Jump to content
Милан Ракић

JUBILEJ: Čekajući migove iz Rusije, zaboravili smo one koji su već tu

Оцени ову тему

Recommended Posts

Iako je skraćenica "MiG" u Srbiji odavno sinonim za svaki mlazni borbeni avion, u iščekivanju dolaska dugo najavljivane ruske donacije od šest polovnih aviona gotovo neprimećeno prolazi današnji dvostruki jubilej vezan za avione tipa MiG koji su leteli ili još lete iznad Srbije.

21768751_1583582781705222_16945185573889

Malo ljudi zna da se baš na današnji dan navršava 30 godina od isporuke prvih letelica MiG-29 a da je istog datuma, ali pre 55 godina, na aerodrom Batajnica sleteo prvi MiG-21. Slučaj je hteo da istog dana, u razmaku od 25 godina, tadašnja Jugoslovenska narodna armija počne da koristi dva legendarna lovca - Mig-21 i 29, koji su i danas, više od pola veka kasnije, jedina dva lovca u operativnoj upotrebi Vojske Srbije.

Za tih 55 godine jugoslovenskim i kasnije srpskim nebom letelo je ukupno 277 aparata iz fabrike koja je nosila ime konstruktora Artema Mikojana i Mihaila Gurjeviča, da bi se ta flota u 2017. godini svela na ukupno sedam aviona, od kojih u svakom trenutku leti najviše dva.

Prvi avioni tog tipa na pistu batajničkog aerodroma sleteli su 24. septembra 1962. godine, kada je isporučeno prvih pet letelica MiG-21 u verziji F13.

2cfxgfl.jpg

To su, u tom trenutku, bili najmoderniji lovci u svetu i predstavljali su veliko pojačanje za JNA, jer su to bili prvi supersonični (nadzvučni) presretači koji su mogli da obavljaju zadatak u svim vremenskim uslovima i noću. Uz Mig-21 u JNA je u upotrebu ušla i K-13, prva IC vođena raketa vazduh-vazduh koja je korišćena u Jugoslaviji.

Prvih pet aviona Mig-21 nabavljeno je nakon što je otopljavanje odnosa sa Sovjetskim Savezom, u vreme vladavine Nikite Hruščova, omogućilo Jugoslaviji da svoju armiju ponovo oprema oružjem iz socijalističkog bloka.

Nabavka je izvedena pod šifrovanim imenom "Zadatak Romanija", zajedno sa nabavkom radara i raketnih sistema, i obavljena je u najvećoj tajnosti. Članovi jugoslovenske delegacije koji su putovali na pregovore verovali su da će razgovarati o kupovini licence za izradu 200 aviona Mig-19, a za postojanje ponude za nabavku novog sovjetskog lovca saznali su tek po dolasku u Moskvu.

Jedino mesto gde su ruski avioni stajali do američkih

Kako se proces preorijentisanja sa NATO zemalja na Sovjetski Savez desio na vrhuncu Hladnog rata, prošlo je gotovo dve godine pre nego je Jugoslavija objavila da je nabavila te, u to vreme najmodernije lovce-presretače.

Za njih je uvedeno i posebno jugoslovensko ime L-12 (Lovac 12), kako bi se sakrilo njihovo prisustvo u zvaničnoj dokumentaciji, što je ustanovilo tradiciju označavanja aviona u jugoslovenskom vazduhoplovstvu domaćim oznakama, koja se zadržala i do danas.

Dugo vremena su se obuka letačkog i mehaničarskog sastava i letovi obavljali u tajnosti za ostale pripadnike baze, a kuriozitet tog vremena predstavlja činjenica da su na batajničkom aerodromu, u okviru istog puka i na istoj stajanci, bili parkirani američki lovci F-86 E Sejbr i sovjetski Migovi 21, po čemu je Jugoslavija bila jedinstvena u svetu.

U svojoj 55-godišnjoj istoriji upotrebe, Mig-21 na jugoslovenskom i srpskom nebu leteo je u devet različitih varijanti, odnosno u tri razvojne generacije.

Za potrebe Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva (JRV), od 1962. do 1986. godine nabavljen je ukupno 261 lovac tog tipa, a avioni su popunjavali devet eskadrila 204. lovačkog puka na Batajnici, 117. puka u Bihaću i 83. puka u Prištini, kao i po jednu eskadrilu za obuku pilota, izviđačku i eskadrilu školskog puka u Puli.

Natjecanje-02.jpg

Ukupno je nabavljen 41 Mig-21 F-13 (domaća oznaka L-12), 36 aviona PFM verzije (L-14), 12 izviđačke verzije R (L-14i), 25 verzije M (L-15), šest verzije MF (takođe L-15) i 91 avion u najnaprednijoj verziji Bis (L-17).

Za potrebe obuke letačkog sastava nabavljeni su i dvosedi prve, druge i treće generacije, odnosno 18 aviona Mig-21 U (NL-12), sedam Mig-21 US (NL-14) i 25 Mig-21 UM (NL-16). Poslednji Migovi 21 nabavljeni su sredinom 80-ih godina i oni su jedini koji se i danas koriste.

Kratko vreme u JRV je korišćeno desetak aviona Mig-21 iračkog vazduhoplovstva, koji su krajem 80-ih godina prošlog veka stigli na remont u Jugoslaviju i koji nikada nisu isporučeni vlasniku zbog ratnih zbivanja u obe zemlje.

Migovi u ratovima devedesetih

Više aviona tog tipa je prebačeno u Srbiju po izbijanju rata u Jugoslaviji a pojedini su čak i korišćeni u borbenim dejstvima, leteći u jedinstvenoj pustinjskoj maskirnoj šemi. Nakon par godina oni su rashodovani i izbrisani iz evidencijske liste ali se i danas nalaze u Remontnom zavodu "Moma Stanojlović" u Batajnici.

Kako u toku građanskog rata u Jugoslaviji avioni Mig-21 nisu imali protivnike na slovenačkoj, hrvatskoj i bošnjačkoj strani, brojni lovci su korišćeni u svojoj sekundarnoj nameni, odnosno za dejstvo po zemlji, kao i za izviđanje.

Za vreme ratova u Jugoslaviji JRV je izgubilo sedam aviona MiG-21 i jednog pilota, dok je pilot Slobodan Medić preživeo iskakanje iznad hrvatske teritorije i zarobljen, nakon čega mu se gubi svaki trag. U udesima na MiG-21 za više od pola veka uništeno je 93 aviona. Poginulo je u raznim okolnostima 47 pilota, a 39 se spasilo sedištima za iskakanje.

Jedino obaranje strane letelice u vazdušnom prostoru Jugoslavije, još od vremena Tršćanske krize, zabeležio je upravo Mig-21 Bis u januaru 1992. godine, kada je pilot Emir Šišić oborio helikopter Evropske zajednice koji je bez dozvole ušao iz Mađarske u Jugoslaviju.

Za vreme NATO agresije lovci Mig-21, zbog tehnološke ali brojčane inferiornosti u odnosu na protivnika, nisu bili korišćeni u svojoj osnovnoj - lovačkoj nameni a nakon povlačenja Vojske Jugoslavije sa Kosova preostali avioni tog tipa iz 83. puka iz Prištine su preleteli u Batajnicu gde su priključeni 204. puku.

Istorija upotrebe aviona MiG-29 traje četvrt veka kraće ali nije manje uzbudljiva.

Prva dva aviona MiG-29 UB (dvosed) sletela su 24. septembra 1987. godine a te i naredne godine isporučeno je ukupno 16 aviona tog tipa u jednosedoj i dvosedoj varijanti.

Za vreme građanskih ratova ti avioni su korišćeni za dejstvo po zemlji bez gubitaka. Zbog isteka radnih resursa, mart 1999. godine i sukob sa NATO jugoslovenske dvadesetdevetke dočekale su mahom neispravne pa je u neravnopravnoj borbi oboreno šest aviona uz gubitak dva pilota. Dva aviona su uništena u udesima, a jedan pilot je poginuo.

jrvipvo_mig-29_101_rolling.jpg

Migovi i danas lete u sastavu 101. lovačko-avijacijske eskadrile Vojske Srbije. Prema javno dostupnim podacima, VS ima četiri aviona MiG-29 i tri MiG-21 ali zbog isteka resursa i neispravnosti 29-ke ne lete dok su Migovi 21 isključivo dvosedi, za obuku, koji imaju ograničene borbene mogućnosti.

Tako, uprkos gotovo svakodnevnih najava da će polovni Migovi 29 iz Rusije uskoro pojačati Vojsku Srbije, celokupna srpska lovačka avijacija trenutno se svodi na sedam aviona od kojih leti tek nekoliko.

images%7Ccms-image-000000827.jpg

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах

  • Сличан садржај

    • Од Драгана Милошевић,
      Beograđanka Biljana F, mama devetogodišnjeg dečaka sa autizmom, pokrenula je svojevrsni projekat: zamolila je roditelje dece iz odeljenja njenog sina da napišu svoje utiske posle više od dve zajedničke godine, odnosno na koji način se na školovanje i odrastanje njihove dece odrazilo to što u razredu imaju druga sa autizmom. Odgovori su je oduševili.
      - Došla sam na ovu ideju nakon što sam pročitala članak o devojčici sa autizmom u Vrbasu, koju je učiteljica snimala, dok ju je drugi učitelj držao. Pomislila sam kako je to veoma daleko od našeg školskog iskustva, a posebno su me povredili komentari, koje su čitaoci ostavljali na sajtu. Iz njih se vidi da je mnogo ljudi protiv inkluzije - priča Biljana čiji sin ide u Osnovnu školu "Ujedinjene nacije" u Beogradu.
      FOTO: PRIVATNA ARHIVA Ipak, shodno njenom ličnom iskustvu, pozitivne odgovore je i očekivala ali su je ipak dirnuli.
      - Vidim kakav odnos deca imaju prema mom Stefanu, a to polazi iz kuće, i empatija i vaspitanje. Ima dece koja su manje zainteresovana za druženje sa njim, ali važno je da ni kod koga ne postoji otpor - kaže Biljana.
      FOTO: PRIVATNA ARHIVA Aleksa ima dobre utiske   "Voli da ga golica, a on da se smeje"
        "Mi često pričamo sa Lenom o odnosu sa svim drugarima. U vezi sa Stefijem je sve najlepše. Voli kada može da priča sa njim, a naročito da ga golica, a on da se smeje. Jednom ju je i poljubio :)", glasio je odgovor jedne mame.
      "Oni prihvataju da je dečak drug kao i svaki drugi. Prvenstveno ga razumeju i tretiraju ga kao što bi bilo kog drugog. On nije manje vredan i ne zaslužuje manje poštovanje od nekog ko nema autizam", još jedan je komentar roditelja.
      Jedna mama je rekla kako njen sin Vasilije ne odvaja Stefana od druge dece, jer i ima sestru sa cerebralnom paralizom.
      FOTO: PRIVATNA ARHIVA Stefan sa bratom Mihailom   "Vasilije zna koliko je bitna socijalizacija dece sa posebnim potrebama, i zna da se ta deca ne razlikuju od drugih, osim po izazovima koji im predstoje."
      "Marija mi je prenela da je mnogo sretna kad pomogne Stefanu kad on nešto ne razume i voli da mu pravi društvo, da ne bude sam. Kaže da ih ponekad ometa u radu, ali njoj to ne smeta", rekla je mama ove devojčice.
      Za školu koju pohađaju njeni sinovi, Biljana ima samo reči hvale, i kaže da stalno podseća sebe koliko sreće imaju.
      Kada je Stefan pošao u prvi razred, učiteljica joj je ponudila da se sama obrati drugim roditeljima i objasni da će u razredu imati dete sa autizmom.
        - Ispričala sam im kakve bi mogle biti prepreke u komunikaciji, i na kakve probleme mogu da naiđu, kako da ih reše. Nakon tog razgovora, učiteljica nikada nije izdvajala Stefana u odnosu na drugu decu, i nikada se nije desilo ništa ružno. Čak se jednom dogodilo da je Stefan, kada se naljutio na asistenta, uštinuo devojčicu koja se samo našla u blizini. Ja sam pozvala roditelje da im to kažem, a ispostavilo se da im devojčica to nije ni rekla, za nju to nije bilo značajno - priča ova majka.
      Roditelji su od početka imali dobar pristup
      Ona kaže i da je odmah po polasku u prvi razred bilo očigledno da su roditelji razgovarali sa decom o Stefanu, jer su mu deca prilazila upravo na onakav način koji je Biljana opisala kao poželjan. Roditeljima, kao i učiteljici, Stefanova mama zahvalna je na trudu koji su uložili.
      FOTO: PRIVATNA ARHIVA Stefan na hipoterapiji - Učiteljica je sjajna, a Stefan joj je prvo dete sa teškoćama sa kojim je ikad radila, U početku je i sama priznala da je uplašena, ali sada nema ni govora o tome. Svakako mi je bila važna njena iskrenost i to što se ona trudi i razmišlja kako da pristupi situaciji - priča Biljana, dodajući i da za psihologa škole ima samo reči hvale.
        "Redak slučaj da dete bude tako dobro prihvaćeno"
      Kako će Stefanovo školovanje funkcionisati od petog razreda, kada bude imao više profesora i učionica, Biljana kaže da to još ne mogu da prognoziraju.
      - Mi nismo zacrtali da on mora da završi redovnu školu, uvek postoji opcija specijalizovane škole, ako za to bude potrebe. Sada, u prva tri razreda, najvažnija socijalizacija, a taj kontakt sa decom koja ga prihvataju ne može ništa da zameni - kaže ona, dodajući da je zaista redak slučaj da dete bude tako dobro prihvaćeno.
      Neki roditelji se stide bolesnog deteta
      O tome kakva su inače njihova iskustva sa Stefanom i kako ljudi reaguju na njega, Biljana kaže da ona pre svega zavise od stava koji zauzmu roditelji tog deteta.
      - Ima roditelja koji se osećaju posramljeno i imaju potrebu da opravdaju svoje dete. Mi nikada nismo polazili iz te perspektive. Stefan ume neobično da se oglasi, ili u parku da samo stoji, umesto da se ljulja, ali predrasude su da su deca sa autizmom agresivna i bučna. Nisu ništa više od druge dece - objašnjava naša sagovornica.
      FOTO: PRIVATNA ARHIVA "Nije svako adekvatan roditelj"
      Na pitanje kako komentariše česte navode da roditelji neke dece sa autizmom insistiraju da im dete pohađa redovnu školu, iako nije spremno za to, a time remeti i drugu decu, sagovornica "Blica" kaže sledeće:
      "Uvek ima roditelja koji ne sagledavaju situaciju realno, i među njima ima i onih čija deca imaju autizam. Ali to nema veze sa tim da dete ima teškoće, već da je neko neadekvatan roditelj".
      Imajući u vidu da Stefan lepo funkcioniše sa decomu školi, pitali smo Biljana kako se slaže sa mlađim bratom.
      - Igranje uvek inicira mlađi Mihailo, koji je sada pošao u prvi razred, imajući u vidu da deca sa autizmom ne pokazuju inicijativu za kontaktom. Braća imaju lep i topao odnos, i Mihailo se mnogo trudi oko brata - zaključuje ona.
      Mama i tata kao asistenti
      On još dodaje da su na listi čekanja za personalnog asistenta, da su ostvarili sva prava, ali je lista predugačka.
      - Privatne asistente plaćamo mi, ali oni nikada da se ustale, pa ponekad tu ulogu preuzmemo moj suprug ili ja - priča nam ova majka.
      Stefan ima i druge brojne redovne aktivnosti.
      - Kod logopeda ide dva, tri puta nedeljno, i to plaćamo privatno, jer kod državnog nema dovoljno termina. Jednom ili dva puta mesečno, koliko bi moglo kod državnog, besmisleno je retko, jer je Stefanu potreban konstantan rad - priča nam Biljana.
      Uz to, Stefan ide i na redovne kontrole kod neuropsihijatra i psihologa, kao i na hipoterapiju, terapiju sa konjima, koja se, kaže, pokazala veoma korisna.
      извор
    • Од Милан Ракић,
      Koliko se puta čulo za ovih 27 godina samo da je JNA reagovala u pravom trenutku Jugoslavija bi bila spasena, odnosno ne baš, možda bi se i raspala, ali ne u krvi i bratoubilačkom ratu kako se zaista dogodilo da su akteri krize bili pohapšeni. Osnovi preduslov za to bio je puč, koji je trebao da se dogodi i koji su visoki oficiri armije trebali da izvedu. Da li je postojala neodlučnost vojnog vrha i da li je oklevanje koštalo JNA gubitka države o kojoj je trebalo da brinu i čija su kičma bili? To su pitanja koja i dan danas nemaju odgovor. Jedino istina je da armija koja je bila uljuljkana u karijerizam i privilegije, kao i osećaj nadmoćnosti i prestiža, postala lak plen modernih političkih predatora od 1990-tih pa do dana današnjeg.

      Šta bi bilo da je vojska uzela stvar u svoje ruke? Verovatno ništa. Istorija je imala svoj put i čak i da su u tome uspeli, da su uzeli stvar u svoje ruke, veliko je pitanje da li bi išta i ostalo. A da su imali nameru, to jesu, mada o tome preživeli akteri vrlo retko govore čak i posle distance od 27 godina. Jedna od retkih izjava su navodi sada već pokojnog generala Živote Panića, koji je bio načelnik Generalštaba tokom 1992. i 1993. godine. On je, komentarišući mogućnosti izvođenja puča, izjavio da je „u vrhu JNA postojao plan da se izvede vojni udar, ali da pripreme nisu bile nikakve, tako da do njegove realizacije nije moglo ni doći“.
      Svoju verziju događaja ima i tadašnji savezni sekretar za narodnu odbranu (SSNO) Veljko Kadijević. Kadijević u svojoj knjizi „Kontraudar. Moj pogled na raspad Jugoslavije“ navodi kako su bivši predsednik Predsedništva SFRJ Stipe Mesić i nekadašnji predsednik Savezne vlade Ante Marković nameravali da uz pomoć armije svrgnu Franju Tuđmana i Slobodana Miloševića.
      „Mesić je hteo da preko tadašnjeg predsednika Saveznog izvršnog veća Ante Markovića uvuče mene i armiju u svrgavanje Tuđmana, koji je, po njegovom mišljenju, bio apsolutista, i da na čelo Hrvatske postavi sebe. Mislim da ne treba posebno objašnjavati, znajući aktivnosti JNA i moju poziciju, zašto je taj pokušaj Markovića ostao bez rezultata“, piše bivši savezni sekretar za narodnu odbranu tvrdeći da je Marković u maju 1991. u Karađorđevu pokušao da ga ubedi da će, „ako svrgnemo Miloševića i Tuđmana, svi problemi u Jugoslaviji biti rešeni“.
      Čitava stvar zapravo počinje znatno ranije, tačnije već sredinom 1990. godine kada kontraobaveštajci JNA nailaze na informaciju o nelegalnom naoružavanju Hrvatske. Posle nekoliko meseci napornog rada uspevaju da snime više desetina sati video materijala i audio zapisa na kojima su zabeleženi istupi Martina Špegelja, ministra odbrane Hrvatske, i Josipa Boljkovca, ministra unutrašnjih poslova. Akcija se zvala „Štit“. Film je pušten u javnost 25. januara 1991. godine. Namera je bila da se šokira političko rukovodstvo Hrvatske, da se uvede u strah i paranoju i da se na taj način utiče na njih da promene politiku. Tuđman je bio na sastanku u Palati federacije sa najužim rukovodstvom SFRJ kada je film pušten na TV. Gledali su ga zajedno, dok je u holu njegovo obezbeđenje razmenjivalo mrke poglede sa pripadnicima vojne policije koji su se tu nalazili u broju većem od uobičajenog. Na spratu za trenutak se činilo da je film dao rezultat, Tuđman popušta, govori da te ljude treba procesuirati, zalaže se za redefinisanje federalnog modela i opstanak države… Tenzije padaju. Veljko Kadijević i Blagoje Adžić zadovoljni izlaze sa sastanka, Tuđman odlazi u Zagreb i odmah sutradan menja svoj pogled na događaje od prethodne noći.
      Stvari se, naravno, nisu odvijale onako kako je vojni vrh želeo, pa se tako 12. marta 1991. godine organizuje sastanak Predsedništva SFRJ u Beogradu. Namera im je bila da Predsedništvo donese odluku o uvođenju vanrednog stanja i da vojska preuzme kontrolu nad zemljom. Svi članovi Predsedništva, njih osam, smešteno je u vojni autobus i odvezeno na komandno mesto pod izgovorom da na takvom mestu imaju sve uslove za rad, mape i sve ostalo što će biti korisno da bi se donela odluka. Držani su u sali u kojoj nije bilo grejanja pa su članovima Predsedništva podeljeni vojni šinjeli. Bio je to još jedan od načina da moćna JNA demonstrira silu. Međutim, iz dva puta nisu uspeli da dobiju potreban broj glasova da donesu odluku o proglašenju vanrednog stanja, a takođe nisu smeli da pohapse članove Predsedništva iako su pojedini to očekivali. Ali takođe, pojedini su očekivali i da dođe do vojnog udara. Npr. Borisav Jović, koji o tome piše u svojim memoarima navodeći da je Kadijević njemu i Slobodanu Miloševiću saopštio da vojska odustaje od koncepta vojnog udara. Razočaranje je bilo obostrano. Da li je postojao plan po kome bi se u jednom trenutku pohapsili svi lideri republika, niko nije mogao da potvrdi sa apsolutnom sigurnošću, mada i oni koji su bili akteri pomenutih događaja veruju da je to zaista tako bilo. Objašnjenja zašto se plan nije realizovao su različita. Mada kao jedina zajednička tačka se ističe neodlučnost vojnog vrha.
      S proleća 1991. sukobi u Hrvatskoj između Srba i hrvatske policije su eskalirali, najpre “ krvavi Uskrs“ na Plitvicama, a onda i Pakrac gde se JNA našla kao “ tampon zona“ između sukobljenih strana. Maja meseca koji je bio ključni došlo je do okršaja u Borovom Selu kada je ubijeno 12 hrvatskih policajaca posle pokušaja iznenadnog upada u ovo slavonsko selo. Ubrzo kriza je eskalirala do tačke usijanja. Prekretnica, kada su kola otišla nizbrdo zapravo bila je Slovenija, koja 26. juna 1991. proglašava samostalnost, a jednice JNA kreću u akciju koja je planirana u generalštabu JNA. Prema nekim izvorima operaciju su planirali Blagoje Adžić i Milan Ružinovski, Makedonac, general, koji je bio načelnik operativnog sektora. Oni su formirali jedinu od 1.900 -2020 ljudi sastavljenu od jedinica iz pet korpusa koji su pripadali 5. Vojnoj oblasti koja je pokrivala celu Sloveniju, polovinu Hrvatske i deo BiH.
      Planeri su smatrali da će to biti jedna udobna šetnja, demonstracija sile slična onoj tokom 1980 tih na Kosovu i Metohiji kada su albanski separatisti prekinuli demonstracije, kad su se tenkovi, borbena vozila pešadije i oklopni transporteri pojavili na ulicama. Verovalo se da će tako biti i u Sloveniji, da će vojnici bez ikakvih problema izaći na severnu granicu SFRJ i tamo zaposesti karaule koje nisu bile pod kontrolom vojske, i granične prelaze koji su trebali da budu pod kontrolom savezne uprave carina. Međutim, slovenačka Teritorijalna odbrana TO otpočela je iznenadni otpor. Teritorijalci su prvo oborili helikopter u Ljubljani. Pilot koji je poginuo bio je Slovenac Toni Mrlak. Kolone jedinica koje su se kretale prema zacrtanim granicama nailazili su se na prepreke i otpor. Jedinice vojske koje su krenule u disciplonovanje Slovenije su bile bez logističke podrške, opkoljene na svim karaulama. JNA se suočila sa prvim mrtvima, ranjenima. Čitave jedinice koje su bile male, neobučene, vojnici bez završene osnovne obuke poslati su kao glineni golubovi…
      Mrtvi, ranjeni i zarobljeni vojnici su se pojavljivali svakodnevno na TV ekranima, uništena tehnika, podignuta bela zastava veoma je deprimirajuće delovala na pripadnike JNA u ostalom delu države. Veliki broj oficira koji su polagali vojnu geografiju znali su da tenkovi na kanalisanim putevima nemaju šta da traže bez podrške pešadije ispred i zaštite iz vazduha. U planinskom ambijentu kakva je Slovenija oklopno-mehanizovane jedinice tada su predstavljale lak plen za laka sredstva za protivoklopnu borbu, kojima je bila naoružana slovenačka TO. Za neuspeh JNA iza pogrešno angažovanje OMJ vojnici su krivili Kadijevića i Broveta.

      Videvši snimke pogođenih tenkova, ranjenu vojsku i neodlučnost vojnog vrha da Sloveniju bojno sravni sa zemljom, specijalci iz sastava čete Vojne policije za protivteroristička dejstva gardijske motorizovane brigade početkom jula 1991. godine, pripadnici Gardijske brigade traže smenu saveznog sekretara Veljka Kadijevića i planiraju da na to mesto dovedu načelnika Generalštaba, generala Blagoja Adžića.
      U samoj Gardijskoj brigadi deo oficira i podoficira sa ovom idejom upoznali su komandanta pukovnika Mileta Mrkšića, tadašnjeg komandanta Gardijske brigade. Oficir su od njega tražili da im se priključi u iznošenju zahteva za smenu Kadijevića i Broveta što je on prihvatio i specijalna jedinica je jednog popodneva ušla u krug SSNO-a. Oficir su otišli u kabinet generala Adžića, i tražili su da ih primi da mu prenesu zahteve. Zahtev je bio: smena Kadijevića i Broveta, dolazak Adžića na čelo vojske, upućivanje gardijske brigade u Sloveniju da se oslobode zarobljeni vojnici, udar ratnog vazduhoplovstva po vitalnim vojnim ciljevima u znak odmazde za poginulim vojnicima, izvlačenje JNA sa celokupnom tehnikom na granice buduće Jugoslavije. Inače kasnije se ispostavilo prema rečima samih aktera da je u zahtev sa granicama buduće Jugoslavije u spisak ubacio tada general Vuk Obradović.

      Prema rečima jednog od aktera koji je prisustvovao sastanku razgovor sa načelnikom GŠ general pukovnikom Blagojem Adžićem nije tekao u tonu koji je planiran jer je u kabinetu bio i Stane Brovet, inače Kadijevićev zamenik. Pre samog razgovora sa generalom Adžićem sa oficirma je razgovarao i Vuk Obradović, kome su oficiri usmeno u razgovoru preneli svoje stavove. General Vuk Obradović je kod generala Adžića prema rečima samog učesnika isto ušao u Adžićev kabinet i preneo zahteve oficira, ali ne u izvornoj verziji, već je to preformulisao u podršku vojnom vrhu da se okonča drama u Sloveniji. Ispalo je da je garda došla da podrži vojni vrh… Adžić je slušao i prihvatio objašnjenje generala Vuka Obradovića o razlogu dolaska oficira garde, ali je odbio da smeni Saveznog sekretara za narodnu odbranu Veljka Kadijevića i zauzme njegovo mesto. Istog dana general Adžić je posetio Gardijsku brigadu i pred prepunom salom oficira izjavio da će JNA adekvatno reagovati po vojnim ciljevima u Sloveniji, što su okupljeni oficiri pozdravili gromoglasnim aplauzom. Međutim od masovnog udara vazduhoplovstva nije bilo ništa, a JNA se pod ponižavajućim uslovima ipak povukla iz Slovenije. Adžić, kojem se verovalo zbog činjenice da je u Drugom svetskom ratu od strane ustaša pobijeno 49 članova porodice, nije ispunio obećanje dato najelitnijoj jedinici tadašnje JNA.
      Kratkotrajni rat u Sloveniji je bio završen. JNA je potpisivanjem Brionske deklaracije bila primorana da se povuče kako zna i ume iz Slovenije. U to vreme već počinju i prve blokade kasarni u Hrvatskoj, pre svega u Dalmaciji i istočnoj Slavoniji, a jedna od najtežih je bila blokada vukovarske kasarne u kojoj se nalazila mala jedinca 14. pontonirski bataljon koji sa svim pomoćnim jedinicama nije imao više od 400-500 vojnika i oficira JNA.
      U istočnoj Slavoniji već se nalazio veliki broj jednica JNA iz 12. Novosaskog korpusa. Garadijska brigada je već polovinom septembra završila mobilizaciju i znala je da ide u Vukovar na zadatak da deblokira kasarnu. Negde u to vreme desilo se raketiranje kolone artiljerijskog diviziona sa haubicama “ NORA“ kod Tovarnika od strane našeg ratnog vazduhoplovstva. Prema podacima kojima su raspolagali oficiri Gardijske brigade, pilot je u dva, tri navrata nadletao kolonu i tražio pozitivnu identifkaciju cilja od strane Operativnog centra 1. Armije, pri čemu je obavestio OC da kolona ide iz pravca Šida ka Vukovaru. Iz Operativnog centra 1. Armije su to deklarisali kao da se radi o hrvatskim snagama koje su se obukle u uniforme JNA i načelnik štaba Prve armije general Silić izdao je naređenje da se raketira kolona. Prilikom raketiranja kolone divizion je gotovo uništen, a komandant diviziona po činu major je smrtno stradao. U javnosti su kolale i priče da general Anton Tus inače bivši komandant RV i PVO koji je već stupio u Zbor narodne garde i kako su tvrdili odneo operatine planove i organizacijsku strukturu RV i PVO i pri tome svečano ispraćen u Zagreb. Inače svi ti događaji, raketiranje, preletanje, stavljalo se na teret njegovom zameniku generalu Zvonku Jurjeviću kao aktivnom komandantu vazduhoplovstva. Takođe su dobijali informacije da avioni RV i PVO kojim su pilotirali Hrvati bacaju bombe u Dunav, i da se dešavalo da tuku po jedinicama JNA koje su uveliko dejstovale u okolini Vukovara. Sve ovo uticalo je ponovo na oficire Gardijske brigade da se pokrenu i da pokušaju da izvrše puč i spasu što se spasiti može.

      Početak drugog puča
      Tog 27. septembra 1991. komandant brigade pukovnik Mile Mrkšić saopštava manjem broju oficira da je donesena odluka da se smeni Kadijević, Brovet, Spirkovski, Silić i Jurjević, i da će oni to uraditi. Za akciju su angažovane dve čete Vojne policije sa oklopnim vozilima BOV M86. Jedna grupa specijalaca upućena je u zgrade SSNO po Kadijevića i Broveta, a jedna četa Vojne policije sa oklopnim transporterima za Spirkovskog i Silića,  i generala Jurjevića.
      Kapetan I klase Šušić i kapetana Božić, koji su bili sa dve čete vojne policije oklopnih transportera u kasarni na Dedinju dobili su naređenje da se spreme za taj zadatak. I to tako da Šušić sa jednom četom bude u pripravnosti i zauzme komandu Prve armije, a da Božić sa drugom četom zauzme komandu ratnog vazduhoplovstva i dovede generala Jurjevića. Kapetan Bećirović koji je bio pomoćnik za službe Vojne policije komandovao je rezervom u kojoj je u tom trenutku bila i jedna četa vojne policije i saobraćajna četa i oni su bili smešteni u kasarni na Dedinju. Tog 27. septembra oko 22 časa uveče četa specijalaca munjevito je zauzela sve izlaze iz SSNO. Kadijević je u to vreme bio u kabinetu. Pukovnik Mrkšić se uputio kod njega. Mrkšić je odbio pratnju specijalaca i sam je otišao u kabinet. E sad, tu počinju spekulacije i misterija celog događaja. U istom danu pukla je vest da se i na VMA bune protiv Kadijevića, Broveta. Šuškalo se, ali pripadnici Gardijske brigade nisu ima imali ta saznanja. Takođe pričalo se da ima određenih pobuna i u samoj komandi RV i PVO. Postojala je predpostavka i da je komanda Garde koordinirala sa nekim iz komande RV i PVO, jer bi bilo apsurdno da se upute transporteri, a da ih tamo sačeka vojna policija RV i da dođe do međusobnog okršaja. Bilo je priča da su digli delove 63. padobranske brigade da brane komandu ratnog vazduhoplovstva.
      Sa dva vojnička voda čete VP za protivteroristička dejstva, preuzete su sve prijavnice i stražarska mesta oko zgrade Generalštaba i SSNO. To obezbeđenje je vršio bataljon za obezebeđenje iz sastava Garde kojim je komandovao kapetan I klase Andrijevski Vlado. Predaja obezbeđenja je urađena veoma brzo i bez ikakvih sukoba. Saveznog sekretara je obezbeđivalo jedno odeljenje podoficira iz sastava Prvog voda čete voda Vojne policije za protivteroristička dejstva. Veći deo njih nije bio u zgradi SSNO već kod kuće. Mrkšić odlazi u kabinet Kadijevića, kratko se zadržava i vraća i pita: Je l’ ne odustajemo? Odgovorili su: Ne odustajemo. Dva, tri puta je išao gore u kabinet i vraćao se… U jednom momentu Mrkiš dolazi iz kabineta i kaže: uspećemo, i VMA se pobunila i na našoj je strani. Nastalo je oduševljenje. U jednom trenutku Mrkšić se vraća iz kabineta Kadijevića i kaže: Pogrešili smo. Oni su patriote. Oni su Jugosloveni, izdala nas je Srbija i Milošević. Daje se signal „sunce“ i jedinica se vraća u kasarnu. Za pojedince je usledio šok. Među specijalce su pre povratka došli general major Aca Vasiljević, i pukovnik Vuleta Vuletić i počeli su da ubeđuju vodnike da odustanu od puča. To je bila jedna opšta zbrka. U međuvremenu dolaze podoficir koji su čuvali Kadijevića i staju na stranu pučista.

      Neki od učesnika u puču su tokom razgovora sa generalom Vasiljevićem su videli da nešto tu nije u redu i čudili se zašto je načelnik bezbednosti protiv toga što specijalci žele da spase Jugoslaviju. To je bila dilema koju nisu uspeli da razreše. Tada je jedan stariji vodnik rekao: Daj da ih pobijemo i završimo posao. Jedan od oficira pitao ga je : “ Ko će na čelo vojske. Nije ovo Afrika u kojoj narednici vrše državni vojni puč. Napašće nas sutra tenkovi, znaš šta je bilo u Rusiji, kazaće da je grupa antijugoslovenskih ili prohrvatski usmerenih oficira pokušala puč, a tenkovi su to sprečili, Ili ćemo celog života biti izdajnici ili ćemo izgubiti glavu“. Akteri neuspelog puča posle ovog razgovora preko motorole izdaju naređenje podčinjeima da postupe po signalu “ sunce“. Pučisti zajedno sa vojnicima odlaze iz centra Beograda, blokada SSNO je prekinuta, a četa Vojne policije za protivteroristička dejstva se vraća u kasarnu na Dedinje. Pukovnik Mrkšić je po povratku u kasarnu naredio da se okupe starešine iz čete za protivteroristička dejstva i ponovio: „Mi smo tu pogrešili, oni su patriote i Jugosloveni“, nije bilo ništa tu da se pita. Mi idemo u Vukovar da deblokiramo kasarnu i vraćamo se najkasnije za sedam dana. To je bilo 28. ujutro, a 30. septembra jedinica je krenula put Vukovara.
      Tog 28. septembra Kadijević je posle odlaska pučista zatražio hitan sastanak, sa delom predsedništva SFRJ. Sastanku su osim Kadijevića prisustvovali: Slobodan Milošević, Momir Bulatović, Borisav Jović, Branko Kostić i general Blagoje Adžić. Na tom sastanku Kadijević je izneo ocenu situacije na ratištu. Kadijević se osvrnuo i na stanje u samoj vojsci i na propali puč:
      Kako je u svojoj knjizi “ Poslednji dani SFRJ“ član predsedništva SFRJ Borisav Jović naveo Kadijević je rekao:
      “ Da postoji organizovani rad na razbijanju vojske i da je sada najaktivniji udar od strane srpskih opozicionih snaga. Kadijević je naveo da je upad u SSNO bio treći pokušaj puča za tri dana. Prvi je bio prema njegovim navodima u komandi JRV; drugi na VMA i treći u Gardijskoj brigadi.
      Na sastanku je takođe razmatran loš odziv na mobilizaciju rezervista, a odlučeno je i da svi oni koji su učestvovali u puču budu momentalno poslati u Vukovar. General armije Veljko Kadijević je tek januara 1992. podneo ostavku na mesto sekretara za narodnu odbranu, a na njegovo mesto došao je general pukovnik Blagoje Adžić koji je smenjen u čistki 42 generala JNA maja 1992.
      Zaključak
      Uvučena u prljavi obaveštajno-politički rat, JNA se nije snašla. Nakon operacija u Vukovaru i Hrvatskoj koje su bile potpuno, sa vojnog stanovišta, nerazumne, uz privremena povlačenja u BiH, na kraju se svela na teritoriju Srbije i Crne Gore i ubrzo je 1992. godine prestala da postoji kao takva. Neki od aktera puča s ove ili s one strane su unapređeni, neki su ubrzo isterani iz službe i marginalizovani. Istina se nikada nije saznala, a mitovi su se na takvo tle lako primali. Puč u kojem je JNA trebala da pohapsi političare i spase državu postao je urbana legenda iako su činjenice govorile drugačije a reči pravih aktera ostajale su van domašaja javnosti. Prava istina je da taj puč osim entuzijazma nekolicine i ambicije još nekolicine nije imao drugih aspiracija. Neki su bili spremni da poginu za ideale, a drugi opet da trguju za unapređenja, činove i sve što s tim ide.
      Ali ipak poražavajuće u celoj ovoj stvari je to što je CIA još 1988. godine u svom izveštaju o mogućnostima vojnog udara imala informacije da je to nemoguće izvesti upravo zbog ambicije vojnog rukovodstva da paktira sa političkim elitama. Jednostavno, nisu imali šanse.
      Andrej MLAKAR
      https://vojnopolitickaosmatracnica.wordpress.com/2018/10/24/jna-i-svi-njeni-pucevi-koji-su-trebali-da-se-dese-a-nisu-kako-je-vojni-udar-protiv-vrha-vojske-postao-udar-podrske/
    • Од Милан Ракић,
      "JA MISLIM DA SE OPŠTA CENTRALIZACIJA SPROVODI IZ DVA RAZLOGA: PRVI DA BISTE IMALI POTPUNU KONTROLU I RAZVILI SISTEMSKU KORUPCIJU KROZ KAPILARNE GLASOVE, A DRUGI JE ŠTO JE VUČIĆ SVESTAN DA U NAJVEĆEM BROJU LOKALNIH SAMOUPRAVA SEDE NEKOMPETENTNI I NESTRUČNI LJUDI I, POŠTO SU TAKVI, ONI SU OPASNI. ZATO ŠTO SU OPASNI, ONDA TREBA DA SE RUKOVODI NJIMA IZ CENTRALE I DA SE TROŠENJE NOVCA OGRANIČI SAMO NA UZAK KRUG LJUDI KOJI SEDE OKO VUČIĆA NA MINISTARSKIM POZICIJAMA. TO IMA VEZE I S TIM DA VAM JE JEDAN ČOVEK KANDIDAT I ZA PREDSEDNIKA DRŽAVE, I ZA PREMIJERA, I ZA GRADONAČELNIKA I ZA PREDSEDNIKA OPŠTINE. SVUDA LISTA NOSI IME ALEKSANDRA VUČIĆA, A POŠTO ON SEDI GORE I ON ODREĐUJE GDE ĆE PARE DA SE POTROŠE, ONDA JE I SISTEM TAKO FORMATIRAN"

      Bio je profesionalni fudbaler koji je devedesetih dogurao do Prve lige. Manje od pola sezone trenirao je u Obiliću, sa kojim je trebalo da potpiše ugovor godinu dana pre nego što će tim Željka Ražnatovića Arkana postati prvak države. Kad je posle jedne utakmice video krvavu svlačionicu u kojoj je zverski pretučen igrač koji je promašio penal, pobegao je glavom bez obzira. Potom je igrao za Univerzitetski fudbalski klub "Studentski grad", za "stan i hranu", kako sam kaže, dok nije završio Pravni fakultet u Beogradu. Zatim je radio u prosveti, pa u gradskoj upravi, bio narodni poslanik od 2012. do 2014. Poslednje četiri godine Nebojša Zelenović je gradonačelnik Šapca, jedinog grada u Srbiji u kojem Srpska napredna stranka (SNS) nije na vlasti. Još samo dve opštine nisu pod kontrolom SNS-a: Paraćin i Čajetina. Nebojša Zelenović je pozvan da 6. novembra u Strazburu pred Komitetom za monitoring Kongresa lokalnih i regionalnih vlasti govori o političkim pritiscima SNS-a na lokalne vlasti u Srbiji. Zelenovićev tim tvrdi da je skupio podatke o 113 osoba iz 48 lokalnih samouprava koji su bili uhapšeni posle izbora 2012. i 2016. Od tog broja njih 34 su bili gradonačelnici i predsednici opština.
      "To je ono o čemu ću ja govoriti u Strazburu", kaže Nebojša Zelenović za "Vreme" i dodaje: "Jer, moja je ideja da tamo predstavim kako izgleda tehnologija vlasti Srpske napredne stranke danas u Srbiji i da izvestimo o tom političkom kriminalu. Na poslednjem sastanku Komiteta za monitoring koji nije slučajno održan u Istanbulu, predsednik opštine Paraćin Saša Paunović otvorio je tu temu. Milan Stamatović, predsednik opštine Čajetina, i ja podržali smo njegov izveštaj. Pošto je to sad otišlo na mnogo više telo, Kongres lokalnih i regionalnih vlasti Saveta Evrope, sada je trenutak da potpuno rasvetlimo situaciju u Srbiji. Mislim da je za narod u Srbiji važno da zna da smo mi, samom činjenicom što sam ja pozvan tamo, uvršteni u red država kao što su Turska, gde se vrši pritisak na političke protivnike, ili Moldavija, gde se takvi protivnici ubijaju. Zabrinjavajući je podatak da smo mi u takvom društvu. I ja ću svoje gostovanje u Strazburu potkrepiti ozbiljnim dokazima."
      "VREME": Koji su to dokazi?
      NEBOJŠA ZELENOVIĆ: Mi imamo spisak svih 113 ljudi, kao što imamo spisak i ta 34 gradonačelnika i predsednika opština koji su lišene slobode, kao i činjenicu da ne postoji nijedna osuđujuća presuda protiv bivših predsednika opština i gradonačelnika. Postoje samo tri pravosnažne presude, sve ostalo je potpuno nejasno, nedovršeno, bez ikakvih rezultata. Izuzetno je važno da pokušam da objasnim kakav se politički kriminal sprovodi u Srbiji. Ja ću tamo govoriti o političkom kriminalu koji se dešava pre, za vreme i posle izbora. Iza svake od tih pojedinačnih situacija postoji jedan politički projekat koji je u sebe uvrstio: marginalne portale, novinare i medije pod uticajem SNS-a koji svojim izveštavanjem kriminalizuju određenu osobu ili organizaciju; nakon toga postupaju organi u institucijama koje su zloupotrebljene bilo da je to policija ili tužilaštvo, onda se neko lišava slobode i posle dođe ili do promene u odborničkoj većini u lokalnoj samoupravi ili se pripremi situacija za vanredne izbore. Mi ćemo, među ostalim, priložiti izjave predsednika opštine Novi Beograd Nenada Milenkovića, koji je šest meseci bio u pritvoru, pa Miloša Simonovića, gradonačelnika Niša, koji je više od mesec dana bio u pritvoru, a da se ništa posle toga nije desilo. Jednostavno, to je trebalo da posluži u nekakve političke svrhe koje treba da dovedu da sutra SNS bude na vlasti u toj lokalnoj zajednici.
      Da li su ljudi o kojima govorite pokrenuli tužbe zbog neosnovanog lišavanja slobode?
      Svako je na svoj način reagovao. U izveštaju piše šta se desilo sa nekima od njih. U deset slučajeva promenili su stranu i učlanili se u SNS. Sve će to biti u izveštaju.
      Pod kojom sumnjom su te osobe hapšene?
      Uglavnom je u pitanju kriminalizacija: neko je optužen da je pokraden nekakav novac, da je oštetio grad ili državu i, naravno, pošto je takav, taj ne sme da se bavi javnom funkcijom. Ja nemam ništa protiv da svaki organ u državi radi svoj posao, to je sasvim legitimno. Ali, evo vam slučaj kroz koji sam ja skoro prošao: nije redovno postupanje policije da vam dođu policajci iz Novog Sada i da se bave time gde ste servisirali automobile ili gde se i na koji način sakuplja smeće. Da to bude tema kojom se bave visokorangirani policajci? Mi smo u Šapcu šest nedelja imali policajce koji su dolazili iz Novog Sada, kasnije iz Beograda, koji vam uđu u zgradu i zauzmu gradsku upravu da uopšte ne možete da funkcionišete kao administrativni sistem. A sve je to unapred najavljeno na lokalnom portalu Embargo, da će doći ti i ti, da ispitaju to i to, a onda se posle tri dana pojave ti koji su već najavljeni.
      Koja je to policijska služba?
      Ja uopšte ne znam po čijem nalogu oni postupaju. Samo sam ih jednom video, posle toga me više niko ništa nije pitao niti konsultovao. Ja nemam nikakav problem da svaka državna služba radi svoj posao, ali imam problem kada se, umesto redovnog postupka, dogodi ozbiljan politički projekat. Prvo je najavljeno da će se nešto desiti, onda se priča da je, navodno, pokraden ili oštećen budžet za 5.000.000 evra. Pa onda narodni poslanici SNS-a najave da ću ja biti uhapšen, svakog trenutka, evo samo što nisam, a onda posle toga dođe policija koja nema nikakav nalog tužilaštva. Ja ga nisam video, ne znam po čijem nalogu postupaju.
      Pa dobro, kako su onda ušli? Što ste ih pustili ako nemaju nikakav nalog?
      Znate kako, ja ne mogu da kažem: "Mi ćemo vama zabraniti da uđete." Oni kažu: "Mi nismo dužni da vama pokazujemo bilo šta." Ja onda konsultujem pravnike u gradskoj upravi, ne mogu da njima stanem na vrata i ne dozvolim ulaz. Ali, bilo bi lepo da bar budemo informisani. Do sada nismo imali takvu situaciju.
      Koliko dugo su se policajci zadržali?
      Bili su pet i po nedelja. Od sredine avgusta do početka septembra, onda su otišli, pa su se vratili, bili su tu cele prošle nedelje. Sad ih nema, možda će se pojaviti sledeće sedmice.
      I vi ne znate šta je svrha te istrage?
      Ništa ne znam. Osim što znam da oni saslušavaju službenike, činovnike, načelnike odeljenja gradske uprave. To će takođe biti u izveštaju u Strazburu. Imaćemo izjave ljudi koji su ispitivani.
      Šta su ih pitali?
      Kažu im: "Ništa se vi ne bojte, to je politika. Vi to ne razumete. Samo kažite ko vam je rekao da uradite to što ste radili." Oni kažu: "Ne znam ni šta sam uradio, gde sam pogrešio." Sad su svi pod ozbiljnim pritiskom i strahom da nisu nešto pogrešili, a ne znaju o čemu se radi. Pored toga, saslušavani su privrednici koji su nešto radili za gradsku upravu i rečeno im je da kažu da su tenderi namešteni.
      Samo da preciziramo. Vi hoćete da kažete da ti policajci ili inspektori, kad sednu da razgovaraju bilo sa službenikom grada ili privrednikom, otvoreno im saopšte: "Reci da si to uradio na nelegalan način."
      Tako je. "Priznaj da je tender namešten!"
      To mu kažu?
      To mu kažu, tim rečima. Ti ljudi su neverovatno izloženi pritisku. Nije normalno da policijski službenik bilo kome kaže to što sam sad ja vama rekao. Ne kažem da su svi takvi, ali je očigledno da postoji politički nalog, jer ni oni sami ne kriju da je to politika. Zamislite da vam policijski službenik kaže: "Nemojte ništa da se brinete, to je politika." Kakva je to politika? Čija je to politika? Ja to ne razumem, ali dobro znam, ne samo da smo blokirani jer ne možemo da radimo, da šaljemo izveštaje, obavljamo plaćanja, izdajemo građevinske dozvole, pošto nam saslušavaju načelnike službi, nego su i ljudi preplašeni. Svako nelegalno postupanje svakog organa koji je ovde došao da ispituje biće prijavljeno i potkrepljeno izjavama ljudi koji su tome bili izloženi. Da se razumemo, imali smo mi i ranije pritisaka, ali nikad nisu bili tako intenzivni kao u poslednja dva meseca.
      Hoćete da kažete da Državna revizorska institucija (DRI) nije tako postupala kad je vršila reviziju poslovanja grada Šapca?
      DRI je utvrdila da postoje neke neusaglašenosti u poslovanju grada koje u zbiru iznose oko 5.000.000 evra, i onda vam izađu naprednjaci koji su unapred najavili da ćemo mi da vidimo šta će da nam se desi kad dođe revizija. To što je DRI utvrdila u gradu Šapcu ne razlikuje se od poslovanja u bilo kom drugom gradu, opštini ili u ministarstvu, ali je samo protiv mene podneta krivična prijava.
      Za koji period se odnosio izveštaj DRI?
      To je bio izveštaj za 2015. i 2016. Činjenica je, a to piše i u izveštaju revizije, da ne postoji nikakva šteta po budžet grada Šapca. A onda sam ja procesuiran u okolnostima u kojima je trebalo da se prikaže da sam ukrao nekakve pare. Pošto niko u gradu, uključujući i mene, nije ukrao nikakve pare i ne postoji šteta po budžet, sudija je donela oslobađajuću presudu. Onda je sve što je bilo pripremljeno za mene, nekakva atmosfera linča, čime je trebalo da se brzo završi sa mnom, to je preneto na tu sudiju Biljanu Mraović koja je donela presudu. Ne mogu da vam objasnim kroz šta je sve ta žena prošla. Na kraju krajeva, ona je izvestila Visoki savet sudstva, Društvo sudija Srbije je reagovalo i tražilo da se zaustavi linč koji su ovde u gradu sproveli SNS i njeni funkcioneri.
      A kakve su konkretno te nepravilnosti?
      U načinu knjiženja određenih troškova, rashoda, evidencije računa i slično.
      Ali nema štete po budžet?
      Nema nikakve štete. Tako rade lokalne samouprave manje-više svuda po Srbiji. Mi smo u međuvremenu najveći deo primedbi revizora ispravili, što je i DRI potvrdila.
      Kakvim su još pritiscima izložene lokalne samouprave u Srbiji?
      Vi imate stranačke komesare SNS-a koji su zaduženi za određene regione u Srbiji. Tako je za naš region zadužen neki Malović, koji je, inače, bivši taksista, sada zaposlen u Air Serbia. Čak ni ovdašnji naprednjaci ne kriju da im je on šef i da on komanduje tužiocima, policiji...
      Ima li on ikakvu funkciju u Šapcu? On nije predsednik lokalnog odbora SNS-a?
      Nije on ništa. Nema on zvaničnu funkciju. On vam je vlast umesto vlasti za šabački kraj. On je nezvanični staralac Gradskog odbora SNS-a. Pošto oni nisu sposobni da se sami staraju o sebi, onda imaju šefa. Taj šef vodi računa da sud presuđuje kako on misli da je važno, da tužilac i policija rade ono što im se kaže.
      On je taksista iz Šapca?
      Ne, on je taksista iz Beograda, sa beogradskog aerodroma, koji je sad postao izvršni direktor Air Serbia. Baš me interesuje kakvu je školu on završio da sa automobila pređe na avione. To bih voleo da znam. A vi sad imate situaciju da predsednik Osnovnog suda u Šapcu deli flajere na štandu SNS-a pred izbore 2016. To vam je Srbija danas i to će biti dokumentovano u Strazburu. To nije normalno. To je jasna poruka svim sudijama i svima u pravosuđu da moraju da slušaju. Mi imamo 1100 zaposlenih u bolnici u Šapcu koji dobijaju platu iz budžeta Republike Srbije i imaju obavezu da sa članovima svojih porodica budu sigurni, to jest kapilarni, glasovi. Znači, oni imaju zadatak da glasaju za SNS. Odskora i direktora biblioteke u Šapcu postavlja ministar kulture. Ja to nisam ni znao, do sad je to uvek postavljano u gradu, pošto je to gradska biblioteka. Sad je i to centralizovano. Ja mislim da se opšta centralizacija sprovodi iz dva razloga: prvi da biste imali potpunu kontrolu i razvili sistemsku korupciju kroz kapilarne glasove, a drugi je što je Vučić svestan da u najvećem broju lokalnih samouprava sede nekompetentni i nestručni ljudi i, pošto su takvi, oni su opasni. Zato što su opasni, onda treba da se rukovodi njima iz centrale i da se trošenje novca ograniči samo na uzak krug ljudi koji sede oko Vučića na ministarskim pozicijama. Samo oni mogu da potroše novac. To ima veze i s tim da vam je jedan čovek kandidat i za predsednika države, i za premijera, i za gradonačelnika i za predsednika opštine. Svuda lista nosi ime Aleksandra Vučića, a pošto on sedi gore i on određuje gde će pare da se potroše, onda je i sistem tako formatiran.
      Kako izgledaju lokalni izbori u Šapcu?
      Kad su 2015. bili izbori za mesnu zajednicu Majur, pazite, to su građanski izbori, vi tu ne smete ni da pomenete bilo kakvu stranačku organizaciju, a oni su doveli Acu Lukasa dan ranije. Gde god treba da se dobiju izbori, Aca Lukas peva i on nema problem da kaže da je SNS platila koncert i da SNS časti meštane Majura njegovim koncertom da sutra na izborima glasaju za SNS.
      On to otvoreno kaže?
      Da, on to kaže na bini, u mikrofon, i krene da peva. On poziva: "Dođite sutra na izbore da glasate, treba da pobedimo..." Znate, to tako funkcioniše. Tad sam prvi put shvatio kako izgledaju izbori kad dođu Zelja i neki Kristijan iz Smedereva. To su neke veličine, ja nikad pre nisam znao za te ljude. Znam kako Kristijan izgleda, ne znam kako Zelja izgleda, ali sam posle video u novinama. Majur je veliko selo od 5000 birača, predgrađe Šapca, i tamo gde su oni znali da građani neće glasati za SNS postavili su crne džipove na krajevima ulica i ljudima uopšte nisu dali da izađu iz kuća tog dana. Od 5000 ljudi jedva da je na izbore izašlo 1000. Oni su stvorili gužvu gde su glasači prolazili kroz špalir nabildovanih, tetoviranih ljudi koji vam kažu za koga da glasate, i čik nemojte glasati! Ljudi uopšte nisu hteli da učestvuju u tome. Ja sam bio tamo do ponoći, kad se završilo brojanje glasova, a onda im se Vučić obratio preko mobilnog telefona, čestitao im pobedu u Šapcu... To je bila državna stvar, da li će se pobediti na izborima u Majuru! Onda su došli lokalni izbori 2016. i Vučić je izgubio.
      A je li opet bilo tih zelja i kristijana?
      Pa, nije bilo, zato što čovek nije stigao da bude na sto mesta u isto vreme. Bio je taj Kristijan, otkud znam. Ali kad se raširi front, oni ne mogu da stignu na sva mesta i nije bilo mogućnosti da se izvrše takvi pritisci. Mi smo 2016. imali relativno poštene izbore. Da zanemarimo medije, što niko od nas nije mogao bilo šta da kaže u medijima, a kamoli da se pojavi na RTS-u.
      Kako je izgledalo posle izbora?
      Svi smo mi znali da jedan broj odbornika trpi pritiske, da ih ucenjuju, ali niko od njih nije hteo o tome da priča. I mi smo gledali da nas to ne ometa, da grad i dalje funkcioniše jer smo imali mnogo važnih stvari da uradimo. Međutim, nakon što smo formirali Savez za Srbiju i pošto je Saša Paunović uspeo da ove pritiske stavi na dnevni red Komiteta za monitoring, i kad sam ja dobio poziv za ovaj kongres Saveta Evrope, onda smo ponovo počeli da razgovaramo sa tim ljudima. Ovog puta su rekli: "U redu, hoću da kažem sad. Hoću da kažem kroz šta sam prošao." Tad izađe jedan odbornik, oficir u penziji, koji kaže da mu je u dvorištu bio Veselin Šljivančanin i rekao mu da treba da pređe u SNS. Da će od toga njemu biti bolje, njegovoj porodici, svima, i da tako treba da se uradi. Čovek je rekao: "Neću." On je to napisao u izjavi. Ta će izjava biti prevedena na engleski i biće deo materijala koji ću predstaviti u Strazburu. To je strašno – on je osuđeni ratni zločinac koji ide u kampanju za SNS. To čak nije ni kampanja, to je pritisak, to je krivično delo. Imamo i slučaj odbornika kojem je prećeno da će ostati bez posla u državnoj instituciji ako ne pređe u SNS. Iznenadiće se ljudi koliko je visokopozicioniranih državnih funkcionera u to uključeno, a to su sve krivična dela. To je politički kriminal o kojem ću pričati. Za sada imamo petnaest izjava iz Šapca, a prikupljamo izjave svakog odbornika širom Srbije koji je bio primoravan da promeni izbornu volju građana.
      Hoćete li da kažete imena tih odbornika i državnih funkcionera?
      Hoću, posle Strazbura ću sve da kažem.
      https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1635670
    • Од Милан Ракић,
      Iako je predsednik Srbije Aleksandar Vučić prilikom gostovanja na televiziji Pink 24. oktobra izjavio da je Srbija dobila, kako je rekao ‘’i 10-ti po redu MiG-29’’ to se ipak dogodilo tek danas.

      Na vojni aerodrom Batajnica danas je oko 11:30 sleteo teški transportni avion An-124-100 registracije RA-82010 iz sastava ruskih Vazdušno-kosmičkih snaga kojim je dopremljen šesti lovac MiG-29 koji je bio predmet ruske donacije Srbiji a koji je u Rusiji više od godinu dana bio na generalnom remontu.
       
      Avion 9.13 18201 na remontu u 121. remontnom zavodu u Kubinki. / Foto: Jevgenij Gordejev U pitanju je jednosed u verziji 9.13 koji je nosio ruski evidencijski broj 04 plavi, registraciju RF-93709 a dobio je naš ev. broj 18201. Proizveden je jula 1989. ima fabrički broj 2960727445, prethodno je remontovan 2010. i zbog isteka resursa 2017. je morao na opštu opravku.
      U Srbiju je stigao 2. oktobra 2017. ali je nakon tri dana vraćen u 121. remonti zavod u Kubinku. U Srbiju je podsetimo transportovan da bi se u vezi njegove primopredaje obavile pravne i carinske procedure. To će biti treći 9.13 u inventaru RV i PVO a za sada nije poznato da li je stigao na istom standardu kao dorađeni avioni (nivo približan verziji SD) ili će se tek pristupiti njegovoj doradi.

    • Од Милан Ракић,
      Nikolina Adamov iz Aero kluba „Kikinda“ nedavno je postala jedan od najmlađih pilota u zemlji, dodavši tako još jednu stavku u svojim vazduhoplovnim aktivnostima saopštili su iz Vazduhoplovnog saveza Srbije.

      Kako navode, sedamnaestogodišnja učenica Vazduhoplovne akademije u Beogradu (smer avio-tehničar) još u svojim najranijim godinama detinjstva upoznala je vazduhoplovstvo, uz svog oca Niku Adamova, jednog od najuspešnijih srpskih sportskih pilota.
      – Kada sam imala četiri godine, prvi put sam se vozila avionom, bez imalo prisutnog straha. Kasnijih godina, moje interesovanje se okrenulo ka raketnom modelarstvu i takmičenjima u ovom sportu. Međutim, uz razmišljanje koje je došlo sa školovanjem, prilikom odabira srednje škole, shvatila sam da sam zaljubljena u vazduhoplovstvo i letenje i da je moj pravi izbor Vazduhoplovna akademija.
      Teorijski deo PPL-a sam završila u svojoj srednjoj školi Vazduhoplovnoj akademiji, gde sam odslušala preko 150 časova koji uključuju devet različitih vazduhoplovnih predmeta. Praktičan deo sam završila u mom rodnom gradu Kikindi, gde sam ostvarila nalet od preko 45 sati. U tih 45 sati naučila sam oštre i blage zaokrete, maršutno letenje, prinudno sletanje, kako odreagovati u slučaju otkaza motora, i najvažnije segmente – poletanje i sletanje.
      Konačno sticanje dozvole došlo je nakon leta sa ispitivačem iz Direktorata civilnog vazduhoplovstva kada sam imala završni ispit – rutu od Kikinde do Novog Sada i nazad. – objasnila je Adamov.

      Adamov poseduje i takmičarsku dozvolu Saveza za raketno modelarstvo / Foto: Vazduhoplovni savez Srbije
      Kako kažu iz Saveza, Nikolina i njena mlađa sestra Maja Adamov već nekoliko godina poseduju takmičarsku dozvolu VSS-a za raketno modelarstvo:
      – Njih dve su prvi put nastupile 2014. godine na državnom prvenstvu u raketnom modelarstvu, najvažnijem domaćem takmičenju. Nikolina je tada osvojila drugo mesto u kategoriji S7 (makete) u konkurenciji i seniora i juniora. Posle toga je nastupala na brojnim takmičenjima, ali kao najbolja ističe Ljubljana kup 2015. godine, kada je bila najbolji junior u klasi S6A i Ljubljana kup 2017. godine, kada je ponovo osvojila zlato u klasi S6A u juniorskoj konkurenciji i treće mesto u istoj klasi, samo u seniorskoj konkurenciji. –
      Tango Six je već pisao o interesantnoj opciji koju Vazduhoplovna akademija nudi svojim učenicima koji su zainteresovani za PPL dozvolu.
      Marta LUTOVAC

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×