Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Жељко

Зашто свештеници у београдским црквама одбијају да причешћују вернике?

Оцени ову тему

Recommended Posts

Belgrade92818.jpg

 

 

Чуо сам од многих пријатеља из Бг да у појединим Бг црквама свештеници одбијају да причешћују вернике?

 

А и у овим "регуларним" где наводно не одбијају постављају неке фарисејске услове које ни само не испуњавају. Колико ви таквих случајева познајете? Зашто је такво стање у Београду?

Пре годину дана сам био у успенској у Бг на литургији и чуо сам свештеника коме је главна проповед била о паклу и демонима. Пост је био у току па су се верници причешћивали, како је ван поста тамо заиста не знам.

 

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Не знам зашто одбијају да причешћују редовно, мој бивши парохијски свештеник је имао ту праксу, када сам му рекла да хоћу/желим да се причешћујем сваке недеље, само ме бело погледао: "Чуј, она хоће!!!", а при том није дао ни један разлог нити смислен, нити бесмислен да ме одбије, просто је ишао неком линијом мањег отпора, таква је пракса и ћао - здраво. Пошто није имао никакав разлог да ме одбије, нисам ни ја више тражила дозволу, искакала сам као зец из шешира пред свако причешће.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Zanimljivo, kod nas bi to mogla biti samo proglašena klatba, interdikt s takvim učinkom zabrane ili sprečavanja pričešcivanja na cijelu parohiju, cijeli grad, mjesto, oblast (dekanat - crkveni srez) ili cijelu dijecezu, eparhiju. Kod nas su tim interdiktom bile kažnjene papom Benediktom XVI neke župe u zapadnoj Hercegovini (Medjugorjska ukazanja) i neki franjevci. A župljani su takodjer u nekim od tih mjesta, župa upetljanim u Medjugorsku kauzu imali zabranu pričešcivanja a sveštenici zabranu držanja Mise. Interdikt je druga najveca kanonska kazna poslije exkomunikacije. Ne znači izopštenje vec opomenu pred izopštenje. Znači kod vas to izgleda kao da je nad tim parohijama proglašen interdikt tj. na njih uvaljena klatba, kako se to ovdje u Češkoj crkvenim rječnikom kaže.

interdikt

interdikt (lat.), u rim. pravu, uvjetna naredba, nalog ili zabrana koju je povodom zahtjeva jedne stranke izdavao pretor bez prethodnoga postupka drugoj stranci da se do daljnjega suzdrži od štetnih postupaka ili da vrati oduzetu stvar; u kanonskom pravu, kazna zabrane kojom se crkv. službeniku zabranjuje obavljanje crkv. dužnosti; personalni i., zabrana nazočnosti vjerskim obredima; lokalni i., zabrana bogoslužja na određenom području.

http://www.vevetecky.cz/view.php?cisloclanku=2009070005

https://cs.wikipedia.org/wiki/Interdikt

Share this post


Link to post
Share on other sites

Некада када би папа донио интердикт за неку област, сусједи нису имали никаквог гријеха , ако их нападну и опљачкају :skidamkapu:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Код нас и даље редовно, тј. на свакој Литургији причешћују, с тим што у последње време наглашавају: " Ко се спремао молитвом и постом(ко пости све постове) нека приступи." То се подразумева. Али вероватно има и оних који мисле да је Причест слаткоо од шљива, па к'о веле, дај да се мало осладимо, без иоле икакве тзв. припреме. Е, сад због таквих, не треба да трпе остали.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 18 минута, о.Небојша рече

Некада када би папа донио интердикт за неку област, сусједи нису имали никаквог гријеха , ако их нападну и опљачкају :skidamkapu:

Nikakvi crkveni kanoni ne dozvoljavaju, ne navode  niti odobravaju griješiti protiv 10 Božijih i 5 crkvenih zapovijesti. Radilo se isključivo o svojevoljnim "interpretacijama" državnih poglavara, careva ili kraljeva koji su u slučaju rabovanja oblasti, mjesta ili sela naseljenim jereticima, inovjercima (jevrejima i muslimanima) naročito kada se radilo o uzvratnim akcijama za njihov teror ili napade upuštali od krivičnog gonjenja i kažnjavanja počinioca takvih pljački, rabovanja, terora i spaljivanja tih mjesta za što bi se inače išlo na sud a to se praktikovalo svuda bez razlike, i na Istoku i u Vizantiji i u Rusiji i na Zapadu.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Код мене се чак ни деца не причешћују на свакој литургији. Доведу родитељи детенце од годину, две, три и узму само нафору. Нико од "редовне екипе" се не причешћује стално, само у току вишедневних постова. 

ПС. Зашто, појма немам. Било ми глупо да питам. Али кад кренем опет на литургију мораћу да попричам са свештником.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Lady Godiva рече

Код мене се чак ни деца не причешћују на свакој литургији. Доведу родитељи детенце од годину, две, три и узму само нафору. Нико од "редовне екипе" се не причешћује стално, само у току вишедневних постова. 

ПС. Зашто, појма немам. Било ми глупо да питам. Али кад кренем опет на литургију мораћу да попричам са свештником.

Да ли има неко да се причешћује ван поста? Да ли ваш свештеник износи Путир и пита је л има неко ко се спремао за Причест? 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Milan Nikolic рече

Da li vi vidite svog svestenika dok se pricescuje?

Да, иако су двери затворене. Ниске су, па се види. 

Није баш да зевам у њих сваки пут кад се причешћују. :)

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, AnaLaz рече

Да ли има неко да се причешћује ван поста? Да ли ваш свештеник износи Путир и пита је л има неко ко се спремао за Причест? 

Изнесе Путир, али приђе свега неколико људи. Мислим да се два пута десило да није нико пришао. Онако мучан тренутак, када Христос каже:„ Ово је Тело Моје.. пите из ње сви.. ово је Крв моја Новога Завета.." а ми стојимо, у фазону, Хвала, Боже, али ја ипак не бих. 

Једном, прве недеље поста, свештеник није ни изнео Путир, само је прескочио тај део. Иду све молитве, не изнесе се Путир, а онда је свештеник наставио:„Примивши ... Христове Тајне, стојећи смијерно, достојно заблагодаримо Господу". Лик ладно све молитве изговара као и обично, а нико није ни могао да се причести. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Evo mogu da ispričam jedan moj doživljaj, koji mi je donekle dao uvid u taj problem. Jednom, pre dosta godina, hteo sam da dođem na Liturgiju i da se Pričestim na svoju slavu. Znao sam da je običaj da se posti celu nedelju, ali sam se zaboravio, pa sam par dana pred praznik otišao da pitam jednog sveštenika da li mogu da se pričestim. On je ljutito i uznemireno reagovao, a i inače je grub, mada u zadnje vreme ne znam jer nemam kontakt. Uglavnom, ne sećam se detalja, ali video sam da mu je teško i da mi dozvoli, ali i da mi zabrani. I kao da sam mu video neki strah u očima. Čini mi se da je tako, nisam siguran. Bio je tu i neki drugi sveštenik koji je to posmatrao sa strane. Ne sećam se detalja, samo sam se okrenuo i otišao.

Moja teorija je da se oni plaše Boga. 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

U sumadiji tacnije u selima samo na praznike se ljudi pricescuju,inace mimo praznika u crkvu nedeljom dolazi standardna ekipa od par ljudi koji su redovni ostale vidjam samo kada im je slava ili praznik.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах

  • Сличан садржај

    • Од ризница богословља,
      Дана 07.02. 2019. године Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим посетио је господина др Милету Радојевића, директора Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама при Министарству правде Републике Србије.      Састанку су присуствовали јереј др Марко Шукунда и протонамесник Немања Клајић, службеници Епархије осечкопољске и барањске и заменик директора Управе господин др Марко Николић заједно са својим сарадницима.  Епископ Херувим је упознао господина др Милету Радојевића са плановима и програмом обнове појединих црквених објеката, као и о будућим плановима за унапређење духовног живота Епархије осечкопољске.   После састанка који је одржан у Палати Србије делегација се упутила према седишту Удружења Милутин Миланковић, које је названо по научнику чија се родна кућа налази управо у месту седишта Епархије осечкопољске и барањске у Даљу.  Председник Удружења господин др Славко Максимовић је заједно са својим сарадницима дочекао Његово Преосвештенство, те упознао делегацију са радом и активностима удружења око афирмације лика и дела нашег истакнутог научника.     Извор: Епархија осечкопољска и барањска
    • Од Heraklit,
      Зашто су праве вредности постале медијски табу
      Уместо њих појављују се лажне или не-вредности које се, као готови производи, испоручују медијским путем, а све се усмеравају из једног средишта – тржишта. Тржиште тера људе да се понашају као животиње у кавезу Аутор: Гордана Поповићуторак, 08.01.2019. у 21:00 (Фото Д. Драгановић) Како можемо људе учинити срећнима ако их не учинимо моралним и мудрим, питао је Кант. Веома важно питање данас кад се чини да цео свет живи у наметнутој „култури среће” у којој критеријуме одређују црвени теписи, дрско саморекламерство, лака литература, површност, најблаже речено све оно што би требало третирати само као пуки декор а никако као смисао живота или услов за срећу. У таквој култури није пожељно задирати испод површине ствари, јер би у том случају могла да се поставе питања и да се изроди критички став... А има ли уопште среће без задирања у дубину, пре свега сопственог бића?
      Ово питање постављамо Дивни Вуксановић, естетичару и филозофу медија, која пре свега подсећа да су – за разлику од данашњег схватања среће које је, углавном, повезано с професионалним успехом, дакле, са успешном каријером оствареном у области естраде, политике, медија, света забаве – стари Грци питање среће схватали на сасвим друкчији начин.
      – Одговарајући израз за срећу била је реч блаженство (eudaimonia) коју су у сличним контекстима тумачења користили Сократ, Платон, Аристотел, и напослетку Епикур који је идеал среће довео до нивоа начела, односно највишег добра, а појам блаженства код свих њих био је неодвојив од моралних врлина. Још је Сократ веровао да када се знање о врлинама, као што су храброст, мудрост, правичност, исправно практикује, последично остварујемо срећу, односно достижемо стање блаженства. Када смо на путу врлине прате нас „добри демони” – каже она.
      Очигледно је да велики број људи не прихвата модел површности који доминира у „култури среће”, али он се и даље жилаво држи?
      Данас се, чини ми се, сусрећемо са два подједнако површна схватања среће која су веома удаљена од античког појма блаженства. Само привидно, реч је о два опречна појма среће, који су у суштини комплементарни, један подразумева вулгарно-материјалистички, а други упрошћени идеалистички приступ питању среће. Код првог, срећа је објективно мерљива материјалним постигнућима – удобним животом, поседовањем ствари, веће количине новца и некретнина. У овом случају, сви поседи, повољна финансијска ситуација, брачни и породични статус, те друштвени престиж, симболички су показатељи среће. На другој страни, пошто се показало да и „богати плачу”, те да често имају брачне и љубавне проблеме, да болују од усамљености и осећања отуђености, стрепећи, при том, од банкрота, болести или жуте штампе, са Истока је преузет модел достизања среће медитативним путем. Он се учи и присваја (наравно за новац) као пракса достизања среће путем који, само привидно, није материјалистички. Међутим, учење брзопотезног достизања среће, задовољства и испуњености ангажовањем духовних учитеља, коришћењем услуга животних тренера, и сл. даје само делимичне резултате, јер у оваквим случајевима срећа особе није појам који је повезан са њом самом и не заснива се на темељима личности, већ на достизању нечега што је личности спољашње и што би она желела да зграби у тренутку и вечито поседује. Дакле, инстант срећа, са, по могућству, материјалном подлогом, представља идеал постигнућа савременог човека западне цивилизације.
      Колико су медији допринели формирању „културе среће” и колики су кривци за непостојање јавног критичког става?
      Површни идеал среће, о чему је овде реч, по мом мишљењу, везује се за нарцистичку културу (како ју је дефинисао Кристофер Лаш), потрошачко друштво и владавину кича (култура среће) коју, начелно узевши, промовишу медији и тржишно усмерене комуникације – маркетинг, свет рекламе и оглашавања. Јер, срећа у капитализму је срећа, у најбољем случају, капиталиста, док је у најгорем – немогуће постигнуће за све друштвене слојеве зато што је производ тржишних, а не хуманих вредности. Идеали среће који се данас медијским, односно маркетиншким путем производе, фактички су недостижни, јер почивају на оној „економији жеље” која је неутажива, што доводи до тога да се жеље стално производе, а, заправо, никада не испуњавају. Према мојим уверењима, готово је немогуће остварити срећу у дубоко неаутентичном (несрећном) друштву које почива на социјалној неједнакости и неправди.
      Веома често чујемо да су се данас изгубиле праве вредности. Чини се, међутим, да је пре реч о томе да су оне постале невидљиве, као што су у јавности невидљиви они који их поштују? 
      У нас се такорећи не разговара о вредностима, о њима се не расправља ни у школама, ни у породичном окружењу, већ се, углавном, као готови производи, испоручују медијским путем и на тај начин се обликују различите јавности. Све се оне производе и усмеравају из једног средишта – тржишта. Оно што не пролази на тржишту робе, услуга и радне снаге, нема значаја; вредно је само оно што има употребну или тржишну вредност или што је препознато као ресурс за експлоатацију. На све вредности које нису меркантилног типа гледа се као на непотребни вишак, декорацију и потрошњу. Знање се претвара у утилитарно знање, вера у кич, уметност у креативне индустријске производе. Све са циљем свођења хуманих вредности искључиво на оне које су профитабилне или ће то постати. Када је реч о медијској невидљивости, посреди су тзв. медијски табуи. То су, заправо, оне друштвене или културалне вредности које су одсутне у медијима, што не значи да не постоје у друштвеној стварности. Оне су, уствари, непожељне са становишта владајућих вредности и уместо њих, у савременим медијима, најчешће се појављују лажне или не-вредности. Замена једних другим вредностима одговара тзв. транзиционим процесима. На симболичком плану, све досадашње вредности бивају потиснуте у корист остварења профита...
      Код нас се отишло још даље – у простаклук и вулгарност, поготово у медијима. Још пре десет година сте управо у разговору за наш лист констатовали да су ријалити програми „савремени конц логори”, а данас имамо само још гору ситуацију?
      Ако један исти ТВ формат или ТВ програм годинама не попуњавате смислом, добићете простор за обесмишљавање свих вредности. У тзв. конц логоре који су производ тржишне логике, чини се да актери улазе добровољно, али не сасвим. Наиме, недостатак образовања, прилика за посао, наде и простора за реализовање талената, учесници и учеснице ових програма компензују јефтином популарношћу због које жртвују слободу, а неретко и људско достојанство. Уредници ових програма подстичу актере на нагонско понашање – пошто је у основи ријалити формата пука жеља за профитом. Беда, безнађе и очај, како се види, такође могу да се експлоатишу – јер и они постају ресурс за стицање профита. Тржиште тера људе да се понашају као животиње у кавезу – и то с обе стране кавеза.
      Као естетичар сматрате да уметност треба раздвојити од индустрије забаве. Како се у све то уклапа идеологија „креативних индустрија”?
      И ту је, такође, реч о простој тржишној идеологији. Оно што је суштинско за креативне индустрије није ерос уметничког стварања, нити освајање слободе, већ упрезање људских стваралачких потенцијала у погоне безличне капиталистичке машинерије. Она „креативност” која пристаје на то да буде сведена на стандардизовану робу на тржишту робе и услуга, противна је духу уметности, као и подршци развоју индивидуалне даровитости, а једнака је логици профита. Уметност која се ствара ради тржишта (пласман и продаја), а не због себе саме или проблемског, односно критичког указивања на друштвене недостатке, и сама је ропска – дакле није уметност. У најбољем случају је кич, а у најгорем – лака и јефтина забава. Креативне индустрије тако инструментализују и уметнике и уметност, трансформишући их у вулгарну робу, светове сјајних брендова иза којих зјапе људска и уметничка несрећа и празнина. Јер, циљ не оправдава средство, а макијавелизам нема никакве сличности са пољем уметности. Свет креативних индустрија је трансвертирани кич капитализам, његова лажна свест и идеологија.
      http://www.politika.rs/scc/clanak/419845/Zasto-su-prave-vrednosti-postale-medijski-tabu?fbclid=IwAR2KGfuWuQmapuUNi_hcwIOp2bp9zV0eEAIPwDn8BsGAim7t8Wg6Ji2zfTs#.XDUC_T-HQUs.facebook
      Ne znam ko je ova žena,al je sve objasnila.
    • Од ризница богословља,
      Уместо њих појављују се лажне или не-вредности које се, као готови производи, испоручују медијским путем, а све се усмеравају из једног средишта – тржишта. Тржиште тера људе да се понашају као животиње у кавезу.
      Како можемо људе учинити срећнима ако их не учинимо моралним и мудрим, питао је Кант. Веома важно питање данас кад се чини да цео свет живи у наметнутој „култури среће” у којој критеријуме одређују црвени теписи, дрско саморекламерство, лака литература, површност, најблаже речено све оно што би требало третирати само као пуки декор а никако као смисао живота или услов за срећу. У таквој култури није пожељно задирати испод површине ствари, јер би у том случају могла да се поставе питања и да се изроди критички став... А има ли уопште среће без задирања у дубину, пре свега сопственог бића?
      Ово питање постављамо Дивни Вуксановић, естетичару и филозофу медија, која пре свега подсећа да су – за разлику од данашњег схватања среће које је, углавном, повезано с професионалним успехом, дакле, са успешном каријером оствареном у области естраде, политике, медија, света забаве – стари Грци питање среће схватали на сасвим друкчији начин.
      – Одговарајући израз за срећу била је реч блаженство (eudaimonia) коју су у сличним контекстима тумачења користили Сократ, Платон, Аристотел, и напослетку Епикур који је идеал среће довео до нивоа начела, односно највишег добра, а појам блаженства код свих њих био је неодвојив од моралних врлина. Још је Сократ веровао да када се знање о врлинама, као што су храброст, мудрост, правичност, исправно практикује, последично остварујемо срећу, односно достижемо стање блаженства. Када смо на путу врлине прате нас „добри демони” – каже она.
      Очигледно је да велики број људи не прихвата модел површности који доминира у „култури среће”, али он се и даље жилаво држи?
      Данас се, чини ми се, сусрећемо са два подједнако површна схватања среће која су веома удаљена од античког појма блаженства. Само привидно, реч је о два опречна појма среће, који су у суштини комплементарни, један подразумева вулгарно-материјалистички, а други упрошћени идеалистички приступ питању среће. Код првог, срећа је објективно мерљива материјалним постигнућима – удобним животом, поседовањем ствари, веће количине новца и некретнина. У овом случају, сви поседи, повољна финансијска ситуација, брачни и породични статус, те друштвени престиж, симболички су показатељи среће. На другој страни, пошто се показало да и „богати плачу”, те да често имају брачне и љубавне проблеме, да болују од усамљености и осећања отуђености, стрепећи, при том, од банкрота, болести или жуте штампе, са Истока је преузет модел достизања среће медитативним путем. Он се учи и присваја (наравно за новац) као пракса достизања среће путем који, само привидно, није материјалистички. Међутим, учење брзопотезног достизања среће, задовољства и испуњености ангажовањем духовних учитеља, коришћењем услуга животних тренера, и сл. даје само делимичне резултате, јер у оваквим случајевима срећа особе није појам који је повезан са њом самом и не заснива се на темељима личности, већ на достизању нечега што је личности спољашње и што би она желела да зграби у тренутку и вечито поседује. Дакле, инстант срећа, са, по могућству, материјалном подлогом, представља идеал постигнућа савременог човека западне цивилизације.
      Колико су медији допринели формирању „културе среће” и колики су кривци за непостојање јавног критичког става?
      Површни идеал среће, о чему је овде реч, по мом мишљењу, везује се за нарцистичку културу (како ју је дефинисао Кристофер Лаш), потрошачко друштво и владавину кича (култура среће) коју, начелно узевши, промовишу медији и тржишно усмерене комуникације – маркетинг, свет рекламе и оглашавања. Јер, срећа у капитализму је срећа, у најбољем случају, капиталиста, док је у најгорем – немогуће постигнуће за све друштвене слојеве зато што је производ тржишних, а не хуманих вредности. Идеали среће који се данас медијским, односно маркетиншким путем производе, фактички су недостижни, јер почивају на оној „економији жеље” која је неутажива, што доводи до тога да се жеље стално производе, а, заправо, никада не испуњавају. Према мојим уверењима, готово је немогуће остварити срећу у дубоко неаутентичном (несрећном) друштву које почива на социјалној неједнакости и неправди.
      Веома често чујемо да су се данас изгубиле праве вредности. Чини се, међутим, да је пре реч о томе да су оне постале невидљиве, као што су у јавности невидљиви они који их поштују? 
      У нас се такорећи не разговара о вредностима, о њима се не расправља ни у школама, ни у породичном окружењу, већ се, углавном, као готови производи, испоручују медијским путем и на тај начин се обликују различите јавности. Све се оне производе и усмеравају из једног средишта – тржишта. Оно што не пролази на тржишту робе, услуга и радне снаге, нема значаја; вредно је само оно што има употребну или тржишну вредност или што је препознато као ресурс за експлоатацију. На све вредности које нису меркантилног типа гледа се као на непотребни вишак, декорацију и потрошњу. Знање се претвара у утилитарно знање, вера у кич, уметност у креативне индустријске производе. Све са циљем свођења хуманих вредности искључиво на оне које су профитабилне или ће то постати. Када је реч о медијској невидљивости, посреди су тзв. медијски табуи. То су, заправо, оне друштвене или културалне вредности које су одсутне у медијима, што не значи да не постоје у друштвеној стварности. Оне су, уствари, непожељне са становишта владајућих вредности и уместо њих, у савременим медијима, најчешће се појављују лажне или не-вредности. Замена једних другим вредностима одговара тзв. транзиционим процесима. На симболичком плану, све досадашње вредности бивају потиснуте у корист остварења профита...
      Код нас се отишло још даље – у простаклук и вулгарност, поготово у медијима. Још пре десет година сте управо у разговору за наш лист констатовали да су ријалити програми „савремени конц логори”, а данас имамо само још гору ситуацију?
      Ако један исти ТВ формат или ТВ програм годинама не попуњавате смислом, добићете простор за обесмишљавање свих вредности. У тзв. конц логоре који су производ тржишне логике, чини се да актери улазе добровољно, али не сасвим. Наиме, недостатак образовања, прилика за посао, наде и простора за реализовање талената, учесници и учеснице ових програма компензују јефтином популарношћу због које жртвују слободу, а неретко и људско достојанство. Уредници ових програма подстичу актере на нагонско понашање – пошто је у основи ријалити формата пука жеља за профитом. Беда, безнађе и очај, како се види, такође могу да се експлоатишу – јер и они постају ресурс за стицање профита. Тржиште тера људе да се понашају као животиње у кавезу – и то с обе стране кавеза.
      Као естетичар сматрате да уметност треба раздвојити од индустрије забаве. Како се у све то уклапа идеологија „креативних индустрија”?
      И ту је, такође, реч о простој тржишној идеологији. Оно што је суштинско за креативне индустрије није ерос уметничког стварања, нити освајање слободе, већ упрезање људских стваралачких потенцијала у погоне безличне капиталистичке машинерије. Она „креативност” која пристаје на то да буде сведена на стандардизовану робу на тржишту робе и услуга, противна је духу уметности, као и подршци развоју индивидуалне даровитости, а једнака је логици профита. Уметност која се ствара ради тржишта (пласман и продаја), а не због себе саме или проблемског, односно критичког указивања на друштвене недостатке, и сама је ропска – дакле није уметност. У најбољем случају је кич, а у најгорем – лака и јефтина забава. Креативне индустрије тако инструментализују и уметнике и уметност, трансформишући их у вулгарну робу, светове сјајних брендова иза којих зјапе људска и уметничка несрећа и празнина. Јер, циљ не оправдава средство, а макијавелизам нема никакве сличности са пољем уметности. Свет креативних индустрија је трансвертирани кич капитализам, његова лажна свест и идеологија.
       
      Извор: Политика
    • Од ризница богословља,
      -Радост даривања у храму Светог Саве на Врачару-   У предивном амбијенту криптe храма Светог Саве на Врачару, у претпразништву Рођења Богомладенца Христа, 4. јануара 2019. године, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј поделио је божићне пакетиће малишанима без родитељског старања из Центра за заштиту деце и одојчади у Звечанској, неустрашивим ученицима ОШ Др Драган Херцог и ОШ Др Миодраг Матић и члановима инклузивног хора „Исон“ из Новог Сада.     Пакетиће је обезбедила организација „Наши Срби - Our Serbs“ из Чикага на челу са председницом гђом Кети Фенслоу. Помоћ у организацији радосног догађаја пружили су свештеници храма Светог Саве предвођени Преовећеним Епископом ремезијанским г. Стефаном, марљиви трудбеници из Верског добротворног старатељства, Коло српских сестара из Београда на челу са гђом Милом Виторовић, Међународна православна хуманитарна организација из Америке (IOCC), Светосавско звонце и Шабачка млекара. У пратњи Репрезентативног оркестра Гарде Војске Србије, Патријарх српски г. Иринеј отворио је, затим, манифестацију Божићно сеоце код Храма, која се традиционално одржава на платоу испред храма Светог Саве на Врачару.  

        Извор: Српска Православна Црква
×