Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Guest Alefshin

Јереј Угрин Поповић

Оцени ову тему

DA LI SE NAKON LITURGIJE ZADRZITE U PAROHIJSKOM DOMU RAZGOVARAJUCI MEDJUSOBNO   

12 члановâ је гласало

  1. 1. DA LI SE NAKON LITURGIJE ZADRZITE U PAROHIJSKOM DOMU RAZGOVARAJUCI MEDJUSOBNO

    • DA, pet minuta
      0
    • DA, deset minuta
      2
    • DA, sat i vise
      5
    • Kako kada
      2
    • NE, nikada
      3


Recommended Posts

Guest O.Ugrin

Nema se tu sta napisati posto su oni polutajna, paracrkvena, organizacija koja je umislila da nasledjuje templarske vitezove. Odnos Rimske crkve prema njima je identican kao sto je nekada bio sa Templarima, dok su im koristili i nisu pretendovali da ih sobom zaklone bili su dobar saradnik; medjutim, posle... Sada je situacija malko drugacija no ipak sustinski ista mada su za sada u dobrim odnosima. Sva tajna drustva imaju tu pretenziju da se o njima javno prica pa su bas zbog toga tajna ne bi li u drugima kada pomisle na njih probudila neka misticna, privilegovana... osecanja. Ima jedna dobra studija o tim ''tajnim'' drustvima, samo se sada ne mogu setiti ni kako se zove ni ko ju je napisao. Ako se setim, napisacu...

Do tada... - Ugrin

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest O.Ugrin

Mada, kada vec pomenuh vitezove, stavicu sada jos jedan svoj tekst, u kojima je prikazan pravoslavni vitez, kao i njegov stav prema zivotu, bliznjima, Hristu, otadzbini... Uveren sam da ste slusali o Templarima, takodje verujem da znate mnogo o periodu Nemanjica; zato ,zelim da verujem da ce vam ovaj tekst dobro doci u vasem promisljanju o Nebeskoj Srbiji...

Nemojte me lisiti kritike, molim vas.

Mir Vam - Ugrin

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest O.Ugrin

СПОМЕН ИЛИ ФАРСА

Печено прасе је на трпезаријском столу... опкољено је! Сада, када су га опколили и, сада, када су савршено сигурни да им неће умаћи, неколицина људи (више од петоро а мање од педесет петоро), иначе активних учесника овог вештог маневра, може одахнути и препустити се безбрижном ћаскању, које још само одређена доза алкохолних испарења може омогућити а коју су, поменути јунаци трпезаријског стола, себи већ приуштили као угодан аперитив мерен литрима, тако да се више ништа не може испречити њиховој чврстој намери да данашњи дан посвете бекству од свакодневних притисака, стреса, који је већ одавно мутирао у неурозу, свих могућих и немогућих неправди, за које су наравно сви други осим њих криви. Једном речју, Бахус је поново позвао децу своју да сопствену тугу вином залију и, уз милозвучне тонове Панове фрулице, који се у међувремену придружио, одагнају сваку помисао о личној одговорности као и о самом мотиву окупљања. Бог је милостив – биле су последње речи, које је домаћин упутио гостима, пре него што се сурвао са столице, праћен криком гоњене звери, који се још само уз подоста маште може назвати осмехом присутних. Својим контраалтом, супруга је некако употпунила израз весеља присутних, тако да је слика просто немогућа за описати онима који нису погледали последње две епизоде Културно-уметничког серијала – Опстанак!?!

Не, ово није сценаријо за други део култне позоришне представе Радован III, као што ни ја нисам Душан Ковачевић. Моје име је Угрин В. Поповић и не, не покушавам да осмислим сценарио за нове епизоде Миле против транзиције, као ни наставак књиге Године када су цветале тикве. Оно што желим описати, по природи ствари, неописиво је јер се разликује у многим нијансама. Зато сам се окренуо суштини, малко је нагласивши, но, не и, уверен сам, пренагласивши, не би ли измамио осмех читаоца као природну реакцију на прочитано и верујте ми, есенцијално истинито, упркос тим многим нијансама.

Сада се вратимо у 1389. годину. Погледајмо ту колону витезова која стрпљиво, корак по корак, следе пример великога Кнеза и, тог прохладног јутра, прилазе Чаши. Сваком од њих је на уму последња слика њихових жена на растанку. Размишљају о томе како им је та туга, када су их испраћале, помешана са одлучношћу, страхом и поносом, указала на једну другачију њихову лепоту. Благи осмех је испратио помисао једног витеза о његовој жени и томе како је то она данас била чудно лепа. Поглед му је, затим, застао на витезу испред. Познавао га је, био је то Томислав. Малко се намрштио када се сетио да се посвађао са њим око једне једине кране. Сетио се, како се ружно понео према њему и како из поноса није желео да се измири са њим. Колона је била дугачка али, ипак се назирао њен крај и могао се видети Патријарх, који је причешћивао оне у првим редовима. Стресао се од помисли да ће се причестити... та у свађи је.

Тај глупави понос – промрмља витез себи у браду.

Излазеће сунце обасја нечији штит и одбљесак жуте боје паде на витезов оклоп. То га потсети жита, сазрело је. Да ли ће моћи Јован сам да се носи са кметовима и жетвом, Милош је ипак млад а на сестрице се не може ослонити нити би то он и затражио, све и да оне могу.

Е, такав је мој Јован...на мене.

Мисао о поносу, брзином муње га поврати Томиславу и реду, који је био све краћи и краћи, Патријарх се све боље и боље видео.... и да, оно је био Ђорђе, који је приступио.... Спознаја да Ђорђе приступа Христу учинила га је немирним. Мисли му се поново фокусираше на Томислава.

Ма, у суштини, он је крив. Што он од мене не замоли опроштај – и у том тренутку се подсети да га је овај и затражио. Та чињеница га је још више изиритирала, поцрвене од беса. Јуначки понос се није дао тако лако омекшати.

Реч је реч – закључи витез.

Корачао је даље некако безвољно, на битку није ни помишљао. Сву његову пажњу заузео је сада Томислав, што га је још више нервирало. Глас за и глас против – војевали су своју одлучујућу битку. Сада је већ сасвим јасно могао да чује свештеника – Тело и Крв Господа и Спаса нашег Исуса Христа даје се теби... – прођоше га жмарци од тих речи. Зурио је у оклоп човека који је био испред њега корачајући аутоматски.

Да ли и он размишља о овоме – био је последњи аргумент гласа против. И витез се удуби још више у леђа и потиљак човека који је био испред њега. Није се ни по чему разликовао од осталих по ставу ни по ходу.

Значи не – закључи – да би већ у другом моменту погледао себе и увидео да се ни његов ход не разликује од хода осталих. Рука се сама покрену. Ни не додирнувши раме предходника овај се сам окрете са неком одлучношћу у сузним очима. Сусрели су им се погледи. Трен мука и непомичности... загрљај. Зашкрипаше оклопи, том буком заглушивши њихове речи.

Обриши сузу, Димитрије, није за јунака да плаче – рече Томислав, бришући сопствене. Димитрије се малко прену, није ни осетио да сузе лију, насмеја се.

Коњи готово да су посустајали под тежином оклопа, очи су им биле црвене а магла коју су избацивали из носница била је густа. Целокупна котлина била је начичкана њима и људима на њима и иза њих, док су се на неких петсто метара напред назирали бели клобуци такође начичканих људи. Звук зурли и нека врста запомагања, као песме која их је пратила, допирали су до њих. Мук. Лагани кас, па све бржи, и бржи, и бржи... срце је тукло као да хоће да искочи, шака је стезала копље, топот је био заглушујући. Неки чудан мирис и грч у грудима, уз ту заглушујућу буку и лупање срца, будили су неки чудан осећај. Димитрије се сав стегао, штит је приљубио скоро до калпака, док је копље спустио скоро у хоризонтални положај. Бука се више није могла поднети, њена силина као да је собом произвела тишину, као да су се сада сви звукови стопили у једну масу која се прострла целом котлином. Ту безобличну масу звука пресече прасак па крици, вриска... крв се већ могла осетити у ваздуху. Копље је наишло на отпор, па на један још јачи и напокон пуче, Димитрије подиже главу – призор је био ужасан, дохвати се мача, кроз главу му пролете слика Јелене и њеног лепог тужног лика на растанку. Јак ударац, уз неподношљив прасак, учинили су да је махинално потегао мач у непознатом правцу, опет је наишао на отпор као и са копљем а онда нови замах и нови отпор и нови крик... Осетио је како се нешто топло слива низ његово чело испод шлема. Уши, као да су му биле полузапушене. Поглед је маглио. А, онда му се учини да је целокупна котлина као у неком виру. Поново осети ударац. Сада је гледао сапи свога коња како нестају у мору сличних, звук више није чуо, опет му пролете Јеленина слика. А, онда се сети, да је након помирења са Томиславом, растерећен као никад до тад, приступио Старцу, некако раздрагано клекнуо и чуо те речи чистог срца: Тело и крв Господа и Спаса нашега Исуса Христа даје се теби Димитрије за Живот Вечни.

Осмехну се... Живот Вечни, Живот Вечни... поновио је још пар пута те речи, ту, у блату, на неки километар од Косова Поља и, на неких сто километара од Јелене, Милоша и Јована, као и својих ћеркица а опет, на само један корак до Царства...

Верујем, да она слика са почетка текста, више није ни комична ни симпатична. А, да ли ће ваша Крсна слава или неки други обичај, бити спомен на овакве и сличне примере ове већ двехиљадугодишње Историје Спасења, који ће у вама побудити жељу за подражавањем, дијалог о могућности тога те самим тим и неко племенито осећање којим ћете тај хлеб, који приносите и у себе уносите, поштовати, јер је крвљу преплаћен; или ће то бити само фарса, тек један од многих повода за бег од себе у ова или она стања свести а потпомогнута овим или оним начином... као и увек, од вас зависи.

Дакле, спомен или фарса... ви сте на потезу.

Јереј Угрин В. Поповић

Share this post


Link to post
Share on other sites

Оче Угрине,

признајем да је ова последња прича коју сте поставили једина коју сам прочитала.

Толико су живе описане слике да остављају веома снажан утисак у мени.

Нигде нема места за критику, напротив!

Текст ћу сачувати и одштампати,

знам бар три особе којима ће добро доћи да га прочитају!

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest O.Ugrin

Kritika, proizilazi iz grcke reci kriseos ili u glagolskom obliku krisis a znaci sud ili suditi. Tako da, kritika moze biti i pozitivna a u zavisnosti je od vaseg stava, reakcije, dakle suda o necemu. Mada se uvrezilo poslednjih godina misljenje da je kritika samo losa, sto, logicno, nije tacno.

Drago mi je sto vas je ova moja prica ganula, ali kako se ne bi doslo u zabludu da je vreme vitestva proslo, kao i ad je moguce voleti Drzavu ako li se ne voli taj brat koji je pored vas, postavicu jos jednu pricu slicne tematike a odnosi se na pristup patriotizmu koji je nemoguc, ponavljam, ako se ne voli pojedinac, komsija...jer ljubav je konkretna i uvek se vezuje za konkretnu osobu, osobu sa kojom mozemo imati odnos, prozimati se... ova prica je u spomen toga.

Nadam se da ce vam koristiti... - Ugrin

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest O.Ugrin

ДОМАЋИН ЈЕ КРЕНУО КУЋИ

Почиње као бајка, јер давно беше, собом подсећајући на књижевницу Максимовић, пошто је крвљу прожета. Тужан осврт још само Лазаревић је могао дати да би данас тај ход био само једна од тема која се алкохолом залива. А затим урлици; а затим бусања у јуначке груди те френетична заурлавања о идеји, која ни самим актерима није нити јасна, нити доживљена. Много штошта није некада било јасно књижевнику Лази, много штошта је данас савршено јасно његовим штићеницима у драгом нам Центру. И опет маса урла, и по који новчић вади, и опет је потапшај по рамену омиљена форма; комад круха – ту и тамо, наравно динар - за нечији оброк цели. Данас се СМС-ом он може послати! У Лазино време се морало до Теразија. А тамо сурет два света – богаља и лежерних људи са својим маман у ходу ка сладоледу и хотелу Москви. Ружан призор - сакат човек; те му се мора бацити динар окренуте главе. У крајњој линији то је и безобразлук! Зар је толико бесраман да ни огледало нема, зар заиста не схвата колико је гротесктан без тих руку и те ноге и зар још и деца морају патити због нечије туге уместо да на миру полижу своје кугле а поносна мајка своју кафу на миру да попије у прелепом барокном окружењу што из цивилизованог Беча стиже. Да Бог сачува, што тада није било СМС-а - као да узвикује поносна маман из једне од парцела Новога гробља (тачније парцела прекопута кожара Ристића а између удовице месара Рајића и трговца Карамарковића), колутајући очним шупљинама те лактајући удовицу Рајић све уз покушај намигивања – недостају јој капци. Карамарковић се не слаже, ипак су то хероји, те клима лобањом спокојан (фиксирали су је јастуком од тврдога броката који не пропада тако лако), јер зна да је много више дао (син му је зарад таквог дара у интендантима био до 1915.), и није се згрожавао ни да те јаднике на улици загли, те да их тако огреје својом топлом бундом децембра те кризне 1919.-те. Исувише софистицирана удовица Ристић није желела ни да коментарише новонастале дилеме опијена свих ових деценија срећом што јој је муж захтевао да га сахране у родној груди (на двадесет трећем километру од планине Злот).

На само којих стотинак метара од ове веселе дружине лежао је и тај јадник са Теразија, слушао их је, те се и сам питао да ли је неумесан био, што су га истоварили после опоравка у један од београдских пансиона саопштивши му вест да се нема где нити коме вратити те да му је најбоље ту да остане и да не верује превише књижевнику Лази. Наш народ ће заиста позлатити те ваше ране – сећа се да му је то, уз отпусну листу, последње поручио неки млади лекар, ентузијаст зацело. Па и ово место на Новом гробљу, уз овако велелепан споменик пораженог орла, није тражио сам, нити га је добио зато што је кожар или трговац већ само игром пуког случаја да када су га смрзнутог у мртвачницу носили (јер се убрзо након окончања рата окончао и пансион па је завршио на улици), јануара те турбулентне 1929.-те, испадоше му, из унутрашњег џепа на левој страни, пар дрангулија увијених у дотрајало тробојно платно. Види, па овај је носилац Карађорђеве звезде, Таковског крста, Албанске споменице и ...шта је па ово? – усхићен узвикну бивши коњушарев син. Орден Светог Саве другог реда – коњино једна мала, балава – то добијају они који не дају паре за први ред али им је због заслуга немогуће не дати други ред. Овај човек је херој! Морамо обавестити управника – рече старији. Како је тада том јаднику било топло када је чуо те речи, умало му спиритуалне сузе не пођоше на очи а праву катарзу је искусио спознајом да до царина ипак неће доћи. Сећа се још да му је било мало дегуте када је видео на сопственој сахрани, уз све војне почасти, многобројне познанике са Теразија (један му је чак и говор одржао), осећајући још увек тај горак укус хлеба купљен њиховим динаром.

Увиђајући да је много млад био те дванаесте, па тринаесте, четрнаесте, петнаесте схвата да је био довољно стар те шеснаесте, седамнаесте, Осамнаесте. И када је постао довољно стар тамо негде у беспућу Африке схватио је да је највише плакао за Гораном, кога је изгубио на обронцима Шар планине, те да се тешио ликом своје мајке, своје њиве, жене и оца, који ће га чекати када се врати из ове чудне земље. Лик жене му се мало изгубио, тек што су се венчали наишла је дванаеста и тек што су се поново срели наишла је четрнаеста, али оно што се није изгубило јесте додир, јесте Реч. Е, Реч. У доби када је већ био довољно стар да би разумео, схватио је јачину Речи. Била је то седамнаеста и био је то Кајмакчалан. И опет спиритуалне сузе прате спознају да су ту планину добили на јуриш, на Реч. Реч, да када је освоје, имају упориште за дом јер су прешли границу и налазе се у Србији! А онда година неразумевања а онда година стајања. То, иако је имао довољно година да се може сматрати смисленим није смислио нити разумео...чему све то када смо на прагу – размишљао је тада јадничак са Теразија. Тада му се јављала слика оца. Схватио је тада своју улогу и разумео да на њиви није био већ пет година. Каква ли је сада, да ли отац може све сам, да ли ће ме грдити што сам оволико задоцнио? – јесу мисли јадника са Теразија тог студеног јануара те 1918.-те. Мирис пролећа је те године био најјачи, некако је собом подсећао на шљиве, на жетву; опет му слика оца пролете кроз главу. Да ли ће ме грдити? – запита се јадничак са Теразија стегнувши пушку јаче – да ли ће ме много грдити? Кроз главу му пролете и то да је те године схватио шта значи дуг дан као летњи до подне и таман када је мислио да подне никада неће доћи...стигао је тринаести септембар и команда!

Налазио се између Братислава и Живојина. Слепљени блатом у том невеликом рову разменили су последње бриге о њивама плодним. Каплар је дао знак за припрему. Напокон је стигао тај дан, диван дан, петнаести септембар и ја могу кући...могу кући. Још једна команда за готовос пре одсудног звиждука и јадничак са Теразија стеже пушку још чвршће...погледом упртим у бајонет. Чудо! Тада је доживео чудо! Уместо сопственог одраза, на оштрици бајонета виде тада лик своје жене, који као да је заборавио свих ових година, сада га је јасно видео....напокон звиждук! И он је кренуо...јер је знао куда иде и ко га чека.

Јереј Угрин В. Поповић

Share this post


Link to post
Share on other sites

mislila sam da samo Laza može ovoliko da me potrese, do srži

oče, a da otvorite blog, šteta je da šire mase ne mogu pročitati ovako nešto, da se ljudi malo zamisle i postide  nad samim sobom

ili uz vašu dozvolu mogu li kopirati tekst i objaviti ga, naravno sa vašim potpisom ?

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest O.Ugrin

Ne znam za blog, rece mi upravo jedna parohijanak, koja je procitala vas predlog, da je to dobro u principu ali da se kradu autorska prava. Tako ad sam zbunjen sada pa cu prepustiti vremenu, logicno, napisite, Lazarice i sta vi mislite o tome.

Zahvalan - Ugrin

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest O.Ugrin

Ne znam da li je Milica procitala ovu poslednju pricu - Domacin je krenuo kuci - ali znam da je postavila pitanje o spasavanju zivotinja, odnosno o njihovom eventualnom zivotu posle smrti. Odgovorio sam na to sa iskljucivo bogoslovskog stanovista prizivajuci i ocenu toga od dr. Aleksandra Smemana;no, sada cu, a samo zbog MILICINE znatizelje, postaviti svoju pricu o tome, a koja bi bila ujedno i odgovor, samo na jedan emotivniji nacin. Milice, nadam se da ce vam se ova prica dopasti kao i to, da ce sobom razresiti neke vase nedouimce po tom pitanju.

Pozdrav - Ugrin

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest O.Ugrin

Три дана

У породичним насељима где се паркирани аутомобили лењо протежу испред гаража, свеже изгланцани, где се цвркут птица ремети тек по којим проласком аутомобила и где жамор деце прекида само позив на ручак, вести се брзо шире. Нове станаре анализирају старе жене али дошљаке другачијих врста прихватају прво деца која сам долазак објављују улици. Не раде она то намерно, плански; то ради сам интензитет њихове ларме, који променивши устаљени тон, привлачи пажњу одраслих. Тако је било и сада. Деца су прва обзнанила долазак новог станара својом пажњом и својим захтевима упућеним старијима да се нешто мора предузети јер дошљак је повређен и гладан. Вест се проширила брзином муње а брига која је уследила била је подељена, једни су се плашили за децу, други су сажаљевали станара. Тек било из ових или оних разлога, у року од пола сата сви су знали ко је дошао, тако и моја жена а преко ње и ја.

''Сирото куче, маторо је'' – почела је – ''неко га је избацио из куће и довео га овде да се не би вратило. Далматинац је у питању!''

Нешто присилом, нешто из знатижеље, сишао сам доле да се упознам са новим станаром. Заиста, у питању је био матори далматинац чија је још сјајна длака сведочила о кућном третману али упали стомак и рана на задњој нози упућивали су на сазнање да је тај статус недавно престао. Куче је имало неку сету у очима но и поред ње весело је махало репом окружен децом и обаспан пажњом након, по свему судећи, дуго очекиваног оброка. Након неког времена, које смо утрошили изливима туге и сућути према кучету, напокон се вратисмо дома. Жена ми на улазу добаци да сам бездушан а на питање зашто тако мисли уследио је штури одговор – ''није ти стало''.

Ко је иоле зашао у брачне воде зна да би свака дискусија у старту била осуђена на промашај тако да се повукох у радну собу иако нисам имао ништа радити.

Из размишљања ме је пренуло завијање, не вучије и не кучеће а опет и вучије и кучеће само зачињено још једном варијантом, тоном бола. Претпоставио сам да то завија нови станар али појединости ми је открила моја жена која је без куцања улетела у мој радни простор готово сузних очију.

''Деца су отишла, он је сам'' – гласила је анализа узрока станаревог бола.

Многи кучићи су овим насељем пролазили и многи су били овде остављани од својих власника али ово куче је по нечему било специфично. Да ли због те сете у очима, да ли због тог готово људског излива бола, да ли због година; нисам знао али тај јаук је био израз туге, патње због издаје. Да су кучићи човекови најбољи пријатељи, у то нисам сумљао иако их никада нисам имао, више сам волео мачке, али овај јаук над собом и огорченост једне животиње над издајом, то сам први пут тада осетио.

Деца су се вратила, куче их је пратило, донели су му поводац, храну а онда отишла. Како се ноћ спуштала тако је јаук постајао интензивиранији, погледали смо га са балкона. Склупчан, оборене главе коју је са времена на време подизао да би избацио свој бол кроз јаук, лежао је крај улазних врата куће преко пута наше. Тужан призор, жена заплака. Њено кукање сам прекинуо опаском да у овом тренутку милиони људи умиру гладни, издани, одбачени. Није помогло. Поново сам се повукао у радне одаје размишљајући о разлици између бола, људског и псећег. Да ли је има и да ли ако већ толико људи пати требамо зато остати неосетљиви и утешени над животињском патњом која је у овом конкретном случају много више од псеће. Заиста много више а тај поглед није просто псећи као и тај крик који као да сам негде већ чуо и то не од пса, сигурно не од пса мада опет не знам чији, човечији свакако.

Јутро је донело нов развој ситуације. Како су деца морала у школу то је куче гласније изражавало своју самоћу и своју тугу. Непотребно је рећи како су људи различити тако да је било и оних који су се већ почели питати када ће завијање престати наглашавајући своје несанице, не због бриге већ због завијања. Њима је то било тек просто завијање. Како су људи и родитељи тако је овог пута било мање деце окупљене око новог станара. Без обзира на број куче је и даље задовољно махало репом следећи сваки њихов корак. Импоновала му је пажња, старање, неко са ким бар на трен може заборавити на свој бол. О овим дешавањима ме је известила, а ко други, моја жена. Оно што сам чуо нагнало ме је на размишљање о сличности људи и животиња. Већ неко време, сакупљајући материјал за неки мој рад сличне тематике, посматрао сам људе. Свуда где сам се налазио и откривао сличности које имамо са животињама, поготово богат материјал за моја размишљања био је градски превоз у јутарњим часовима. Но, поред свих тих размишљања сада сам по први пут уочавао сличност понашања животиње и човека и то не мајмуна него пса – маторог далматинца. Изненадила ме је сличност у болу, који је готово идентичан, скоро истоветни су и начини потискивања, налажења лажних утемељења и радости. Мислим да је куче врло добро знало да ће деца поново отићи и да ће он остати сам али у тим моментима када је весело трчкарало са њима очигледно да о ономе што долази није хтело да размишља, није хтело да прихвати оно што ће неминовно уследити иако је то добро знало, односно осећало.

Ноћ се поново спуштала над насељем, дечије друштво новог станара се осипало. Последње збогом му је упутила мајушна девојчица осећајног лица. Ми смо га поздравили са балкона а затим се повукли у наш топли дом. Тема о новом станару висила је у зраку мада је нико од нас двоје није именовао. Касније се жена спустила до улице да би му дала да једе, оно што сама није хтела појести изговарајући се немањем апетита. Чуо сам када је изашла, знао сам и због чега излази као што је и она знала да станара не можемо примити код нас. То је био прећутни договор у славу и част наших мачака које нису трпеле нарушавање територијалног интегритета. Било нам је жао а из немоћи изродио се бес тако да смо прећутали добар део вечери свако забављен својим недоумицама и својим размишљањима. А онда је почела киша, прави пролећни пљусак. Нови станар је ишао завијајући, односно јаучући, од врата до врата. Врата су била затворена. Након неког времена вербалног оплакивања кучета као и осуђивања бездушних власника упутилисмо се спаваћој соби. Моја жена је заспала брзо ја нисам могао али не због кучета већ због кафе коју сам попио у недолично време и зарад сопствених недоумица, мисли су биле те које ми нису дале сна. Устајао сам да попушим цигарету после које ћу, бар сам мислио тако, моћи заспати јер је дотична подразумевала и анализу мисли које ми нису дале сна. Но као и увек, цигарета није помогла, мисли су се ројиле главом, питања су била без одговора, ноћ без сна. Проклињао сам кафу у десет увече поготово стога јер сам сутрадан морао устати рано.

У неко доба ноћи куче је почело са завијањем, овог пута учини ми се као да у њему има неког именовања, неке историје. Бесана ноћ ми је скренула пажњу на псеће нарицање и ја као да сам чуо његову причу. Јаук је био речит, концентрисао сам се на њега и изоловао патњу као водиљу приче и онда...онда се десило чудо. Као да сам схватао поједине сегменте, удубих се још и тада схватих његову причу.

А прича је била усмерена ка једном дечаку који је за рођендан добио куцу, штене далматинера, којега је тако желео, за којега је толико молио своје родитеље, због кога није хтео ни јести ни пити док није добио обећање да ће га добити за свој дванаести рођендан. После рођендана сан је постао јава а они најбољи пријатељи. Затим је куче својим јауком, својим криком због издаје, описивало безбројне дане када су он и његов дечак ходили парком, шумом, равницама, планинама....свуда. У граду, на селу, ујутру и увече. Како су спавали у истој соби, како га је овај гледао док се дечак пре спавања молио анђелу чувару и како је слушао да се он и за њега моли, раме уз раме са баком и деком, татом и мамом. Било му је драго. Онда су дошли дани школе, дани ишчекивања и дани радости када су се ишчекивања остварила и поново шуме, паркови и брезе. И поново тиха безбрижна љубав њега и Милана, човека и пса. Текле су године које својом безбрижношћу створише варку да срећа неће проћи и да се растају само људи са стране, само неке мачке и матори намћори, само неке неприметне сиве сени које се тек у мимоходу опазе, у станци између два скока, примете. Али варљивог ли живота, худе ли судбине када немогуће постаје могуће, када стрепња постаје стварност, када Милан одлази са Маријом. Није то дошло одједном, нити у паузи игре међу разиграним брезама већ је агонија трајала годинама још од оне ноћи када он, Дача, није могао преспавати код ногу свог Милана зарад једног обичног свитка хартије, такозваног часописа. А од те ноћи све је чешће Милан одлазио сам, све чешће Милан није био сам а онда одједном она, са којом оде сада, Марија, да, Марија. Осећао је Дача љубав Миланову и сећа се он да када би долазио Милан увек би собом носио неки слаткиш, неку чоколаду која и није била толико укусна колико жељена јер је сада још само она изражавала некадашњи однос, некадашњу љубав. И јео је он ту горку чоколаду, и шетао је он алејом бреза али ужитак укуса и ужитак изласка имао је још само у сећањима. Живот је кратак, срећа још краћа док туга траје дуго, вечно а ако се чека трен љубави који није известан онда она, туга, постаје он, постаје Дача.

Готово детињи јецај па урлик нерафинисаног очаја уведе ме у свађе јесењих ноћи, између Милана, између родитеља. ''Носи га одавде'' - јаук се присећао - ''јер ће умрети а то нам не треба, шта ћемо са њим, па он је твој!'' – а онда горки гргот, као подсмех над самим собом, над својом лудошћу што прихвати наду која одведе у очај, разјасни ми епилог – ''Доћи ћу по њега али не сада, селим се, прескупо је, радимо, ускоро, сигурно!'' Ускоро постаде недеља а из ње се изродише месеци након којих претње поткрепише дела. Тог дана Дача је добио добро јело, није га ни такнуо, скинут му је поводац а у шетњу су га извезли колима – ''Седи, буди ту, доба куца, добра куца.'' – и још памти и у срцу осећа мешавину прашине, шљунка и бензина када их је погледом испратио свестан да се неће вратити али у ставу мирно да би их дочекао онако како су му рекли.

  Тајац, ветар је својим доласком покренуо гране а оне шум, отерао кишу. Прођоше ме жмарци када се након неког времена зраком проломи крик, као издах, као помирење, као једно име – ''Миланеееееееееееееееееееееееееееееееееееее!'' – а онда опет мук, након њега сан.

Јутро је мирисало на зову, сунце се родило на Истоку и увелико обасјавало прозор моје спаваће собе. Пробудих се задовољан, свестан дана, свестан Недеље и свестан Цркве у коју ћу ускоро поћи и у којој ћу ускоро певати хвалу Богу. Хвалу за овај дан, за ово сунце, за ову жену која је крај мене. Изашавши угледах куче, како ми је он синоћ испричао, Дачу; стужих се но његова безбрижна њушка на бело црним шапицама ме утеши и ја му добацих да ћу се помолити и за њега. Није констатовао моју дискретну поруку али призор утешености на његовом лицу смири ме и ја весело наставих свој пут.

У повратку, раздраган благодаћу св. Литургије, приметих да Дача није на старом месту иако је трава својом улегнутошћу сведочила да је он био ту, и да му је оно било омиљено. Чињеница да није на месту није ме замислила, та кучићи нису људи, да могу безвремено заузимати исто место само зато што им се пружила прилика или зато што са њега могу безбрижно пратити туђе животе преко телевизора, ризикујучи притом да пропусте сопствени. Не, пси нису такви – утеших се. Први немир је изазвало лице моје жене, које је било плачно, неутешно. Уследиле су речи – ''Однели су га. Умро је синоћ.'' Жене кукају без разлога али ако имају разлог онда ни не престају тако да се одлучих да сам одем до продавнице по императив свакодневице – хлеб, млеко, новине. У пролазу бацих поглед на утабану траву, на његово место, би ми га жао. Не као пса већ као неког ко је умро од последица заривања ножа у леђа; од издаје. Опет ми се вратише мисли сличности човека и животиње, животиње и човека које растера продавница јер је била близу, низ улицу.

''Сто десет динара, молим.'' – гласио је одговор на моје свакидашње жеље – ''хвала'' – као израз очекиваног испуњења. А онда узбрдо, а онда кући. Међутим, један човек ми привуче пажњу. Ишао је од човека до човека нешто им показивајући и не добијајући одговора погледом је тражио нове изворе, нове гледаоце његовог предмета. Угледао ме је и док смо се приближавали устаљеном мимоходу људи који се не познају, он наруши правило обративши ми се за своју ствар.

''Извините молим вас, да ли сте можда видели ово куче'' – изусти показујући ми слику далматинера. Замислих се један моменат, погледах га у очи – ''Ви сте Милан?... примите моје саучешће, имао је велико срце.''

Јереј Угрин В. Поповић

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ne znam za blog, rece mi upravo jedna parohijanak, koja je procitala vas predlog, da je to dobro u principu ali da se kradu autorska prava. Tako ad sam zbunjen sada pa cu prepustiti vremenu, logicno, napisite, Lazarice i sta vi mislite o tome.Zahvalan - Ugrin

O?e, da se kradu, kradu se :drugarstvo:Ali ti koji ?e ukrasti ukraš?e i odavde, copy paste je ?udo jedno, tako da...kod nas još nisu regulisna ta prava, tužiti nekoga za zloupotrebu preko neta je put po trnju..evo ja ?u na svoj blog postaviti jednu vašu pri?u, posla?u vam link bloga( davno sam prestala da pišem ali još uvek svi zavire kada Lazarica nešto objavi ) pratite par dana, kao i svuda komentara ima svakakvih tako da....

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest O.Ugrin

Тако да.... да шта? Важи, нека буде како Бог буде желео. Хоће те ли ми само написати упутстава како бих и ја видео так блог?

Поздрав - Угрин

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...