета се формира базово осећање сопствене недостијности, ја сам лош – јер ако ме данас воле, а сутра не, нека је то и због лошег поступка, значи, у принципу ја сам по себиљубав не заслужујем. Значи, потребно је нешто за што ме је могуће волети, а даље по сценарију горе описаном.

Још један сценарио условне љубави, која мучи вољеног и која му смета да буде оно што јесте, примерно је такав: «је те волим, и зато си дужан… Да радиш то, шта ја сматрам за тебе исправним, да будеш такав каквим хоћу да те видим». Сећам се аустралијског филма «Блесак» о талентованом пијанисти Дејвиду Хелфготе, где је прекрасно показана таква љубав његовог деспотичног оца и трагичне последице дечијих траума главног хероја.

«Не бива ли превише често, – говори  митрополит Антоније Сурожски, – да ако би се жртва наше љубави осмелила да проговори, она би нас замолила: «Молим те, воли ме помање, но дај ми мрвицу слободе! Ја сам заробљеник твоје љубави; из тога што ме волиш ти желиш да определиш све у мом животу, ти хоћеш на свој начин да устројиш моју срећу. Када ме ти само не би волео/ла, ја бих могао/ла бити самим собом!» зар се то не дешава довољно често између родитеља и деце, међу друговима, међу мужем и женом? Како други скупо плаћају нашу љубав, и како је она нама самима јефтина».

Човек може сав живот да протраћи на тражење те исте безусловне љубави, и у исто време, на достизање свемогућих услова, за које ће га моћи волети. Култура предлаже мноштво варијаната у виду «норми» – успех, успех и само успех. Каријера, новац, успех… И пластичне операције поред свега осталог – због потребног изгледа, да би те заволели.

Озбиљан проблем је у томе што, док не заволиш, не прихватиш сам себе таквог какав си, не можеш волети ни другог. Заљубљеност – то је лако, илузија љубави – колико хоћеш. Но то ће бити исте такве подмене у односу са другима, као и у односу према себи.

472-600x393.jpg

“ Ја те …. “

Какве везе има то и сусретом са Христом?

Неко може да нашој Елени постави дијагнозу: блудна страст, сујета, гордост итд. И шта ће она тада да ради? Да се бори са собом тако лошом, што је нимало неће померити у страну прихватања себе. Прилази такав човек у Цркву и брзо учи како бити добар. На почетку то може да изгледа, ако не као бурно неофитство, то потпуно као прилично благочешће.

И све као да је у реду, чак се и задивиш. Но постоји неколико опасности.

  • Човек може да продужи да живи у логици подмене «успех-смисао», чинећи задивљујућа дела и не будући свестан, да иза тога стоји жеља за доказивањем себе, ја имам право на живот, ја сам добар итд…

Уздржаћимо се овде од разговора о сујети и гордости, како видимо неретко за «симптомима» сујете (славољубља) стоји та иста неутољена потреба у безусловној љубави. Зато када таквом човеку говоре: кај се због своје сујете – у неким случајевима то може да не помаже, него само да удвостручи проблем, зато што он (или његово несвесно) то чују као: то ниси довољно добар, да би те Бог волео, буди бољи и тада ћемо да видимо.Озбиљнији проблем јесте – с ким уместо Бога може да се сретне такав човек? Често са својом пројекцијом на Бога, тј. са својим образом, као правило, родитељском фигуром, која се лепи на фигуру Бога. А родитељи су били какви? Волели су условно. Чиниш добро – добар си. Чиниш лоше – непотребан си.

У цркви је одлично прописано шта треба да се ради, а шта не треба. А ако још потрефи и строг духовник, онда је уопште све јасно – слушај, испуњавај правила и бићеш добар. Заметимо између наводника да се често родитељска фигура пројецира и на духовника.

Пролазе године, па и десетци година, и ништа се не мења. Човек иде у храм, исповеда се, причешћује се. Но с ким и у какве односе он ступа, мислећи да су то односи с Богом? Може се десити, да он продужује да живи по старом сценарију, пуном подмена. Робно-новчани односи с Богом су довољно добро описани у духовној литератури последњих десетљећа.

Но трагедија таквог благочешћа је у томе што се може десити да у њему нема места за Христа, нема простора за Сусрет с Њим. Постоји само проигравање из детињства заложеног сценарија, само сада зацементираног традицијом црквених норми и правила.

У том контексту се може додати да се и свештеник може показати као одговоран за то како ће се развијати односи духовног чада, не само са њим, него и са Богом – по сценарију условној љубави или безусловног прихватања.

  • И још дубљи аспект проблема подмена. Као што смо видели, човек их уопште није свестан. Оне имају много угодности (користи), илузорних, но свеједно, угодности. Тешко је избавити се од њих, између осталог и зато што је веома страшно срести се са собом истинским и ићи у неизвесност, прекорачујући навикнути сценарио, раскидајући шаблоне.

Но док ја живим не истински, живим подменама (а још горе, ако при том мислим да сам истински благочестив), не могу да се сретнем са стварним собом и не могу да видим стварног другог (човека, за почетак).

За сусрет је потребан ТАЈ КО ће се срести. А ко ће се у мени срести са Другим? Јер, мене у суштини скоро да нема. Постоје илузије, улоге, заблуде, маске, но ГДЕ је у мени ТАЈ, ко може бити истински, без игри и заштита?  И да би могли за јеромонахом Романом ускликнути «Боже мој! У мени ни капље правде нема!… Ево ја сав стојим пред Тобом», потребно је да би се нашло у мени острвче часности и смелости принети себе Христу, као што су некада другови спустили с крова раслабљеног.

И тада ће за нас да постану могуће речи пророка Исаије: «Јао мени! Погибох, јер сам човек нечистих усана, и живим усред народа нечистих усана, јер Цара Господа над војскама видех својим очима» (Исаија 6,5).

[1] Подвала, замене, замена истинитог лажним.

[2] Искажење = дефект, речи истог кирена – унаказити, наказа.

[3] Сазависност – Сазависност –  патолошко стање, које се карактерише дубоком, силно емоционалном, социјалном, чак и физичком зависности од другог човека. Најчешће се термин употребљава к рђаима и ближњим алкохличара, наркомана и других људи с било кајом врстом завсности, но далеко се не ограничавају њима» (Википедија).

Аутор: Марина Филоник психолог

http://www.pravmir.ru/podmenyi-kak-prepyatstvie-dlya-vstrechi-so-hristom/

 
 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 53 минута, Снежана рече

Шта за вас значи када сте сексуално привлачни?

– Видим да се свиђам мушкарцу, – очи јој светле, пауза…- Имам власт над њим.

– Вама је важно да осећате да можете управљати мушкарцем, владати ситуацијом?

– Да, ја сам тада уверена у себе и осећам да сам му нужна, зато што сам му привлачна, – одушевљава се, сва цвета.

– То јест, ви хоћете да се осећате нуком нужни? .. И ви заиста хоћете да вас због тога цене? Вама се чини да, ако сте нужни физички, онда сте нужни сва, да ли сам вас добро разумела?

Пауза, очи постају влажне.

– А како још-то другачије? Бар некако…

– То јест вас просто тако, такву, каква сте, заволети је уопште немогуће… Је л’ ?- тихо, полако, пажљиво говори психолог.

Клијенткиња замире, клима главом, плаче.

Даљи дијалог нас приводи к веома распрострањеној ситуацији. Може се рећи да је Еленино главно, практично неосновано убеђене, да  је њу «просто» немогуће заволети.

Ух, ово ме подсјећа на многе од нас на Форуму:mahmah:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, александар живаљев рече

Ух, ово ме подсјећа на многе од нас на Форуму:mahmah:

Крњи смо без Бога :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

што више оваквих текстова...стално их понављати...стално читати...(иако многи овде не воле копи-пејст, али како другачијe сазнати праве ствари, проширити видике, учити...)

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 24 минута, JESSY рече

(иако многи овде не воле копи-пејст,

па нека пишу сами ако не воле копи - пејст :smeh1:.

Поента копи пејст је да поделимо са свима оно што смо прочитали, могла сам ја да не копирам ово, али онда би остали ускраћени за нешто што вреди прочитати. Наравно, ово је форум и требало би да има више дискусије да се не би претворили у новине и преносиоце текстова.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 часа, Снежана рече

проблем неприхватања себе, која је стала главни узрок указаних подмена. Корен таквог односа према себи крије се у детињству, када родитељи нису давали детету ту исту безусловну љубав. Дете је брзо научило, да би њега волели, треба радити то и то, ако се буде лоше понашао ризикује да изгуби оно најглавније у животу – родитељску љубав.

Hristos nas poziva da prevazilazimo krajnosti, silom Ljubavi Bozije. Naucene (lose) navike kao sto su gajenje trgovackih odnosa u porodici se prenosi sa kolena na koleno, u manjoj ili vecoj meri... Ne moramo daleko ici da bi se uverili u dijagnoze koje je autorka, sestra Marina navela u ovom sjajnom tekstu.

Moje pitanje glasi: Kako pomoci mladom coveku koji uporno ne voli sebe? Kao sto I psiholog kaze u tekstu, znamo da je sujeta I gordost zacarila covekom koji je u dubokoj depresiji, ali kako podstaci bliznjeg da se cupa iz vrtloga besmislenosti, jer dok on sam ne krene u tu borbu, malo ili nimalo mozemo pomoci, osim naravno molitveno.

пре 8 часа, Снежана рече

Корен таквог односа према себи крије се у детињству, када родитељи нису давали детету ту исту безусловну љубав. Дете је брзо научило, да би њега волели, треба радити то и то, ако се буде лоше понашао ризикује да изгуби оно најглавније у животу – родитељску љубав.

E sad posto znamo dijagnozu--kako je leciti? Ako vam nije tesko, izdvojte iz ovog teksta delove na koje autorka upucuje ka prosvetljenju resavanja ovakvog stanja. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 11 минута, "Tamo daleko" рече

E sad posto znamo dijagnozu--kako je leciti? Ako vam nije tesko, izdvojte iz ovog teksta delove na koje autorka upucuje ka prosvetljenju resavanja ovakvog stanja. 

Koliko sam razumeo prvi korak lečenja je u prepoznavanju okidača.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 22 минута, "Tamo daleko" рече

Hristos nas poziva da prevazilazimo krajnosti, silom Ljubavi Bozije. Naucene (lose) navike kao sto su gajenje trgovackih odnosa u porodici se prenosi sa kolena na koleno, u manjoj ili vecoj meri... Ne moramo daleko ici da bi se uverili u dijagnoze koje je autorka, sestra Marina navela u ovom sjajnom tekstu.

Moje pitanje glasi: Kako pomoci mladom coveku koji uporno ne voli sebe? Kao sto I psiholog kaze u tekstu, znamo da je sujeta I gordost zacarila covekom koji je u dubokoj depresiji, ali kako podstaci bliznjeg da se cupa iz vrtloga besmislenosti, jer dok on sam ne krene u tu borbu, malo ili nimalo mozemo pomoci, osim naravno molitveno.

E sad posto znamo dijagnozu--kako je leciti? Ako vam nije tesko, izdvojte iz ovog teksta delove na koje autorka upucuje ka prosvetljenju resavanja ovakvog stanja. 

ona je u tekstu apostrofirala samo sveštenika, da on u odnosu sa takvim duhovnim čedom, pretostavljam najviše na ispovesti, svojim odnosom prema njemu daje primer bezuslovng prihvatanja. biće blag...neće stavljati akcenat na ispunjavanje normi i pravila u Crkvi. ljubavlju će ga lečiti od takvog robno-novčanog odnosa sa Bogom. tako se uči da te Bog voli bez obzira na sve i otvara se prostor za poverenje u Ljubav i Susret.

nije objašnjeno kako bližnji može da deluje, ali pretpostavljam slično. prihvatanjem bez uslova. volim te takvog kakav si. ne moraš činiti ništa da bih te voleo.

Може се десити, да он продужује да живи по старом сценарију, пуном подмена. Робно-новчани односи с Богом су довољно добро описани у духовној литератури последњих десетљећа.Но трагедија таквог благочешћа је у томе што се може десити да у њему нема места за Христа, нема простора за Сусрет с Њим. Постоји само проигравање из детињства заложеног сценарија, само сада зацементираног традицијом црквених норми и правила.

У том контексту се може додати да се и свештеник може показати као одговоран за то како ће се развијати односи духовног чада, не само са њим, него и са Богом – по сценарију условној љубави или безусловног прихватања.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 часа, Снежана рече

И још дубљи аспект проблема подмена. Као што смо видели, човек их уопште није свестан. Оне имају много угодности (користи), илузорних, но свеједно, угодности. Тешко је избавити се од њих, између осталог и зато што је веома страшно срести се са собом истинским и ићи у неизвесност, прекорачујући навикнути сценарио, раскидајући шаблоне.

 

 

пре 9 часа, Снежана рече

За сусрет је потребан ТАЈ КО ће се срести. А ко ће се у мени срести са Другим? Јер, мене у суштини скоро да нема. Постоје илузије, улоге, заблуде, маске, но ГДЕ је у мени ТАЈ, ко може бити истински, без игри и заштита?  И да би могли за јеромонахом Романом ускликнути «Боже мој! У мени ни капље правде нема!… Ево ја сав стојим пред Тобом», потребно је да би се нашло у мени острвче часности и смелости принети себе Христу, као што су некада другови спустили с крова раслабљеног.

Covek u dubokoj depresiji istinski veruje da "mene u sustini skoro da nema" ... " но ГДЕ је у мени ТАЈ, ко може бити истински, без игри и заштита"; to I takvo traganje za istinskim Ja , za mladog coveka u danasnjem post-modernom dobu  moze biti veoma tragicno; suoceni smo sa kulturom koja obezvredjuje zivot do krajnjih granica. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, "Tamo daleko" рече

 

 

Covek u dubokoj depresiji istinski veruje da "mene u sustini skoro da nema" ... " но ГДЕ је у мени ТАЈ, ко може бити истински, без игри и заштита"; to I takvo traganje za istinskim Ja , za mladog coveka u danasnjem post-modernom dobu  moze biti veoma tragicno; suoceni smo sa kulturom koja obezvredjuje zivot do krajnjih granica. 

to je stvar lečenja, psihoterapije.

depresija se leči. 

svako se može naučiti samoposmatranju i samoproceni. to se zove samosvest i bazira se na emocionalnoj pismenosti. i to se uči.

a sistem vrednosti se nosi iz kuće. to sad nema veze sa emocijama. to je druga tema.

najgora varijanta je da dete nije bilo voljeno u sredini koja mu nije pružila model prave vrednosti.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 14 минута, ana čarnojević рече

nije objašnjeno kako bližnji može da deluje, ali pretpostavljam slično. prihvatanjem bez uslova. volim te takvog kakav si. ne moraš činiti ništa da bih te voleo.

Amin Boze daj! 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 часа, Снежана рече

Поента копи пејст је да поделимо са свима оно што смо прочитали

тако је...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 12 минута, JESSY рече
пре 4 часа, Снежана рече

Поента копи пејст је да поделимо са свима оно што смо прочитали

тако је...

To je lepo, ali bilo bi jos bolje kada bi pored toga postavljaci darovali I svoja zapazanja, komentare, iskustva koja bi bila na korist ostalim citaocima

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах

  • Сличан садржај

    • Од ризница богословља,
      У петак, 2/15. фебруара 2019. године, на Празник Сретења Господњег, у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, Eвхаристијским сабрањем  началствовао је Епископ новосадски и бачки господин Иринеј,  уз саслужење Епископа мохачког господина Исихија, протопрезвитера-ставрофора Миливоја Мијатова, архијерејског намесника новосадског првог, протонамесника Бранa Миловца архијерејског намесника бачкопаланачког, презвитера Далибора Петковића из Митрополије загребачко-љубљанске, свештеника Епархије бачке, братства Саборног храма и новосадских ђакона.   -ФОТОГАЛЕРИЈА-      Владика Иринеј је беседећи после прочитаног Јеванђелског одељка рекао: ,,... Данашњи празник нема само историографски смисао, него кроз њега доживљавамо, кроз служење свете Литургије, све оно што смо чули кроз Свето Писмо и Свето предање. Христос је крај старога закона и почетак новог закона, вечног и непролазног, а у Његовој личности укида се Ароново свештенство и стари Закон. Он је нови Првосвештеник Цркве по чину Мелхиседекову, Законодавац старог Закона и законоположник новог Закона. Сретење значи идење у сусрет и прихватање оног који нам долази у сусрет.  Данашњи празник је  у основи посвећен Пресветој Богородици са много елемената Господње службе. Крајњи смисао данашњег празника Црква нам открива речима црквене песме са вечерњег богослужења Празника: Ходите кроз песме Божанствене да примимо  Христа како га је и праведни Симеон Богопримац примио... Њему се поклонимо!"     После Великог входа на светој Литургији, владика Иринеј је  у презвитерски чин рукоположио ђакона Србољуба Срдића из Бачке Паланке, а после молитве Анафоре,   владика Исихије је рукоположио    ипођакона Николу Дувњака, катихету из Новог Сада, у чин ђакона. После  заамвоне молитве, владика Иринеј је освештао свете сасуде набављене у Русији, а намењене као дар Саборном храму у Новом Саду.    
       
       
       
       
          Извор: Епархија бачка
    • Од ризница богословља,
      На празник Сретења Господњег у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици служена је Света литургија којом је началствовао протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Саслуживали су му протојереј – ставрофор Драган Митровић, као и протојереји: Миладин Кнежевић, Предраг Шећепановић, Бранко Вујачић и протођакон Владимир Јарамаз. Вјерном народу се пастирским словом обратио началствујући протојереј-ставрофор Далбор Милаковић којим је приближио дубљи смисао и значај овог празника којег торжествено прослављамо.
      Your browser does not support the HTML5 audio tag.

      Отац Далибор је указао на то да се свако од нас небројено пута и на безброј начина у животу сусреће са живим Богом. Подсјетио је да је овај празник у ствари слика и прилика саме Свете тајне крштења, управо зато што се крштењем, Светом тајном миропомазања први пут срећемо са Богом. Такође, по његовим ријечима, исто се догађа и на самој Евхаристији, односно Литургији.
      „На Литургији се срећемо и сједињујемо са Богом, путем Свете тајне прићешћа, а тако се увијек изнова Света тајна крштења обнавља у нама.
      Како наглашава отац Далибор, Господ нас на данашњи празник призива, све без остатка, да се сусретнемо са Њиме, са нашима ближњима, те да радост сусрета и блискости и љубави и заједнице подијелимо и живимо са Богом, са ближњима и свима око нас, јер смо сви призвани на јединство у Богу, који јесте Бог заједнице и Бог љубави.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од ризница богословља,
      Недељним литургијским сабрањем у цркви Светог Саве на Врачару 9. фебруара 2019. године началствовао је настојатељ Спомен-храма Владика ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског.     Саслуживало је братство Светосавског храма: протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, протојереј Ненад Јовановић, јереји Предраг Продић, Драган Шовљански и Иван Штрбачки, протођакон Младен Ковачевић, ђакон Радомир Врућинић; као и протојереј Алексеј Середин, настојатељ храма Светог кнеза Владимира у Иркутској области у Русији, и ђакон Синиша Дувњак, клирик Епархије источноамеричке.   На тему недељног зачала из јеванђељске приче о Закхеју беседио је протојереј-ставрофор Стојадин Павловић. Благољепију литургијског сабрања, као и сваке недеље, допринели су хор Мокрањац и студенти Православног богословског факултета Универзитета у Београду.     Извор: Храм Светог Саве
    • Од ризница богословља,
      У уторак, 5. фебруара 2019. године, у вечерњим сатима, Епископа крушевачког Господина Давида и Богом спасавану Епархију крушевачку посетио је Његово Преосвештенство Епископ брегалнички и мјестобјуститељ битољски Господин Марко. У Саборној цркви светог Ђорђа приређена је свечана доскологија, после које је Владика Давид приредио пријем за драге госте из Републике Македоније.


      На дан празника блажене Ксеније,  6. фебруара 2019. године, светло ликује  не само град светог Петра, већ и град светога кнеза Лазара, јер мноштво оних који се у молитвено  заступништво блажене Ксеније Петроградске уздају – налазе утеху и исцељење. Одбацивши таштину овог света, блажена Ксенија узела  је на себе крст бездомног боготражитељства не плашећи се дубоког бола, немаштине и ругања, јер је познала љубав Христову. Блажена Ксенија се сада наслађује овом љубављу на небесима, а ми верни молимо се да буде наша молитвена заступница пред Богом, већ сада предокушајући радост заједништва са Господом учешћем у светој Литургији.
      Снажан осећај благодатног мира и љубави Христове преплавио је данас све сабране у  цркви Свете Тројице у Мудраковцу.  Епископ крушевачки Господин Давид је са свештенством и верним народом приредио топлу добродошлицу Епископу брегалничком Господину Марку, који је својим присуством увеличао прославу славе параклиса Блажене Ксеније. Светом архијерејском Литургијом началствовао је  Епископ брегалнички Г. Марко, уз саслуживање Епископа крушевачког Г. Давида, протојереја-ставрофора Драга Вешковца, протојереја-ставрофора Будимира Којића, протојереја-ставрофора Живка Којића, протојереја Мирослава Николића, протојереја Ивана Цветковића, протојереја Владимира Трошића, протојереја Милоша Костића, јереја Ненада Драгићевића, јереја Данијела Стефановића, јереја Далибора Весића, јеромонаха Петра из манастира Тумане, јереја Александра Аџића, протођакона Андрије Јелића, ђакона Александра из Православне Охридске Архиепископије и јерођакона Павла из манастира Тумане. Епископи су у току свете Литургије богонадахнуто беседили и вернима даровали да се са извора живе воде духовно наслађују речју Божјом. Учешће у литургијском догађају  свој врхунац  достигло је причешћем свештенослужитеља и мноштва верника  Телом и Крвљу Господа Исуса Христа.  У току свете Литургије протојереј Мирослав Николић одликован је чином протојереја-ставрофора. Епископ Крушевачки Г. Давид наградио је Архијерејском граматом Слободана и Мирјану Бабић из Америке и Верољуба Костку из Мудраковца, а Архијерејском благодарницом Драгана и Милоша Михајловића из Мудраковца. Верни народ, који је једногласно појао за појцима цркве Свете Тројице, учинио је да радост празновања ове дивне светитељке и угоднице Божје на најбољи начин покаже оно што јесте Црква- реална слика Царства Божјег. 
      Славски колачар,  господин Дејан Стевановић приредио је послужење за све присутне и богату славску трпезу у парохијском дому. У весељу и радости настављено је  данашње празновање и у парохијском дому, уз  певање духовних и изворних народних песама певачке групе из ОШ ,,Ј.Ј. Змај'' и хора цркве Свете Тројице у Мудраковцу. За следећу годину колачарство је преузео господин Иван Топаловић.
      У цркви Свете Тројице у Мудраковцу, сваке суботе служи се Акатист  Блаженој Ксенији Петроградској, уз молитвене жеље да нас Светитељка све приведе на пут боготражитељства и да нам помогне да уђемо у радост Царства Божјег.















       
      Извор: Епархија крушевачка
    • Од ризница богословља,
      На празник Преподобног Серафима Саровског и Светог Силвестра, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г.Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију у манастиру Успења Пресвете Богородице у Сукову.  Преосвећеном Владики саслуживали су архимандрит Никанор, игуман манастира Светог Козме и Дамјана из Гигинаца (Митрополија софијска), архимандрит Јован (Јеленков), игуман Серафим (Мишић), протосинђел Мардарије (Ковачевић), протојереј Борислав Стаменковић, јереј Петар Крстић, јеромонах Арсеније (Недељковић), јереј Милан Крстић, јеромонах Нектарије (Ђурић), ђакон Ђорђе Филиповић, јерођакон Јован (Мијаиловић) и чтечеви Стефан Ћосић и Миљан Никитовић.      Мноштво народа Божјег дошло је у манастир, да својим молитвама саучествује у богослужењу и принесе молитве Господу и Преподобном Серафиму, узору у монашком подвигу игуману ове Свете Обитељи оцу Серафиму (Мишићу).  У току малог входа Његово Преосвештенство Епископ нишки Г.Г. Арсеније је оца Серафима произвео у чин архимандрита. Отац Серафим , је сејао семе љубави, где год га је промисао Божија водила у животу, од Призрена где је као младић стасавао, преко манастира Преподобног Прохора Пчињског, где је обучен у Ангелски образ, до манастира Суково где се данас подвизава са братијом и где сеју семе љубави и речи Божије. Препознавши добар подвиг и велики труд у овој Светој Обитељи, Епископ Арсеније и одликује овим високим одликовањем оца Серафима, како би и у даљем подвигу још више напредовали и узрастали, те како би увек били „град који на гори стоји“. Архимандриту символично је уручен жезал, који прима као символ своје духовне власти међу братијом манастира.     У току Свете архијерејске Литургије у чин ђакона рукоположен је господин Владимир Стевановић, вероучитељ из Ниша.  Лепоти богослужења су поред братије манастира допринели и монаси из манастира Светог Николе (Јошаница, епархија Шумадијска), сестре из манастира Светог Стефана (епархија Врањска) на челу са Високопреподобном игуманијом Јефремијом, као и сестре из манастира Светог Георгија (Липар) на челу са Високопреподобном игуманијом Тавитом (епархија Шумадијска).  
        Извор: Епархија нишка
×