Jump to content

[VIDEO] Promocija knjige „Letačke priče“ Suada Hamzića: Vojni piloti ne pišu zbog straha da im se neće verovati

Оцени ову тему


Препоручена порука

Promocija knjige „Letačke priče“ autora Suada Hamzića održana je juče u amfiteatru Muzeja vazduhoplovstva u Beogradu.

Suad-potpisivanje_019-1600x900.jpg

Zakasneloj promociji (većina tiraža knjige je rasprodata naručivanjem knjige putem interneta) prisustvovalo je oko šezdesetak gostiju: vazduhoplovnih entuzijasta, prijatelja i porodice autora.

Suad-potpisivanje_014.jpg
Poklon za Suada od Igora Cvetkovića / Foto: Neda Mojsilović, Tango Six
Suad-potpisivanje_028.jpg
Recenzent „Letačkih priča“ general avijacije u penziji Blagoje Grahovac / Foto: Neda Mojsilović, Tango Six
Suad-potpisivanje_015.jpg
Ko je koga ubeđivao da počne sa pisanjem i zbog čega piloti retko pišu? / Foto: Neda Mojsilović, Tango Six

Prisutnima su se obratili autor knjige, zatim recezent, general u penziji Blagoje Grahovac, osnivač izdavačke kuće Tango Six Publishing Petar Vojinović, kao i kustoskinja Mirjana Novaković ispred Muzeja vazduhoplovstva.

Jedna od tema diskusije bila je i mali broj pisanih reči u okviru pilotske profesije. O tome je govorio Grahovac objašnjavajući da ni u jednoj drugoj profesiji ne postoji tako velika smena različitih ugođaja i dramatike:

– To su dramatika straha, odgovornosti, letenja u grupi i letenja noću, kao i dramatika otkaza i pogibije. Suad je sa svojim dramatikama živeo istinski, iskonski i ljudski, a onda smo mi koji smo ga poznavali počeli da ga ubeđujemo da piše. On ponešto napiše i objavi pa se digne velika frka da li je to tako ili nije tako, jer ko će verovati. To je upravo jedan od razloga zbog kojeg piloti ne pišu. –

Suad-potpisivanje_038.jpg
Suad priča gostima i o onim pričama i dešavanjima koje nisu ušle u knjigu / Foto: Neda Mojsilović, Tango Six
Suad-potpisivanje_039.jpg
Pitanja publike / Foto: Neda Mojsilović, Tango Six

Suad Hamzić je ipak počeo da piše, pre svega u formi tekstova na portalu Tango Six, a zatim je svoje priče odlučio da objedini. Kako je to izgledalo objašnjava osnivač Tango Sixa Petar Vojinović:

– Imali smo sve sastojke, jedno štivo koje se zaista brzo čita i počeli smo da objavljujemo. Zatim smo imali i prva prenošenja u medijima. To je jedan zanimljiv spoj Tango Sixa i klasičnih medija gde nas inače za određene teme prenose. Ovo je bio prvi put da je neka pilotska priča bila prenesena gotovo u svim onlajn medijima u zemlji i zavidnom broju u inostranstvu. Kada su došle na red priče o NLO tada su nas čak i razni fan sajtovi i NLO udruženja preneli. U tom smo periodu počeli da pričamo i o knjizi. –

Suad-potpisivanje_048.jpg
Svako je dobio posvetu autora / Foto: Neda Mojsilović, Tango Six

Prema rečima autora Hamzića, te priče su uglavnom događaji za koje se ili malo ili uopšte nije znalo. Jedna od takvih tema jeste i priča o NLO, koja je kako kaže Hamzić, prilično kontroverzna:

– Bio sam skeptičan, dvoumio sam se da li o tome da govorim. Znam koliko je to nepopularna tema, ali bio sam ohrabren od strane generala Grahovca, a takođe postoje i dokumenta drugih koji su o tome govorili, te sam odlučio da pišem. –

Suad Hamzić i Tango Six Publishing donirali su određenu količinu knjiga „Letačke priče“ Muzeju vazduhoplovstva kao vid podrške i pomoći ovoj instituciji za koju je Suad nekoliko puta naglasio da predstavlja „kuću svih vazduhoplovaca i ljubitelja širom bivše nam domovine.“

Da li je autor neke priče prećutao, šta se novo može očekivati od Tango Six Publishinga i kako je protekla promocija možete videti u našoj video reportaži, dok sve fotografije možete naći na našem Fejsbuk fan pejdžu.

Marta LUTOVAC

tango-six.png

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 4 минута, Милан Ракић рече

Prema rečima autora Hamzića, te priče su uglavnom događaji za koje se ili malo ili uopšte nije znalo. Jedna od takvih tema jeste i priča o NLO, koja je kako kaže Hamzić, prilično kontroverzna:

– Bio sam skeptičan, dvoumio sam se da li o tome da govorim. Znam koliko je to nepopularna tema, ali bio sam ohrabren od strane generala Grahovca, a takođe postoje i dokumenta drugih koji su o tome govorili, te sam odlučio da pišem.

@Милан Ракић шта је написао господин пилот Суад? Мене ово први пут у животу заинтересова за тему НЛО.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 6 минута, александар живаљев рече

@Милан Ракић шта је написао господин пилот Суад? Мене ово први пут у животу заинтересова за тему НЛО.

Ima ta priča na Forumu. Sad ću naći

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Evo ova

i ova valjda...

a evo i ovo kad Suad hvali Pouke

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Све приче се читају као најузбудљивији роман (можда и због тога што се плашим висине:)). Не, заиста, ако сте пропустили, као ја, топло препоручујем. А, ево само као рекламу нађох дио о НЛО:

Obećao sam da ču pisati ovu nepopularnu temu. Nepopularnu jer oni koji su doživeli ovu vrstu susreta nerado pričaju a pogotovo pišu o tome zbog neverice na koju nailaza pa čak i sumnjičavih, podrugljivih, skrivenih ili neskrivenih sumnji u njihovu istinitost i sumnji u mentalno zdravlje autora ovih priča.

 
Zvanične vlasti, tačnije njihove kvalifikovane i ovlaštene institucije koje su zadužene za taj fenomen, za takve pojave, su u pravilu uzdržane, nedorečene, neodređene pa i tajanstvene što dodatno otežava svaku racionalnu raspravu o NLO (Nepoznati Leteči Objekti) ili UFO (Unidentified Flying Objects).
 
I kod nas je ta tema uvek bila nekako na marginama interesovanja javnosti ali i nadležnih državnih institucija. Ipak, povremeno se o njoj govorilo i pisalo a nadležni organi Vojske, konkretno Ratnog vazduhoplovstva nisu mogli ignorisati činjenicu da “nešto” postoji pa su pred kraj 80-ih iz Batajnice prebazirani MiG-ovi u Titograd jer se Jastrebovi i Supergaleb G-4 nisu mogli nositi sa tim neidentifikovanim letilicama koje su se tada učestalo pojavljivale nad južnim Jadranom.
 
O tome postoje i izjave pilota poput pukovnika Milana Mačeka i general-potpukovnika Blagoja Grahovca u čiji kredibilitet ne treba sumnjati. Da li NLO postoje ili ne bilo je i ostalo spekulativno i pitanje ličnih uverenja, shvatanja ili iskustava. Ja lično sam uveren da oni nisu nikakva optička pojava, fikcija, halucinacija i slično. A evo i odakle moje takvo uverenje.
 
Prvi put
 
U proleće 1972. po lepom vremenu, nekako u ranim popodnevnim časovima, u prednjoj kabini aviona NL-12 (MIG-21, dvosed) poleteh na rutinsko izviđanje vremena. U zadnjoj kabini sedeo je zamenik moje 352. izviđačke eskadrile, iskusni pilot, kapetan I klase Stipić Dušan.
 
Odmah posle poletanja u pravcu 32 sa piste br. 1 aerodroma Bihać, po prelasku sa kanala aerodromske kontrole letenja (AKL) na kanal Oblasne kontrole letenja (ObKL) kotrolor ObKL Janda, kojeg sam več dobro poznavao po glasu i profesionalnom odnosu prema svome poslu, nas upita da li imamo goriva i nekoliko minuta da nešto proverimo. Odgovorih potvrdno jer je vreme za letenje očigledno bilo povoljno za planirane zadatke po planu letenja eskadrile čija prva smena, tzv. izlaz, će poleteti za oko pola sata.
 
Janda nam zadade kurs prema severozapadu i visinu od 10.000 metara. Imali smo skoro pun rezervoar goriva pa ponovo uključih forsaž i prevedoh avion u strmo penjanje. Na oko 6000 metara i ono malo oblačnosti ostade ispod nas i kada smo postizali zadanu visinu negde iznad Plaškog, napred, malo udesno od pravca našeg leta, na velikoj visini ugledah vrlo bleštavo osvetljen predmet poput velike zvezde srebrenastog sjaja.
 
Interfonom to saopštih Stipiću. On mi potvrdi da i on vidi isti svetli objekat. Javih to kontroloru ObKL pitajući ga za visinu na kojoj se nalazi taj objekat:
 
- Nemam podatak o visini. Možete li produžiti penjanje? –
 
Njegovo pitanje je bilo umesno, profesionalno, jer Janda je znao da smo poleteli po zadatku izviđanja vremena, dakle bez plana da letimo preko 11.000 metara ili brže od Mah 1,6 kada je neophodna, čak životno važna, operema za visinsko letenje, visinsko kompenzaciono odelo VKK i skafanderska kaciga GŠ-3 ili GŠ-6M.
Bili smo toga svesni, veoma svesni, i Stipe i ja:
 
- Hoćemo li Stipe? – upitah kroz interfon.
- Idemo Hamzo. – čuh Stipičev odgovor.
 
- Produžavamo ka objektu, jasno ga vidimo, približavamo se. Ovo kao da lebdi. – javih preko radio stanice.
 
I zaista, blještavi objekat kao da je lebdeo, stajao u mestu ali još uvek visoko, mnogo visočije od nas. Avion je, na punom forsažu, u blagom uglu penjanja već bio prešao u nadzvučni let brzinom oko 1,1 Mah i popeo na preko 11.000 metara negde iznad Ogulina.
 
Skrenuh udesno za oko 20-ak stepeni i usmerih nos aviona pravo ka objektu koji mi je sada bio u vrhu i na sredini prednjeg vetrobranskog stakla kabine. Delovao je mnogo veći, blještaviji i kao da sam nazirao njegov obli oblik ali mu udaljenost i visinu nisam mogao ni približno odrediti jer nisam imao nikakvog orjentira, repera, koji bi mi pomogao u određivanju dimenzija na vedrom tamnoplavom nebu. NL-12 nije bio opremljen radarom koji bi mi pomogao razrešiti dilemu a i Janda se ućutao očigledno zato što nam ni njegova oprema više nije mogla pomoći.
 
Prolazimo visinu od 13.000 metara, mahmetar pokazuje 1,4.
 
Približavamo se objektu koji je još uvek znatno iznad nas, na 17, 19, možda 22 ili 24.000 metara!? Ali sve smo mu bliže, sve je veći. Pokušavam utvrditi da li je okruglogog ili diskolikog oblika. U momentu taj objekat krenu u suprotnom pravcu, ka zapadu, smanjivao se, intenzitet bleštavila se smanji, ugasi i u sekundi mi nestade iz vidokruga!
 
Ono što me impresioniralo je što je krećuči se brzinom od 4, 5 ili 6000 km/č – tu brzinu postigao trenutno! Iz mesta kako bi to rekli u žargonu. Ne, on nije ubrzavao. Taj objekat je krenuo i nestao tom brzinom! Stipe koji je iz zadnje kabine virio između zaglavnika mog katapultnog sedišta i rama kabine je to isto video i u kasnijem razgovoru, dok smo sređivali utiske, to mi potvrdio.
 
- Ovaj nestade, u trenutku, ka zapadu. – javih kontroloru ObKL.
- I meni je nestao sa ekrana. Vaša pozicija je oko 20 km istično od Delnica. –
 
Prenesoh pogled u kabinu. Brzina se približavala podeoku 1,6 Mah, visinomer pokazivao nešto iznad 14.000 metara. Isključih forsaž i povukoh ručicu gasa još unazad, ispustih vazdušne kočnice prevodeći avion u poniranje da se što pre, onako “goli”, bez adekvatne opreme za letenje u tim uslovima, vratimo u zonu bezbednog leta koju smo bili napustili jednoglasnom odlukom da produžimo neplanirano presretanje nepoznatog objekta.
 
Sletesmo. Malo smo još popričali Stipe i ja o tome jer smo, što smo imali pričati, ispričali još u vazduhu, preko interfona, a nismo ni kolege zamarali pričom o tome što smo videli i doživeli. A niko nas zvanično o tome ništa nije pitao, ni tada, ni kasnije. Nismo čak porazgovarali ni sa kontrolorom ObKL kapetanom Jandom pošto to nije ni bilo predviđeno ili propisano jer svako je od nas samo radio svoj posao.
 
Drugi susret
 
Nekoliko meseci kasnije. Bio je lep letnji dan bez i jednog jedinog oblačića na nebu, izvanredna vidljivost.
Napravio sam jedan let u prvom izlazu i čekao da napravim još jedan u trećem. Kao i svi koji nemaju šta raditi na stajanci br.1 aerodroma Bihać, sa koje smo taj dan leteli, sedeo sam na sklepanim drvenim klupama tzv. kvadrata koji je od konfora, pored tih nekoliko drvenih klupa imao i jednu česmu koja je strčala iz zemlje na nekad dužem, nakada kraćem komadu vodovodne cevi.
 
Elem, dangubio sam u kvadratu zajedno sa još nekoliko kolega pilota, desetak tehničara raznih specijalnosti i još toliko vojnika naše 352. izviđačke eskadrile. Ležim na jednoj od tih uskih klupa. Gledam u vedro svetloplavao podnevno nebo iznad aerodroma. Ugledah srebrenasti balon prečnika nešto večeg od jednog metra koji svaki dan tačno u podne meteorolozi sa našeg aerodroma negde sa pozicije južno od sredine piste broj 1 puštaju, prate instrumentima i mere pravce vetra i karakteristike vazdušnih strujanja. Bio je na visini oko 600, možda 700 metara. Pogledah na sat. Još 15-ak minuta pa podne. Meteorolozi malo poranili, nestrpljivi valjda ili nekome netačan sat. Ustadoh sa klupe. Gledam. Našto mi čudno. Meteorološki sondažni balon se ne smanjuje povečavajući visinu kao obično?
 
- Evo ga NLO. –
 
Izgovorih ne znajući šta drugo da kažem a da i drugima skrenem pažnju na taj balon koji mi se nekako neuobičajeno ponaša. Koji stoji u mestu, ne penje se, ne smanjuje se do iščezavanja iz vidokruga kada se popne na preko 3 – 4000 metara ili uroni u neki oblak.
 
Skoro svi pogledaše u nebo. Poče zezanje i komentari poput: NLO, vanzemaljci, mali zeleni ali i najčešća konstatacija da je u pitanju meteorološki balon. Većina se nakon kratkotrajnog gledanja vrati svojim temama razgovora, novinama, šahu, dremkanju ili blejanju a nas nekoliko nastavismo gledati u taj svetli srebrnasti predmet okruglog oblika koji je i dalje lebdeo iznad sredine piste broj 1.
 
Odjednom, videh potpuno isto što sam video iznad rejona Delnica nekoliko meseci ranije iz kabine MIG-a!
 
Nepoznati objekat ubrzavši trenutno, bešumno, opet u pravcu zapada, Plitvičkih jezera, u sekundi nestade iz vidokruga! Nas nekoliko koji smo tog momenta gledali u taj objekat se samo zgledasmo. Nismo čak ni komentarisali. Nismo imali šta i o čemu da komentarišemo.
 
Oni koji taj “start” nisu videli konstatovaše da ih zajebavamo, da se balon, normalno popeo visoko i iščezao iz vidokruga. Ali nekoliko minuta kasnije sa onog položaja aerodromske meteo stanice južno od centra piste poče se uzdizati sondažni meteo balon. Tačno u podne!
 
Treći, noćni, susret sa NLO
 
Bilo je to krajem 1973. ili početkom 1974. godine. Leteo sam moj drugi trenažni noćni let po maršruti na visini oko 5000 metara – da ne kažem peglao vazduh.
 
I bila bi to jedna od onih noći kada kasno dođeš kući i sutradan ti nije ni do čega jer si se probudio u podne ili samo jedan od rutinskih letova da sa ObKL nije rukovodio letenjem Janda isti onaj kapetan I klase koji me nekoliko godina ranije već navodio na NLO. A tog kontrolora kojeg nikada pre ni kasnije nisam lično sreo i upoznao sam veoma cenio, sa razlogom, godinama ga slušajući na kanalu ObKL, sarađujuči s njime.
 
- Vidra 12 imate li goriva za nekoliko minuta više? – upita me Janda dok sam se na visini oko 5.000 metara iz pravca istoka približavao Karlovcu.
 
Pogledah stanje goriva iako sam znao da ga za toliko imam viška ili taj utrošak mogu kompenzirati sletanjem iz prave, bez ulaska u krug sa sletanje. Potvrdih to kontroloru. Upravo ugledah svetla Karlovca delimično pokrivenog oblacima na desetak kilometara ispred sebe.
 
- U redu 12, snizite u tom kursu na 2.500 metara. –
 
Potvrdih da sam razumeo poruku i malo smanjivši snagu motora počeh snižavanje na naređenu visinu. Nad severnom periferijom Karlovca postigoh zadanu visinu kada mi Janda naredi zaokret ka jugu u kurs oko 200 prema Dugoj Resi. Upravo po preletu tog mesta leteći između oblaka koje sam više osećao nego video, ugledah ispred sebe na daljini od nekoliko kilometara, na mojoj visini, niz svetala kojima sam se brzo približavao. Ispustih vazdušne kočnice ne menjajući snagu motora.
 
- Vidim svetla. Kao kod putničkog aviona. – javih.
- Nema tu ni jednog civila. – čuh odgovor kontrolora koji je sigurno znao šta radi, šta se događa u vazdušnom prostoru jer tada je Oblasna kontrola letenja u Zagrebu, među prvima na jugu Evrope već imala zadejstvovan najmoderniji švedski radarski sistem AS-70 (vojna), tj. “Julija” (civilna oznaka), u sprezi, koja je obezbeđivala potpun nadzor nad vazdušnim prostorom i koordinaciju rada vojnih i civilnih struktura kontrole letenja.
 
Ne skidajući pogled sa svetlećeg objekta pokušavao sam utvrditi o čemu se radi. Približavajući se objektu ostavih ga namerno malo sa leve strane moje putanje leta da bih ga što bolje osmotrio. Bio sam sve uvereniji da taj objekat nema nikakvu brzinu jer ne menja svoj položaj, ne udaljava se, ne približava se velikom brzinom, ne menja se rakurs, izuzev što mu se ja približavam. Na trenutak pogledah u kabinu. Videh da letim sa nešto malo iznad 500 km/č pa uvukoh vazdušne kočnice ne menjajuči snagu motora. Približavam se svetlima koja sada vidim jasno. U liniji su, imam utisak u malo povijenoj liniji, ali jarka, prejaka za civilni avion čak i da su svi putnici držali podignute roletnice na prozorima.
 
Imam utisak da svetla lagano, sporo, menjaju nijansu, boju između svetlo zelene, žute i blago ljubičaste. Osu aviona vodim desno od svetala objekta čiju dimenziju i udaljenost ni prbližno ne mogu da odredim. Tek kada mi je glava bila okrenuta pod 90 stepeni ulevo znao sam da prolazim pored tih svetala ali pojma nisam imao kako daleko od njega 100, 200 ili 300 metra. Nisam imao predstavu kojih dimenzija je taj objekat, koliko duga je ta linija čudnih svetala.
 
- Šta je ovo?. – pitam zbunjeno, tek da nešto kažem, da se javim.
- Ne znam ni ja, vaš kurs za Rakovicu je…produžite na toj visini. –
 
Krećem u levi nagib, u zaokret, zavrćem glavu unazad da još osmatrim taj objekat ali ulećem u oblak. Pogled prenosim u kabinu, na instrumente, postavljam zadani kurs i visinu, podešavam snagu motora da ponovo uspostavim brzinu od 800 km/čas. Radio kompas prebacujem na 5. kanal “RA” – Rakovica koji će me dovesti na tzv. ulazna vrata mog aerodroma na koji slećem nekoliko minuta kasnije.
 
Niti sam kome pričao a niti me ko pitao šta sam video i doživeo u tom letu. Nisam ni telefonom pozvao Jandu, da ga ne ometam, jer on je još radio svoj posao a ja sam, bar za to veče, svoj završio.
 
Čudno svetlo
 
To i nije bio susret već naprosto posmatranje čudnog, jakog svetla koje je nekoliko minuta stajalo negde iznad Petrinje ili Siska oko ponoći u proleće 1975. godine. Nas 4 ili 5 pilota posmatralo je to čudno svetlo sa različitih pozicija i visina sa udaljenosti od 50 do 150 kilometara pokušavajuči da mu odredimo poziciju i visinu.
 
Tu noć leteli smo po zadatcima RTI (Radio tehničkog izviđanja) svako po svome zadatku praktično nad teritorijom 2/3 Jugoslavije.
 
Vraćao sam se na visini oko 7-8000 metara iz rejona južnog Jadrana i približavajući se Bosanskom Petrovcu kada na severu daleko, vrlo daleko, na visini većoj od moje osmotrih jarko svetlo koje je, imao sam utisak stajalo.
Neko od kolega javi da vidi neobično, jako svetlo. Javi se drugi, pa treći kolega. Javih se i ja saopštivši svoj utisak o poziciji i visini tog objekta, izvora te svetlosti. Bilo je to pravo “goniometrisanje” ali vizuelno, “odokativnom metodom”. Dakle slobodnom procenom.
 
Saglasismo se da je to svetlo onih čudnih boja promenjivog tona i nijanse (pri čijem opisu se osećam kao onaj Đura iz sarajevskin Nadrealista) ali i da je visoko preko 15.000 metara, da se ne pomera.
 
Saglasismo se i da mu je pozicija negde između Siska i Petrinje a jedan kolega je navijao za malo severniju poziciju, bliže Ivanićgradu. I baš kada smo se usaglasili, nakon nekoliko minuta svetlo nestade. Tu noć ja na Oblasnoj kontroli u smeni radio neki kontrolor kojeg ni naša konverzacija, koja se u celini odvijala na njegovom, petom kanalu nije zainteresovala i zaintrigirala da i on pažljivije pogleda u svoje ekrane. Ili bar da javi da on ne vidi ništa .
 
Posle sletanja malo smo prodiskutovali o utiscima ali su i oni ostali samo naši, potpuno lični.
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Trifke,
      Makronu prete građanskim ratom, generali spremaju vojni puč? "Francuska je u opasnosti"; "Biće posledica"
      WWW.B92.NET    
    • Од JESSY,
      “Izložite se ponekad ismejavanju; osvrnite se oko sebe i dobro se protresite kako bi saznali ko ste zapravo.”  
      Epiktet, Razgovori
      Zdrav razum nam govori da je briga zbog mišljenja drugih korisna u negovanju dobrih odnosa i održavanju socijalne kohezije. Ipak većinu ljudi previše zanima šta drugi misle o njima i u ovom tekstu ćemo istražiti kako to šteti psihološkom zdravlju. Razmotrićemo da prihvatanje ismevanja, odbacivanja i prezira drugih može u velikoj meri povećati šanse za življenje ispunjenijeg života.  
      “Ne prestaje da me zapanjuje: svi sebe volimo više od drugih ljudi, ali više brinemo o njihovom mišljenju nego o svom.”  
      Marko Aurelije, Meditacije ili Samom sebi
      Na savremenom Zapadu stavlja se veliki akcenat na postizanje društvene validacije i na to da se dobro izgleda u očima drugih ljudi, a to stvara populaciju muškaraca i žena koji su zaostali u svom razvoju. Jer društvena validacija proizilazi prvenstveno iz jedne stvari – uspeha u spoljašnjem svetu, ili bar njegovog izgleda. Naš posao, materijalna imovina, veličina bankovnog računa, fizički izgled i modni izbori, statusi ljudi sa kojima se družimo, to su stvari koje donose potvrdu za kojom toliki  žude. Ali ova preterana orijentacija na svet ljudi, mesta i stvari nije zdrav način života, kao što piše Karl Jung: 
      “Čovek čiji se interesi nalaze spolja nikada nije zadovoljan onim što je neophodno, već neprestano žudi za nečim većim i boljim, što, verno svojoj pristrasnosti, uvek traži izvan sebe. Potpuno zaboravlja da, i pored svih svojih spoljnih uspeha, on sam ostaje isti iznutra. Očigledno je da bi spoljašnji život muškaraca mogao da ima mnogo više poboljšanja i ulepšavanja, ali te stvari gube smisao kada unutrašnji čovek ne ide u korak sa njima.” 
      Karl Jung, Psihologija i religija
    • Од JESSY,
      Gordana Ratković je majka jednog Mihaila koji ima osam godina i boluje od spinalne mišićne atrofije, teške i često smrtonosne genetske bolesti koja onemogućava kretanje, normalno disanje i gutanje. Ona nam se obratila jer, kako tvrdi, njen sin i još troje dece već šest meseci čekaju na lek koji može da pomogne i olakša njihovo stanje, ali administrativne procedure to onemogućavaju i koče. Dok sirup Risdiplam čeka u nekom magacinu, stanje dece se pogoršava.
      “U decembru 2019. Roche je završio patentiranje leka sirupa koji se zove Risdiplam. Sproveli su studiju i u Srbiji zbog čega je naša zemlja dobila šansu za ovu donaciju. U januaru Roche je dozvolio apliciranje najtežih pacijenata koji nisu pokriveni nikakvom terapijom. U februaru doktori su aplicirali za četiri najteža slučaja, a u martu je Roche dao zeleno svetlo i dokumenta na potpis”, objašnjava ova majka.
      “Od tada evo do sada mi čekamo, prošlo je pola godine, odgovornost se prebacivala sa klinike na ministarstvo i obrnuto bez ikakvog razloga. U pitanju su deca pacijenti koji su među najtežima obolelima i koja ne primaju nikakvu terapiju”, sa pravom je nestrpljiva Gordana.
      “Naša deca više nemaju vremena”, kaže Gordana i dodaje da celokupna procedura registracije leka može trajati i do dve godine. “Da li će moje dete tada biti živo?”, pita.
      Foto: Privatna arhiva Naša sagovornica ističe i da se stanje njenog sina pogoršalo za vreme čekanja.
      “Ima kanilu od druge godine života. Ima gastrostomu (peg direktno u želudac), ali može da pije i jede na usta. Skolioze mu se javila sa tri godine starosti i deformacije kičme i zglobova nažalost napreduju. Noću dok spava koristi respirator. Ne sedi dugo. U poslednjih nekoliko meseci dok čekamo on slabije guta i zagrcnjava se.
      Češće ga aspiriram, do 50 puta dnevno, znam po broju katetera. Zahteva respirator preko dana jer se umara dok diše. Zahteva dodatni kiseonik, od maja ove godine”, priča nam naša sagovornica koja glavnog krivca vidi u direktorki Klinike za neurologiju i psihijatriju za decu i omladinu Jasnu Jančić, za koju tvrdi da odbija i odugovlači sa potpisivanjem i omogućavanjem besplatne terapije za decu.
      Gordana tvrdi da se Risdiplam uredno po sličnim principima koristi već u 12 zemalja, i ubeđena je da postoji način da se procedura olakša i premosti i u Srbiji.
      “Direktorka je, ukoliko je imala volje, za šest meseci mogla da pronađe neko rešenje”, smatra ova majka koja se bori za to da život njenog detata bude lakši.
      Foto: Privatna arhiva U odgovoru za naš portal direktorka Jasna Jančić tvrdi drugačije. Objašnjava da je reč o procedurama koje se moraju ispoštovati.
      “Lek nije registrovan ni u Srbiji ni u EU”
      “Gotovo pola veka Klinika za neurologiju i psihijatriju za decu i omladinu se bavi dijagnostikovanjem i lečenjem najtežih neuroloških i psihijatrijskih bolesti, pa tako i SMA. U skladu sa preporukama lekara, Komisija za retke bolesti RFZO odobrava deci oboleloj od SMA lek Spinrazu koji se, iako neregistrovan u našoj zemlji, kontinuirano primenjuje u ovoj Klinici. Nažalost, ovo nije slučaj sa lekom Risdiplam”, objašnjava direktorka Jančić.
      “U Srbiji, kompanija Roche i dalje sprovodi kliničku studiju za lek Risdiplam, u kojoj učestvuju i pacijenti naše Klinike. Ovaj lek nije registrovan u Republici Srbiji, registrovan je u SAD, ali ne i u zemljama Evropske unije. Za uvoz neregistrovanog leka postoji zakonom predviđena procedura u kojoj se podnosi zahtev RFZO-u za svakog pojedinačnog pacijenta, o kome odlučuje Komisija za retke bolesti RFZO, a po odobrenju, sredstva obezbeđuje navedeni fond”, kaže Jančić za Nova.rs.
      Prema njenim rečima, Klinika nije aplicirala za donaciju leka Risdiplam kompanije Roche.
      “Veoma je važno znati, da bi javnost bila adekvatno informisana, da deca koja bi dobijala lek iz programa donacije, kroz donaciju bi dobijala terapiju samo dok program traje, a ne u periodu koliko im je neophodan, za ceo životni vek. U skladu sa propisima Republike Srbije, ukoliko se sa primenom leka počne u određenoj zdravstvenoj ustanovi, ta ustanova je u obavezi da lek obezbeđuje dok god postoji potreba, iako za to nema obezbeđena sredstva.
      Ovo praktično znači da je, po prestanku donacije, Klinika dužna da nadalje obezbedi navedeni lek za sve pacijente koji su terapiju započeli u Klinici. Ta sredstva nisu odobrena od strane RFZO, a Klinika ih na drugi način ne može obezbediti. Godišnja terapija lekom Risdiplam, za jednog pacijenta, iznosi između 100 000 i 340 000 dolara, u zavisnosti od uzrasta pacijenta”, objašnjava Jančić.
      Ona kaže da ne postoji dokument kojim je Ministarstvo zdravlja odobrilo upotrebu ovog leka.
      “Primena svakog leka, pa tako i Risdiplama, mora biti u skladu sa propisima Republike Srbije, jer bi u protivnom nastupile mnogostruke štetne posledice po Kliniku, čiju bi štetu podjednako snosili i mali pacijenti. Jasno vam je da sam ja kao V.D. direktora Klinike odgovorna za zakonitost rada ove Ustanove, ali isto tako, može se reći, još više zainteresovana za lečenje malih pacijenata, kojima se kao lekar, bavim više od trideset godina.
      Lično sam zainteresovana da se sa primenom leka počne što pre, ali po zakonom propisanoj proceduri, jer ćemo samo na taj način obezbediti kontinuiranu i neophodnu količinu leka za sve pacijente kojima je potreban”, zaključuje Jančić.
      Gde je zapelo?
      Nova.rs pokušala je da stupi u kontakt sa Ministarstvom zdravlja, kako bismo saznali u kojoj je fazi registracija Risdilpla, kao i kada bi oni koji kojima je neophodan mogli da ga očekuju, ali do objavljivanja ovog teksta nismo dobili odgovor.
      Potražili smo obgovor i od kompanije Roche i sa te strane stiže objašnjenje da je reč obimnim procedurama i dokumentaciji.
      “Lek Risdiplam kroz kliničku studiju u Srbiji prima osmoro dece. Kako se registracija u Evropi očekuje tek 2021. godine, kompanija Roche na globalnom nivou pokreće tzv. ‘compassionate use’ program. Na početku program je bio otvoren za pacijente koji boluju od spinalne mišićne atrofije – SMA tip 1, a od jula ove godine i za SMA tip 2. Po našem Pravilniku za uvoz neregistrovanog leka ovaj program se definiše kao’donacija ili humanitarna pomoć zdravstvenoj ustanovi’.
      Da bi se dobilo odobrenje za uvoz leka neophodno je da ‘predlagač’ (direktor zdravstvene ustanove sekundarnog ili tercijernog nivoa) potpiše dokumenta, koja su ovim pravilnikom definisana, i to nakon što je na Etičkom komitetu ustanove doneta odluka o medicinskoj opravdanosti primene leka i mišljenje etičkog odbora da je primena leka u skladu sa načelima profesionalne etike”, objašnjavaju iz kompanije Roche.
       
      https://nova.rs/vesti/drustvo/cekate-li-da-deca-umru-malisani-ugrozeni-zbog-procedura/
       
    • Од Поуке.орг инфо,
      Glavni imam u Pljevljima Samir Kadripašić kaže da je u životu prvi put ostao bez teksta i da ne zna šta da kaže narodu u tom gradu, nakon incidenata i kamenovanja prostorija Islamske zajednice. 
      Foto: FB
      Kako je kazao za FOS, ljudi u Pljevljima su u panici.
      "Non stop me zovu, ne znaju kako da se ponašaju ikako da se postave u svemu ovome. Vjerujte mi da sam prvi put ostao u životu bez teksta i da ne znam šta da kažem narodu", dodao je Kadripašić. 
      Prostorije IZ u Pljevljima kamenovane su sinoć a ostavljena je i, kako kaže imam, morbidna poruka "da će Pljevlja postati Srebrenica". 
       
      Foto: FB "Radi se o pojedinačnim ispadima koji žele sigurno da izdominiraju sa ovim šovinističkim napadima. Vidjećemo šta će dalje biti, a ja nadam se da će policija i tužilaštvo sve riješiti na najbolji način", navodi Kadribašić. 
       
      Foto: FB Imam očekuje od države da zaštiti muslimane u Pljevljima. 
      "Ne samo nas, nego sve građane Crne Gore treba zaštititi od ovih fašističkih ispada", naveo e Kadribašić. 
      Povodom incidenata aktivisti Koalicije za Budućnost su protestovali ispred Centra Bezbjednosti Pljevlja odakle su pozvali načelnika CB Dragana Slavulja i komandira stanice policije Milana Jovića da saopšte imena počinioca ovih činova vandalizma. 
       
      Foto: PV Informer "To je jako bitno i jako ohrabrjujuće. Šta da kažem, osim da sam zahvalan. Cio vijek se ovdje družimo međusobno, komšije smo tako da apsolutno razumijem i taj postupak", naveo je imam. 
      Delegacija Ministarstva za ljudska i manjinska prava boravi danas u posjeti Pljevljima. Delegaciju čine Aleksandar Saša Zeković, državni sekretar Ismet Latić, direktor Direktorata za odnose sa vjerskim zajednicama i savjetnica Mirela Ramčilović.
      Najavljeno je da će delegacija posjetiti opštinu Pljevlja, Islamsku zajednicu, Centar bezbjednosti a razgovaraće i sa žrtvama nasilja i napada.
      U Pljevljima su i reis IZ Rifat Fejzić i više članova Mešihata Islamske zajednice. 
      Incidente u Pljevljima osudile su brojne partije u Crnoj Gori, kao i Mitropolija crnogorsko-primorska. 
    • Од JESSY,
      Društvenim mrežama deli se objava ratnog vojnog invalida Novice Kostića iz Vlasotinca, koji je kao pripadnik JNA ranjen u Karlovcu nakon samo pet dana ratovanja, a koji je od ratnog veterana iz Hrvatske na poklon dobio protezu za stopalo, nakon što sedam godina nije uspevao da zameni staru koja se raspala.
        Kostić je već dugi niz godina angažovan kao mirovni aktivista preko neprofitne organizacije Centar za nenasilnu akciju koja okuplja ratne veterane iz Armije BiH, Vojske Republike Srpske Krajine, hrvatske vojske i Vojske Jugoslavije. Od 2008. organizuju zajedničke posete mestima stradanja civila i vojnika u ratu koji se 90-ih vodio na prostoru bivše Jugoslavije i učestvuju na komemoracijama stradalih koje organizuju lokalne i državne vlasti.
      Živi na jugu Srbije, u Vlasotincu, gde je predsednik udruženja ratnih vojnih invalida, pišu zagrebačka 24sata. Nakon što je objavio da sedam godina nosi istu protezu s raspadnutim stopalom i da nema pravo na novu, iznenadio ga je paket koji mu je iz Hrvatske stigao preko Mađarske.
      Naime, ratni veteran iz Hrvatske poslao mu je oblogu stopala za levu protezu C41 koju je, kako je napisao, teško nabaviti i nije jeftina. Uz nju je stiglo i pismo.
      - Pismo koje je bilo unutra je bilo jako jako dirljivog sadržaja s puno topline, empatije i solidarnosti, čovek pojašnjava da smo mi samo ljudi i da smo u istim problemima, kao da nam taj prokleti rat nikome ništa dobrog nije doneo. Taj moj bivši neprijatelj, a sada već duže vreme prijatelj kaže da me je od momenta upoznavanja prihvatio kao prijatelja i brata - napisao je Novica.
      Novica Kostić, FOTO: Facebook/Printscreen Autor pisma zamolio ga je da ostane anoniman jer ne želi da ga sredina u kojoj živi, proziva. Iako nije ranjen u ratu, preko kolega je pronašao deo proteze koji je Kostiću bio potreban.
      - Šta ovde dodati, što reći osim da je ovo možda jedna snažna poruka ostalima, posebno političarima, da ako mi koji smo direktno pucali jedni na druge možemo razgovarati i prihvatiti jedni druge, zašto je to njima problem, što ih sprečava u tome? Znam da će ovo svako gledati iz svog ugla, ali priznaćete, o ovome treba razmišljati posebno kada su u pitanju obični ljudi, ljudi koji sve u društvu pa i rat, iznesu na svojim leđima - zaključuje Novica.
       
      https://direktno.rs/zivot/295311/vojni-invalid-iz-srbije-dobio-protezu-od-veterana-iz-hrvatske.html
       
×
×
  • Креирај ново...