Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из
александар живаљев

Преминуо Урош Стојановић (44), редитељ филма "Чарлстон за Огњенку"

Оцени ову тему

Recommended Posts

МОДЕРАТОР

Preminuo Uroš Stojanović, reditelj filma "Čarlston za Ognjenku"

Blic | 24. 09. 2017 - 12:43h
 
 

Reditelj Uroš Stojanović (44), autor filma "Čarlston za Ognjenku", preminuo je prošle noći u Los Anđelesu gde je živeo poslednjih godina.

 
Uroš Stojanović
Foto: D Zivancevic / RAS Srbija Uroš Stojanović
share_v1_pintrest_gray_ico.pngshare_v1_facebook_gray_ico.png

Uroš je sin našeg slavnog glumca Feđe Stojanovića, a nakon uspešnog filmskog prvenca "Čarlston za Ognjenku" (2008), odlučio je da živi u Americi.

Kako nezvanično saznajemo, Stojanović je najverovatnije preminuo od posledica infarkta.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Бог да му души опрости

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Бог да му душу прости...млад човек

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
МОДЕРАТОР

In memoriam: Uroš Stojanović (1973-2017)

24. сеп 2017 | Autor: Zoran Janković
 

charleston-and-vendetta-4-800x430.jpg

Kako javlja portal dnevnog lista Blic, srpski reditelj Uroš Stojanović,  najpoznatiji kao reditelj filma Čarlston za Ognjenku iz 2008. godine, preminuo je u Los Anđelesu. Podsećamo, Uroš Stojanović  privukao je pažnju već svojim glasovitim kratkim igranim filmom Vešala za dvoje, a u slučaju svog dugometražnoj debija, pomenutog Čarlstona za Ognjenku, bio je jedan od scenarista. Čarlston za Ognjenku privukao je 2008. godine u biokope Srbije oko 150 hiljada gledalaca i bio najgledaniji domaći film te godine, a zatim je prikazan na Međunarodnom festivalu u Torontu, pa u Stokholmu, Hongkongu, Amsterdamu, kao i u programu festivala na Ibici i u Varšavi, gde je nagrađen. Film je u Francuskoj distribuirala kuća čuvenog sineaste Lika Besona, a muziku za film je uradio prestižni Šigeru Umebajaši.

Zoran Janković

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Био је последњи српски цар, једини син српског цара Душана Силног и царице Јелене (сестре бугарског цара Јована Александра). Супружници годинама нису имали деце, што је код цара Душана изазивало велико незадовољство супругом, али је она, као веома побожна жена, свој бол претварала у молитве Богу и Богородици, молећи их да им подаре дете. Након пет година проведених без деце у браку са Јеленом, Душан је решио да раскине брак са својом супругом и да се ожени неком другом, како би себи и свом потомству обезбедио наслеђе на престолу Српске државе. Но, Бог се тада смиловао и услишио молитве благочестиве Јелене, па је она коначно родила сина, Стефана Уроша, 1337. године. 
       
      Задужбине

      Као веома начитана, побожна и духовна жена, Јелена је и сина Уроша васпитала у вери Христовој, а и мужа Душана је учвршћивала у Православљу. Цар Душан је подизао цркве и манастире, дарујући им велике дарове, а давао је прилоге и за светогорске манастире, македонске и друге, широм света, као што је српски манастир Св. Арханђела Михаила у Јерусалиму. Душан, Јелена и Урош подигли су своју задужбину, манастир Светих Арханђела на Бистрици, изнад Призрена (1348-1352). Заједно са царским великашем, деспотом Јованом Оливером, подигли су манастир Св. Арханђела у Леснову (1347-1349), завештан манастиру Хиландару. Саградили су и манастир Пресвете Богородице, звани Матејич, у Скопској Црној Гори код Куманова, као и цркву Свете Тројице у Скопљу. Њу је млади цар Урош украсио и даривао светим иконама, одеждама и богослужбеним предметима, а у њој се неко време чувала и чудотворна икона Богородице Тројеручице.

      Долазак на престо

      Након одбијања Урошеве женидбе са кћерком француског краља, будући да је овај тражио да Урош промени веру, Урош је на крају оженио православну невесту, Анку, кћер влашког кнеза и војводе Александра Басараба. Када је Душан овенчан за цара Срба и Грка, на сабору у Скопљу, 1346. године, млади Урош је од оца проглашен за "краља све Српске земље" и тако постао савладар своме оцу. У то време, свим хришћанима и владарима на Балкану је претила велика опасност од Турака, који су из Азије продрли и у Европу. Цар Душан је са својом војском кренуо на Турке, али се на путу изненада разболео и умро, крајем 1355. године. Тако је Урош, са непуних 19 година, морао да преузме управу над великим очевим царством, а то је био превелик и претежак терет за његова нејака плећа. Млади Урош није жудео ни за влашћу ни за материјалним добрима. Красило га је велико милосрђе, кротка и блага нарав. Будући да није желео силом да влада и потчињава моћне и необуздане српске великаше, наносили су му штету, многа зла и неправде, заједно са његовим дворским људима. Многи великаши почели су да се одвајају од младога цара и цепају Српско царство, велику Душанову царевину. Први се одвојио Урошев стриц Симеон Синиша, Душанов полубрат. Великаши су самовољно узимали део по део власти, а неки од њих и позивали српске непријатеље да својим војскама ударе на Србију.

      Царица Јелена – Св. Јелисавета

      Да би помогла Урошу, његова мајка Јелена је узела да управља источним делом царевине, признајући врховну царску власт свога сина. Она је мудро управљала овим крајевима Српског царства и тако веома помогла Урошу. Више од свега, била му је ослонац у духовном животу. Оставши удовица, убрзо се замонашила, добивши име Јелисавета, маја 1356. године. Наставила је да помаже сину и као монахиња, упућујући га да даје дарове црквама и манастирима. Урош је богато даривао манастире Светих Арханђела у Призрену, Пресвете Богородице Синајске, Светих Арханђела у Јерусалиму; као и православне митрополите и светогорске монахе и манастире, понајвише Хиландар. Урошевим прилозима урађене су у Хиландару прекрасне велике иконе на иконостасу хиландарске Саборне цркве, док је његова мајка, Св. Јелисавета, била ктиторка запустеле Карејске келије Св. Саве, богато дарујући и светогорски манастир Кутлумуш. Постала је и "други ктитор" манастира Св. Николе под Кожљем, на реци Пчињи.

      Измирење са Цариградском патријаршијом

      Св. Јелисавета и Св. цар Урош довели су до измирења Српске и Цариградске патријаршије, након одлучења које је изрекао Васељенски патријарх Калист над царем Душаном, услед Душанове самовољне одлуке да прогласи српског архиепископа за патријарха. Патријарх Калист је пристао на измирење и праштање, али се изненада разболео и умро ту у Серу, јуна 1369. године. Благочестива царица-монахиња Јелисавета, свештенство и народ Српске цркве достојно су сахранили Васељенског патријарха. Неколико година касније, царица Јелисавета је, уз помоћ светогорских монаха и Св. кнеза Лазара, издејствовала пуно и јавно помирење Српске и Цариградске патријаршије (будући да, због изненадне смрти Патријарха Калиста помирење није јавно обзнањено).

      Доглавници и рана смрт

      Највише зла цар Урош је претрпео од лукавог Вукашина Мрњавчевића. Вукашин је намерио да одузме сву власт од нејаког цара Уроша, чинећи то насилно и подмукло. Проширивао је све више своју власт, али су му се у томе супротстављали остали српски великаши, међу којима и Св. кнез Лазар, до краја одан цару Урошу. Млади и неискусни цар Урош настојао је да се супротстави Вукашиновом насиљу, али је српска неслога и овога пута однела превагу, а лукави Вукашин злоупотребио Урошеву доброту. Ускоро се Вукашин, и поред законитог цара Уроша, прогласио за Српског краља и савладара, 1365. године. Но, његов циљ је био још виши: хтео је да свргне са власти светородну династију Немањића и да српски престо обезбеди за своју породицу. Тако је самовољно прогласио свога сина Марка за "младог краља", чиме је припремао збацивање и укидање власти лозе светих Немањића. Под таквим невољама и злим ударима, цар Урош је изгубио земаљско царство, али је задобио вечно Царство Божије. Предао је своју свету душу Господу 2/15. децембра 1371. године, са непуних 35 година. По речима његовог животописца, Патријарха Пајсија и неких од каснијих српских летописаца, цар Урош је био убијен руком Вукашина Мрњавчевића. Најстарији српски летописци и родослови кажу да је Вукашин био, ако ништа друго, посредни убица Урошев.

      Свете мошти

      Св. цар Урош, седми и последњи владар из светородне лозе Немањића, погребен је у манастиру Успења Пресвете Богородице у Неродимљу, код данашњег Урошевца, града који је по њему и добио име. Његове свете мошти чудесно су објављене од Бога 211 година после његове смрти, око 1584. године. Светим моштима је у Неродимље долазио верни народ, многи су од њих добијали помоћ и исцељења. Маја 1705. године, монах Христифор је пренео мошти у сремски манастир Јазак, а део моштију је донет у манастир Студеницу. Из Јаска су мошти преношене у манастире Врдник и Крушедол, па опет враћане у Јазак. За време Другог Светског рата, 14. априла 1942. године, мошти Св. цара Уроша је, пред зликовачким усташким скрнављењем православних светиња, прота Радослав Грујић тајно узео из манастира Јазак и, заједно са моштима Св. цара Лазара и Св. кнеза Стефана Штиљановића, пренео у београдску Саборну цркву. Повратак моштију Св. цара Уроша у Јазак догодио се 17. септембра 2001. године. Тада је Патријарх српски Павле, у присуству епископа сремског Василија и свештенства Саборне цркве, пресвукао сакос на моштима Св. цара Уроша и Св. Стефана Штиљановића. Након молебана Св. цару Урошу, док су храм и црквена порта били препуни верног народа, мошти Св. цара Уроша су положене у нови кивот и свечано испраћене најпре за Нови Сад, а затим у манастир Јазак, где и данас почивају. У олтару Саборне цркве чувају се данас делови моштију Св. цара Уроша.
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од obi-wan,
      Naturalist and presenter David Bellamy dies at 86
      WWW.BBC.COM Tributes are paid to the "larger-than-life" TV broadcaster, scientist and conservationist.  
    • Од Ромејац,
      Преминуо глумац Зоран Ранкић

      Данас је у Београду у осамдесет четвртој години, после дуже и тешке болести преминуо познати српски глумац и књижевник Зоран Ранкић, саопштили су из Удружења књижевника Србије, преноси Танјуг.
      Ранкић је био најпознатији по улогама Николе Калабића у мини ТВ серији „Последњи чин” и Жарка Попаре у ТВ серији „Срећни људи”, емитованим на ТВ Београд и РТС-у.
      Ранкић је рођен у Дервенти (БиХ) 1935. године.
      Био је првак Београдског драмског позоришта, сатиричар, драмски писац, редитељ, афористичар и песник.
      Остварио је 26 улога на филму и телевизији и више стотина на радију, а био је познат и по изванредним интерпретацијама поезије на бројним књижевним вечерима.
      Ранкић је био члан Удружења драмских уметника Србије, Удружења књижевника Србије, Удружења драмских писаца Србије, Удружења књижевника Републике Српске и почасни члан Београдског афористичарског круга.
      Позоришну каријеру започео је у Народном позоришту у Сарајеву, чији је био члан до 1960. године.
      У малом позоришту Сарајево био је од 1971. године, у Савременом позоришту Београд од 1961-1975. године, а у Београдском драмском позоришту од 1975-1999. године.
      Прву телевизијску улогу добио је у филму „Сектор Д” 1962. године, а наредне године појавио се у телевизијској серији „Шест свечаних позивница”.
      Аутор је драмских дела „Калемегданци” и „Скретница”. „Калемегданци” су, у његовој режији постављени на сцени Београдског драмског позоришта.
      Ранкић је аутор збирки песама „Аорист” и „Ексер” (2006).
      Објавио је и књиге афоризама: „До виђења, како сте?”, „Афоризми” „Балкански нервчик” „Овде киша, али и Србија” и „Код цара у подне”.
      Афоризме је објављивао у дневним новинама и часописима „Рефлектор”, „Експрес Политика”, „Вечерње новости”, „Политика”, „Отаџбина”, „Кафане”...
      Више од 15 година био је стални сарадник „Ошишаног јежа”, у којем је објављивао афоризме у рубрици „Балкански нервчик”.
      У „Вечерњим новостима” је осамдесетих година прошлог века имао сатиричну рубрику „Афоризми једног глумца”
      Политика Online - Преминуо глумац Зоран Ранкић
      WWW.POLITIKA.RS Данас је у Београду у осамдесет четвртој години, после дуже и тешке болести преминуо познати српски глумац и књижевник Зоран Ранкић, саопштили су из Удружења...  
    • Од Ромејац,
      Деспот (9) је боловао од булозне епидермолизе и готово да није излазио из куће због отворених рана

      „ДЕЧАК лептир” Деспот Лазић, који је боловао од неизлечиве болести коже, преминуо је вечерас, незванично сазнају “Новости”. 
      Апел за помоћ деветогодишњаку одјекнуо је широм земље, али и по иностранству. На жалост, он је ипак изгубио битку са опаком болешћу.
      Деспот је боловао од булозне епидермолизе и готово да није излазио из куће због отворених рана. 
      Његови родитељи апеловали са да његово стање варира, а у последњемапелу за помоћ “Блиц фондације” наводи се да је био у јако лошем стању.
      - Деспот је лоше, молимо се Богу и уздамо у лекаре. Тешко је, али не губимо наду – рекла је мајка дечака Софија Лазић.
       
      Преминуо Деспот Лазић: "Дечак лептир", који је дигао Србију на ноге изгубио најважнију битку | Друштво | Novosti.rs
      WWW.NOVOSTI.RS Деспот (9) је боловао од булозне епидермолизе и готово да није излазио из куће због отворених рана  
    • Од Ромејац,
      Бањалука - У Бањалуци је данас након дуже болести преминуо пензионисани генерал-пуковник Војске Републике Српске Манојло Миловановић. Миловановић је током рата у БиХ био начелник Генералштаба Војске Републике Српске.
      Био је министар одбране Републике Српске од 1998. до 2001. године, те члан Сената Републике Српске од 2009. године

      Генерали Ратко Младић и Манојло Миловановић
      Миловановић је рођен 21. новембра 1943. године у селу Ламинци код Градишке. Завршио је Војну академију, а у некадашњој ЈНА.
      Одликован је са више ордена. У Војсци Републике Српске одликован је Орденом Немањића и Орденом Карађорђеве звезде Републике Српске првог реда. Пензионисан је 22. децембра 2000. године, преноси Бета.
       
      Политика Online - Преминуо ратни начелник Генералштаба ВРС Манојло Миловановић
      WWW.POLITIKA.RS Бањалука - У Бањалуци је данас након дуже болести преминуо пензионисани генерал-пуковник Војске Републике Српске Манојло Миловановић. Миловановић је током рата...  
×
×
  • Креирај ново...