Jump to content

Страсти по Андреју

Оцени ову тему


Препоручена порука

273334.p.jpg?mtime=1505759706
    

 

Сваки облик уметничког стваралаштва оправдава се у својим највишим делима. Односно, има слика за које људи кажу: „мазарије“. Има музике која пара слух и изазива негодовање у души. Али има уметничких дела пред којима обичан човек замире у свештеном страху и која стваралачки човек сматра смислом и оправдањем стваралаштва. Може се рећи да храм Покрова на Нерли оправдава црквену архитектуру као самосталан и посебан облик благовести. То није просто молитвени дом. Овај храм је чак и без црквене службе дуги низ година атеисточке владавине говорио људима о Богу и позивао на молитву. Таква је снага црквене уметности. Руке и срце верујућег човека – неимара, иконописца и звонара – приморавају и камен, и бакар, и боје да славе Господа.

Филм о којем ће бити речи такође се може назвати „оправдањем кинематографије“. Гледање филма „Андреј Рубљов“ представља подједнак напор као и читање добре књиге. Филм неће свакоме много рећи, и икону не разуме свако, већ пре свега онај ко се моли, а као друго, разуме је гледалац који је посвећен у језик иконописа.

То је филм о преподобном иноку Андреју и о његовом најпознатијем делу – највишем делу иконописања – икони „Старозаветне Тројице“.

За ову икону умни Флоренски је рекао: „Ако постоји ‘Тројица’ Рубљова, то значи да постоји Бог.“

Икона се појављује само на крају филма. И то су једини његови кадрови у боји. Цео преостали део филма је намерно црно-бели. Ако се има у виду да је биографија Андреја Рубљова скоро непозната, премда је филм назван по њему, то уопште није филмско житије, већ велико платно о руском животу у XIV-XV веку.

Русија не уме да дискутује. Култура јавних спорова и дебата није дубоко укорењена у Русији. „Православље се не доказује, већ показује“ – то је мисао која је дубоко укорењена у срца руских људи. Али сам живот Русије је полемичан. За хришћане на Западу ми смо дивљаци. За бескрајне степе Азије и непроходне планине Истока ми смо „људи Писма“. Наш живот је изазов и за једне и за друге. Филм „Андреј Рубљов“ је у многоме такође полемичан.

На почетку филма, одгурнувши се од заштитне ограде на звонику, човек лети аматерским „балоном“. То се чак и у XIX свету сматрало дрским. А у време Рубљова је било богохулно. Не полетети изнад земље захваљујући светости и анђеоским рукама, већ захваљујући довитљивости и размишљању – представљало је изазов.

Човек неминовно пада и гине. Али догађај се дешава пре Леонарда, пре његових цртежа падобрана и хеликоптера, ван икаквог општења и размене мишљења с образованим Западом.

...Јасно нам је све – и оштар галски ум,

И мрачни немачки геније...

А на крају филма кад је ново звоно већ изливено и кад се огласило, фирентински изасланици посматрају црквену светковину. Копита њихових скупих коња месе блато руског беспућа и префињени италијански говор бива надјачан моћним гласом новог звона. Ако се између ове две најудаљеније епизоде у филму провуче замишљена нит, испоставиће се да она представља осовину која држи здање целог дела.

Монаси

Глумачки посао захтева приближавање, сливање, скоро поистовећивање са својим ликом. Треба се буквално оваплотити у лице које се приказује. Због мајсторски одигране улоге човек стварно може да оболи од болести од које пати његов лик; може да понови његов (њен) живот и грешке. Због тога се поставља низ животних питања. Колико је глумачки посао спојив са хришћанском вером? Да ли душу глумца унакажава разноврсно „проживљавање“ туђих живота?

 

273336.p.jpg?mtime=1505761002
    

 

Намерно ћемо заобићи ова питања зарад другог, тачније: како одиграти свеца?

У принципу је много лакше уживети се у лик било ког грешника, јер је свако од нас, несумњиво грешан. Можемо да играмо увреду, завист, похоту, лаж, јер имамо богато искуство у том погледу. А како да прикажемо чедност и незлобивост тако да то личи на истину и да буде природно?

Никита Михалков је снимајући „Сибирског берберина“ сместио глумце у војну школу и приморао их је да се „увуку под кожу“ јункеру како би га истинито приказали на екрану.

А шта да се ради с монасима? Како снимити филм тако да човека не буде срамота за вештачке браде и невеште благослове? Да речи, „нека те Христос спаси“ и „Господи, помилуј“ не изазивају код неверујућих осмех, а код верујућих увреду?

Режисеру служи на част и ради светле успомене на њега треба рећи да је у оним совјетским (!) годинама Тарковски на чудесан начин испунио овај стваралачки задатак. Не мора да се стиди за ликове монаха у филму. Гледајући их човек се не мршти и не црвени.

Игуман снажног духа, Кирил обузет завишћу, Андрејев сапутник Данило Черни – све су то стварна лица, жива, онаква каквих је увек било и каквих има међу нама. Притом глумци нису живели у обитељима, и што је било неизбежно у тим годинама, били су далеки од богослужења (!).

Геније Тарковског се посебно огледа у негативном лику монаха којег је приказао. Кад говоримо о Цркви животна истина захтева и разговор о болесним појавама. Свето Писмо нам отворено говори о Давидовом греху, о Петровом одрицању, о Јудиној издаји. У причи о засејаном пољу видимо непријатеља који сеје коров. И коров и пшеница расту заједно до Жетве, односно до Страшног суда. Приликом описа Цркве није могуће заобићи коров.

Дакле, Тарковски нам показује монаха Кирила обузетог страшћу. Кирилова духовна болест је завист. Овај моменат је такође полемичан. Ради се о томе што на Западу скоро увек пад духовног лица представља блуд. Блудна веза монаха или патера је тема безбројних подсмеха у духу „Декамерона“ или драма као „Обад“, „Птице умиру певајући“ и других. И не ради се о томе да је православни клир заштићен од блуда. Нажалост, уопште није тако. Ради се о томе да телесно спотицање или пад не одражавају сву дубину греховности. Голотињу дубине греховности показују гордост и њен накот: завист, мржња, поквареност.

Свети Јован Лествичник каже да монаха највише прогањају гордост и таштина, а мирјанина – љубав према стицању и брига за земаљско.

Велик је уметник који је то схватио и приказао. Велик је Достојевски који је осенчио лик старца Зосиме ликом ђавоиманог Терапонта који је пао у прелест. Велик је Тарковски чији Кирил каже Теофану Грку: „Радићу бесплатно. Само ме у присуству све братије и у присуству Андрјушке Рубљова сам прими.“

Не постигавши оно што је желео и дубоко рањен завишћу, он почиње све унаоколо да разобличава „од Писма“ и одлази из обитељи после строгих речи оца игумана.

Ова сцена је можда најбоља у домаћој кинематографији од свега што се тиче Цркве.

Паганство

На путу до кнеза код којег иде ради осликавања новог храма Андреј постаје сведок паганског празника. Пред очима православног монаха се отвара призор баханалија, и то није у Египту, или у Индији, већ код нас, у Русији, неколико векова после Крштења. Ватре, фруле, игре, похота... Све је то необуздано, али с примесом страха: црквена и световна власт жестоко прогањају безбожнике.

Преподобни је бацио поглед на наличје народног живота. Ове људе је у друго време могао видети у храму или у пољу на послу, или их је могао затећи како обављају кућне послове. Вероватно су били крштени и били су православни хришћани. Међутим, паганство за њих није умрло. Паганство уопште не умире одмах после свргавања идола. Као доживљај света, као начин живота, оно је врло жилаво. У ХХ веку после Христовог Рођења Василије Розанов се усудио да противречи Тертулијану. „Душа је по природи хришћанка, – рекао је он. „Не, – тужно се успротивио Василије Васиљевич, – душа је по природи паганка.“

Обојица су у праву. Два бездана – горњи бездан и доњи бездан – отворени су у човековој души. Можда руска душа која не зна за средину то нарочито снажно осећа.

Андреј не осуђује ове људе. Он се у свитање враћа код својих, изгребан, неиспаван, потресен. Нико га не пита где је био. „Твој је грех, твоје су и молитве,“ – каже му Данило.

 

Страшни суд

Потез глином на белом зиду...

Андреј се мучи. Тешко му је да наслика Страшни суд у западном делу храма. Не жели да плаши људе приказујући пакао, ђаволе, ватру...

 

273339.p.jpg?mtime=1505760965
    

 

Овде се поново води полемика. Време Рубљова је време позног средњег века на Западу. Цркве у европским градовима су „украшене“ приказима везаних грешника, које демони вуку у пакао; ђавољих чељусти које гутају душе...

У свести западних хришћана се страх Божији који је у псалмима назван чистим и оним који остаје заувек, помешао и поистоветио са страхом од загробних мука, са ужасом пакла. Клајв Луис запажа да су проповедници, све један вештији од другог, плашили слушаоце описима пакла. Ови су плакали и дрхтали, али... нису мењали свој живот.

Промена набоље се дешава због љубави. Оне љубви која је милосрдна, која не тражи своје, не гневи се, не радује се неправди...

Ове речи апостола Павла, такозвану „химну љубави“ Андреј изговара у себи док се игра с дететом-кнегињицом. Љубав је име Божије. Љубав је смисао живота и име вечности. Без ње се овдашњи живот претвара у пакао. Ето чега треба да се бојимо.

„Оци и учитељи, размишљам: ‘Шта је пакао?’ Мислим: ‘Патња због тога што човек не може више да воли.’“ То су речи из последње беседе старца Зосиме (роман „Браћа Карамазови“).

Велики кнез не уме да воли: наређује да се ослепи задруга мајстора како више никад не би саградили просторије као што су његове.

Не уме да воли ни брат великог кнеза. Прекршивши заклетву и договоривши се с Татарима он напада своје, прави сечу, скрнави светиње.

Грех нељубави није дозволио Русији да се сложи против Татара и ови су, по свеопштем сведочанству летописаца, дошли као Божија казна због грехова.

У царству страха и мржње покушавали су да се спасавају љубављу људи слични онима које је Андреј видео у шуми. Али су они љубављу називали оно што се и данас најчешће назива овом речју – радост тела без душе. А исход је могућ само у Божанској љубави, неодвојивој од жртве и подвига.

Рубљовљева „Тројица“ је сликовита химна Триједином Богу Чије је име Љубав. „Гледањем у Свету Тројицу побеђује се свака мрска неслога света овог,“ – рекао је за ову икону Епифаније Премудри.

Али ова благовест у бојама се није нимало лако рађала у души преподобног...

* * *

Као што је већ речено, није могуће одиграти свеца на екрану. Одиграна улога никад неће бити жива икона. Не може постојати молитвена истоветност између свеца и његовог лика на филму. Зато је Андрејев лик најрањивији. Тарковски му додељује особине које он вероватно није поседовао. На пример, страственост и патетику у стваралачком трагању. Врхунац свега што не личи на истину јесте то да је Андреј убио насилника за време сече у храму. У принципу, то је, наравно, могуће. Историја зна за многе случајеве кад су људи узвишеног духа чинили страшне стври, а онда налазили снагу за покајање (в. Житије Јакова Испосника). Али у случају Рубљова то је смео ауторски корак пошто нам Андрејево житије (његова биографија) није познато.

* * *

 

Јуриш на град представља преломни догађај у Андрејевом животу. Овај јуриш у којем су Руси ујединивши се с Татарима немилосрдно убијали Русе, поколебао је до темеља монахову душу. Једном је, дискутујући с Теофаном Грком, Андреј бранио народ и доказивао је да је он наиван и простодушан као дете, намучен животом, да је његова вера снажна, а сами грехови су опростиви.

 

273340.p.jpg?mtime=1505760944
    

 

Ове речи у филму звуче као позадина за сцену Распећа, где се све дешава у Русији. Мироносице, стражари, очевици и Сам Господ су Руси. Као на слици Нестерова „У Русији“ („Душа народа“), као у ватреном говору кнеза Мишкина о „руском Христу“, Којег Запад не зна, у филму је остварена идеја дубоке сродности Јеванђеља и руског срца, која се не може раскинути.

Под теретом крста тешким

           прошао је земљом овом

           као слуга Цар Небески,

           свуд ходећи с благословом.

(Препев је преузет из књиге „Знаци времена и наде“, Владимир Димитријевић, Манастир Хиландар (Београд: Нови дани), 1997., стр. 158.)

           Господ је распет и на руским пространствима. Али му на слици не вичу: „Сиђи с крста!“ Народ пада на колена пред крстом.

           Андреј брани ову искрену љубав према Господу упркос греху и мраку свакодневног живота. На дан јуриша овој његовој вери је било суђено да се поколеба.

* * *

 

Теофан Грк, који се пре тога већ упокојио, с оног света се јавља у разореном храму како би утешио Андреја. Треба имати на уму кад је филм снимљен како би се ова сцена оценила по заслузи. Колико значи само Андрејево питање: „Теофане, видиш ли тамо Христа?“ Или у одговор на Андрејево: „Убио сам човека,“ – Теофанове речи: „Грех се срастао с човеком. Гађаш у грех а рањаваш људско тело.“

На крају сцене у храму пада снег. „Страшно је кад је снег у храму,“ – каже Андреј. То су његове последње речи пре дугих месеци ћутања. Андреј одлучује да не разговара с људима.

Звоно ће га натерати да проговори.

Звоно

 

То је последња новела у филму. Она је чудесно спојена са филмом о иконописцу. Јер и звоно је проповедник као и икона.

Већ смо рекли о томе да у Русији људи нису били нарочито благоглагољиви. Више чекали дела него речи. Имали су више поверења у дела него у красноречивост. Искуство монаха-исихаста, тежња ка скривању духовних дарова, тежња ка посебној, не словесној поуци, изнедрила је у Русији посебну културу. Неимари су приморавали камен да се моли, а исто то су с металом чинили мајстори звона.

 

273337.p.jpg?mtime=1505760980
    

 

Данас се поносимо храмовима који су саграђени у то време. Пред иконама насликаним рукама светаца у музејским салама су замирале на хиљаде људи. И у совјетско време су ове сале биле једно од ретких места јеванђељске проповеди.

Звона такође имају изузетну судбину. Непријатељи Цркве су их мрзели као да су жива. Бацали су их на земљу, чупали су им језике, претапали су их. То су чинели с мржњом, знајући да се обрачунавају с благовесницима. Нема довољно речи за препричавање догађаја који су испричани на филму. Неочекивано, не познајући тајне мајсторства дечак је излио ново звоно по наређењу великог кнеза. Покојни отац му није открио све тајне. У извршење наруџбине дечак је као улог ставио цео свој живот. При првим ударцима звона момак пада у хистерији: превисока је цена успеха. И Андреј почиње да говори с њим. Иконописац теши младог мајстора. Моли га да не плаче. Јер, подарио је људима такав празник.

Они загрљени седе у блату. А свечаностима присуствују прекоморски гости, који су нам се и онда чудили и нису нас разумели, као што је то случај и данас.

* * *

 

Даље ће кренути заједно: иконописац и звоноливац. Поћи ће да дарују људима радост и да благовесте Јеванђеље. Притом да благовесте тако да остану у сенци. И да у дело својих руку уткају способност да позива људе на молитву.

* * *

Иза сваког кадра овог филма осећају се гигантски труд, дубока мисао и љубав према отаџбини и њеној историји.

Кад је филм сниман Андреј Рубљов још није био канонизован. Могуће је да се Тарковски не би усудио да снима филм о прослвљеном свецу. Али, надам се да се преподобни стојећи душом пред престолом Свете Тројице, и онда, и сад, молио и моли за свог имењака Андреја Тарковског.

Вјечнаја памјат!

***

Из књиге „Бегунац од света“

(издавачка кућа „Драслар у сарадњи са Сретењским манастиром из Москве)

Са руског Марина Тодић

 

http://www.pravoslavie.ru/srpska/106460.htm

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 1 year later...

Познајеш себе. Не можеш ништа да урадиш. Или си уморан. Измучен. И наједном, у нечијем погледу у гомили, сусрећеш се са човеком. Као да сте разговарали. И лакше је одједном. Зар није тако?

Страсти по Андреју, Тарковски

  • Волим 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије је боравио 28. и 29. маја 2020. године у посети Епископу аустријско-швајцарском г. Андреју у Бечу.     Владика Андреј је примио Високопреосвећеног Митрополита и његову пратњу у својој резиденцији у центру главног града Републике Аустрије. После учешћа на богослужењу и Богом надахнутих проповеди у Саборној цркви, митрополит Порфирије је разгледао Владичански двор и одржао више састанака са епископом Андрејем.   Разговарајући о актуелним темама Цркве у Отаџбини и у Западној Европи, митрополит Порфирије и владика Андреј су разменили мишљења о заједничкој мисији и сарадњи.     Извор: Епархија аустријско-швајцарска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У специјалној емисији говоримо о Светом Андреју Критском, а наш саговорник је протојереј Зоран Филиповић, старешина храма Светог Николаја Мирликијског у Нишу. Емисија је репризно на програму у среду, 17. јула 2019. године од 22 сата.
      http://www.radioglas.rs/uploads/Audio/20190716-123743-185_27_128_46-747.mp3
       
      Извор: Радио Глас
       
    • Од Поуке.орг инфо,
      Хришћански живот у породици је живот по узору на Триипостасно Божанство. Породица, као заједница личности, представља сједињавање у пуноћи љубави Свете Тројице, у Којој три Лица чувају своју Ипостас, не нарушавајући међусобно јединство, чинећи једну нераздјељиву природу Три Лица. Позната синтагма „Један у Тројици и Тројица у Једном“ у потпуности изражава све финесе односа Тројичнога Бога, представљајући модел за сваку истинску породицу. Како догма обликује начин мишљења и понашања човјека, православни односи човјека у породици се не тичу само очувања личности, него и њене реализације у породичном савезу љубави, гдје неколико чланова представља једно тијело, неодвојиво и нераздјељиво.

                  Према заједничком мишљењу светих отаца, нарушење јединства међу људима се објашњава растројством личности појединачног човјека, изобличењем иконе Божије и својствене јој љепоте – што човјека доводи до индивидуализма, изоловања и других тужних посљедица. Као исход пада долазе страсти, које су болест наше природе, стални и подмукли непријатељ нашег спасења. Сваки човјек, ма гдје се налазио, стоји пред тим тврдим зидинама страсти, које треба да савлада, како би могао ући у општење љубави са живим Богом и Творцем својим, а такође и са људима, његовом сабраћом и иконама Божијим. Нарочито је важно то спроводити у породици, гдје односи треба да су блиски толико да она бива једно сједињено тијело, које носи све тешкоће као један човјек. Светитељи наше Цркве, благодарећи свом искуству и мудрости у Богу, а прије свега из искуства светог живота Христовог на земљи, дијеле страсти на три рода. Тим страстима је, као оружјем, ђаво кушао Господа нашега када је постио у пустињи. Због тога се те страсти сматрају главним. Да оне не чине пун круг ђаволских искушења, ђаво не би био у потпуности  побијеђен и разоружан. То су таштина, самољубље и сластољубље. Циљ ових страсти је разрушити све; почињу од нас и шире се на оне који нас окружују, на нашу породицу и удаљавају нас од Бога нашег и Спаситеља. Таштина, егоизам – то је извор и коријен нашег изобличеног стања послије гријехопада. Таштина осљепљује ум и истјерује свјетлост Бога, гурајући човјека у страшне грешке. Она у нама дјелује као смртоносно пијанство, које нас своди у бездан несреће. Таштина није способна да види истину, живи у лажним свијетовима, створеним нашом обољелом самољубивом фантазијом. Та страст се исцјељује у породици кроз уздржање, трпљење и прихватање савјета другог човјека. Када се човјек не задовољава сопственим судовима и рјешењима, већ се смирава и прихвата мишљење других, онда бива ослобођен свеза егоизма и улази у пространство смирења, пространство слободе. Смирење – то је оно чиме је испуњено срце Христово, и њему је кротост увијек сапутник. Те двије врлине, смирење и кротост, неопходни су носачи који дају потпору здању породице, које треба да издржи спољашње и унутрашње буре и невоље. У кругу породице, гдје су тјелесни и духовни узраст чланова различити, као што се разликују и њихова расположења и стања, кротост представља обједињујуће средство. Управо она води ка зрелости и савршенству.
                  Сљедећа страст, која се рађа из претходне, је самољубље. То је неразумна љубав према себи, обожавање сопственог „ја“, које вапи да се све врти око наших сопствених задовољстава и жеља. Самољубље је крајњи индивидуализам који разара било које односе, усљед тога што човјек није способан себи да каже „не“. Самољубље рађа бунт и самовољу, што често води распаду породице. Ако је мјерило свих дјелања и осјећања наша сопствена персона, наше лично задовољство и удобност, онда нам постаје јасан узрок многих развода под истим изговором: он ми не одговара, не свиђа ми се, он ме не разумије, ми нијесмо слични. Самољубље нас чини ригидним и хладним, слијепим и безосјећајним. Због стремљења ка задовољењу својих хирова, остајемо равнодушни према свему што се дешава, не размишљајући какве трауме могу бити нанијете осталим члановима породице, нарочито дјеци. Сагласно светим оцима, средство против самољубља је несебична љубав. Љубав не мисли сама, за учитеља има Христа, који је „дао Себе за живот свијета“ (Јн 6,51). Љубав – то је одрицање од себе, смиравање и опоравак своје личности. Љубав је главно и здраво кретање душе. Свакако, да бисмо се могли одрећи себе, смирити и испунити се животом, љубав треба да је усмјерена најприје ка Богу, а кроз Бога и ка човјеку и свој творевини. Члановима породице је неопходан живот у Христу да би схватили у чему је истински смисао љубави, гдје она почиње и шта може достићи, како је правилно развијати да би била чиста, лишена болесних осјећања и индивидуализма.
                  Трећа је страст, повезана са претходним страстима као најјача карика – сластољубље. Обично се пројављује као одбацивање било ког вида марљивости, напора и одрицања за добро других, али и као уздизање у апсолут и обоготворавање наслађивања. Узроци сластољубља имају коријен у душевној болести послије гријехопада и у помрачењу ума удаљеног од Бога, што има утицај на тијело човјеково, које је храм Духа Светога и један од драгоцјених удова Исуса Христа. Сластољубље за главни циљ и смисао брака, а и цијелог живота, има наслађивање, из кога исходи све понашање човјеково. Оно лишава човјека општења, јер га тјера да на другог гледа као на ствар. Сластољубље тјера човјека да придаје значај спољашњем, а не унутрашњем, усљед чега човјек развија осјећај сталног незадовољства и незаситости. Ако сластољубље господари у човјеку, оно га чини својим робом и заробљеником и гура га на путеве лишене благослова Божијег и истинске слободе Цркве, чиме наноси смртоносни ударац породичним везама неразградиве и аутентичне љубави и разара све што је племенито. Противотров за ову болест душе је трудољубље, спремност на борбу и стицање сваке врлине. Сама наша Црква, која је духовна болница, усмјерена је ка подвигу и труду, што води човјека у правилан однос према стварима, а што је, према Светом Максиму Исповиједнику, неопходан услов за исправно расуђивање по духовним питањима. Трудољубље, подвиг и прије свега љубав и божански огањ преображавају страсног човјека, освештавају кретања његове душе и тијела. Тако се ослобађа ум човјеков и почиње исправно да расуђује о стварима, води тијело ка освештању и цјеломудрију, што човјека задржава на висини нивоа иконе Божије, а задржава га и на путу ка његовом циљу – уподобљења Богу. Ове три велике страсти муче сваког човјека, како у монаштву, тако и у браку и породици, помоћу разног оружја и различитих метода, али са једним циљем: онемогућити човјека да се нађе на путу спасења и освештања његовог живота.
                  Свети Јован Златоуст нас позива: „Начини дом свој Црквом“. Породица, као домаћа Црква, представља мјесто духовног лијечења страсти. Такву улогу у Православљу има и општежитељни манастир. Заједнички живот, заједнички боравак, супружништво и општење унутар домаће Цркве глачају храпавости карактера, шире ускост срца и уче томе да се, без љубави и узрастања у Христу, породични живот заснива на крхком и климавом темељу и у било ком моменту може да се сруши. Свети Јован Златоуст назива породицу ареном, мјестом борбе и провјера. И заиста, у породици је дуг и далек пут са провјерама, искушењима и неподношљивим тугама; како је не би потопили таласи овог свијета, неопходно је да за своју основу има тврди камен, који је Христос и Његова Црква. Тајна породице и брака је велика у односу ка Христу и Цркви (Еф 5, 32). Господ је унизио себе, постао Човјек и од тада брине о Цркви и његује је као Небески Женик, остајући њена вјечна Глава. Цркве без Христа не може бити и Христос не даје ван Цркве њене Тајне човјеку. И у породици нико не може живјети без другог. Домаћа Црква не може бити саздана, ако глава породице није Христос. Господ по своме благовољењу жели спасење и обожење сваког човјека. То је крајњи циљ свег нашег живота. Самим тим, ни породица ни монаштво нијесу циљ, већ средство за наше спасење. Све форме живота су краткорочне, пролазне и процјењују се у односу на то да ли нас воде или не у Царство Божије. Ако породица не води ка Христу, онда су сви њени успјеси привремени, слаби и осуђени на смрт, а и сама породица, као начин живота овог вијека. Породица достиже своје циљеве не кроз свјетовне успјехе својих чланова, као ни својим непрекидним постојањем до краја, већ кроз освештање и обожење својих чланова. Било која друга процјена породице, према свјетским и људским критеријумима, неправедна је и невјероватно ограничено суди о њеним могућностима. Савремени светитељ монах Светогорац, је говорио: „Када бивамо научени да превазиђемо свој егоизам, постајемо истински чланови своје породице; а поставши истински чланови своје породице кроз превазилажење егоизма, постаћемо чланови цијеле породице Адамове и моћи ћемо да се молимо Богу за цио свијет“. А то није ништа друго, већ зацарење Духа Светог у нашем срцу.
                  Ако хоћемо да се свијет исправи, хајде за почетак да исправимо себе и наше породице.
       
      Са руског за Поуке.орг: Божо Кнежевић
      Извор: Митрополит Афанасий Лимасольский „Открытое сердце Церкви“,
      Издательство Сретенского монастыря

      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      Хришћански живот у породици је живот по узору на Триипостасно Божанство. Породица, као заједница личности, представља сједињавање у пуноћи љубави Свете Тројице, у Којој три Лица чувају своју Ипостас, не нарушавајући међусобно јединство, чинећи једну нераздјељиву природу Три Лица. Позната синтагма „Један у Тројици и Тројица у Једном“ у потпуности изражава све финесе односа Тројичнога Бога, представљајући модел за сваку истинску породицу. Како догма обликује начин мишљења и понашања човјека, православни односи човјека у породици се не тичу само очувања личности, него и њене реализације у породичном савезу љубави, гдје неколико чланова представља једно тијело, неодвојиво и нераздјељиво.

                  Према заједничком мишљењу светих отаца, нарушење јединства међу људима се објашњава растројством личности појединачног човјека, изобличењем иконе Божије и својствене јој љепоте – што човјека доводи до индивидуализма, изоловања и других тужних посљедица. Као исход пада долазе страсти, које су болест наше природе, стални и подмукли непријатељ нашег спасења. Сваки човјек, ма гдје се налазио, стоји пред тим тврдим зидинама страсти, које треба да савлада, како би могао ући у општење љубави са живим Богом и Творцем својим, а такође и са људима, његовом сабраћом и иконама Божијим. Нарочито је важно то спроводити у породици, гдје односи треба да су блиски толико да она бива једно сједињено тијело, које носи све тешкоће као један човјек. Светитељи наше Цркве, благодарећи свом искуству и мудрости у Богу, а прије свега из искуства светог живота Христовог на земљи, дијеле страсти на три рода. Тим страстима је, као оружјем, ђаво кушао Господа нашега када је постио у пустињи. Због тога се те страсти сматрају главним. Да оне не чине пун круг ђаволских искушења, ђаво не би био у потпуности  побијеђен и разоружан. То су таштина, самољубље и сластољубље. Циљ ових страсти је разрушити све; почињу од нас и шире се на оне који нас окружују, на нашу породицу и удаљавају нас од Бога нашег и Спаситеља. Таштина, егоизам – то је извор и коријен нашег изобличеног стања послије гријехопада. Таштина осљепљује ум и истјерује свјетлост Бога, гурајући човјека у страшне грешке. Она у нама дјелује као смртоносно пијанство, које нас своди у бездан несреће. Таштина није способна да види истину, живи у лажним свијетовима, створеним нашом обољелом самољубивом фантазијом. Та страст се исцјељује у породици кроз уздржање, трпљење и прихватање савјета другог човјека. Када се човјек не задовољава сопственим судовима и рјешењима, већ се смирава и прихвата мишљење других, онда бива ослобођен свеза егоизма и улази у пространство смирења, пространство слободе. Смирење – то је оно чиме је испуњено срце Христово, и њему је кротост увијек сапутник. Те двије врлине, смирење и кротост, неопходни су носачи који дају потпору здању породице, које треба да издржи спољашње и унутрашње буре и невоље. У кругу породице, гдје су тјелесни и духовни узраст чланова различити, као што се разликују и њихова расположења и стања, кротост представља обједињујуће средство. Управо она води ка зрелости и савршенству.
                  Сљедећа страст, која се рађа из претходне, је самољубље. То је неразумна љубав према себи, обожавање сопственог „ја“, које вапи да се све врти око наших сопствених задовољстава и жеља. Самољубље је крајњи индивидуализам који разара било које односе, усљед тога што човјек није способан себи да каже „не“. Самољубље рађа бунт и самовољу, што често води распаду породице. Ако је мјерило свих дјелања и осјећања наша сопствена персона, наше лично задовољство и удобност, онда нам постаје јасан узрок многих развода под истим изговором: он ми не одговара, не свиђа ми се, он ме не разумије, ми нијесмо слични. Самољубље нас чини ригидним и хладним, слијепим и безосјећајним. Због стремљења ка задовољењу својих хирова, остајемо равнодушни према свему што се дешава, не размишљајући какве трауме могу бити нанијете осталим члановима породице, нарочито дјеци. Сагласно светим оцима, средство против самољубља је несебична љубав. Љубав не мисли сама, за учитеља има Христа, који је „дао Себе за живот свијета“ (Јн 6,51). Љубав – то је одрицање од себе, смиравање и опоравак своје личности. Љубав је главно и здраво кретање душе. Свакако, да бисмо се могли одрећи себе, смирити и испунити се животом, љубав треба да је усмјерена најприје ка Богу, а кроз Бога и ка човјеку и свој творевини. Члановима породице је неопходан живот у Христу да би схватили у чему је истински смисао љубави, гдје она почиње и шта може достићи, како је правилно развијати да би била чиста, лишена болесних осјећања и индивидуализма.
                  Трећа је страст, повезана са претходним страстима као најјача карика – сластољубље. Обично се пројављује као одбацивање било ког вида марљивости, напора и одрицања за добро других, али и као уздизање у апсолут и обоготворавање наслађивања. Узроци сластољубља имају коријен у душевној болести послије гријехопада и у помрачењу ума удаљеног од Бога, што има утицај на тијело човјеково, које је храм Духа Светога и један од драгоцјених удова Исуса Христа. Сластољубље за главни циљ и смисао брака, а и цијелог живота, има наслађивање, из кога исходи све понашање човјеково. Оно лишава човјека општења, јер га тјера да на другог гледа као на ствар. Сластољубље тјера човјека да придаје значај спољашњем, а не унутрашњем, усљед чега човјек развија осјећај сталног незадовољства и незаситости. Ако сластољубље господари у човјеку, оно га чини својим робом и заробљеником и гура га на путеве лишене благослова Божијег и истинске слободе Цркве, чиме наноси смртоносни ударац породичним везама неразградиве и аутентичне љубави и разара све што је племенито. Противотров за ову болест душе је трудољубље, спремност на борбу и стицање сваке врлине. Сама наша Црква, која је духовна болница, усмјерена је ка подвигу и труду, што води човјека у правилан однос према стварима, а што је, према Светом Максиму Исповиједнику, неопходан услов за исправно расуђивање по духовним питањима. Трудољубље, подвиг и прије свега љубав и божански огањ преображавају страсног човјека, освештавају кретања његове душе и тијела. Тако се ослобађа ум човјеков и почиње исправно да расуђује о стварима, води тијело ка освештању и цјеломудрију, што човјека задржава на висини нивоа иконе Божије, а задржава га и на путу ка његовом циљу – уподобљења Богу. Ове три велике страсти муче сваког човјека, како у монаштву, тако и у браку и породици, помоћу разног оружја и различитих метода, али са једним циљем: онемогућити човјека да се нађе на путу спасења и освештања његовог живота.
                  Свети Јован Златоуст нас позива: „Начини дом свој Црквом“. Породица, као домаћа Црква, представља мјесто духовног лијечења страсти. Такву улогу у Православљу има и општежитељни манастир. Заједнички живот, заједнички боравак, супружништво и општење унутар домаће Цркве глачају храпавости карактера, шире ускост срца и уче томе да се, без љубави и узрастања у Христу, породични живот заснива на крхком и климавом темељу и у било ком моменту може да се сруши. Свети Јован Златоуст назива породицу ареном, мјестом борбе и провјера. И заиста, у породици је дуг и далек пут са провјерама, искушењима и неподношљивим тугама; како је не би потопили таласи овог свијета, неопходно је да за своју основу има тврди камен, који је Христос и Његова Црква. Тајна породице и брака је велика у односу ка Христу и Цркви (Еф 5, 32). Господ је унизио себе, постао Човјек и од тада брине о Цркви и његује је као Небески Женик, остајући њена вјечна Глава. Цркве без Христа не може бити и Христос не даје ван Цркве њене Тајне човјеку. И у породици нико не може живјети без другог. Домаћа Црква не може бити саздана, ако глава породице није Христос. Господ по своме благовољењу жели спасење и обожење сваког човјека. То је крајњи циљ свег нашег живота. Самим тим, ни породица ни монаштво нијесу циљ, већ средство за наше спасење. Све форме живота су краткорочне, пролазне и процјењују се у односу на то да ли нас воде или не у Царство Божије. Ако породица не води ка Христу, онда су сви њени успјеси привремени, слаби и осуђени на смрт, а и сама породица, као начин живота овог вијека. Породица достиже своје циљеве не кроз свјетовне успјехе својих чланова, као ни својим непрекидним постојањем до краја, већ кроз освештање и обожење својих чланова. Било која друга процјена породице, према свјетским и људским критеријумима, неправедна је и невјероватно ограничено суди о њеним могућностима. Савремени светитељ монах Светогорац, је говорио: „Када бивамо научени да превазиђемо свој егоизам, постајемо истински чланови своје породице; а поставши истински чланови своје породице кроз превазилажење егоизма, постаћемо чланови цијеле породице Адамове и моћи ћемо да се молимо Богу за цио свијет“. А то није ништа друго, већ зацарење Духа Светог у нашем срцу.
                  Ако хоћемо да се свијет исправи, хајде за почетак да исправимо себе и наше породице.
       
      Са руског за Поуке.орг: Божо Кнежевић
      Извор: Митрополит Афанасий Лимасольский „Открытое сердце Церкви“,
      Издательство Сретенского монастыря
×
×
  • Креирај ново...