Jump to content

Доктор за шљивовицу: Како се пије ракија


Препоручена порука

Doktor za šljivovicu: Kako se pije rakija

Zabluda je da se većina žestokih pića konzumira pre jela. Obrnuto. Sedamdeset pet do osamdeset posto pića koja se proizvode danas na zemlji su dižestivi. Nikada se ne piju u toku jela, uvek ili pre ili posle. U toku jela može pivo, može vino, belo, roze ili crveno. Samo gorko se pijucka pre jela. Stare šljivovice, stari viskiji, konjaci, kalvadosi, tekile, rumovi... idu posle, kaže profesor dr Ninoslav Nikićević sa Poljoprivrednog fakulteta
 
 

 
Doktor za šljivovicu: Kako se pije rakija

Foto: Igor Pavićević

Možda ne tako popularan na upisnim rokovima u odnosu na FON, FPN, Pravni ili sličan fakultet, Poljoprivredni fakultet, kontinuirano kvalitetnih studija, postao je medijski aktuelan posle objavljivanja ovogodišnje Šangajske liste. Beogradski univerzitet ostao je među 300 najboljih na svetu, a najbolje rezultate postigao je u oblasti prehrambene tehnologije, gde je 35. na svetu. Neko je nesmotreno primetio da je naš Poljoprivredni fakultet bolje rangiran od Harvarda, s tim što čuveni univerzitet u SAD nema taj odsek.

Svakako, ovaj plasman nije nešto što je došlo preko noći. Jedan od studentima najdražih profesora, ako ne i najdraži na fakultetu, profesor dr Ninoslav Nikićević, kaže da je to rezultat kontinuiranog rada u nauci i vrhunskih stručnjaka koji se posvećeno bave studentima i naukom. Ceo avgust, iako nije morao, profesor je proveo u svom kabinetu, povremeno primajući one koji bi da im proceni "najbolju" rakiju koju je probao. Profesor, koji inače drži i kurs obuke za proizvođače voćnih i drugih rakija u Srbiji, jedini je doktor za šljivovicu, kako ga zovu zbog toga što je doktorirao na aromatičnim sastojcima šljive požegače i rakije šljivovice proizvedene od istoimene sorte.

Govoreći o svojoj knjizi Srpska šljivovica, koja je proglašena najboljom knjigom u Beogradu i nazvana promoterom našeg brenda, objašnjavao je iz kakvih se, u stvari, čašica pije rakija, iz kakvih viski (i nijedna nije ona mala okrugla ili kockasta), kako se isprobava rakija, šta čini posebno dobru rakiju. Najpozvaniji da kaže da li je šljivovica stvarno najbolji srpski brend, profesor Nikićević kaže:

"Jeste, i dalje je naš najbolji brend. Mi jesmo mala zemlja, ali smo mnogo pametan narod. Jesmo pametni, a to što nismo kroz istoriju radili pametne stvari, to je drugo. Samo da pomenem Teslu, Milankovića, Pupina; na broj stanovnika to je već dovoljan broj izuzetnih ličnosti. Posle Nikole Tesle, srpska šljiva prepečenica je najveći brend, uz dužno poštovanje Vuku Karadžiću i Novaku Đokoviću. Nekada je i Tito bio poznat u svetu, ali zaista je srpska šljivova prepečenica, kako je pravilno reći, a ne šljivovica jer su to meke rakije, a prepek je od četrdeset do pedeset i pet volumnih procenata, najprepoznatljivija na svetu. Nezgodno je što nismo zaštitili u međunarodnim okvirima tehnologiju proizvodnje, kao što su Francuzi to uradili za konjak, za šampanjac, za armanjak ili kalvados ili Meksikanci za tekilu. Treba da se ugledamo na njih. I, kako ja to volim da kažem, od 'juče' da počnemo, ako već nismo pre pedeset godina, šljivovicu moramo da zaštitimo."

Na pitanje kako čovek kao on ima takvu samokontrolu, posebno kad toliko često ocenjuje kvalitet rakija, profesor je rekao:

"Alkohol jeste sredstvo za uživanje. Ja prvi, kako je rekao jedan vaš kolega, mogao bih da budem pijan svakodnevno, a ja se od 1972. ili 1973. nisam opio. I tada sam ne od jakih pića, već od piva ili vina. Ovim poslom mogu da se bave samo stameni ljudi. Sa jakim pićima treba biti mudar.

Ima nekih pića koja moraju da se progutaju kod ocenjivanja, a to su ona koja imaju gorčinu u sebi: brut, ekstra brut šampanjci, suvi šampanjci, gorki likeri, jegermajster, pelinkovac, amaro, travarice i određene voćne rakije, konkretno koštičave, možda kajsijevače ili višnjevače. Gorka pića se, inače, piju pre jela, to su takozvani aperitivi. Dižestivi se konzumiraju posle jela, na pun i mastan želudac.

Zabluda je da se većina žestokih pića konzumira pre jela. Obrnuto. Sedamdeset pet do osamdeset posto pića koja se proizvode danas na zemlji su dižestivi. Nikada se ne piju u toku jela, uvek ili pre ili posle. U toku jela može pivo, može vino, belo, roze ili crveno. Samo gorko se pijucka pre jela. Stare šljivovice, stari viskiji, konjaci, kalvadosi, tekile, rumovi... idu posle, uz kolače, kolačiće, može uz torte, pite i štrudle, ali bez šlaga. Jer šlag nije kompatibilan sa alkoholom. Eventualno sa šampanjcima.

To se uzme pola čašice, tri do četiri gutljaja i posle pet minuta čorbica i supica, a ne prvo dve-tri čašice i ne posle pola sata. Alkohol tada oteža varenje. Ja sam veliki protivnik pijenja i sedanja u automobil. Bio sam za to da se kao kod profesionalnih vozača autobusa, taksija, i kod običnih toleriše "nula" procenata etanola. Ako je iko protivnik opijanja, to sam ja. Ako se vozi, ne pije se, ako se popije nešto, ne vozi se. Ja se toga strogo pridržavam iako bih posle probanja sto uzoraka mogao da vozim. Mi profesionalci između npr. desete ili jedanaeste šljivovice uvek imamo malo da meznemo, pre ili posle ocenjivanja, kriške jabuke, neutralni mladi sir, kockice šunke i kockice hleba. To je lagana hrana. I imamo mineralnu vodu, vodu i mleko. Kad ocenjujem, uvek dva puta mirišem, dva puta stavljam u usta, ako je mnogo staro i mnogo dobro piće, onda mora malo da se proguta, to je pravilo. Opasna su zato takmičenja gde ima mnogo uzoraka dobrih i starih rakija jer onda malo mora da se proguta. Ali ja mogu već i bez gutanja da procenim".

http://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/doktor-za-sljivovicu-kako-se-pije-rakiju/

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 3 часа, Кратос рече

Može pre,otvara apetit.

Jedna do dve pre jela su ok ...sve preko toga je cisto ZLO :) 

postoje one fore o radzi . ..  SRBENDA: A ZA MOJ SLEDEĆI MAGIČNI TRIK PRETVORIĆU OVAJ LITAR RAKIJE U NASILJE U PORODICI ili ona popio mis litar rakije izaso iz rupe i kaze...mac, mac ....itd ...e pa istinite su! :) 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 часа, Djapa рече

Jedna do dve pre jela su ok ...sve preko toga je cisto ZLO :) 

postoje one fore o radzi . ..  SRBENDA: A ZA MOJ SLEDEĆI MAGIČNI TRIK PRETVORIĆU OVAJ LITAR RAKIJE U NASILJE U PORODICI ili ona popio mis litar rakije izaso iz rupe i kaze...mac, mac ....itd ...e pa istinite su! :) 

To rade iskompleksirani tipovi koji gutaju i drže u sebi razne frustracije koje nemaju mooda da ispolje dok su trezni i onda im se moodašca skupe kad malo popiju,ko ne zna da igra nek se ne faća u kolce.

Inače se slažem,ja drmnem jednu na eks,pa onda redom predjelo čorbica,sarmica pečenje špricer.....:D

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 минута, Кратос рече

ja drmnem jednu na eks,pa onda redom predjelo čorbica,sarmica pečenje špricer.....:D

I ja :D

A isto mislim da uvaženi profesor preteruje sa pravilima,ispada da moraš gledati na sat kad smeš da gucneš i koliko. Pij kad ti se pije,ali imaj meru. Što se tiče žestine,volim onu meku rakiju koju peku dole,na jugu,ceo dan pijuckaš,a ne udari,milina :D  Ovde se otrujem od pola čašice. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 6 минута, Phoebe рече

I ja :D

A isto mislim da uvaženi profesor preteruje sa pravilima,ispada da moraš gledati na sat kad smeš da gucneš i koliko. Pij kad ti se pije,ali imaj meru. Što se tiče žestine,volim onu meku rakiju koju peku dole,na jugu,ceo dan pijuckaš,a ne udari,milina :D  Ovde se otrujem od pola čašice. 

Rezultat slika za lajanje na zvezde alkohol

  • Хахаха 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 5 минута, Кратос рече

Rezultat slika za lajanje na zvezde alkohol

Не ваља ако таст пије, а зет не пије :) Има да прођем горе него Гвозден код свог прикана.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 56 минута, Кратос рече

To rade iskompleksirani tipovi koji gutaju i drže u sebi razne frustracije koje nemaju mooda da ispolje dok su trezni i onda im se moodašca skupe kad malo popiju,ko ne zna da igra nek se ne faća u kolce.

Inače se slažem,ja drmnem jednu na eks,pa onda redom predjelo čorbica,sarmica pečenje špricer.....:D

To je istina, mnogo je takvih. Od rakije se gubi samokontrola, koncetracija padne na min, ne mozes da razmisljas, pricas, rasudjujes ..ukratko postanes jedan prosecan orangutan :D e sad svako prebaca na svoj nacin, iskompleksirani biju zenu, oni sa kratkim fitiljem ostanu i bez njega,  zaljbljeni zovu bivsu, hakeri izbacaju pesme na fb, placu od srece od tuge :) ukratko ZLO ..po meni licno najgore pice da se popije u malo vecim kolicinama. Moze par uz meze pa posle na pivo ili spricer po ukusu :)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Драгана Милошевић,
      Колико је само текстова објављено у богословској или светоотачкој литератури у којима се говори о праштању као темељу духовног живота и путу који човека води у Царство небеско. И колико год они били утемељени, ни из далека не могу оставити утисак какав оставља само један пример истинског хришћанског праштања. Такво је сведочанство о праштању архимандрита Пајсија, некадашњег хиландарског игумана, онима који су му у грађанском рату 90-тих у селима Сребренице поклали више од 30 чланова породице.
      Горди људи нису кадри да приме и сведоче истину. Гордим људима отац гордости, непријатељ Божији од искони, лаж открива као истину и наводи их да постану сведоци лажи „у име истине“. Људи црне душе, нечисте савести, упрљаног образа, плитке памети и охладнелог срца, нису и не могу бити примери српског карактера, примери српског „самоослобођења“, путовође једног народа, објективни критичари. 
      Истина се открива људима Божијим, људима кротким, смиреним, побожним, честитим. Такав је, међу многима знаним и незнаним, у овом народу, у овом свету и веку, био и недавно упокојени архимандрит Пајсије, негдашњи протос Свете Горе Атонске, игуман манастира Хиландара, и на крају свога краткога земаљскога пута и живота – обновитељ православног монаштва на југу Србије, и игуман манастира Светог Прохора Пчињског.
      Иако сам га познавао и добро и дуго, иако сам са њим провео незаборавне дане и ноћи у разним приликама, у Хиландару, Кареји, Грчкој и Србији, нећу у овом тексту - који намењујем за покој његове душе, уместо свеће воштанице - писати о његовом подвижништву, љубави, трпељивости, кротости, богољубљу, братољубљу, духовништву, византијском појању, богослужењу. О томе ће, у времену које долази, сведочити и говорити његова многобројна духовна деца – монаси, монахиње, свештеници, хришћани из Грчке, Босне поносне, Македоније, Србије, и из многих других земаља.
      У овом тексту, заупокојеном сведочењу, исписаћу истину, Богу и многим православним хришћанима знану, о њему – Србину из Сребренице, Сребреници, и злочину. Ову истину исписујемо у времену када је народ архимандрита Пајсија стављен на стуб срама и распет; и пре тога, оклеветан због злочина у Сребреници.
      Неколико месеци након избијања рата у Босни и Херцеговини 1992. године, у манастир Хиландар су, као и свуда где Срби живе, стизале страшне и црне вести о новом поклању Срба у Босни и Херцеговини. Поново су се, као и 1941. године, повампириле усташко-муслиманске ханџар дивизије, оштрили су се ножеви и нови „србосјеци“, спремало ново поклање и изводило етничко чишћење Срба, кројили нови и остваривали стари планови о прогону босанско-херцеговачких Срба са својих вековних огњишта. Никли су нови концентрациони логори, пунила су се српска гробља, правиле нове, масовне и необележене гробнице, вијорили се црни барјаци, рушиле и сваковрсно скрнавиле древне српске цркве и манстири, добрим делом Босне господарили разни Изетбеговићи, Празине, Делимустафићи, Дудаковићи и слични исламски фанатици. Само Бог зна колико је Срба тада убијено, али би убијених било много више да Срби нису по злу упамтили Павелића, Степинца, Јасеновац и друга масовна српска стратишта из времена Другог светског рата.
      У том рату, за који Срби нису криви, било је жртава на све стране. И српских, и хрватских, и муслиманских. Те црне вести са краја двадесетог века никога нису остављале равнодушним, па ни хиландарске оце. Они су на то имали одговор. Хиландарци су се са својим игуманом Пајсијем молили да Господ свима подари понајпре унутрашњег, а потом и спољашњег мира, али и да у Царству Небеском упокоји све оне који пострадаше због православне вере и свог српског имена.
      У том суровом и крвавом рату, муслимански фанатици су у његовом родном селу Чичевци (20 километара од Сребренице) убили четрдесет братсвеника из фамилије хиландарског игумана. Од најближе родбине, на Ђурђевдан 1992. године, убили су му брата од стрица Симу Танасијевића, са којим се у младости највише дружио и војску служио. Неколико дана касније, 10. маја 1992. године, убили су му рођеног брата Миленка (р.1954. г.) и деду Манојла Танасијевића. Сви су побијени у атару свог села, а Симо је мучен најстрашнијим мукама у муслиманском затвору. Злочин су извршиле прве комшије и стари познаници, муслимани из суседног села Јадра.
      Једног каснијег поподнева, у смирају сунца, када Хиландар посебно мирише миром, у хиландарској канцеларији је зазвонио телефон. Јавио се, као и обично, монах Василије (Урошевић), тадашњи манастирски епитроп задужен за контакте са народом. Са друге стране зачуо се глас:
      – Овде команда јединице Војске републике Српске. Тражимо да чујемо хиландарског игумана Пајсија.
      Отац Василије је замолио официра да позове поново за десетак минута, док он позове игумана да дође из његове монашке келије. Отац Пајсије је дошао, а док телефон није поново позвонио, размишљао је да ће поново чути црни глас из свог родног краја. Премишљао је у себи ко је од његових најближих нова жртва исламског фундаментализма. Није дуго чекао. Телефон је поново позвонио. Када се официр представио, и уверио да разговара са хиландарским игуманом, кренуо је са својом причом:
      – Оче игумане, наше јединице су ухватиле једног познатог муслиманског зликовца, кољача из околине Сребренице. На ислеђивању је признао да је, поред многих других Срба, лично мучио и убио – како је рекао – брата првог попа са Свете Горе. Он је сада у нашим рукама, и тај нема осећај гриже савести због почињеног злочина. Одлучили смо да вас позовемо, и његов живот стављамо у Ваше руке. Како Ви кажете, ми ћемо тако урадити – војнички је завршио свој „рапорт“.
      Игуман је заћутао неколико тренутака, а онда, својим смиреним и тихим гласом, рекао:
      – Ја га нисам тражио. Ја сам му опростио. Нека му Бог суди по делу његовом. Што се мене тиче – слободан је, а ви радите како вас Бог учи. 
      Официр је, не верујући да то чује, питао да ли га је добро разумео. Отац Пајсије је поновио свој одговор. На крају разговора, официр је рекао:
      – Када сте тако одлучили, ми ћемо га пустити.
      Будући да сам био сведок ове јеванђелске приче, дуго сам размишљао о овом готово библијском и драматичном догађају: Шта би човек урадио да су га животне неприлике и воља других довеле у овакву ситуацију? Каквим би судом судио, и каквом би мером мерио?
      Знао је отац Пајсије да је коначни суд у рукама Божијим, да је крв људска – како Његош каже - „рана наопака, да је боље - како каже Јевросима мајка - изгубити главу него своју огрешити душу; да човек хришћанин не завршава у мртвачком сандуку, и у два метра гроба; да је ово на земљи само прво, измериво, краће полувреме у утакмици које овде људи воде са ограничене земље за бескрајно и вечно Небо Божије.
      Све је то знао, и то веома добро, отац Пајсије. Јер, да ту истину није знао, не би у овоме свету и веку сав био Човек, сав Хришћанин, сав Монах, сав Светогорац и Хиландарац, сав Србин. Знао је отац Пајсије да то није учинио због тога да би се људи дивили, да би о томе причали, да би неко о томе писао и приповедао. Знао је да је, по речима Светог Јустина Ћелијског, људска душа важнија од свега. Зато је тако и одговорио.
      Протојереј Велибор Џомић
      извор
       
    • Од Иван Ивковић,
      Аутор овог снимка је отац Серафим (Алдеа) из манастира Мaл (Mull Monastery) посвећеног свим келтским светитељима. Његовим благословом делимо га са вама.
      Извор: https://youtu.be/9GyBpF9YfwU
      Званична презентација: https://mullmonastery.com/
    • Од Ćiriličar,
      Ја лично нисам баш љубитељ никавих еуфорије. Када се затекнем на Слави, од мноштва хране коју видим на столу губим апетит, мада сам за то да трпезе буду богате, и волим кад људи и једу, посебно ако и сам спремам храну. Дакле, нема ту осуде. Дешавало се да скоро ништа не поједам на Слави, а кад одем, одједном огладним и једем нешто друго, мање укусно. Није то никакав надриаскетизам, просто је тако.
      Исто тако нисам за велика дружења, неке, ајде да кажем, наметнуте раздраганости и сл. Кажем ово не да бих глумио неког подвижника, јер, да то одмах одстаним као лажну скромност, знам људе који све ово воле, а много су врлинскији од мене. Дакле, то је неки моје унутрашње стање. Не осуђујем људе ако не чине као ја.
      Сад у вези рођендана деце. Сходно реченом, о себи, био сам присутан на рођендану детета, девојчице, код људи непобожних. Изнајме простор; имају много званица, а станови су мали за много деце и за то "растурање" у дечијој радости и игри; позову "стендап" комичаре, дечије, који изводе перформанс да би се деца играла, са музиком, песмом, балоонима и сл. Слављеник, у овом случају слављеница је као мала принцеза...генерално, буде много радости и лепо је. Међутим, потпуно ирационално говорим, без осуде, некако ми то није "потаман". Дакле, говорим ирационално, без осуде, без психолошких анализа, ичега. Просто осећај имам такав да то и није баш корисно за дете. А ни сам не знам зашзо.
      Био сам код добрих хрићаана, већина људи жииве литургијски. Окупили се, много деце и скоро исто све. Изнајмљен простор, перформанс за децу, слављеница у белој хаљини у центру пажње, радосно, бучно, еуфорично.
      Занима ме, баш, мишљење људи са Поука о овоме.
       
    • Од Иван Ивковић,
      Аутор овог снимка је отац Серафим (Алдеа) из манастира Мaл (Mull Monastery) посвећеног свим келтским светитељима. Његовим благословом делимo га са вама.
      Извор: https://youtu.be/iVcOCY6XquE
      Званична презентација: https://mullmonastery.com/
       

      View full Странице
×
×
  • Креирај ново...