Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  • Optionally enter a message with your report.

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Из архиве доносимо предавање које је у оквиру пролећног семестра предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, у недељу 12. марта 2017. године, одржао презвитер Вукашин Милићевић, асистент на катедри за систематско богословље Православног богословског факултета Универзитета у Београду на тему: „Слободна воља по Светом Максиму Исповеднику”. Предавање је одржано у Гимназији Јован Јовановић Змај у Новом Саду. Звучни и видео запис предавања смо преузели са званичне интернет странице радио Беседе
       
       
       
    • Од Логос,
      Основна проповијед Христовог Јеванђеља и Цркве јесте проповијед о долазећем, есхатолошком Царству Божијем. Древни хришћани су напрегнуто ишчекивали други долазак Месије па отуда есхатолошко исповиједање вјере којим се завршава Никејски Символ вјере – Чекам васкрсење мртвих и живот будућег вијека – јесте изнутра повезано са Личношћу Христовом и своју основу налази у Господу славе Који ће опет доћи… Како се раскривао историјски пут између првог и другог доласка Месије, то је хришћанство почело да се прилагођава историјским условима. Ријечима Берђајева, “настала је објективација хришћанства, – појавило се историјско хришћанство.“ 

      У тим условима Црква је често стајала пред два искушења. С једне стране, пријетила је опасност да приближавајући се сувише свијету, тј. свјетовном, Црква изгуби своје есхатолошко назначење, а с друге стране, удаљавајући се од свијета, да постане неосјетљива за проблеме човјека и човјечанства. Царски, спасоносни пут је изражен исказом: у свијету, али не од свијета. Црква је предукус и пројава Царства Божијег, али у историји живи у царству ћесара, преображавајући свијет који сав у злу лежи (1 Јн. 5,19).
      Црква се родила и расла у ондашњој римској империји, у царству ћесара које је често било сурово према Цркви, прогањајући хришћане и забрањујући слободно исповиједање хришћанске вјере. Данашњим рјечником речено, Црква је посматрана као “реметилачки фактор“ и опозиција многобожачкој религији Империје. И заиста, у питањима вјере никада није могло бити компромиса, али у другим питањима која су се тицала односа према властима и властодршцима хришћани су слиједили Христову заповијест: Подајте Богу Божије, ћесару ћесарево (Лк 20, 25). На камену Петровог исповиједања вјере Христос је рекао да ће сазидати Цркву којој ни врата адова неће одољети (Мт 16,18). Упоредо са обећањем коначне побједе Цркве, Христос је ученицима рекао да ће у свијету имати жалост, да ће Црква бити гоњена, јер ако мене гонише и вас ће гонити (Јн 15,20).
      Човјечанство је веома често издавало Христову истину. Неоспорно је да је Христова аксиологија нешто најузвишеније, међутим и међу хришћанима често у животу тријумфује порок и изопачење. У Христовим заповијестима препознајемо призив љубави, кротости, жртвовања за ближње, очишћење срца – једном ријечју, све што је најузвишеније и најдрагоцјеније. У Христовом учењу немогуће је наћи позив на освету, на злобу, на мржњу, на користољубље. Међутим, чињеница је да се људска природа често противи и ратује против хришћанске узвишености. „Хришћанство се супротставља људској природи, али има потребу да је преобрази и просвијетли, као што се и људска природа супротставља хришћанству покушавајући да га изопачи. Борба која настаје између божанског и људског је стална, у којој оно божанско просвјетљује људско, а оно људско изопачава божанско.“ (Н. Берђајев).
      Када је у питању однос Цркве и државе, у наше вријеме преовладава начело секуларног друштва по којем су Црква и држава (као систем и институција) раздвојене. Међутим, оне су у бројним тачкама упућене једна на другу, јер државу чине и људи који су истовремено и чланови Тијела Христовог, тј. конкретне црквене заједнице. Иако наше друштво није непријатељски настројено према Цркви, као што је то био случај у првим вијековима хришћанства или у новије вријеме у периоду богоборног атеизма, ипак се у јагњећој кожи толерантности често крију грабљиви вукови. Тако се може десити, на примјер, да један “ћесар“, који је при томе јавно декларисани атеиста, жели да створи “нову цркву“ или да обнови “цркву“ која никада није постојала. Да ли су ту посриједи филантропски мотиви, из љубави и бриге за спасење оних сународника који су вјерујући и којима је потребна Црква и спасење кроз њу? Не! Јер, овдје Црква живи већ осам вијекова у континуитету. И та Црква јесте истинска Црква ма како да се неко не обзирао на историју и каноне и заузимао ревизионистичи став. Јер, та Црква је рађала и рађа Светитеље. И сваки истински вјерујући човјек жели да буде у њеном окриљу, да буде “окупиран“ њоме и Духом Светим који је надахњује. Има ли ичег љепшег него припадати истој Цркви којој припадју Св. Василије Острошки, Св. Петар Цетињски, Св. Симеон Дајбабски и бројни други светите љи у којима је прослављен Васкрсли Бог, који су истински амбасадори неба на земљи. Црква којој они припадају надилази сваку идеологију, сваку овоземаљску подјелу и призивајући све на јединство чува “инфраструктуру“ Царства Божијег на земљи.
      Превазићи ће Црква и данашња искушења као у увијек до сад јер је њен угаони камен Христос. Неизбјежно је да искушења и саблазни дођу, али тешко ономе преко којих долазе, јер је тешко против бодила праћати се (Дап 9,5). И зато је и у свим искушењима Црква остајала на путу истинске мисије свједочећи у овом свијету који сав у злу лежи, истину будућег Царства, подсјећајући нас, своју дјецу, да овдје немамо постојана града већ да очекујемо онај који ће доћи (Јевр 13,14).

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Окружни административни суд у Кијеву отворио је поступак у вези са незаконитошћу државне регистрације верског центра нове расколничке Цркве у уторак 18. јуна 2019, извјештава  Правно одељење канонске Украјинске Православне Цркве.
       
      Кијевска митрополија Украјинске Православне Цркве поднела је тужбу против украјинског Министарства културе и државног регистра након што је регистровало расколничку Цркву са истим именом коју  канонска Црква легално држи од 1990-их година.
      Конкретно, верски центар „Православне Цркве Украјине“ званично је регистрован 30. јануара 2019. у јединственом државном регистру правних лица, индивидуалних предузетника и јавних формација Украјине под називом „Кијевска митрополија Украјинске православне Цркве (Православна црква Украјине),“ док је канонска Црква регистрована као “Кијевска митрополија Украјинске Православне Цркве ” већ од 1991. године.
      Правно одељење Украјинске Цркве сматра да не постоји законска основа за регистровање новостворене расколничке Цркве са овим именом. „Нема основа да се такозвана новоформирана ПЦУ  назове Кијевска митрополија Украјинске Православне цркве, не само зато што је постојало верско седиште са таквим именом од 1991. године, већ и зато што примарни уставни документ, "томос", који треба да поштују и испуњавају, дефинише два имена за то - "Православна Црква Украјине" и "Света православна Црква Украјине ", објаснио је начелник Правног одељења протојереј Александар Бахов у фебруару.
      Раније у јануару, представник канонске Цркве протојереј Николај Данилевич је слично коментарисао: „Не морате бити адвокат да бисте схватили да је то безакоње. Правна имена се не могу дуплирати. Како су државни органи могли да региструју другу Кијевску митрополиј Украјинске православне Цркве ако таква већ постоји? Отимачи!“
      Ако суд удовољи тужбеном захтеву, поништиће регистрацију ПЦУ под таквим именом.
      Тренутно, регистар наводи као оснивача и правно лице ПЦУ “Помесни сабор уједињења Православне Цркве Украјине, одржан у Кијеву 15. децембра 2018. године”, а за предстојатеља Цркве  Епифанија Думенка, “митрополита Кијева и све Украјине”, што су титула и положај који с правом држи Његово Блаженство митрополит Онуфрије из канонске Цркве.
       
      Извор: Orthochristian.com (са енглеског Инфо служба СПЦ)
×
×
  • Create New...