Jump to content
Sign in to follow this  
александар живаљев

Прилозима мештана повећава се манастир у Јасеновцу на територији некадашњег логора

Оцени ову тему

Recommended Posts

  Извор:http://www.politika.rs/scc/clanak/389454/I-cigle-kao-cuvari-secanja-na-jasenovacke-mucenike

 

И цигле као чувари сећања на јасеновачке мученике

На безумље и последице Другог светског рата осим меморијалног комплекса, подсећају и стара српска школа и кућа Клинцових у којој је некада била смештена усташка болница.
Аутор: Дејан Алексићнедеља, 24.09.2017.

Ло­гор Ја­се­но­вац био је ком­плекс од осам фа­бри­ка смр­ти. Глав­ни је био „Ци­гла­на”, ло­гор отво­рен на ме­сту не­ка­да­шње ци­гла­не срп­ске по­ро­ди­це Ба­чић. Да­нас је на том ме­сту Ме­мо­ри­јал­ни ком­плекс, а на без­у­мље и по­сле­ди­це Дру­гог свет­ског ра­та под­се­ћа­ју и ста­ра срп­ска шко­ла и ку­ћа Клин­цо­вих у ко­јој је не­ка­да би­ла сме­ште­на уста­шка бол­ни­ца. 

О има­њу Клин­цо­вих да­нас бри­ну ба­ка Љу­би­ца и мо­на­хи­ње ма­на­сти­ра Ро­ђе­ња Све­тог Јо­ва­на Кр­сти­те­ља. 

„Ка­да је за­вр­шен Дру­ги свет­ски рат, мој муж Гој­ко ни­је до­зво­лио да се ово ди­ра, ни­је до­зво­лио да се ру­ши!”, при­се­ћа се осам­де­сет­де­ве­то­го­ди­шња Љу­би­ца Клин­цов док по­ка­зу­је по­ро­дич­но има­ње не­да­ле­ко од хр­ват­ско-бо­сан­ске оба­ле Са­ве.

А, има­ње „клин­цов­ско”, јед­но је од рет­ких у Ја­се­нов­цу на ко­ме да­нас жи­ви не­ко од Ср­ба. На­жа­лост, овај по­сед у ме­сту по­зна­том по уста­шкој фа­бри­ци смр­ти за Ср­бе, Је­вре­је и Ро­ме у Не­за­ви­сној Др­жа­ви Хр­ват­ској, је­сте и не­ми све­док тог рат­ног ви­хо­ра. 

У ку­ћи Клин­цо­вих, ко­ја је у ме­ђу­вре­ме­ну ре­кон­стру­и­са­на, би­ла је сме­ште­на уста­шка бол­ни­ца, а у шу­пи и шта­ли по­ред ку­ће, ко­је и да­нас по­сто­је, би­ли су апо­те­ка и про­сто­ри­је за ле­ка­ре... 

– Две згра­де иза ку­ће ве­о­ма су ва­жне јер го­во­ре о то­ме ка­ко је бол­ни­ца ра­ди­ла. На­и­ме, шу­пи­ца је би­ла у то вре­ме апо­те­ка, а шта­ла иза ње про­стор у ко­ме су би­ли за­тво­ре­ни ле­ка­ри ко­ји су би­ли за­по­сле­ни у бол­ни­ци. Ве­ћи­на док­то­ра би­ли су Је­вре­ји, не­што ма­ло и Ср­би. Пре­ма за­пи­си­ма укуп­но 34 њих. У апо­те­ци је огром­на Да­ви­до­ва зве­зда ко­ја је озна­ча­ва­ла да ту ра­де Је­вре­ји, а на шта­ли су би­ле и ре­шет­ке на про­зо­ри­ма – об­ја­шња­ва епи­скоп сла­вон­ски Јо­ван Ћу­ли­брк. 

 
Ре­волт због срп­ских но­ви­на­ра
На на­ци­о­нал­не тен­зи­је у Ја­се­нов­цу и ње­го­вој око­ли­ни да­нас под­се­те и обе­леж­ја по­пут па­ра­лел­но ис­пи­са­них уста­шког У и срп­ска че­ти­ри С на јед­ној оро­ну­лој ку­ћи. Све­жи­ји под­сет­ник је спо­мен-та­бла ХОС-а ко­ја је ме­се­ци­ма пред­мет спо­ре­ња хр­ват­ске и срп­ске јав­но­сти. Та­бла је не­дав­но укло­ње­на из Ја­се­нов­ца, али је по­ме­ре­на тек не­ко­ли­ко ки­ло­ме­та­ра да­ље. Ка­да су ових да­на, на по­врат­ку ка Бе­о­гра­ду, срп­ски но­ви­на­ри за­у­ста­ви­ли да је сли­ка­ју, Хр­ва­ти­ца ко­ја је за­па­зи­ла на­ше ре­ги­стра­ци­је из­ле­те­ла је из ауто­мо­би­ла.– Сли­ка­те, сли­ка­те? И ви би­сте хте­ли да ви­ди­те на­ше бра­ни­те­ље? – иро­нич­но је од­бру­си­ла.– Сме­та­мо ли? – упи­та­ла ју је јед­на од ко­ле­ги­ни­ца.– Не­ее! – на­ста­ви­ла је са иро­нич­ним то­ном сре­до­веч­на же­на.– Да, сме­та­мо – кон­ста­то­ва­ла је ко­ле­ги­ни­ца се­би у бра­ду.– Па сме­та­те! Сад то сли­ка­те па ће­те да по­ка­зу­је­те по ва­шем Бе­о­гра­ду као не­што ло­ше... – од­бру­си­ла је љу­ти­та Хр­ва­ти­ца.

На цр­не стра­не исто­ри­је овог ме­ста под­се­ћа­ју и ци­гле на ја­се­но­вач­ким ку­ћа­ма. Ка­ко ка­же епи­скоп Јо­ван, ако је не­ка ку­ћа у Ја­се­нов­цу у пот­пу­но­сти гра­ђе­на од ци­гле са ла­ти­нич­ним озна­ка­ма БЦ, то зна­чи да је пре ра­та она на­ба­вља­на из ци­гла­не. Али, ако је ку­ћа са­мо по­пра­вља­на овом ци­глом, он­да су њу пра­ви­ли ло­го­ра­ши, а ме­шта­ни су по­сле ра­та узи­ма­ли те ци­гле из бив­шег ло­го­ра и по­пра­вља­ли ку­ће. Оне се са­ку­пља­ју и из­ла­жу, ка­ко би под­се­ћа­ле на де­ша­ва­ња у ло­го­ру. 

Про­шли смо и по­ред ста­ре срп­ске шко­ле, ко­ја се на­ла­зи на пу­ту од ма­на­сти­ра до ме­мо­ри­јал­ног ком­плек­са. 

– Шко­ла је по­диг­ну­та кра­јем 19. ве­ка и она је у цр­кве­ном вла­сни­штву. То смо не­дав­но от­кри­ли. Ка­да смо укло­ни­ли пла­фон из­ме­ђу при­зе­мља и пр­вог спра­та, у ње­му смо на­шли две ку­ти­је до­ку­ме­на­та. У њи­ма су би­ли и по­след­њи дик­та­ти де­це ко­ја су вр­ло бр­зо по­би­је­на. По­след­њи траг и глас тих ма­ли­ша­на. Овај обје­кат би за­то тре­ба­ло да се об­но­ви и да бу­де би­бли­о­те­ка и ис­тра­жи­вач­ки цен­тар ко­ји ће се ба­ви­ти Ја­се­нов­цем – на­по­ми­ње епи­скоп. 

О не­схва­тљи­во­сти по­сту­па­ка ко­ји су пред­у­зи­ма­ни у вре­ме НДХ све­до­че и не­да­ће у ко­ји­ма се на­шла и пра­во­слав­на бо­го­мо­ља. Пр­ви ло­го­ра­ши Је­вре­ји 1941. до­би­ли су за­да­так да раз­ру­ше до­та­да­шњу цр­кву и да све­га не­ко­ли­ко ме­та­ра да­ље на­пра­ве га­ра­жу за уста­ше. По­сле ра­та га­ра­жа је пре­тво­ре­на у ка­пе­лу у ко­јој су слу­же­не ли­тур­ги­је. Она је по­сто­ја­ла до пре не­ко­ли­ко го­ди­на, ка­да је укло­ње­на због не­ста­бил­но­сти. На ње­ном ме­сту да­нас сто­је крст и ма­ке­та цр­кве. У ме­ђу­вре­ме­ну, на ста­рим те­ме­љи­ма ни­као је но­ви храм. 

– Би­ле су, ка­ко мно­ги све­до­че, по­треб­не 43 го­ди­не да се цр­ква об­но­ви. Са­мо на до­зво­лу за об­но­ву се че­ка­ло ви­ше од две и по де­це­ни­је. Но­ва цр­ква је осве­шта­на 1984., а за ма­на­стир је про­гла­ше­на 2000. го­ди­не – ука­зу­је епи­скоп Јо­ван.

Бо­го­мо­ља обе­ле­жа­ва 13. сеп­тем­бар, по­све­ћен ја­се­но­вач­ким му­че­ни­ци­ма. Тих да­на у њу до­ла­зе епи­ско­пи и мно­го­број­ни вер­ни­ци, вла­да пра­ва са­бор­ска ат­мос­фе­ра. 

У ма­на­сти­ру, ко­ји је жен­ски, тре­нут­но су че­ти­ри мо­на­хи­ње три ко­је су до­шле са Бе­шке код Ска­дар­ског је­зе­ра и јед­на ис­ку­ше­ни­ца. 

– У око­ли­ни ма­на­сти­ра има два­де­се­так на­ших љу­ди, а ре­дов­но до­ла­зе три ба­ке и јед­на сре­до­веч­на же­на. Свра­ћа­ју по­вре­ме­но и на­ши љу­ди ко­ји су у про­ла­зу. Го­ди­на­ма ов­де ни­ког ни­је би­ло да их до­че­ка па ка­да им ми отво­ри­мо вра­та об­ра­ду­ју се – на­гла­ша­ва на­сто­ја­те­љи­ца, ма­ти Се­ра­фи­ма.

Ма­на­стир­ски ком­плекс на пр­ви по­глед из­гле­да ма­ли, али по­сла има од ју­тра до ве­че­ри. 

– Цр­ква је ве­ли­ка, је­дан ко­нак, дру­ги ко­нак, ку­ва­ње... Не мо­же­мо све да стиг­не­мо, ве­руј­те. И врт смо по­ку­ша­ле про­шле го­ди­не да об­ра­ђу­је­мо, али не вре­ди – уз бла­ги осмех об­ја­шња­ва ма­ти Се­ра­фи­ма.

Има­ње се ипак уве­ли­ко ши­ри. Ку­по­ви­ном, али и да­ри­ва­њем вер­ни­ка по­ста­ло је ве­ће за пет пар­це­ла. Оне бли­же Са­ви већ уре­ђу­ју вред­ни мом­ци из Ба­ња­лу­ке. Ка­ко епи­скоп на­гла­ша­ва, не мо­же ма­на­стир да жи­ви из­ме­ђу две ули­це, а та­ко је са­да. Ке­ли­је и цр­кве­на ку­хи­ња тре­нут­но су сме­ште­не у ку­ћи ко­ја је ку­пље­на и на­кнад­но при­ла­го­ђе­на за по­тре­бе ма­на­стир­ског има­ња. У пла­ну је и да се уз тај обје­кат до­зи­да ка­пе­ла по­што је цр­ква хлад­на од но­вем­бра до апри­ла, па се та­да др­же са­мо ли­тур­ги­је. Та ка­пе­ла ће би­ти по­све­ће­на упра­во ја­се­но­вач­ким му­че­ни­ци­ма.


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

МАНАСТИР РОЂЕЊА ЈОВАНА ПРЕТЕЧЕ У ЈАСЕНОВЦУ: Гради се светиња праштања

Ј. Матијевић | 26. септембар 2017. 22:02

"Новости" у посети једној од најзначајнијих светиња, манастиру Рођења Јована Претече у Јасеновцу; Владика Јован: Желимо да ово буде меморијални центар свих мученика јасеновачких

Фото П. Митић

Фото П. Митић

 

ЈАСЕНОВАЦ, мало место са великим, тешким бременом историје. Иако на левој обали Саве постоји вековима, више од седам деценија, асоцијација на ово насеље је једна - озлоглашени усташки логор. Место нечувених злочина и смрти, највеће стратиште Срба, Јевреја и Рома у Другом светском рату.

Тешка судбина Јасеновац и околину није заобишла ни у грађанском рату деведесетих. Прошле су 22 године, али трагови још видљиви... Много кућа опустело, порушено, зарасло у коров. На многобројним видљиви трагови гелера, на неким наизменично писани и прецртавани латинично слово "у" и крст са четири "с"... А, у месту као да нема живе душе...

Готово сабласну тишину, минуле суботе у Јасеновцу, само повремено су прекидали гласови између главне улице и Саве. Вредно, брзо и спретно, четворица момака, Предраг Цупаћ, Никола Убипарип, Бранко Пејаковић и Александар Бјелобрк, крчила су имање манастира Јасеновац.

- Дошли смо јутрос из Бањалуке - каже нам Цупаћ, док се жустро "бори" са набујалим коровом. - Од марта прошле године, двадесет трећи пут смо овде. Долазимо суботом да помажемо у крчењу имања и другим пословима. Неким од ових момака, када су први пут кретали ка Јасеновцу, није било свеједно... А кад дођу одмах се лате посла, да од срца помогнемо колико можемо да се уреди светиња у овом месту наших мученика, у највећем српском подземном граду.

Прекопута имања - манастирска порта. У њој нас дочекују владика пакрачко-славонски Јован и игуманија, мати Серафима.

- Узимајући у обзир велики значај и светињу коју за српски народ представља Јасеновац, епископ Сава је, 2000. године, комплекс парохијске цркве Рођења Светог Јована Крститеља прогласио манастиром - прича нам владика Јован. - Три године касније, започета је обнова парохијске куће, сада манастирског конака, и уређење помоћних зграда. Манастир је нарочито оживео када су марта прошле године дошле три монахиње са Бешке на Скадарском језеру, а сада је ту и једна искушеница. Жеља нам је да манастир са неколико врло важних зграда које смо откупили, једног дана буде меморијални центар у спомен свих мученика јасеновачких.

jasenovac----12-manastir-23.jpg

Дуг је пут, каже епископ, до остварења намере. За све је, како вели, потребно много стрпљења и "пуноћа времена":

- За потребе монахиња, најпре смо уредили кућу, а планирамо и да дозидамо капелицу посвећену Јасеновачким мученицима, које обележавамо 23. септембра. Све морамо уредити да има мира за монахиње, а и простора за народ кад нам долази.

Док корачамо према десетак метара удаљеној оронулој згради, владика нам открива потресну причу:

- Била је то српска школа, изграђена крајем 19. века, а радила је све до 1941. Ако бог да, биће ту библиотека и истраживачки центар. Када смо порушили таваницу пронашли смо два сандука. У њима су били, то знамо по датумима, последњи писмени радови српске деце која су школу похађала... Нашли смо последње задатке исписане њиховим ручицама... Готово сви су, недужни, нејаки, страдали километар даље у злогласном логору...

Једине зграде из времена јасеновачког логора

jasenovac-bolnica---06-2309.jpg

У тишини, дуго стојимо испред школе. Речи - нема! Само срце туче, а очи немирно лете да спрече сузе. Полако крећемо. Стотинак метара даље, са десне стране пута према Спомен-парку "Јасеновац", препознатљивом по Каменом цвету, улазимо у двориште. Бака Љубица Клинцов (88) са владиком води нас до две старе куће од цигле.

- Ово су једина два објекта која су преживела рушење логора и време када су нељуди хтели да затру трагове својих злодела - прича епископ Јован. - Ту су биле усташка апотека и болница у којој су принудно радили лекари, углавном Јевреји и неколико Срба. Из тог времена је и Давидова звезда на зиду и дрвени ормарић у ком су били медицински инструменти. Ове зграде смо, такође, откупили, јер су нам врло важне и у будућем меморијалном центру имаће важно место.

Репортер "Новости" у кући у којој су биле усташка апотека и болница

jasenovac-bolnica---09-2309.jpg

- Мој муж Гојко није дозволио да их руше, нити да бришу Давидову звезду - додаје бака Љубица. - Стари су то објекти, али сведоче. Стара сам, све мање покретна и одлучила сам да их уступим нашој Српској цркви, а да монахиње сад брину о мени. Тако је најбоље.

Љубица Клинцов

Jasenovac-Ljubica-Klincan--.jpg

Све што се последњих година ради у манастиру Јасеновац као да је остварење завештања владике Николаја, страдалника из логора Дахау. Он је сазнавши за монструозна страдања народа у јасеновачком паклу записао: "Желео бих да се у Јасеновцу, или било где у Србији, подигне Храм праштања, у спомен свих на правди Бога побијених жртава, и спомен опроштаја крвницима за злочине које починише."

Владика Јован (трећи слева) са младићима из Бањалуке који помажу у обнови

jasen%20Vladika-Jovan-Culibrk.jpg

СУДБИНА ЦРКВЕ

ЦРКВА Рођења Јована Претече у Јасеновцу, саграђена је 1775. године и увек је пролазила судбину народа - прича владика Јован. - Порушена је 1941. тако што су усташе прве логораше натерали да је, циглу по циглу разграђују. После много година чекања, 1973, добијена је дозвола за подизање новог храма који је освештан девет година касније. Током последњег рата поново је оштећена, а маја 1995. у операцији "Бљесак", оскрнављена.

jasenovac--davidova-zvezda-.jpg

МИР У СРЦУ

ДОШЛЕ смо у Јасеновац по благослову и послушању - каже игуманија Серафима. - Сада смо у великој светињи и у срцу осећамо мир. Имамо много посла, али трудимо се и желимо да се све лепо уреди и подигне. Најрадосније смо кад нам дође наш народ. Овде у Јасеновцу има тек двадесетак Срба, али свраћа нам и много намерника. Сваког дана сврати понеко.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је са свештенством, на празник Преподобног Алимпија Столпника, у понедјељак 9. децембра, Свету архијерејску литургију, у манастиру Калудра. Сабраном вјерном народу данашњи празник, а свечарима крсну славу, честитао је Преосвећени Епископ Јоаникије.   Звучни запис беседе   Владика је казао да је Свети Алимпије Столпник био велики угодник Божји, који је у славу Божју, много година, провео на стубу. Подвизавао се у најтежим подвизима, лишавајући се свега што овај свијет даје ради Царства Божјег. Ради вјечног и непролазног Царства лишавао се свега пролазног, али је срце своје и мисао своју оплемењивао ријечју Божјом, силом Божјом и Светим тајнама Христовим.   „Постао је велики подвижник и Бог га је удостојио великих дарова, Божанске мудрости своје и Божанске силе којом је творио чудеса и зато се кроз сву каснију историју његово име помиње са највећим поштовањем, јер је он Божји угодник који има ту слободу пред Богом да нас заступа својим светим молитвама. Зато га многи домови славе, многи домови су изабрали, управо, њега да буде заступник њихов пред Богом, покровитељ домова, породица и потомства“, навео је Његово преосвештенство.   Казао је да је обновљена светиња, Манастир Светог апостола Луке у Калудри, свједок васкрсења Христовог.   „И када је била порушена, послије првобитне славе, а порушена је од стране безбожника оног времена, наравно, безбожници нијесу ствар прошлости, имамо и данас нове безбожнике, али, видимо, да је ова светиња и када је била порушена она и даље остала света. Народ је долазио на њене свете темеље, овдје се Богу молио, утјеху налазио, кријепио се светом вјером на овим светим темељима“, бесједио је Преосвећени владика Јоаникије, посјетивши на труд и доброчинство ктитора и обновитеља г. Вељка Ралевића, који је са својим синовцем Добрашином обновио манастир Калудру.   „Они су заједно овдје радили, заједно се потрудили и обновили ову светињу, те с поносом можемо рећи како је обновљена стара српска светиња, манастир Калудра да служи и овом мјесту на част и да ово мјесто добије благослов преко старе, новообновљене, васкрсле светиње. Наша мати Анастасија, која је родом из ових гора, вратила се својој Калудри, она се овдје подвизава као монахиња. Пали кандило у славу Божју, у славу Светог Луке и Светог Алимпија Столпника“.   „У Калудри многи славе, прослављају Светог Алимпија. Нека им свима буде на здравље и на спасење, на радост, да Божји благослов молитвама Светог Алимпија сиђе на домове свих оних који славе, нека благослови домове и породице, посебно дјецу и потомство њихово“, благословио је Епископ Јоаникије.   Након свете службе Божје и причешћа вјерног народа, освештани су и преломљени славски колачи данашњих свечара.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Манастир Свете Тројице у Стањевићима код Будве добио је од Друштва добровољних давалаца крви „Радивоје Пима“ из Будве, плакету за несебичну помоћ и допринос у реализацији успјешно организованих акција добровољног давања крви у Будви, преноси Радио Светигора.     Плакета је уручена оцу Јефрему, игуману ове светиње, на свечаности поводом Дана Будве, 22. новембра, а у недјељу, на празник Светог великомученика краља Стефана Дечанског, 24. новембра, послије Свете литугије, у Душановој трпезерији стањевићке светиње, сабрали су се представници више удружења добровољних давалаца крви, који су искористили прилику да честитају оцу игуману Јефрему и братији ове светиње, на добијеној повељи.   По ријечима монаха др Павла Кондића, сабрата манастира Стањевићи, већ дуже вријеме Друштво добровољних давалаца крви „Радивоје Пима“ из Будве на Аранђеловдан, уочи Дана Будве, организује акцију добровољног давања крви у којој учествују братска удружења из разних крајева бивше Југославије, а манастир сходно својим могућностима даје свој допринос тој хуманитарној акцији.   „Више од стотину доборовљних давалаца су били наши гости и ове године. Чланови друштва из Пчињског округа, које чине припадници Пограничне полиције, најчешћи су гости, а ове године по први пут су била и друштва из Јагодине и једно из Београда“, каже отац Павле истичући да су добровољни даваоци крви људи који су психички, физички, ментално и социјално здрави, утемељени и изграђени, тако да те квалитете и тај благородан дух, не само да међу собом размјењују, већ и уносе у манастир.   Цио разговор са оцем Павлом, који је водила Оливера Балабан можете да послушате на линку: https://svetigora.com/manastir-svete-trojice-u-stanjevicima-dobio-plaketu-blagodarnosti/     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Питома оаза усред крша и камена,обасјана дивном свјетлошћу крста православнога и благословом  Св. Арсенија Сремца каква је бјелопавлићка равница не би била то што јесте да у њој,  Христу Богу на дар Немањићи не оставише једну своју задужбину. Можда би и била лијепа за око намјерника, да се у зеленилу и питомини мало одмори, али не би имала онога свјетила и небескога сјаја који обасјава срце човјеково чак и онда када се сви, за тјелесно око видљиви светионици угасе. Тај неугасиви светионик за бјелопавлићку равницу је манастир Ждребаоник са црквом Св. Архангела. Сијао и сија непрекидно. И порушен и похаран и запуштен и зарастао и обновљен и освећен. Сија и сијаће.     Манастир Ждребаоник    
      О настанку имена Ждребаоник постоје двије верзије. Прва каже да су Немањићи на овом имању узгајали коње, а друга се везује за словенску реч ждребје, што означава плодну црквену земљу.   На  жалост писани документи о настанку манастира нису сачувани. Сачувана су само усмена предања која су сложна кад је у питању ктитор - Стефан Вукан Немања.   Зашто их нема? Можда бисмо то питање могли поставити онима који су послије рата спалили библиотеку манастира Мораче. Ко зна да ли су међу живима... И ако јесу то је за њих тад била само хрпа папира која се противи идеји, документа у којима  се на разне начине потврђује постојање душе једнога народа. А чак и сама ријеч душа била је партијски непријатељ. Међутим један руски научник, Коваљевски у својим списима наводи да је 1841. године у Манастиру Морачи својим рукама држао повељу у којој је писало да је Манастир Ждребаоник грађен у исто вријеме кад и манастир Морача, као његов метох.   1896. године је тада стогодишњи старац Петар Агичин Радуловић из Пажића записао: "Ја памтим стару цркву Св. Архангела и био сам момак пунољетан када су Бјелопавлићи саградили ову данашњу на мјесту старе цркве. Ждребаоник је био пашњак Немањића, онога краља који је направио манастир Морачу, а памтим и кад даваше десетак ока рибе од лова са Слапа и траварине са Гарча, по једног брава сваке године."   Бјелопавлићи памте да је и једна сестра Стефана Немање била удата у ове крајеве. Кажу да је село Кујава, у околини Даниловграда  по њој добило име. Затим да је Јелена Анжујска градила цркве у околини Даниловграда.   Манастир Ждребаоник је био мјесто где се састаје, договара, одлучује. У њему је била и монашко богословска школа.   Неколико пута је паљен, рушен, пљачкан. 1714. годину и Нуман пашу Ћуприлића запамтила је цијела Црна Гора, а Мехмед паша је 1612. године попалио Бјелопавлиће. Оба пута и манастир је са народом страдао. Сулејман паша је поново 1876. године разорио храм.   Ни у другом свјетском рату манастир није био  поштеђен. У извјештају од 07. маја 1941. год јеромонаха Павла Павићевића, тадашњег настојатеља манастира Острог, стоји.   ПРАВОСЛАВНОЈ МИТРОПОЛИЈИ   ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОЈ Цетиње   У прилог депеши која је послата из Данилова града од стране Управе манастира Ждребаоника извјештавате се да је јутрос 7. о. м. око 6 часова прије подне један вод од 20-22 војника (Италијана) дошао у манастир Ждребаоник, разбили настојатељев стан као и канцеларију Управе, изговарајући се да траже државне ствари и том су приликом покупили скоро све животне намирнице и то 100 кгр. брашна (сите), 50 кгр. масти, 18 кгр. гаса, 200 кгр. кромпира, 50-60 кгр. пасуља, 3 шунке, 30 кгр. шећера, 22 кгр. паште, једном ријечју сву залиху животних намирница са којима је располагала управа манастира, тако да је братство манастира и послуга остала без икакве хране с обзиром на данашње прилике тешко се иста може и набавити, па вас молим да интервенишете код италијанских власти да се ови манастири заштите оваквих или сличних случајева, који ће се, како изгледа, понављати врло често.   ПРИВ. НАСТОЈАТЕЉ МАН. ОСТРОГА,   јеромонах П. Павићевић   Прва обнова, односно изградња нове на темељима старе цркве била је 1818. године. Изграђена је као једноставна једнобродна грађевина са звоником на преслицу. Освештао ју је Св. Петар Цетињски. Половином 19. вијека направљени су конак и једна дугачка приземна зграда. Изнад улазних врата цркве повише лика Св. Архангела Михајла стоји натпис: „На темељу Немањића храм Св. Архангела Михаила саграђен је 1818. године. А звоник из својих средстава подиже окружни протојереј-ставрофор Срдан Поповић управитељ манастира Ждребаоника 1926. године."   У цркви се са лијеве стране налази кивот са моштима Св. Арсенија Сремца, првог насљедника Св. Саве у архиепископском трону. 10. новембра 1989. године обављено је пресвлачење светитеља и полагање његових моштију у нови кивот. Нови кивот сачинио је блаженопочивши игуман острошки Георгије Мирковић, а група од 50 верника из Новог Сада заједно са својим парохијским свештеником приложила је унутрашњу дрвену облогу за кивот. Постоље за кивот и сто за цјеливајућу икону рађени су дуборезом и рад су ђакона Томислава Живановића из Крњева. Иконостас се састоји од бетонског и дрвеног дела. У иконостасу су 33 иконе, у три реда. Рад је браће Ђиновски и датира са почетка 19. века.   У непосредној близини манастира налази се главичица или гувно на којем се годинама из 66 бјелопавлићких села окупљао народ на Госпођиндан. Ова дивна традиција прекинута је 1947. године.  То је ипак требао бити скуп на коме не би било парола „Тито и партија" и сличних, те се морао прекинути. У порти се налази и гробље. Ту су сахрањени: протојереј Срдан Поповић, јеромонах Сава Шарановић, прота Јован Говедарица, Коста Вујошевић, игуман Сава Шалетић, јеромонах Исаија Цуца .   Поред моштију Св. Арсенија Сремца у манастиру се чувају дио лобање Св. преподобномученице Февроније, честице моштију Св. Николаја Мирликијског Чудотворца, Свете равноапостолне Текле, Св. мученице Јустине, Блажене Матроне Московске, Св. Александра Невског, Св. Сергија Радоњешког, Св. великомученика Георгија, Св. преподобне Олимпијаде и Димитре Кијевске, Св. Серафима Саровског, Св. преподобних Марте, Александре и Јелене и Блажених Пелагије, Параскеве и Марије подвижница Дивјејевских.   Прије него што ће стићи у манастир Ждребаоник, мошти Светог Арсенија су око 166 године преношене из светиње у светињу. Сматра се да су због најезде Турака 1690. године из Пећи донијете у манастир Довољу. Одатле су пренијете у манастир Морачу. Након тога 1835. године у цркву на Медуну у Кучима код Подгорице. Због похаре Куча мошти Светитеља су 1856. године први пут донијете у манастир Ждребаоник.  1884. из Ждребаоника су премјештене у манастир Косијерево. 1914. године манастир Косијерево страда, устаници избављају мошти из ватром захваћене цркве и односе их под Острог. У Ждребаоник је Светитељ враћен 1920. године.   1991. године Ждребаоник постаје женски манастир и предано се ради на његовој цјелокупној обнови. Изграђен је нови конак са параклисом посвећеним Св. Арсенију. Конак и параклис су освештани 2000. године руком блаженопочившег патријарха српског г. Павла.   Обновљена је црква, као и стари конак, дограђене су  неке нове помоћне просторије и уређена црквена порта. Подигнута је агиазма, а испред порте велика камена ограда са пиргом у средини.   Сада у манастиру живи 11 сестара а већ двије деценије игуманија ове светиње је мати Јустина Таушан. Сестре се баве иконописањем, израдом разних сувенира, уређују и обрађују манастирско земљиште, а изнад свега пружају топлу ријеч и гостољубље за све оне који дођу да посјете ову светињу и поклоне се моштима Св. Арсенија.   Јован Б. Маркуш: Обнова манастирâ и цркава у Црној Гори у вријеме Митрополита Амфилохија (11) – Манастир Ждребаоник Кратки историјат манастира Манастир Ждребаоник налази се на лијевој обали ријеке Зете, у питомој Бјелопавлићкој равници на домаку Даниловграда. Писаних докумената о његовом настанку нема, нити су вршена детаљнија археолошка испитивања. Истраживања која су вршена од стране Завода за заштиту споменика културе Црне Горе указују на постојање старијег и знатно већег црквеног објекта, и да је садашњи подигнут на темељима храма с краја 16. или почетка 17. вијека, од кога су сачувани зидови у висини од 50 см. Обнављан је и 1885. године.О његовој градњи постоје многа народна предања која се преносе са кољена на кољено и сва су везана за име славних Немањића. Неки савремени историчари тврде да не постоје писани извори који та предања могу потврдити, па стога сматрају да у то не треба много вјеровати. Њихова сумња не би имала основе да поратни „просвјетитељи“ нијесу спалили богату библиотеку манастира Мораче. Руски научник Коваљевски тврди у својим списима да је у Морачи 1841. године у својим рукама држао повељу у којој је писало да је Ждребаонички храм грађен као метох манастира Мораче у исто вријеме кад и Морача, и да им је ктитор Стефан Вукан Немања. То је засигурно знао и прота Срдан Поповић кад је изнад улазних врата храма поставио камену плочу која и данас стоји, а на којој пише: „На темељу Немањића храм Св. Арх. Михаила саграђен је 1818, а звоник из својих срестава подиже окружни протојереј – ставрофор Срдан Поповић управитељ манастира Ждребаоника 1926“. Интересантно је и свједочење стогодишњег старца Петра Агичиног Радуловића из Пажића, које је записано 1896. „Ја памтим стару цркву Светог Архангела и био сам момак пунољетан када су Бјелопавлићи саградили ову данашњу на мјесту старе цркве. Ждребаоник је био пашњак Немањића, онога краља који је направио манастир Морачу, а памтим и кад даваше десетак ока рибе од лова са Слапа и траварине са Гарча, по једног брава сваке године.“ Необично је име самог манастира. Објашњавају га двије верзије које се чувају у народу. По једној верзији Немањићи су овдје узгајали коње, а по другој име је везано за словенску ријеч ждребје која се може наћи у старим српским документима, од прилике она би означавала плодну црквену земљу. По Душановом законику властелин је био дужан да свештеницима који немају земље пода ждребје – три њиве законите, плодне. Отуда би се назив Ждребаоник могао превести као плодна земља. Цјелокупна историја Бјелопавлића, поред Острога везана је и за Ждребаоник. Он је вјековима био у жижи свих збивања. Ту су се одржавали племенски сабори и ту су доношене важне одлуке. Његова судбина била је и судбина његовог народа. Најранији писани запис о ждребаоничкој цркви може се извући из контекста народне пјесме „Бој с везиром Махмут пашом.“ Битка се одиграла 11. јула 1796.   „А Владика окупи главаре, те су они обрнули пред бијелу Аранђелску цркву те им наук и благослов даје“   Нигдје у Бјелопавлићима нема толико простора на коме би стала сва војска, нити има у близини цркве посвећене Светом Архангелу. У часопису Невесиње који је излазио крајем 19. вијека, стоји да је Свети Петар овдје војску причестио.   Манастир је у својој историји неколико пута паљен и рушен. Зна се да је Мехмед паша још 1612. попалио Бјелопавлиће. 1714. године Нуман пашу Ћуприлића запамтила је цијела Црна Гора, Ждребаоник је спаљен и срушен до темеља. Вјероватно да је послије тог разарања направљена мала црква Светог Архангела коју памти Петар А. Радуловић. 1818. године саграђена је ова данашња као једноставна једнобродна грађевина са звоником на преслици. У дописима часописа Невесиње стоји да је градњу цркве помогао Свети Петар Цетињски, породица Петрушиновић и засигурно и остали Бјелопавлићи. По завршетку радова, храм је освештао Свети Петар. Половином 19. вијека направљен је конак, двоспратна камена кућа са лијеве стране, а са десне дугачка приземна зграда. Да је владарска кућа Петровића вољела и помагала овај манастир види се из тестамента Пера Томова Петровића, Његошевог брата, гдје за своју душу оставља „манастиру светог Василија под Острог талијера 100, у манастир на Ждребаоник 50 и манастир у Морачи 50.“ Сулејман паша је у свом ратном походу на Бјелопавлиће 1876 – 1878. дјелимично разорио храм и манастирске конаке. Крајем вијека манастир је поново обновљен. У току ратних немира, Светац је ношен 1872. на Чево, а 1876. у село Загреда, а потом је био у манастиру Косијерево, до његовог рушења 1914. године, одакле је пренесен у Острог, а 1920. у Ждребаоник. У току Другог светског рата око манастира су опет вођене борбе. Мошти Светог Арсенија су тада склоњене на Јеленак у цркву Светог Николе. Поред свих невоља које су пратиле житеље овог краја и свештенослужитеље ове светиње, при манастиру је 1870. отворена школа а затим 1875. прва Књажевска земљорадничка школа. 1898. године митрополит Митрофан Бан је издао наредбу да се овдје отвори Монашка школа.   „Манастир има три куће: његово зданије које се налази источно од цркве. У њему се налази манастирска монашеско-богословска и школска управа, монашеска богословија, школа трећег и четвртог разреда и стан калуђерски. У том зданију кад дођу, почивају Њихова височанства и господин Митрополит. Двије много мање куће налазе се сјеверозападно од цркве: у једној се налази школа другог разреда, а друга служи за стан и кужину ученика монашеске богословије. Школа првог разреда не налази се у манастиру због тјескобе и малог простора куће но је премјештена у кућу господина подофицира Лазара Павличића.“   О манастиру су се старали и у њему живјели и радили многи свештеници и монаси. Гробови неких од њих налазе се уз саму цркву. То су протојереј Срдан Поповић (1845-1937). Он је дао и коначни изглед храма, јеромонах Силвестар (Сава) Шарановић (1893-1917), прота Јован Говедарица (1815-1898) један од покретача херцеговачког устанка, Коста Вујошевић (1862 – 1900), игуман Сава Шалетић (1890-1969). Овдје су сахрањени јеромонах Исаија Цуца (1847) и архимандрит Рафаило (1891) али им гробови нијесу обиљежени. Имена познатих настојатеља од средине 19. вијека су: јеромонах Серафим Митровић – помиње се у једној преписци 1843, јеромонах Исаија Цуца – до 1847, јереј Јован Драговић – од 1870. до 1873, јереј Милутин Жарић – од 1873. до 1876, протојереј Јован Говедарица, од 1878. до 1898, синђел Михаило Ранковић помиње се 1898, јереј Коста Вујошевић – упокојио се 1900, (а не зна се тачно до када је био настојатељ), протојереј Срдан Поповић – до 1937, јеромонах Павле Павићевић – до 1945, игуман Сава Шалетић – до 1962, јеромонах Григорије Траиловић од 1962. до 1968, и јеромонах Матеј Ристановић – до 1991. Вриједно је помена истаћи да је Митрополит Црногорско-Брдски Иларион Рогановић (Илија, рођен у Подгорици од родитеља Ђура и Марије, рођене Марковић) послије 1847. као јеромонах постављен за старјешину манастира Ждребаоника у којем је био до 1856. године, када одлази на Цетиње а потом бива постављен за старјешину манастира Острог. Доласком митрополита Амфилохија у Црну Гору 1991, Ждребаоник постаје женски манастир на челу са игуманијом Јустином Таушан. Уз Божију помоћ кренуло се одмах са адаптацијом и градњом у манастиру. Помогла је Влада Црне Горе, општина Даниловград, бројна предузећа и добри људи са свих страна. Дограђене су помоћне просторије и нови конак са параклисом Светог Арсенија. (Започет 1996. а довршен 2000). На Аранђеловдан 2000. године параклис и конак је освештан руком блаженопочившег Патријарха српског Павла, Митрополита Црногорско-приморског Амфилохија, Епископа захумско-херцеговачког Григорија и Епископа Будимљанско-никшићког Јоаникија. Током Свете Литургије крштено је више вјерника, а настојатељица манастира Ждребаоника, мати Јустина постала је игуманија. Вриједна игуманија и сестринство послије ове велике обнове и изградње нијесу стале већ сталним оплемењивањем и додавањем нових детаља трајно уграђују себе у љетопис ове велике светиње. За све ово вријеме манастир су посјетили и многи угледни гости: Васељенски патријарх Вартоломеј, Српски патријарх Павле, Атински архиепископ Христодул, Албански архиепископ Анастасије, игуман Хиландарски Мојсије, бројни архијереји Руске цркве, као и архијереји осталих помјесних цркава, вјерници из земље и иностранства, државници, министри и дипломате. Манастирска здања Храм Св. арханђела Михаила Храм Св. арханђела Михаила је једнобродне основе, са полукружном апсидом, дозиданом припратом и високим звоником изнад дозиданог дијела. Дугачак је 15, а широк 7 и. Градиво је прецизно клесан камен, сложен у правилне хоризонталне редове, скоро без спојница. На подужним зидовима постављена су по два лучна прозора, а на апсиди један. Главни архитектонски украс храма сконцентрисан је на прочељу грађевине, гдје доминира високи звоник, који са двије етаже слободно излази из масе крова. Портал је лучног облика и у његовој линети је лик храмовне славе – Св. арханђела Михаила. Изнад портала је плоча са исклесаним натписом о обнови. Дозидани дио цркве из 1926. године, иако изведен од сличног материјала, јасно се издваја од старијег корпуса грађевине. У средњем травеју, уз јужни зид, налази се кивот са моштима Светог Арсенија Сремца. Иконостас у цркви је рад браће Ђиновских са почетка 20. вијека. Умјесто традиционалног декоративног дубореза, конструкција иконостаса је изведена од зиданих елемената, прекривених виновом лозом у штукатури. Конак Уз стару зграду са лијеве стране дограђене су помоћне просторије, с десне стране изграђен је нови конак са параклисом Светог Арсенија. У порти је подигнута агијазма, а испред порте велика камена ограда са пиргом у средини. Црква је прекривена бакром, те тако заштићена од прокишњавања. Иза конака урађена је зграда вишенамјенског карактера. Манастирска порта је пространа. У њеној средини је црква, а двије зграде конака омеђавају порту са истока и запада. У источном дијелу порте налази се неколико старих гробова манастирских игумана. Свете мошти У средњем травеју, уз јужни зид храма Св. арханђела Михаила, налази се кивот са моштима Светог Арсенија Сремца, другог архиепископа српског, који је дуго година био у манастиру Косијерево, до његовог рушења 1914. године, одакле је пренесен у Острог, а 1920. у Ждребаоник. Послије земљотреса 1979. Завод за заштиту споменика изводио је радове на цркви и конаку и 1988. и Светитељ је био пренешен у цркву Свете Текле, а 1989. године враћен је у манастир, пресвучен у нову одежду и положен у нови кивот. Пресвлачио га је блаженопочивши Патријарх српски Павле, ондашњи Епископ Рашко-призренски заједно са Митрополитом Црногорско-приморским Данилом. У цркви се налази дио главе Свете Мученице Февроније, а у изложеним мошчевицима похрањене су честице моштију: Светог Јована Крститеља, Светог Николаја, Светог Великомученика Димитрија, Светог Сергеја Радоњешког, Светог Данила Московског, Светог Александра Невског, Светог Серафима Саровског, Светог Григорија Богослова, Светог Јована Златоустог, Свете Марије Магдалине, Свете Марије Египћанке и Свете Матроне Московске. Поред набројаних честица које су изложене у храму постоји још један број који још није изложен. Драгоцености у манастиру Од икона манастир посједује једну стару руску икону Пресвете Богородици и једну новију икону Светог Архангела Михаила, дар амбасадора Украјине г. Оксане Сљусаренко. Нажалост, од некадашњих драгоцјености послије многих похара манастира није остало ништа.   Извор: Митрополија црногорско-приморска 
    • Од Логос,
      Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. Како смо најавили, данас Вам представљамо свештену обитељ манастира Рустово.

      КРАТАК ИСТОРИЈАТ
       
      У планини, изнад Светог Стефана, у срцу Паштровске горе смјештен је женски православни манастир Рустово, посвећен Успењу Пресвете Богородице. По предању Паштровићи су подигли цркву за покој душе својих очева, дједова, браће и саплеменика, 1.400 паштровских мученика страдалих од стране мађарског краља Лудвига и његове војске у 14 вијеку. Испод траве у околини манастира пронађено је мноштво надробних плоча. Зато ово мјесто и јесте светиња а његова историја за нас још увијек тајна. Постоје мишљења да је на овом мјесту постојала ранохришћанска светиња те да је у средњем вијеку постојао монашки живот о чему говоре монашке гробнице из тог периода, које су пронађене у порти цркве. Према предању, у 1. вијеку овуда су пролазили апостоли Павле, Петар и Тит. У 15. или 16. вијеку десила се јака ерозија тла која је оштетила цркву. Прва обнова била је 1683. године. када су црву обновили Паштровићи, поштујући и чувајући своју светињу и светињу гробова своје старине. У великом земљотресу 1979. године, црква Мајке Божије у Рустову је веома страдала. Обнова је почела деведесетих година прошлог вијека када је благословом митрополита Амфилохија почело рашчишћавање земљишта око цркве. Са благословом Његовог Преосвештенства Митрополита     Г. Амфилохија почетком 2003. године почела је изградња конака, а 2004. године је било освећење и прво монашење, када је проглашен за женски манастир. Великим трудом тадашњег настојатеља манастира Подмаине, игумана Бенедикта Јовановића, монахиња Рустова и и уз помоћ вјерног народа манастир је брзо заживио.  Сестринство манастира се умножава и Рустово почиње да живи пуним духовним животом.

      Када је манастир поново заживио, у старом руском стилу саграђен и храм посвећен Св. царским мученицима Романовима. Црва је освештана у јулу 2006. године на празник Св. царских мученика.  У храму посвећеном страдалој царској породици Романових смјештене су и кости пронађене приликом изградње манастирског конака. Манастир је познат и по двјема чудотворним иконама, икона Иверска и Благоухани цвијет. У склопу манастирског конака налази се и капела Преподобног Бенедикта Нурсијског, који је уједно и манастирска слава. На дан освећења капеле посвећене овом чувеном светитељу, 27 марта, сваке године Свету литургију служи митрополит Амфлохије уз бројно свештенство. На дан славе, манастир посјећују бројни православни вјерници који након литургије и светог причешћа бивају угошћени од стране сестринства. Манастир слави и царске мученике Романове (17.јул), Успење Мајке Божије (28.август) и Ваведење (4.децембар).
      Манастир Рустово – Светиња од које застаје дах

      Будва на својој територији има 10 православних манастира и преко 80 цркава чији се настанак веже за средњи вијек, па и још раније доба, а који су праве ризнице историје, традиције и културе ово краја. РТВ Будва је посјетила манастир Рустово: Недалеко од Будве и још ближе Светом Стефану, на брду удаљеном око три километра од главног магистралног пута налази се манастир Рустово. Мало је мјеста која остављају утисак на посјетиоце као што је овај манастир који је, за овдашње прилике, тек недавно успостављен. Манастири Дуљево, Прасквица, Режевићи и Градиште су најстарији и оснивани су током Средњег вијека. Манастир Рустово је основан 2004. године око Цркве Успења Пресвете Богородице из XИВ вијека у истоименом засеоку који се налази између села Челобрдо и Куљаче. Временом је манастир ширен и дограђиван, па је тако 2006. године изграђена и освећена дрвена црква посвећена Светим царским мученицима Романовима као и капела Преподобног Бенедикта Нурсијског који је уједно и манастирска слава. Марљивошћу монахиња врло брзо је постао чувен по производима који се праве на старински начин и од састојака који се углавном сакупљају на обронцима Паштровске горе. Игром судбине, у манастир су стигле двије свете иконе Благоухани цвијет и Иверска Мајка Божија које обилазе и испред њих се моле људи у невољи. Према предању, које је у Паштровићима још увијек живо, а записао га је и Стефан М. Љубиша, око манастира је сахрањен дио Паштровића које је 1381. године, на превару, заробила и убила војска мађарског краља Лудовика или Лајоша на Паштровској гори, испод Голог врха. О томе свједоче камене надргробне плоче неправилног облика које се налазе на благој падини испред манастирске порте.

      То је један од разлога зашто је овај манастир светиња, иако је историја овог мјеста још увијек у малој мјери откривена, а сазнања недовољна да би се извели озбиљни научни закључци. Чудотворна икона Благоухани цвијет стигла је у манастир 2009. године као поклон једног вјерника који је од трговца старинама купио тамне даске за које му је речено да треба да се споје, пошто је то вјероватно била икона. Како је вријеме пролазило он је примијетио да се на даскама појављују ликови Мајке Божије и Исуса Христа, а монахиње и вјерници сматрају да је то дјело Господа јер се икона обнавља без људске руке. Према свједочанствима монахиња и посјетилаца манастира икона се непрестано обнавља и од њеног миомириса понекад читав храм мирише. Свједочанства о њеним чудотворним и исцјелитељским моћима су бројна и о њима се може чути и приликом посјете манастиру. Иверска Мајка Божија је чудотворна икона која помаже болеснима и људима у невољи и паровима који дуго не могу имати дјецу. У манастиру постоји књига у коју се уписују сви случајеви у којима је вјера и молитва пред Иверском Мајком Божијом помогла људима. Сестре овог манастира наглашавају да ова икона није копија оригиналне чудотвроне иконе која се налази у Иверском манастиру на Светој гори, већ је настала прије двадесетак година и урађена је у другачијем стилу, али јој је тема иста.

      Манастир Рустово је врло брзо након оснивања, постао познат и по његовању старих заната. Наиме рукодјеље које израђују монахиње представљају природне производе који се могу користити у исхрани или за његу тијела, а бројни имају љековита својства и користе се за отклањање различитих врста тегоба, будући да се израђују од љековитог биља које се прикупља у околини манастира, али и на другим мјестима у Црној Гори. У биљној радионици прави се вино од смокве, уље од клеке и разна друга љековита и ароматична уља, витаминска крема, гел за лице, тоник за лице, лосион за тијело, мелем од ловора, мелем од рузмарина и горске траве, мелем од боквице и руже, шампони, тоници, љековити сирупи, биљне капи, траварице и ракије, зачинска уља, винско сирће и зачинско биље и чајеви. Поред биљне радионице у којој се израђује преко сто производа у оквиру мануфактуре манастира постоје књиговезачка и ткачка радионица. У ткачкој радионици производе се од вуне, лана и памука торбице, лутке за дјецу, хеклају се капе, плету бројанице, као и предмети потребни за религијску службу. У књиговезачкој радионици од папира се израђују свеске и букмаркери, од дрвета штапови и сатови, а од коже повези и корице за књиге. За оне који се до манастира Рустово упуте пјешака, сваки корак и напор ће се исплатити када пред собом угледају ту душевну и вјеруску оазу, смјештену у зеленилу и сакривено од очију модерне Будве. На трен ћете се запитати која је година и који је вијек…У манастиру Рустово нашли су начин да зауставе вријеме и нахране душу храном која не улази на уста.
      Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово седамнаести у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај свештене обитељи манастира Рустово. За недељу дана, у понедељак 4. новембра, представићемо Вам свештену обитељ манастира  Дуљево.

       
      Прилог приредио: 
      уредник насловне странице Портала Поуке.орг
       

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...