Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Guest Alefshin

Јереј Угрин Поповић

Оцени ову тему

DA LI SE NAKON LITURGIJE ZADRZITE U PAROHIJSKOM DOMU RAZGOVARAJUCI MEDJUSOBNO   

12 члановâ је гласало

  1. 1. DA LI SE NAKON LITURGIJE ZADRZITE U PAROHIJSKOM DOMU RAZGOVARAJUCI MEDJUSOBNO

    • DA, pet minuta
      0
    • DA, deset minuta
      2
    • DA, sat i vise
      5
    • Kako kada
      2
    • NE, nikada
      3


Recommended Posts

Guest O.Ugrin

U nistavilo - greskom, mojom. Ne bih vas zamarao pojedinostima. Niti su bitne niti su zanimljive. A sto se tice vaseg odgovora, ako se secate, dobiliste ga vec sa teoloskog aspekta a sada i sa emotivnog. Jednom recju - DA i zivotinje kao i celokupna materija tuzi i ceka da se pojave sinovi Boziji...kako bi to rekao sv. ap. Pavle. Ono na sta sam u prici zeleo da vam skrenem paznju jeste istovetnost odnosa kojim prevazilazimo ono STA (pas - covek), otvarajuci se onome KO (Daca - Milan). Isti je princip i sa ljudima kao i sa nasim odnosom sa Bogom. Zato je licnost neophodna jer njome prevazilazimo prirodne datosti otvarajuci se izboru i licnosti. Dakle, Bog snishodi a mi se uzdizemo i to onda biva odnos Hristos - Ugrin a ne Bog - covek. Samo u prvom slucaju imamo mogucnost odnosa i Zivota vec u drugom ne, jer velika je razlika izmedju priroda veca nego li mrava i coveka a zamislite koji bi odnos mogli da ostvarite vi i mrav na nivou prirode - NIKAKAV. Vidite, to je jednostavan princip, egzistencijalan, upucen ka coveku ne bi li lakse dosegao do Boga ili sto bi rekao sv. Atanasije Veliki - Bog se ocovecio ne bi li se covek obozio ili na drugom mestu Bog je postao covek da bi covek postao bog. Nadam se da vam je sada jasna ta korelacija odnosa kao i bitnost licnosti, koja je opet ne zamisliva mimo drugog jer tom razmenom identiteta mi se i ostvarujemo kao licnosti a u odnosu sa Bogom mi se ostvarujemo i za Vecnost. Dakle, kao jedna Bogolika strela odapeta u Vecnost...

Mir Vam - Ugrin

Share this post


Link to post
Share on other sites

Психологија масе

Психологија масе, која од појединца прави тек само шраф машинерије којој је по дефиницији све дозвољено док год је потребна, јесте добровољно одрицање од сопства на рачун или за љубав неке идеје, неког човека. Култ личности јесте корак напред. Треба знати да не праве господари робове већ робови господаре, док је мотив мање више исти - страх од одговорности, страх од сопства. Фирер, император, маршал је рекао тако и ко смо ми да мислимо другачије - јесте логика робова који се и сами чуде како уопште неко жели да мисли друтачије. И заиста, сусрет са собом, што и јесте претпоставка одговорности, изузетно је напоран пут, пун сумњи и недоумица. Тај пут јесте искорак са широког пута којим ходе многи, а на коме је топло, безбрижно и безлично. Искорак из те безличне масе јесте тежак, али придев лако не треба ни да постоји у речнику зреле личности. Оно што је теже и оно што је исправно обично иду руку под руку. Ништа што иоле има смисла није лако.

Љубите ближње своје као сами себе - јесте позив на освешћивање, на прихватање. Шта значи волети ако не прихватати. Прихватити другог онаквим какав он јесте; не идеју њега, односно њега какав би требало да он буде, какав би он могао да буде. Не тако, већ њега какав он јесте то значи волети га. Но, да бисмо могли прихватити друге морамо најпре прихватити себе и ту се враћамо одговорности, али и љубави.

Љубав и заљубљеност

Љубити себе није израз егоцентричне нарцисоидности, већ племенитог дијалога којим освешћујемо себе и отварамо се ка другама остварујући се као личности. Да не би било недоумице морамо на овом месту направити јасну разлику између љубави и заљубљености. Заљубљеност је стање у којем ми прихватамо идеју другога, док је љубав однос којим прихватамо другога. То је, сложићете се, веома тешко јер претпоставља познавање другог, познавање себе. А колико ми познајемо себе и колико заиста о себи мислимо. Како сами себе себи представљамо. У тим питањима лежи кључ данашњег и не само данашњег, отуђења о којем сви причамо тражећи узрок у другима, а не налазећи га у себи.

Можда то и јесте узрок отуђења, то што га тражимо у другима, што не схватамо да оно зависи од нас, од нашег поимања себе и нашег односа према другима. И заиста, шта је отуђење ако не престанак самоосвешћивања и почетак прихватања туђих ставова, мисли... за сопствене ставове, мисли... без критичког и личносног осврта на њих. Без жртве, без труда које морамо поднети, ти сами ставови губе на важности, а наше прихватање на смислу. Спознаја пасивне улоге у сопственом животу јесте горка и од ње се бежи, она се потискује и самим тим се од ње отуђујемо, а како наша мисао јесте неотуђиви део нас самих, ми се тиме отуђујемо и ограђујемо од себе. Други јесу корак напред. Ако себе не схватимо озбиљно и ако себе одбацимо у домену истраживања, спознаје, други тек неће доћи у обзир. Њих ћемо или нећемо прихватати по ономе колико су нам потребни, колико су нам употребљиви.

Нарцисоидност и егоцентричност

Једном речју, од других тиме правимо средство иако би требали да нам буду циљ. Оваквим ставом према другима депласирамо сопствену личност сводећи је на ниво индивидуума у којем се аутентичност изражава дистанцом, а однос - корисношћу. Но, тиме се не исцрпљује последични след таквог начина постојања, штавише, то је тек темељ узалудног бивствовања, док границе развоја диктирају околности; нужносг, која сада већ представља ток и увир живота. Живот тако више није радосна вест, већ прераста у букагију морања, а сам след догађаја у кошмар детерминисаности где смо још само марионете усуда који повлачи конце нашег деловања. Из такве перцепције других и живота произилази немогућност непосредног односа са другама, јер смо и ми њима само средство. Оваква поставка ствари нас усмерава да у отуђености и бегу потражимо спас или барем тренутак предаха - мира.

Љубите ближње своје као сами себе - сада већ немогуће звучи јер последица отуђености од себе јесте привид љубави према себи - нарцисоидност и егоцентричност. Пошто тај привид делимо са другима остајемо тако суштински странци и себи и другима. Боголикост, личносни сусрет Бога и човека као и радост Новог Јерусалима остају тако недоступни, на нивоу идеје у којој је немогуће учествовати, реалности која се не може досегнути.

Православни мисионар, март/април 2008. г.

o.U.Popović

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest O.Ugrin

Хвала, Карађорђе, на овој молитвеној потврди; коју ћу, надам се, својим животом оправдати и заслужити.

Лазарице, не морате штампати старе текстове, ако желите, објавићу на овом месту новије а, на св.јакову, необјављене текстове; но, који су видели светлост дана на другим сајтовима, часописима...

Мир Вам - Угрин

Share this post


Link to post
Share on other sites

A sto se tice vaseg odgovora, ako se secate, dobiliste ga vec sa teoloskog aspekta a sada i sa emotivnog. Jednom recju - DA i zivotinje kao i celokupna materija tuzi i ceka da se pojave sinovi Boziji...kako bi to rekao sv. ap. Pavle. Ono na sta sam u prici zeleo da vam skrenem paznju jeste istovetnost odnosa kojim prevazilazimo ono STA (pas - covek), otvarajuci se onome KO (Daca - Milan). Isti je princip i sa ljudima kao i sa nasim odnosom sa Bogom. Zato je licnost neophodna jer njome prevazilazimo prirodne datosti otvarajuci se izboru i licnosti. Dakle, Bog snishodi a mi se uzdizemo i to onda biva odnos Hristos - Ugrin a ne Bog - covek. Samo u prvom slucaju imamo mogucnost odnosa i Zivota vec u drugom ne, jer velika je razlika izmedju priroda veca nego li mrava i coveka a zamislite koji bi odnos mogli da ostvarite vi i mrav na nivou prirode - NIKAKAV. Vidite, to je jednostavan princip, egzistencijalan, upucen ka coveku ne bi li lakse dosegao do Boga ili sto bi rekao sv. Atanasije Veliki - Bog se ocovecio ne bi li se covek obozio ili na drugom mestu Bog je postao covek da bi covek postao bog. Nadam se da vam je sada jasna ta korelacija odnosa kao i bitnost licnosti, koja je opet ne zamisliva mimo drugog jer tom razmenom identiteta mi se i ostvarujemo kao licnosti a u odnosu sa Bogom mi se ostvarujemo i za Vecnost. Dakle, kao jedna Bogolika strela odapeta u Vecnost...Mir Vam - Ugrin

???? ?? ???????? ??? ???? ??? ??? ????????? ???????.????? ?? ?????????!???? ?? ?? ??????????? ???? ???????,??? ???????? ?? ??????  :D

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest O.Ugrin

Samo da vas obavestim, dragi moji, da je tema Razgovarajte sa o. Ugrinom ... ponovo postavljena tako da cu od sada tamo odgovarati na vasa pitanja. Milice, ako biste bili ljubazni da naglasite sta vam to tacno nije jasno zadovoljstvo bi bilo moje da vam tu nejasnocu i razjasnim. Logicno, pitanje napisite na temi Razgovarajte sa o. Ugrinom.... kako bi mi bilo sve na jednom mestu, pregledno, a ja, samim tim, ekspeditivniji. Inace, tema o kojoj bih voleo da diskutujem sa vama i koja je naslovljena u Razgovarajte sa ... je Etika. Problemi, predrasude, kriva poimanja i td. kao i odnos tih devijacija na sam zivot jesu samo jedna od mnogih motiva za postavljanje bas te teme (ETIKA), a o kojoj cu izneti vise na samoj rubrici.

Do sada nam je dobro islo... nadam se da ce i od sada, jer nase interesovanje izrazava nasa misao a, kao sto i sami znate - kakve su ti misli takav ti je zivot! Nemojte se ustrucavati... - Carstvo Nebesko na silu se osvaja/zadobija!

Deviza moje rubrike je - nema glupih pitanja... jer mogucnost gluposti je rezervisana samo za odgovore! :)

Bog vas blagoslovio - Ugrin

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest O.Ugrin

Lazarice, kao sto sam i obecao... nadam se da ce ovaj tekst, biti ugodan za citanje, koristan za razmisljanje i upotrebljiv za primenjeno napredovanje u lepoti pravoslavnog nacina zivota.

Mir Vam - Ugrin

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest O.Ugrin

ПЕТНАЕСТ МИНУТА

Време је релативан појам. То се најбоље види по томе да када нам је негде лепо оно брзо прође, заправо пролети, тако да што нам је сам догађај интересантнији то нам се чини као да време брже тече. Разуме се по себи да је обрнуто такође очигледно – када нам је негде досадно или када нешто чекамо, чини нам се као да време стоји и никако да прође. И док у првом случају, имамо мноштво лепих и садржајних успомена из тог кратког, бар се нама тако чинило, временског периода; дотле, са друге стране и поред сати и сати чекања или досадних садржаја дотичног периода ми немамо никаквих успомена, па се и сами зачудимо како је то могуће. Но, једина константа коју можемо исказати, без бојазни да се услед радости или досаде то не преокрене, јесте да је петнаест минута увек кратак период, на који готово да ни не обраћамо пажњу у нашој свакодневици. Управо зато је овај временски интервал веома битан, чак преломан, у нашем животном току, којим би требало да сведочимо православни начин живота. Сведочити радост православног хода уским путем ка Христу, подразумева целог човека, дакле освешћеног човека, који спремно прихвата радост Тајне претходно се сам опитујући кроз однос, догађајем евхаристијског сабрања. На тај начин човек гради сопствени идентитет остварујући се као биће заједнице, чему ипак мора претходити тих петнаест минута.

Ако сагледамо живот из перспективе његових чинилаца, онда не можемо а да не приметимо да сам живот (његов квалитет, ток, остварење...), чине, односно диктирају – навике. И могу бити добре и могу бити лоше, али скуп тих навика јесте човеков живот. Управо ради тога родитељство носи собом велику одговорност у грађењу младог човека, јер каквим га навикама у детињству науче такав ће му бити даљи ток живота. С обзиром да је сваки човек пријемчив и за добро и за зло, и за рад и за ленствовање, једном речју и за ове или оне крајности а којима ће се приволети то управо зависи од навика које сам човек стекне у детињству. Целокупно одрастање човеково доцније, јесте, у суштини, развијање поменутих навика изграђених у детињству. Разуме се по себи да постоје изузетци али они само потврђују правило - да човек у животу развија оно што је у детињству стекао – научио. Отуда и толика битност породице у друштву, која се сматра основном ћелијом истог, те ако је она здрава и друштво ће бити здраво а ако није, друштво ће се искварити и врло брзо распасти - нестати. Свакако да је зато и чувена мисао једног енглеског писца да се велике цивилизације не уништавају споља већ изнутра, од себе. За поменуту мисао можемо призвати Историју (као учитељицу живота), за сведока а најупечатљивији пример, поред Египта и Етрураца, јесте Рим.

Дакле, пут изграђивања, како породице тако и друштва, па и човечанства у крајњој линији, темељи се на личном развоју. Мењајући себе мењамо и друге јер хтели не хтели својим животним начином утичемо на околину, изграђујући њоме властити идентитет али и дајући га. Тиме, односно на тај начин, мењамо окружење чинећи га бољим или горим местом за живот (недавно је и квантна физика потврдила ову хришћанску мисао – тезу), те отуда и сама одговорност која лежи на сваком од нас појединачно а односи се на породицу, окружење, друштво, Државу, претке и потомке... Разумевши све ово, полако улазимо у свест о неопходности поменутих петнаест минута, којима изграђујемо себе помажући на тај начин и околини сведочењем потребе за православним начином живљења; како за самог појединца тако и за окружење, друштво, породицу, Државу, претке и потомке...И заиста, шта себи пружамо тим петнаестоминутним интервалом? На први поглед може се учинити да готово ништа ни не можемо остварити у том временском периоду, али то је заблуда површности на коју су нас, на жалост, навикли инстант садржаји, моменталне импресије, већ прежвакани ставови којима нас обасипају путем мас медија стварајући нам навику да на прву реагујемо, те да или прихватимо или одбацимо ствар онакву каква нам се она учинила у том моменту, јер већ долази други тренутак, друга ствар, у овом нашем брзом, технолошком окружењу (које нас хтели ми то или не, индиректно навикава на површност, која је последица навике брзог реаговања, убеђујући нас, такође индиректно, да за било које задубљивање човек двадесет првог века једноставно нема времена), на коју такође морамо одреаговати и истим начином је или прихватити или одбацити. Е, управо у борби против те заблуде, односно лоше навике, поменутих петнаест минута је лек и императив.

Дакле, као што видимо, одговорност јесте нит водиља православног бивствовања а сам појединац је изражава кроз самоспознају и самоизградњу. Изградити себе, освестити се, јесте максима живота стара колико и човек. Да се Адам самоизградио, спознао би сопствено назначење и не би одбацио заједницу са Богом. Али, управо из слепила, кратковидости реаговања на прву начина, Адам једе плод, из жеље да постане бог, и маши – пада. Смрт, као феномен људске историје пораза, тада постаје истина палог постојања. Адам ју је изабрао, не схватајући и не догледујући Живот онаквим какав он јесте, прихватајући заблуду живота, управо привид истог који се изажава у тужној истини да преживљавамо али да не можемо преживети. То је сурова реалност и последица Адамовог избора да из сопствених могућности, дакле материјалних, црпи снагу и силу живота, одбијајући да из заједнице са Богом оствари животни импулс и могућност вечног битија. Ништа што има почетак не може имати бескрај као реалност постојања, једино љубав Божија, односно наше прихватање исте кроз спознају себе и потврдног одговора на заједницу са Богом ми можемо осигурати непролаз. Но, то није непролаз природе, трајност општости, већ је то остварење личности кроз, и у односу. Управо, вечни живот који се изражава кроз један конкретан дијалог човека са Богом. Али, да би могли имати саживот са Богом најпре морамо имати заокружење сопствене личности, која је опет незамислива мимо заједнице, и ту се враћамо еклисиолошком опиту као начину православног самоизграђивања и одговорности у односу на ближње, који сада нису неки тамо пролазници тек познаници већ сапричасници и сабраћа којом задобијамо Царство. Не пише забадава у Старечнику – ''Видим брата свога, видим бога свога'', јер из превелике љубави према људима - ''Бог постаде човек, не би ли човек постао бог'' – по речима светог Атанасија Великог. Међутим, ма колико ове речи изгледале тешке за остварити, пут ка Христу је ипак најрадоснији од свих путева и свих, на прву гледано, задовољстава овог нашег тривијалног света. Као некада Адам, тако и ми сада, имамо пред собом две реалности и један избор. Прихватање заједнице са Богом, као основе нашег живота и претпоставке саостварења кроз заједницу а у вечности, или одбијање исте, у одлуци да ипак сами пронађемо трајни импулс живота.

Наш народ има једну пословицу – ''будала учи из сопствених грешака а паметан из туђих'' – коју можемо на овом месту имплементирати као мисао водиљу у нашем промишљању о одабиру сопственог начина постојања. И онда, као и сада, на прву гледано, брже и лакше ћемо се дефинисати као стасали и остварени једењем са Дрвета познања Добра и зла, али то је пристанак на полуистину, на отров који се крије у предивном плоду. Тај плод постоји и данас, заправо он је свуда око нас, нудећи собом готово све што може задовољити наше материјалне прохтеве увлачећи нас у безбрижност помисли да то може вечно трајати. И заиста, ако се човек толико приземи да искључиво у материји тражи ослонац преживљавања он онда у једном моменту себе и убеди да ће то заиста вечно трајати. Себе убеди, управо немишљем, потискивањем болне истине и тоталним предавањем плотским радостима, не би ли у претеривањима и разноврсним насладама што више натегао из пехара сладострашћа који му је судбина наменила а после...о томе се не мисли  - биће шта буде – јесте горка утеха преплашеног и до границе недокучивости неоствареног индивидуума. Са друге стране, имамо пут узрастања, саистраживања и самоостваривања. Тај пут јесте у почетку тежак, као што ће и првих петнаест минута бити најдужих петнаест минута нашег живота, али онда је тај ход све бржи, пут све лакши а тих петнаест минута ће све брже и брже пролазити тако да ћемо их, врло брзо, заменити сатима па данима, месецима па годинама, које ће изгледати брже и краће него ли тих наших првих петнаест почетничких минута, али нама једноставно више неће бити довољно ни сво време овога света за тренутке молитве, созерцања и блискости са Христом. Тада смрт неће бити окрутна реалност резигнираног човека, са осудом без суда као из Кафкиних романа, већ трен када ћемо са радошћу моћи узвикнути - смрти где ти је жалац, Аде где ти је победа??? – радујући се сусрету и радујући се вечности.

Петнаест минута јесте претпоставка тог усклика и те радости; радости изграђеног човека, који зна куда иде и који са собом носи светиљку са довољно уља, њоме осветљава свој пут, и који зна да на вратима Новог Јерусалима, његовог одредишта, има Ко да га дочека и уведе - кроз та Врата и у ту Радост.

Јереј Угрин В. Поповић

Светилник - фебруар 07.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Са друге стране, имамо пут узрастања, саистраживања и самоостваривања.

jako težak put, na taj put čovek mora  krenuti sam, samo sa verom u Boga, tamo ej hladno, i mračno, ono što sretnemo na tom putu može da nas užasne, sada ću ovo povezati sa tekstom koji sam iznad kopirala...narcis ustvari ne voli sebe već sliku koju je stvorio o sebi...i kada siđemo u dubine sopstvenog pakla taj narcis u nama nas vuče dublje u ponore ambisa pokušavajući da zakloni svetlo...u ponorima tog ambisa ja pronađoh nekoga koga sam davno zagubila..pronađoh devojčicu koja ej sve vreme molila ženu da oprosti...sebi i drugima...pronađoh je uplašenu, uzdrhtalu kako pružene ruke drži kandilo u tami..i ...pružih joj ruku...čovek mora upoznati tamu u sebi da bi više cenio Svetlo koje mu ej dato

budala uči na svojim greškama a pametan na tuđim tačno no...ponekad se čovek ne može najesti samo gledajući u tuđi ručak...ponekad moramo naučiti i na svojim greškama :)

odgovornost- reč koja polako prelazi u leksikone stranih reči i izraza ???

..nekad bejah pametan pa htedoh menjati svet, danas sam mudar pa menjam sebe...

asocirali ste me u ejdnom momentu na Konfučija, gde god da sam lutala u traženju istine, na kraju sam shvatila da mi ej sve to upravo tu, u krvi i srcu, u pravoslavlju

tekst :cheesy2:

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest O.Ugrin

U principu, zeleo bih da dodam, da milsim, da pametan uci na svojim greskama a budala nikada ni ne uci, niti ista nauci, ali se zato toliko propinje da uvidi tudje greske da je to prosto neverovatno. U.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest O.Ugrin

Nego, sta mislite o sportu? Da li on moze biti izraz podviznistva, zapravo - podviznistvo. I, sta u stvari, smatrate pod podviznistvom? Ovo je veoma bitan uvid na stazi ka Hristu jer nam moze pomoci da nadjemo vlastiti nacin podviznistva, prevazilazenja smrtne realnosti... no, da ne zurim. Prvo mi odgovorite na pitanja.

Bog vas blagoslovio - Ugrin

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...