Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Guest Alefshin

Јереј Угрин Поповић

Оцени ову тему

DA LI SE NAKON LITURGIJE ZADRZITE U PAROHIJSKOM DOMU RAZGOVARAJUCI MEDJUSOBNO   

12 члановâ је гласало

  1. 1. DA LI SE NAKON LITURGIJE ZADRZITE U PAROHIJSKOM DOMU RAZGOVARAJUCI MEDJUSOBNO

    • DA, pet minuta
      0
    • DA, deset minuta
      2
    • DA, sat i vise
      5
    • Kako kada
      2
    • NE, nikada
      3


Recommended Posts

Guest Alefshin

n33886330508_5047.jpg

О одговорности и отуђењу


Одговорност је одувек била баук за посрнулог човека. Још од Адамовог пада па до данас тих једанаест слова и даље представља ноћну мору мислеће животиње – хомосапијенса. Сви покољи, зверства почињени су управо из немања смисла за личном одговорношћу. Линија слабијег отпора довела је до ескадрона смрти који све што су урадили, или нису, правдали су тиме што је то неко тако рекао, наредио... шта год. Сви тоталитаристички режими су се одржавали сличним начином а рушени су тек када би се оформила маса која би собом, сопственим мноштвом, заштитила личну одговорност. Психологија масе, која од појединца прави тек само шраф машинерије којој је по дефиницији све дозвољено док год је потребна, јесте добровољно одрицање од сопства на рачун или за љубав неке идеје, неког човека. Култ личности јесте корак напред. Треба знати да не праве господари робове већ робови господаре, док је мотив мање више исти – страх од одговорности, страх од сопства. Фирер, император, маршал је рекао тако и ко смо ми да мислимо другачије – јесте логика робова који се и сами чуде како уопште неко жели да мисли другачије. И заиста, сусрет са собом, што и јесте претпоставка одговорности, изузетно је напоран пут, пун сумњи и недоумица. Тај пут јесте искорак са широког пута којим ходе многи а на коме је топло, безбрижно но и безлично. Искорак из те безличне масе јесте тежак али придев лако не треба ни да постоји у речнику зреле личности. Оно што је теже и оно што је исправно обично иду руку под руку. Ништа што иоле има смисла није лако.
Љубите ближње своје као сами себе - јесте позив на освешћивање, на прихватање. Шта значи волети ако не прихватати. Прихватити другог онаквим какав он јесте; не идеју њега, односно њега какав би он требао да буде, какав би он могао да буде. Не тако, већ њега какав он јесте то значи волети га. Но, да бисмо могли прихватити друге морамо најпре прихватити себе и ту се враћамо одговорности али и љубави. Љубити себе није израз егоцентричне нарцисоидности већ племенитог дијалога којим освешћујемо себе и отварамо се ка другима остварујући се као личности. Да не би било недоумице морамо на овом месту направити јасну разлику између љубави и заљубљености. Заљубљеност је стање у којем ми прихватамо идеју другога док је љубав однос којим прихватамо другога. То је, сложићете се, веома тешко јер претпоставља познавање другог, познавање себе. А колико ми познајемо себе и колико заиста о себи мислимо. Како сами себе себи представљамо. У тим питањима лежи кључ данашњег, и не само данашњег, отуђења о којем сви причамо тражећи узрок у другима а не налазећи га у себи.
Можда то и јесте узрок отуђења, то што га тражимо у другима, што не схватамо да оно зависи од нас, од нашег поимања себе и нашег односа према другима. И заиста, шта је отуђење ако не престанак самоосвешћивања и почетак прихватања туђих ставова, мисли... за сопствене ставове, мисли... без критичког и личносног осврта на њих. Без жртве, без труда које морамо поднети ти сами ставови губе на важности а наше прихватање на смислу. Спознаја пасивне улоге у сопственом животу јесте горка и од ње се бежи, она се потискује и самим тим се од ње отуђујемо а како наша мисао јесте неотуђиви део нас самих ми се тиме отуђујемо и ограђујемо од себе. Други јесу корак напред. Ако себе не схватимо озбиљно и ако себе одбацимо у домену истраживања, спознаје, други тек неће доћи у обзир. Њих ћемо или нећемо прихватати по ономе колико су нам потребни, колико су нам употребљиви. Једном речју, од других тиме правимо средство иако би требали да нам буду циљ. Оваквим ставом према другима депласирамо сопствену личност сводећи је на ниво индивидуума у којем се аутентичност изражава дистанцом а однос – корисношћу. Но, тиме се не исцрпљује последични след таквог начина постојања, штавише то је тек темељ узалудног бивствовања док границе развоја диктирају околности; нужност, која сада већ представља ток и увир живота. Живот тако више није радосна вест већ прераста у букагију морања а сам след догађаја у кошмар детерминисаности где смо још само марионете усуда који повлачи конце нашег деловања. Из такве перцепције других и живота произилази немогућност непосредног односа са другима, јер смо и ми њима само средство. Оваква поставка ствари нас усмерава да у отуђености и бегу потражимо спас или барем тренутак предаха - мира.
Љубите ближње своје као сами себе – сада већ немогуће звучи јер последица отуђености од себе јесте привид љубави према себи – нарцисоидност и егоцентричност. Пошто тај привид делимо са другима остајемо тако суштински странци и себи и другима. Боголикост, личносни сусрет Бога и човека као и радост Новог Јерусалима остају тако недоступни, на нивоу идеје у којој је немогуће учествовати, реалности која се не може досегнути.




Православни мисионар

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Alefshin

ИСКУСТВО ПУТОВАЊА

Да је Косово рана која крвари, вековима напајајући том мученичком крвљу национални идентитет, мислим да не сумња ни један Србин. Што се мене тиче, тај опит Лазаревог семена стекао сам још у Богословији, коју сам завршио као и моји дедови у Призрену. Од тада је прошло десет година а сам доживљај Косова ( јер се то искуство живота на Косову ни не може другачије назвати ), је препустио место новим садржајима а сам опит – магловитом миту. Некој врсти нежне успомене на херојске дане, дане славе и исконског Православља. На дане који су уткали у мене свест о потреби корена, темеља, том дрвету нације – кући традиције. Но, године дистанце од тог корена резултирале су једним немишљем о таквој једној насушној потреби, односно не немишљем већ разблаживањем суштине, умањивањем саме свести о правој потреби духовне везе са кореном; извором нашег националног бића. Међутим, не свести о националистичкој потреби, већ свести о потреби Лазаревог подвига - подвига у којем је он непогрешиво знао којој Србији се жели приклонити, коју жели посведочити. А та Србија није била земља материјалистичког концепта поробљавања и тлачења других зарад пролазних утемељења и варљиве среће плотских благостања. Не, Србија чији је корен Косово а родоначалници Светитељи, била је другачијих погледа на живот, који је у размишљањима наших предака био неотуђив од истине, те самим тим пут којим су наши владари ишли и који су крчили за нас јесте био пут Православља. ''Ја сам пут, истина и живот'' – јесте позив на који су се наши владари одазивали припремајући тиме наш народ на вечну радост Новог Јерусалима - Небеске Србије.

Одгајан тим духом а дишући такво Православље и причестивши најпре себе па војску, кнез Лазар је 1389. године посведочио једну такву Србију у свом одабиру Христа на крвавом Газиместану. Али, као што написах, године су пролазиле, нови садржаји потискивали су старе а сам концепт Лазаревог подвига обавијала је магла заклањајући собом суштину. Мучко бомбардовање затим и окупација Косова, пренуле су ме из моје летаргије, Лазарево семе је почело да клија. Слике које су пристизале ледиле су крв у жилама а јауци жена, деце и стараца парали су глуве београдске ноћи. Неправда је разбуктавала бес а свест о немоћи тугу. Колоне унесрећених, по козна који пут, кретале су у неизвесно сутра праћене погледима саучешћа, по којим комадом хлеба и несебичним тапшањем по рамену. ''Све ће то народ позлатити'' – као да је био неми израз ганутих посматрача који су се после представе повукли кући или променили канал на телевизору. ''Страшно'' – гласио је епилог њихове братске подршке док су колоне унесрећених настављале свој пут у неизвесно.

Семе које није бачено на плодну земљу, на поорану ораницу, не може донети добар плод – Јеванђелска је истина - такво семе или поједу птице или га угуши коров а наша земља тада није била поорана нити припремњена да се на њој прими и развије Лазарево семе. Коров прогреса га је угушио, птице материјалног просперитета су га позобале а ми као нација не дадосмо добар плод.

Мартовски погром поново је показао да нисмо плодна земља за Лазарево семе. Бес немоћи је овог пута нашао израз у вандализму. Горело је тих неколико муслиманских богомоља у Београду, Нишу, Новом Саду... док су нове колоне тихо отпочињале свој неизвестан пут мимоилазећи се са разулареном масом ни по чему сличној Витезовима великога Кнеза. Опет су коров и птице однели победу, ни тада нисмо били плодно тле.

Проглашење независности се разликовало још само по томе што је српска жртва пала у сред Београда. Овог пута је коров угушио и један млади живот, једно Српче. Док се свештенство са верницима молило за спас народа, за очување корена нације – Косова, руља је дивљала показујући на тај начин колико смо још далеко од Косовског Завета и Лазаревих витезова.

Ове догађаје сам пратио на начин на који пишем али иако критикујем нисам мислио, нити сада мислим да сам другачији, да сам бољи јер су ипак дела, а не речи та која нас опредељују, којима се дефинишемо; а ја... ја нисам урадио ништа. Шта и урадити када једина веза са тим људима и тим Косовом јесте телевизијски екран. Дакле, нешто нестварно, на нивоу играног филма без стварне повезаности ни истинског сапатништва. Ако томе додамо и свакодневне обавезе, недоумице, брзину живљења... онда вести о Косову и са Косова постају једнаке вестима из ратом угроженог Тринидада и Тобага - једне од многих. Тада сам одлучио да нешто урадим, онолико колико могу, да одем тамо, да се барем још једном поклоним тој светој земљи и да се бар још једном надишем тог косовског ваздуха. Пут је вишемање био прожет размишљањем о ономе шта ћу видети када тамо стигнем, био сам узбуђен што ћу најзад видети оно што сам толико година пратио преко телевизора, слушао из чаршијских прича... Мрак је већ пао када смо били код Куршумлије. Тотални мрак су разбијала још само светла нашег аутомобила, језовит призор за неког ко је навикао да ноћ светли скоро исто колико и дан. Новинар Вечерњих новости и човек који ми је омогућио ово путешествије, господин Драган Дамјановић рече да се приближавамо граници. Нека језа ме обухвати, дакле то је то. Јака светлост усред недођије најблаже речено деловала је чудно. Тај полицијски пункт представљао је границу. Српски полицајац нас поздрави, узе документа, мало причекасмо а онда пођосмо у сусрет другој полицији. Док смо пролазили кроз ничију територију плава табла са натписом Република Косово ме убеди да се то заиста десило, да је Косово сада заиста Република и да њиме владају неки други народи. Туга ме обузе. Тенк који је симболизовао начин на који је та Република створена стајао је поред пункта те друге полиције. Они нас такође поздравише, до душе неким другим језиком, узеше документа поново мало причекасмо а онда пођосмо у свету српску земљу – Косово. Поново нас је мрак окружио, само су пумпе крај пута сведочиле да ипак неко живи на овим просторима. Касније ми је господин Драган објаснио да је разлог толиког мрака у рестрикцијама струје које су биле свакодневне. Приштина је светлела, међутим, траг поевропеизованих Албанаца видео се свуда. Благодати Европске уније очитавале су се у пуним кафићима, гласној музици и готово обнаженим Албанкама које су колико јуче носиле фереџу у оним ретким тренутцима када су напуштале бедеме дома. Најзад стигосмо до Грачанице, манастира опасаног бедемима и бодљикавом жицом. Поче киша. Српска застава се аветски лелујала на некој дотрајалој бандери сведочећи да је ово некада ипак била српска територија. Јутро је било сиво, оловно. Киша је и даље падала. Господин Драган и ја завршисмо обавезе због којих смо дошли те се са још једним погледом упртим у средњевековну светињу упутисмо ка Београду. Путем сам размишљао како је могуће да смо ово дозволили, шта и где смо погрешили. Разорени домови са натписима УЋК и порушене светиње подстицале су моје мишљење да су ипак други криви, да нас свет мрзи и да другачије није ни могло бити. Питао сам се како смо могли под Турцима опстати и светиње сачувати, нове изградити. У чему се ми данас разликујемо од наших горштачких предака? Онда је стигао и одговор.

Поново смо прешли границу, прво једну па другу полицију, овога пута нас је тенк претећи испраћао, табла је стајала на истом месту – Косово република, дакле добро сам видео синоћ. Прешли смо неки километар када господин Драган одлучи да променимо путању како би ми нешто показао. На који километар од Куршумлије стајао је манастир Пресвете Богородице из 11 века. У том манастиру се упокојила мати Анастасија – мајка светог Саве. Достојанствена рушевина која је сведочила о данима славе али и о томе да су ти дани одавно прошли. Та светиња је била у рушевинама, нису њу срушили ни Турци ни Албанци. Време и небрига докусурили су тај манастир који уместо да буде споменик наше културе и наше цивилизације сада је сведочанство нашег јавашлука и небриге. Да, није нама нико отео Косово, дали смо га сами.

Православни мисионар

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Alefshin

Када су речи замениле камење

Ко од вас нама греха нека први баци камен... – нико није бацио камен; тако је наш Господ пре два миленијума спречио једно каменовање и једно простачко весеље доконе и надобудне руље. Међутим, данас када су речи замениле камење као да више нико не обраћа пажњу на поенту овог догађаја. Ретко ко, такође, тај догађај сравњује са оном јеванђелском поруком да не судимо једни другима док готово нико ни не доводи у везу све ово са поуком светог Јована Златоуста да треба да будемо строги према себи а благи према другима. И заиста, који је мотив огољивања туђих живота до те мере да се само мане и грешке уочавају, разматрају? У основи, два су мотива очигледна – рационализација властитих мана, где се сам човек просто утеши туђим грешкама и на тај начин се уљуљкава у властитом тетошењу сопствених мана и слабости. Док је други мотив, можда гори од првог – показивање себи и свету да је он сам праведнији од других чим ето даје себи за право да суди, односно, критикује туђе животе, туђа деловања, размишљања... Да када се крене тим путем границе не постоје, сведочи податак да је Руска православна црква чак забранила поједине интернет форуме на којима су критиковани црквени великодостојници од стране неафирмисаних праведника који су на такав начин, очигледно, више желели да укажу на сопствено постојање него ли на грешке поменутих великодостојника. Нажалост и код нас такође постоје одређени интернет форуми на којима, очевидно, докон и надобудан свет претреса животе појединих свештеника и чак, владика. Дајући себи за потпуно право да на тај начин и са толиком горчином куде оне који их представљају пред Богом на догађају свете Литургије и моле се за њих. Ако узмемо у обзир да свако од тих праведника зна ону чувену јеванђелску поруку – не судите да вам не буде суђено – сасвим је разумљиво да поставимо себи питање откуд толико осуде. Откуд толико гнева, револта...па и отворене агресије међу људима. Зар је заједница светих престала да постоји, зар се догађај Литургије за толико изменио да сама причасна заједница уместо литургијског – љубимо једни друге... – исповеда неку другу реалност са – кудимо једни друге...?

Какве су ти мисли такав ти је живот – јесте доживљена поука једног новијег старца који као да је хтео да скрене пажњу на повезаност мисли и живота у оном есенцијалном смислу где болест мисли узрокује болест тела. Недавно је и медицина потврдила да не постоје само соматске и само психичке болести, већ да је свака болест мешавина психосоматских узрока који обично своје утемељење имају у мозгу, дакле мислима. Ако овај податак узмемо као меродаван онда нас неће зачудити ни статистика која говори о енормном порасту стреса и депресије од средине прошлог века до данас. Сувишно је рећи да су узроци управо у мислима, које се све више окрећу ка другима а све мање к себи. Све се више броди туђим животима те су самим тим чешћи и бродоломи у властитом а онда анксиозност, стрес, депресија узимају свој данак док сам човек уместо да схвати узрок, да преуми сопствено кормило, све више и горчије наставља по старом, тотално убеђен да су за све криви други а да је он сам раван старозаветним пророцима. Тако да су поменути интернет форуми само израз горе поменутог нерада на себи. А ако свему овоме додамо још и старозаветну поуку – императив – Пази на себе... онда више немамо изговора, онда једноставно морамо применити библијски рецепт интроспекције којом ћемо спознавати, дакле кориговати себе те самим тим за друге, на тај начин, нећемо ни имати времена, док ће наша психа и наше тело бити растерећено болестима неспознаје себе – анксиозности, стреса, разних видова неуроза које се опет изражавају кроз логореичност, депресије...

Растеретити сопствени ум непотребних мисли јесте предуслов здравог живота, боље рећи - императив. Колико је то потребно, заправо неопходно, сведочи податак да сам човек (осим дисања, које се може изводити и вољно, мада је махом аутоматизована радња), не контролише сопствене виталне функције. Оне су усклађене комплексним аутономним нервним системом, симпатикусом и парасимпатикусом. Равнотежа ова два конкурентна дела вегетативног нервног система регулише главне виталне процесе и функције у телу. Ефектори ових налога који иду мимо наше воље су глатки мишићи, који се налазе у унутрашњим органима, једњаку, желуцу, цревима, зидовима крвних и лимфних судова, каналима жлезда. Све функције жлезда са унутрашњим и спољашњим лучењем функционишу мимо наше воље, делимично се међусобно регулишу по типу повратне спреге а делимично су под утицајем микро и макроклиме и околности у којима се одвија наш живот. Међутим, иако својом вољом не можемо утицати на аутономне функције, на њих можемо утицати посредно, преко онога што интројицирамо, дакле уносимо у себе - храна, пиће, призори, звуци, мириси... док пресудан утицај на збивања у себи остварујемо мислима и осећањима. Ако је нешто од овога набројаног лоше, онда ће и животни процеси у нама бити лоши. Разуме се по себи да је већина набројаног, с обзиром на велику загађеност, лошег квалитета што делимично и објашњава толики пораст стреса, анксиозности, депресије...од средине прошлог века па до данас. Но, оно што је утешно јесте то да човек може бити господар својих околности у одабиру православног начина живота као сопственог начина живота. А то значи да постом негује сопствено тело, штитећи га од нездраве хране, док сопствени ум милује молитвеним начином одвраћајући га од сувишних информација, судова и промишљања. Тако човек прави склад у свом животу и у својим особеним околностима сведочи потребу хришћанске свакодневице као алтернативе хаотичног и убрзаног живота данас.

Дакле, данас, као и увек у крајњој анализи, човеку остаје још једино сусрет са самим собом као претпоставка напредовања и здравог живота. На том путу узрастања, човек се обликује – дефинише; јача свој дух, чинећи га здравим а ако је дух здрав, тело ће га неизоставно пратити.

Православни мисионар

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Alefshin

ПИТАЊА И ОДГОВОРИ

Једна од већих грешака данашњег поимања света и стварности, која нас окружује, јесте у томе што утемељење нашег промишљања градимо и формулишемо неким интелектуалним системима постављајући кроз њих – њима - низ питања, те очекујући да ће сами одговори, уколико би до њих дошло, нешто битно собом донети. Једноставније речено, трагедија ствари је у томе што смо данас заборавили на Истину, која није интелектуалноспознајни већ творбени појам, реалност којом живимо не бифлајући је. Истину, која је нераскидива од нашег животног хода, неделива по дисциплинама и незамислива у теорији а мимо праксе. Данас, у ери чињеничне доступности, Истина је неприметно уступила место чињеницама а оне су, опет, разделиле знање на теоријски – спекулативно (академску занимацију) и егзистенцијално – примењено (занатски императив стомака). Само школовање, које ваја младе људе, њихове карактере, чинећи их постојаним члановима друштвене заједнице, такође даје мноштво чињеница али и удаљује од Истине јер не пружа предлоге како да се Она оствари, како да се примени у конкретним животима и ради Живота. Некада је школовање било привилегија елите; данас је то стандард, односно императив, социјалне прихваћености. Истовремено, садашње стање хришћанства је једно од најтужнијих – изразиту већину људи Христова порука ни не дотиче, њима је Христова порука постала безначајна. Трагична је чињеница да су у ствари ти људи и њихови животи постали безначајни спрам смисла те поруке, спрам саме вечне реалности и њене пројекције на свакодневицу. Страшно је што је реткост видети у овом свету било шта што би нас подсетило ради чега је он створен, што би нам указало да би сада он требало да буде икона Царства Божијег, што би нас уверило да тог Царства заиста има. Хришћани се често покоравају норми савремене цивилизације да је '' религија – приватна ствар '', а Црква – ''историјски споменик'' који има мало, или нимало, везе са ''реалним проблемима'' човека двадесетпрвог века. Корак даље јесу чињенице искључиво забавног карактера, обично уско везане за туђе животе и неистражене крајеве земаљског глобуса, као и давно прохујалих времена. Дакле, море информација, преко ових или оних извора информисања, просто обасипају човека откривајући му тајне Тутанкамоновог последњег оброка, собом скривајући притом Истину човековог назначења.

Ако бисмо кренули у потрагу за одговорима о узроку оваквог стања ствари, како је настало и чега је последица, морали бисмо да се вратимо шест - седам векова уназад, у време када школе на Истоку нису биле систематизоване (барем не што се Богословља тиче), и када је мисао Истока била још у узлазној путањи, не ограничавајући се одређеним шаблонима, такозваним едукативним системима, и самим тим била у стању да одговори изазовима времена. Међутим, ако бисмо тако урадили тиме бисмо потврдили дато стање а сам одговор суштински нас не би ничим новим надахнуо, сем што би нас можда утврдио да кривце за дато стање потражимо негде другде а не у себи. То удаљавање би нас опет, одвело самом узроку ствари; но, ми њега тада не бисмо били свесни јер бисмо га живели а о Истини бисмо се и даље само распитивали. Наравно, приказано стање свести указује на то да је реч о промашају, који се опет, у нашим животним околностима, изражава својим најјачим оруђем – отуђењем; које саживљавамо непрестано се питајући откуд или докле, не схватајући притом да сам одговор лежи у нама. У нашем личном подвигу на који смо позвани а којим бисмо требали да сведочимо, не да објашњавамо, једну другачију реалност литургијским позивом – дођите и видите. Позивом, којим бисмо посведочили да вера за нас није уставом загарантована слобода вероисповести, коју практикујемо готово нивоом хобија, већ животни стандард – стил, којим надилазимо описану, а тужну, реалност не престајући притом да будемо део исте, преображавајући је сопственом свакодневицом. ''Ја сам пут, истина и живот'' – више je него очигледан позив на нераскидивост наших спознајних и животних усмерења. Симбиоза у којој пракса предходи теорији а теорија изражава праксу, тако да се не да приметити разлика између теорије и праксе нити се може разделити једна од друге у целовитом ходу и целовитој личности.

''А ово је вечни живот: да познају тебе, једнога истинитога Бога, и кога си послао, Исуса Христа'' – јесте показатељ знања као односа а на ком месту падају интелектуални методи и модели апсорбције света и живота показујући се немоћним пред Тајном над Тајнама где се Бог јави у телу позивајући нас да Га познамо тим Телом, штавише, да будемо то Тело – Црква Божија. У којој нема ни Јелина ни Јудеја, ни чињеница ни система, ни императива ни уставних амандмана, већ само остварених личности у димензији односа а истином Љубави. Љубави, ради које је Бог постао човек не би ли човек постао Бог познавши силу љубави (теорија), и одазивајући се њој (пракса), ''...свим срцем својим, свим умом својим, свом душом својом'' радосно кличући (симбиоза), – ''Господе помилуј''!

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Alefshin

ЛИТУРГИЈСКИ ЕНДОРФИН

Рај и пакао су унутра, у вама... – речи су нашег Господа, које нису друго до позив на интроспективни двиг којим и задобијамо Царство. Међутим, то можда подоста теоретски звучи, али не! То је крајње практична ствар, односно доживљај. Биолошки доказив! Пре свега, размотримо шта значи тај Рај у нама и на који начин је он применљив, на који начин остварљив. Односно, хајде да видимо које су пројаве једног таквог стања на околину, заједницу, којом се опитујемо, којом се и дефинишемо.

У својим одлукама човек је свој једино када је срећан. Не каже забадава народна мудрост да када смо бесни увек треба да урадимо супротно од онога што у том тренутку мислимо да треба да урадимо... јер ћемо се након другачијег одабира горко кајати. Звучи познато? Али, када је човек срећан, испуњен, он онда увиђа шта значи волети свет, шта значи бити део истог собом га преображавајући у једно боље место за живот свих; шта значи бити остварен у љубави. И тада су сви драги и све је лепо; тада човек доноси сопствене одлуке јер није окренут ка себи већ ка другима, ка заједници, мимо које се не може ни остварити. Човек је у тим тренутцима тога свестан! Тим тренутцима се и изражава као биће друштва. Но, худе ли судбине... такви тренутци су ретки у животима просечних људи, хомосапијенса; можда зато и толико патње у овоме свету – долини плача. На овом месту можемо застати и на делу видети могућност горе поменутих Господњих речи и, у сопственом одабиру проналажења Раја у себи, преображај те долине плача у Радосну вест Јеванђељског преумњења.

Ствар је веома логична, пријемчива... Литургијска! Као хлеб и вино, који се преображавају у Тело и Крв Господа нашег, не престајући притом бити хлеб и вино, тако и човек може себе преобразити у житеља Новог Јерусалима не престајући притом бити део ове тродимензионалне реалности. Како наше тело није тамница душе, као што су мислили разни јеретици, тако оно јесте наш савезник на нашем путу ка Христу; потребно је само овладати собом, освестити се. Ево и чисто биолошких доказа. Наиме, осећај радости у нашем ораганизму производе ендорфини, молекули који су саставни део нашег организма. Да би они деловали вољно, а не стихијски и по нужди, неопходно је да човек промени начин размишљања и да на тај начин побуди три хришћанска постулата у себи (веру, наду и љубав), као примењени оптимизам и ниво опхођења према себи и другима; да схвати да је он тај који треба сопственим одабиром да узведе материју Творцу а не да дозволи да она руководи његовим аспектима живота те да га на тај начин она детерминише као тужног или радосног, јадног или испуњеног.

Стрес, брзина живљења, те непрегледни низ ових или оних рокова просто приземљују човека на ниво створења које робује датостима а околину прихвата здраво за готово ни не желећи да схвати, освести, да је он тај који је треба, логично собом, преобразити и учинити бољим местом за живот – иконом Царства. Не смемо заборавити да је Бог за Адама створио Едем (Врт насладе), а не долину нужности – плача. Свакако да човек, који је позван да обрађује тај врт, јесте уједно позван и да артикулише унутарњи, сопствени врт, властитог тела. Што нас опет враћа ендорфинима - молекулима среће. Међутим, они нису задужени само за нашу срећу већ и за наше здравље јер срећан човек јесте здрав човек. Биолошки гледано, ендорфини увећавају дејство имунолошког система активирањем природних ћелија убица (НК ћелије), које уништавају оштећене ћелије и ћелије рака. Такође одржавају флексибилност и отвореност крвних судова, подржавајући на тај начин стални и нормални доток крви у сва ткива што опет спречава појаву многих кардиоваскуларних проблема и болести. Описано стање психосоматске хармоније јесте проналазак Раја у себи али и помирење са околином, заједницом, мимо које тај Рај није ни замислив. Није замислив, јер човек није биће по себи и за себе, већ икона Божија која се односом дефинише као таква и не може бити замислива мимо других, мимо Другог. Логично, и за ову тврдњу можемо призвати биологију за сведока. Једноставно, немогуће је човеку да буде срећан, испуњен, ако његово окружење пати; ако њега самог окружује туга, бол и јад. За трајно здравље (ментално и телесно), потребно је остварити хармоничан однос са својим окружењем – људима, биљкама, животињама, природом. А тај однос није једносмеран ток, нити може бити, јер ће и окружење наћи радост и хармонију у нама као таквима. И зар то није еклисиолошки у крајњој анализи? Крштењски! Зар то није наш одабир окружења, наш начин превазилажења биолошке ипостаси, свих датости палог постојања у радосном одабиру еклисиолошке ипостаси и Новог Јерусалима као нашег дома?

И на крају, бићу крајње личан. Ово искуство имам у Евхаристијском сабрању - искуству. Пошто, заиста, не могу замислити Нови Јерусалим мимо Јелене, Тање, Маје, Јелене, Бориса, Лазара, Горана, Ђорђа, Милице, Дејана, Богдана, Росе, Данијеле, Наташе, Игора, Андреја, Лазара, Луке, Василија, Весне, Ане, Уроша, Нађе, Косте, Вука, Мирјане, Димитрија, Азорчице... јер без њих, сам Га никада не бих могао досегнути - достићи. Бог их благословио због тога!

Православни мисионар

Share this post


Link to post
Share on other sites

???? ?? ???? ???????? ???????? ?? ??? ???? ????? ???? ???? ???? ?????... – ???? ???? ????? ?????; ???? ?? ??? ?????? ??? ??? ?????????? ??????? ????? ?????????? ? ????? ????????? ?????? ?????? ? ????????? ????. ???????, ????? ???? ?? ???? ???????? ?????? ??? ?? ???? ???? ?? ?????? ????? ?? ?????? ???? ????????. ????? ??, ??????, ??? ??????? ???????? ?? ???? ???????????? ??????? ?? ?? ?????? ????? ??????? ??? ?????? ???? ?? ?? ?????? ? ???? ??? ??? ?? ?????? ?????? ?????? ????????? ?? ????? ?? ?????? ?????? ????? ???? ? ????? ????? ???????. ? ??????, ???? ?? ????? ????????? ????? ?????? ?? ?? ???? ?? ?? ???? ???? ? ?????? ????????, ??????????? ? ??????, ??? ?? ?????? ????????? – ??????????????? ????????? ????, ??? ?? ??? ????? ?????? ????? ????? ???????? ? ?? ??? ????? ?? ???????? ? ????????? ???????? ?????????? ???? ? ????????. ??? ?? ????? ?????, ????? ???? ?? ????? – ?????????? ???? ? ????? ?? ?? ?? ??? ?????????? ?? ?????? ??? ??? ???? ???? ?? ????? ?? ????, ???????, ????????? ???? ??????, ???? ????????, ??????????... ?? ???? ?? ????? ??? ????? ??????? ?? ???????, ??????? ??????? ?? ?? ????? ??????????? ????? ??? ????????? ???????? ???????? ?????? ?? ?????? ?? ??????????? ??????? ???????????????? ?? ?????? ????????????? ?????????? ???? ?? ?? ????? ?????, ?????????, ???? ?????? ?? ????? ?? ????????? ????????? ???? ?? ?? ?????? ????????? ????????????????. ???????? ? ??? ??? ?????? ??????? ???????? ???????? ?????? ?? ??????, ????????, ????? ? ????????? ???? ???????? ?????? ????????? ?????????? ? ???, ???????. ?????? ???? ?? ??????? ????? ?? ?? ??? ????? ? ?? ??????? ???????? ???? ??? ???? ?? ???????????? ???? ????? ?? ???????? ????? ????????? ? ???? ?? ?? ???. ??? ?????? ? ????? ?? ????? ?? ??? ?????????? ??? ??? ?????? ??????????? ?????? – ?? ?????? ?? ??? ?? ???? ?????? – ?????? ?? ????????? ?? ????????? ???? ?????? ????? ?????? ?????. ????? ?????? ?????, ???????...?? ? ???????? ???????? ???? ??????. ??? ?? ????????? ?????? ???????? ?? ???????, ??? ?? ??????? ????????? ?? ?????? ??????? ?? ???? ???????? ????????? ?????? ???????????? – ?????? ????? ?????... – ???????? ???? ????? ???????? ?? – ?????? ????? ?????...?????? ?? ?? ????? ????? ?? ?? ????? – ????? ????????? ????? ?????? ??????? ?????? ???? ??? ?? ?? ???? ?? ?????? ????? ?? ?????????? ????? ? ?????? ? ???? ???????????? ?????? ??? ?????? ????? ???????? ?????? ????. ??????? ?? ? ???????? ????????? ?? ?? ??????? ???? ???????? ? ???? ???????? ???????, ??? ?? ?? ????? ?????? ???????? ?????????????? ?????? ???? ?????? ????? ????????? ????? ? ?????, ????? ???????. ??? ???? ??????? ?????? ??? ????????? ???? ??? ???? ???????? ?? ?????????? ???? ?????? ? ???????? ??????? ?????? ? ????????? ?? ??????? ??????? ???? ?? ?????. ??????? ?? ???? ?? ?? ?????? ?????? ? ???????, ???? ?? ??? ???? ?????? ?? ??????? ? ??? ???? ? ????. ??? ?? ???? ????? ????? ???????? ?? ?? ????? ??? ????? ? ????????? ? ????????? ? ???? ???????????, ?????, ????????? ??????? ???? ????? ??? ??? ????? ?????? ?? ?????? ?????, ?? ?????? ????????? ???????, ??? ???? ? ??????? ???????? ?? ??????, ??????? ?????? ?? ?? ?? ??? ????? ????? ? ?? ?? ?? ??? ????? ????????????? ?????????. ???? ?? ?? ???????? ???????? ?????? ???? ????? ???? ????????? ?????? ?? ????. ? ??? ????? ????? ?????? ??? ? ???????????? ????? – ????????? – ???? ?? ????... ???? ???? ?????? ????????, ???? ??????????? ?????? ????????? ????????? ?????? ????????????? ????? ???? ??????????, ????? ?????????? ???? ?? ????? ??? ?? ?????, ?? ??? ?????, ?????? ?? ????? ???????, ??? ?? ???? ????? ? ???? ???? ???? ??????????? ????????? ?????????? ???? – ????????????, ??????, ?????? ?????? ??????? ???? ?? ???? ?????????? ???? ????????????, ?????????...??????????? ????????? ?? ??????????? ????? ????? ????????? ??????? ??????, ???? ???? - ?????????. ?????? ?? ?? ????????, ??????? ?????????, ??????? ??????? ?? ??? ????? (???? ??????, ???? ?? ???? ???????? ? ?????, ???? ?? ????? ?????????????? ?????), ?? ?????????? ????????? ??????? ????????. ??? ?? ????????? ??????????? ?????????? ??????? ????????, ???????????? ? ????????????????. ????????? ??? ??? ??????????? ???? ???????????? ??????? ??????? ???????? ?????? ??????? ??????? ? ???????? ? ????. ???????? ???? ?????? ???? ??? ???? ???? ???? ?? ?????? ??????, ???? ?? ?????? ? ?????????? ????????, ???????, ??????, ???????, ???????? ?????? ? ??????? ??????, ???????? ??????. ??? ???????? ?????? ?? ?????????? ? ????????? ??????? ??????????? ???? ???? ????, ????????? ?? ????????? ???????? ?? ???? ???????? ?????? ? ????????? ?? ??? ???????? ????? ? ?????????? ? ????????? ? ?????? ?? ?????? ??? ?????. ???????, ???? ?????? ????? ?? ?????? ??????? ?? ????????? ????????, ?? ??? ?????? ??????? ????????, ????? ????? ??? ?????????????, ????? ??????? ? ???? - ?????, ????, ???????, ?????, ??????... ??? ???????? ?????? ?? ??????? ? ???? ??????????? ??????? ? ?????????. ??? ?? ????? ?? ????? ?????????? ????, ???? ?? ? ??????? ??????? ? ???? ???? ????. ?????? ?? ?? ???? ?? ?? ?????? ??????????, ? ??????? ?? ?????? ??????????, ????? ????????? ??? ????????? ? ????????? ?????? ?????? ??????, ????????????, ?????????...?? ??????? ??????? ???? ?? ?? ?????. ??, ??? ??? ?? ?????? ????? ?? ?? ????? ???? ???? ???????? ?????? ????????? ? ??????? ???????????? ?????? ?????? ??? ?????????? ?????? ??????. ? ?? ????? ?? ?????? ?????? ????????? ????, ??????? ?? ?? ???????? ?????, ??? ????????? ?? ?????? ?????????? ??????? ??????????? ?? ?? ???????? ???????????, ?????? ? ??????????. ???? ????? ????? ????? ? ???? ?????? ? ? ?????? ???????? ??????????? ??????? ??????? ?????????? ???????????? ??? ??????????? ????????? ? ???????? ?????? ?????.?????, ?????, ??? ? ???? ? ??????? ???????, ?????? ?????? ??? ?????? ?????? ?? ????? ????? ??? ???????????? ??????????? ? ??????? ??????. ?? ??? ???? ?????????, ????? ?? ???????? – ????????; ???? ???? ???, ?????? ?? ??????? ? ??? ?? ??? ?????, ???? ?? ?? ??????????? ???????.??????????? ????????

tekst je :)„... ? ?????????? ? ???????? ???????? ???? ???????? ? ??????? ? ????????? ?? ?? ???????... ???????,??? ???? ?? ???????? ? ??????? ?? ?????. ? ?????? ??? ? ?????? ????????? ?? ????? ??????????.??,?????, ??? ??????... ? ???? ???????? ?? ????,?????? ?????? ?? ?????. ? ??? ?? ?????? ??????, ??????? ?? ? ???? ??:???? ?? ???? ???? ??? ??????? ???? ???? ???? ????? ?? ??... ? ??? ????? ??, ? ???????? ?? ????? ???????? ???????? ????? ?? ?????... ??? ?? ???? ?? ?????? ? ??? ????: ????, ???????. ? ???? ??? ????: ?? ?? ?? ?? ????????;???, ? ?? ???? ???? ?? ???????...“...jednom podigoh kamen, malo mi bi što ga podigoh ve? ga i bacih,teško da ?u ikada više  i pose?i za njim..

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest O.Ugrin

СЛОБОДА КАО ДА

              Да ли је могуће говорити о слободи која није хришћанска, односно, која није у складу са хришћанским поимањем света и човека? Принципијално, верујем -  не. Али, хајде да ипак покушамо да схватимо једну такву слободу која је мимо хришћанског става и поимања света те да дамо себи могућност да на делу видимо да ли је таква слобода замислива и да ли одговара бар приближно дефиницији слободе; односно, идеји о ономе шта би она требала собом да представља - значи, самом човеку.

            Пре свега, биолошка је чињеница, нисмо на овај свет дошли својом вољом нити ћемо са њега отићи властитим хтењем осим у случају суицида, чију нам је горчину последице таквог избора потресно пренео Достојевски у Злим дусима. Рођени, да би умрли – јесте тужна констатација описаног стања. Даље, кроз живот, наилазимо на разне детерминисаности, оличене у овим или оним околностима које нас усмеравају на ове или оне изборе а у циљу ових или оних начина за изналажење модуса опстанка који је, опет, по себи апсурдан јер је неодржив, неостварив. Тако да, заблуда о животу, постаје његова истина. Други су ту да нас, као и свет који нас окружује, подсете докле сеже та наша слобода и то наше постојање. Сартр је овакво стање човека, у односу на друге, дефинисао изразом - пакао - Други су пакао - што можда најпластичније и осликава ту суштинску самоћу појединца коме су ти други претња, собом представљајући опасност али и подсетник о омеђености његовог постојања. Ако овој слици додамо још и реалност палог постојања у којем то окружење поменутог појединца доживљава као објекат, пуко средство за остваривање сопствених индивидуалних циљева, онда схватамо зашто је описана перцепција других на такав начин неопходна при ходу путем преживљавања; путем, на којем је свако или ловац или плен. Дакако, на једном софистициранијем нивоу у односу на ниже карике еволуције али опет суштински идентичном, с обзиром на сам начин, методе, преживљавања поменутим ходом којим сопствену индивидуу претпостављамо свему осталом. Љубав, сагледавана из те перспективе, представља још само емоцију неопходну да се сам репродуктивни моменат учини иоле смисленијим у односу на друге врсте и обично се брка са заљубљеношћу. Са стањем посесивне везаности, не за конкретног човека већ за његову идеју; дакле, не за њега какав он јесте већ за њега какав би он требало или могао, да буде. Што, даље, опет води потреби за поседовањем, узурпирањем, туђе слободе зарад властитих егоцентричних, не ретко нарцисоидних, мотива тако супротних изистинској љубави, чије је обележје давање а којом ми остварујемо могућност суштинске слободе живљења. А то нас полако уводи у истину о потреби хришћанског виђења слободе; односно, о насушној потреби живљења њоме.

Са друге стране, варљива слобода избора јесте један од најопаснијих сурогата изистинске слободе јер је присутна свуда а сам се човек њоме дефинише као биће могућности - одговорности. Но, та гномичка слобода још увек није она права слобода јер ипак собом претпоставља асортиман понуђених избора који предходе самом човеку, односно његовој одлуци, тако да он у суштини бира између неколико датости уподобљавајући се на такав начин милионима пре и најављујући, тим начином, милионе после њега идентичних случајева у којима, и којима се мисли да се потврђује човекова слобода, те његова различитост, док се, у суштини, само потврђује детерминисаност постојања као нус последица задовољавања и проглашавања слободе избора за једину могућу слободу. Али, предпостојање поменуте лепезе избора самом човеку, његовој личности, јесте та суштинска варка, слободе избора у односу на изистинску слободу, којом се прикрива истина да човек у суштини не бира ништа ново па самим тим ни ништа своје већ се тим одабирима уподобљава овим или оним моделима постојања, који су му, опет, предходили и који ће једини преостати када се завеса његовог овоземног живота спусти.

Бог, рецимо, баш из тог разлога нема ту врсту слободе, односно нема слободу избора као израз Свог вољног хтења, из простог разлога јер нема ничега што би му предпостојало - предходило. Божија воља јесте апсолутно слободна и увек се изражава са – ДА; никада са недоумицом - ДА или НЕ; нити само са – НЕ. Човек, будући створен по образу Божијем, имао је могућност одабира такве слободе као израза сопствене воље у свом одабиру заједнице са Богом; својим ДА – позиву Божијем. Међутим, Адам је рекао НЕ заједници са Богом у свом одабиру да из властитих сила црпи могућност постојања изабравши да прекрши заповест и једе од плода са Дрвета познања Добра и зла. Гетсиманијски врт и страшне Христове речи: ''...ако не може да ме мимоиђе ова чаша да је не пијем, нека буде воља Твоја.'', указују на потребу превазилажења гномичке слободе слободом давања, апсолутном слободом љубави, нашим ДА заједници са Богом, којом и остварујемо апсолутну слободу постојања. Тим начином је Христос ушао у историју, управо Богородичиним пристајањем, њеним Да – ''Ево слушкиње Господње - нека ми буде по ријечи твојој!''. И, на послетку, сам Бог на такав начин још од почетка указује самим поретком и начином стварања – ...и рече Господ да буде светлост...и би светлост. Дакле, никаквих недоумица, двоумњења нема у Божијем начину постојања нити у Његовом приступу према свету и човеку. Његовој вољи се уподобљавамо Литургијским – Амин, нашим превазилажењем гномичке слободе у избору да остваримо сопствену слободу уподобљавајући се вољи пристајања, вољи која не познаје НЕ као опцију нити колебање ДА – НЕ, као ток свог самоостваривања, већ само Да – Амин, којим превазилазимо слободу избора заокруживши је, управо остваривши је сопственим одабиром Да – Амин, као једине опције нашег вољног хтења. Гетсиманијски врт и страшне Христове речи: ''...ако не може да ме мимоиђе ова чаша да је не пијем, нека буде воља Твоја.'' - јесу показатељ начина добровољног давања себе, самоостваривања сопства кроз однос – односом! Предукус таквог начина и те слободе имамо на догађају Литургије, када чинећи Тело Христово схватамо да нам је свет незамислив мимо другог и када се безрезервно желимо дати том другом разумејући да мимо њега не можемо ни сами постојати. То јединство у Телу Христовом јесте Црква – залог вечности – стожер слободе; слободе као давања, слободе као Љубави.

И за крај – два дечака крећу у школу. Први, воли да иде у школу и иде. Други, не воли да иде у школу али иде. Обојица морају да иду у школу. Који, од њих двојице, јесте слободан?

     

Јереј Угрин В. Поповић

Share this post


Link to post
Share on other sites

Слобода У Богу а не слобода од Бога

Спојили сте на диван начин све оно о чему сам ја писала годинама на свом блогу, размишљам оче, али пуштам да ме Његова рука води као и одувек, од када знам за себе

понекад сам и ја као и сва деца само непослушно дете, које када се умори постане помало јогунасто, но увек Очева рука буде ту да с Љубавњу укори и врати на прави пут

Љубав се учи, као и све у животу Љубави се треба научити, а да бисмо могли волети друге морамо сагледати и упознати сами себе (опет се понављам ) :)

Свако добро од Бога

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...