Jump to content

Dokumentarna fotografija – čuvene žene fotografi

Оцени ову тему


Danijela

Препоручена порука

Jednu od najčuvenijih fotografija na svetu, „Migrant mother” (Majka migrant), potpisuje žena – Dorotea Leng. Novembra 1936. godine iz štamparske prese izašao je prvi broj časopisa Lajf (Life), a na njegovoj naslovnici, fotografija Margaret Burk-Vajt. Ove, ali i mnoge druge hrabre žene, otvorile su put modernoj fotografiji i svim ženama fotografima.

Po rečima Suzan Sontag, fotografija je elegična umetnost, umetnost sumraka. Većina fotografisanih stvari, samo zato što je fotografisana, biva dodirnuta patosom. Sve fotografije su memento mori.

Verujem da je stvaralac umetničkog dela takvog intenziteta iznad ikakve karakterizacije pola. Međutim, nemoguće je ne primetiti da u moru muškaraca fotografa, jedva zapliva po koja žena. O tome svedoči i činjenica da se u prvoj polovini 20. veka na žene dokumentariste gledalo kao na izuzetno hrabre žene, spremne na svakakve „ludorije“ zarad fotografije, ali i osobene i čudne

Danas, uz veću svest o ravnopravnosti polova i otkako je razvoj tehnologije omogućio da glomazne fotoaparate i komplikovanu proceduru izrade fotografija zameni laka i svedostupna digitalna tehnologija, upliv žena u ovu umetnost sve je značajniji. A to je nešto što se ne sme zanemariti. Kroz ženski objektiv uvek prolazi izvesna doza empatije, čineći tako svaku stvarnost humanijom, a svaku nadrealnost opipljivijom.

Ono što dokumentarnu fotografiju izdvaja od ostalih formi vizuelne komunikacije jeste mogućnost da prenese snažnu poruku sadržanu u samom deliću sekunde. Dokumentaristi nastoje da prikažu objektivnu i istinitu sliku nekog događaja ili ličnosti i pošalju je u svet sa određenom porukom. Jedan od ciljeva dokumentarne fotografije jeste da utiče javnost tako što će podstaći na razmišljanje, a u nekim slučajevima i društveno-politička delovanja i promene.

Prve žene fotografi

Jedna od prvih fotografkinja (foto-žurnalista) čiji je rad objavljen u Americi jeste Džesi Tarboks Bils, 1900. godine. Međutim, uspon žena u dokumentarnom žanru može se pratiti tek od kraja druge decenije 20. veka. Kao i svaka druga pojava, i ova se može povezati s društvenim i kulturnim dešavanjima i promenama.

Dorotea Leng

Jedna od žena koje su ostavile značajan trag u dokumentaciji teških istorijskih perioda jeste Dorotea Leng. Već od detinjstva okrenuta umetnosti, završila je smer fotografije na univerzitetu Kolumbija i ubrzo nakon toga počela je da radi za poznate fotografe.

Kako je putovala kroz Ameriku, 20-ih godina, Dorotea je videla drastične posledice Velike depresije, što ju je navelo da objektiv svoje kamere sa fotografskog studija okrene ka ulicama. Njen drugi suprug, profesor ekonomije upoznao ju je sa političkom i socijalnom materijom i nekoliko godina par putuje i dokumentuje uslove života migranata i uopšte ljudi pogođenih ekonomskim kolapsom i eksploatacijom.

Dorotea-Lang-Migrantkinja.jpg

Dorotea Lang: Majka migrant, By Dorothea Lange, Farm Security Administration / Office of War Information / Office of Emergency Management / Resettlement Administration – This image is available from the United States Library of Congress’s Prints and Photographs division under the digital ID fsa.8b29516, Public Domain, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=52734

Oni su tom prilikom napravili zbirku fotografija i eseja kojima su stvorili nove mogućnosti formiranja društvene svesti; njihov rad dolazi u žižu javnosti, a Doroteine pronicljive fotografije, distribuirane kroz novine širom zemlje, postaju ikonska slika tog doba.

Njena najpoznatija fotografija naslovljena je „Majka migrant“, nastala 1936. godine u Kaliforniji. Na slici je prikazana Florens Ovens Tompson sa decom, majka suočena sa nedaćama ekonomske krize. Ova fotografija postala je simbol nebrojenih teškoća sa kojima se američki narod tih godina borio.

Bila je jedna od osnivača fotografskog asopisa „Aperture“, a nekoliko godina je radila i za „Lajf“ magazin.

Doroteu su zvali „fotografom naroda“ i sebe je smatrala isključivo dokumentaristom. Ipak, njen rad ima sve odlike umetničkog. To nisu samo prazna lica na filmu, na njima se vide tihe ali snažne emocije koje nisu mogle da promaknu njenom oku. Dorotea jeste bila nezadovoljna što njene fotografije nisu u većoj meri uticale na društvo i njegovu težnju za promenom, ali su nepogrešivo uticale na generacije dokumentarnih fotografa koje su došle, a time neizmerno i naše društvo.

Margaret Burk-Vajt

Zajedno sa Doroteom Leng, Margaret Burk-Vajt bila je jedna od prvih žena koja je fotografisala život Amerikanaca u vreme Velike ekonomske krize.

Poznata je kao prvi strani fotograf koji je imao dozvolu da fotografiše sovjetsku industriju i kao prvi (ženski) fotograf za „Lajf“ časopis, koji na naslovnici prvog broja nosi njenu fotografiju. Tokom Drugog svetskog rata takođe je bila prvi ženski ratni korespodent (i prva žena kojoj je dozvoljeno da radi u borbenoj zoni).

Najznačajnije, ujedno i najpotresnije fotografije iz ovog perioda uradila je u koncentracionim logorima nakon ulaska savezničkih trupa.

Margaret-Burk-Vajt.jpg

Margaret Burk-Vajt: Preživeli gledaju u fotografa

Februara 1937, „Lajf“ objavljuje jednu od njenih najpoznatijih fotografija na kojoj se vide crnci, žrtve poplave, koji stoje u redu za pomoć ispred plakata sa slikom nasmejane belačke porodice na kom piše „Najviši životni standard na svetu“. Fotografija koja odlično sumira državno tolerisanje marketinških farsi („američkog sna“), koje nažalost nije nemoguće primetiti i danas.

Bila je i hroničar nepravdi i nasilja širom Indije i Pakistana (gde je njen rad bio poznat). Nije se libila da dokumentuje i najstrašnije prizore, poput ulica Indije prepunih leševa. Imala je tu priliku da intervjuiše i fotografiše Mahatmu Gandi samo nekoliko sati pre njegovog atentata 1948. godine.

Tokom treće i četvrte decenije dvadesetog veka Bernis Abot, Helen Levit, Lola Alvarez Bravo i Edit Geran skrenule su pažnju na svoj rad.

Bernis Abot

Bernis Abot proslavila se crno-belim fotografijama njujorških ulica i arhitekture, koje je 30-ih godina prošlog veka fotografisala gotovo svakodnevno. Koristeći se kamerom velikog formata, Bernis je marljivo fotografisala Nju Jork sa velikom pažnjom za detalje (koju je toliko cenila kod Eugena Atgeta).

Bernis-Abot-Restoran-Blossom.jpg

Bernis Abot: Restoran Blossom, By Berenice Abbott – http://www.flickr.com/photos/nypl/3110620430/, Public Domain,

Njen rad je pružio istorijski zapis mnogih sada već uništenih zgrada i kvartova. Ove fotografije objavljene su u knjizi „Menjanje Nju Jorka“ („Changing New York“, 1939).

Helen Levit

I Helen Levit je fotografisala svakodnevni Nju Jork, ali sa savim drugačijim pristupom. Njen rad spada u domen ulične fotografije. Kada je kasnih 30-ih deci držala časove umetnosti, zaintrigirali su je crteži kredom koji su bili deo dečije ulične kulture tog doba.

Nabavila je Lajku i počela da beleži ove crteže i decu koja su ih pravila. Ove fotografije objavljivljene su 1987. godine pod nazivom „Na ulici: crteži kredom i poruke, Nju Jork Siti, 1938-1948“.

Lola Alvarez Bravo

Stil i pristup Meksikanke Lole Alvarez Bravo može se povezati sa radom Edvarda Vestona i pre svega Tine Modoti. Iako je mnogi prepoznaju po portretima slikarke Fride Kalo, ne treba zaboraviti da je upravo Lola fotografijama dece, siromašnih, fabrika, farmi, stvorila najbolji foto-dokument o svakodnevnom životu u gradovima i ruralnim područjima Meksika.

Edit Geran

Edit Geran je počela da se bavi fotografijom nakon Prvog svetskog rata. Kako je ova Francuskinja živela nedaleko od Sene, često je fotografisala reku i dokove u jutarnjoj izmaglici, kao i ulične scene centra Pariza. Čest motiv u njenoj fotografiji su usamljene figure na maglovitim ulicama, odrazi u vodi, prelepa igra svetla i senki.

Govorila je da je želela zapravo da se bavi humanističkom fotografijom, ali je osećajnost okrenuta usamljenim i poetičnim atmosferama ipak prevagnula.

I dok se većina ovih fotografkinja bavila problemima u urbanim sredinama, bilo je i onih koje su svoje kamere fokusirale na neistražene i divlje predele i zajednice. One su bile retke, ali izuzetno uspešne, poput Herijet Čalmers Adams (čije je radove objavila Nacionalna Geografija), Kirsten Klajn, Erike Larsen i Gertrude Blom.

Gertruda Blom

image.jpeg.edd6b1baf53bf4104cc9d60b94ad97f5.jpeg

Gertruda Blom, By Na Bolom – Na Bolom, CC BY-SA 3.0, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=2690422

Gertruda Blom (rođena kao Gertruda Elizabet Lortšer) bila je švajcarska dokumentarna fotografkinja i socijalni antropolog (što se vidi i iz njenog fotografskog dela). Provela je pet decenija baveći se majanskim kulturama. U kasnijim godinama postala je i environmentalista.

Kao glasni protivnik Hitlerovog režima imala je problema te je u jednom trenutku odlučila da otputuje u Meksiko (kuda su se upućivali mnogi emigranti). Tamo je od vlade dobila priliku da zabeleži uslove u kojima su radile meksičke žene, a kasnije, kada je istraživala zapatiste, žene koje su se borile u revolucionarnoj vojsci Emilijana Zapate, koristila je prvu kameru da zabeleži svoj rad. Godine 1943. uspela je da ubedi vladu da joj dozvoli da se pridruži Čijapas ekspediciji u potrazi za legendarnim i retko fotografisanim Lakandon Majama.

Iako nikada do tada nije jahala, postala je izvrsni jahač, i ne samo da je uspela da fotografiše Lakandon i da napiše knjigu o ekspediciji, nego je i shvatila da su majanski narodi i njihovo životno stanište u džungli njen životni poziv. Kasnije te godine upoznala je Fransa Bloma, danskog arheologa i kartografa sa kojim se udružila na nekoliko ekspedicija kroz džunglu, koje su kasnije izrodile studiju „Lakandon šuma“ („La Selva Lacandona”).

Do 1951. godine Frans i Gertruda su se venčali. Preselili su se iz Meksika u Čijapas da bi bili bliže šumama. Tamo su kupili napušteni manastir i nazvali ga Casa Na Bolom, tj. Kuća Jaguara. Da bi mogli da finansiraju svoja istraživanja, počeli su da primaju goste. Tako je Kuća Jaguara prerasla u svojevrsni hotel ili gostionicu u koju su svraćali posetioci širom sveta, uključujući naravno mnoge arheologe i istraživače, te tako i neke znamenite ljude tog doba kao što su Dijego Rivera, Fransoa Miteran, Henri Kisindžer i drugi.

Narednih 12 godina zajedničkog života, par je delio strast za ekspedicijama u potrazi za majanskom kulturom. Na ovim putovanjima Gertruda je nastavila da fotografiše Maje. Tehnička strana fotografije je nije mnogo interesovala. Svoju kameru smatrala je oruđem za dokumentovanje ljudi i kultura na prostoru koji se brzo menjao. Dešavalo se i da kada fotografiše zaboravi ili izgubi interesovanje za dalje razvijanje fotografija.

 

Početkom 70-ih godina, Blomovu je počela da zabrinjava sistematična deforestacija Lakandonske šume od strane mnogih šumara, imigranata, petrolejske industrije, ali i same meksičke vlade. Osetila je potrebu da reaguje i time postale jedna od prvih aktivistkinja za životnu sredinu u 20. veku. Samostalno je počela putovanja Meksikom, SAD-om, Nemačkom i Švajcarskom i da drži predavanja u nadi da će edukovati ljude i podići svest o nepopravljivoj šteti koja se nanosila džungli.

Godine 1983, objavljena je prva kolekcija njenih fotografija pod nazivom „Gertruda Blom – Svedok“ („Gertrude Blom – Bearing Witness“).

Iv Arnold i Inge Morat

Kako je 1947. godine osnovana kompanija „Magnum“, već početkom pedesetih u agenciju dolaze žene fotografi. Među prvima to su Iv Arnold i Inge Morat. One su, kao i većina „magnumovaca“ putovale po svetu i fotografisale ljude, svakidašnjicu, trenutne događaje. Radile su i u filmskoj industriji, fotografišući holivudske ličnosti poput Merlin Monro, Elizabet Tejlor, Alfreda Hičkoka. Osamdesetih, Magnumu se pridružuju Suzan Majselas i Martina Frank.

Martina Frank

Martina je fotografisala umetnike i pisce, te je njenu karijeru obeležio i rad za „Lajf“ i „Vog“, ali su njen glavni fokus bile humanitarne reportaže. Fotografisala je svaku produkciju „Théatre du Soleil“ od njegovog osnivanja. Njeno delo obuhvata i serije fotografija nastalih u Kini, Japanu, Tibetu, Indiji.

O dokumentarnoj fotografiji je izjavila:

„Fotografija nije neophodno laž, niti je istina. Više je prolazni, subjektivni utisak. Ono što najviše volim kod fotografije jeste onaj trenutak koji ne možete naslutiti; morate konstantno da posmatrate, spremni da dočekate nepoznato.“

Dajana Arbas

Šestu i sedmu deceniju 20. veka je između ostalog obeležio i rad Dajane Arbas.

Poslednji uzdah vitmanoskog erotskog zagrljaja nacije, ali univerzalizovan i oslobođen svih zahteva, čuo se na izložbi Čovekova porodica („Family of Man”), koju je 1955. godine organizovao Edvard Stajken, Stiglicov savremenik i saosnivač fotosecesije. Pet stotina tri fotografije, dve stotine sedamdeset tri fotografa iz šezdeset osam zemalja trebalo je da se svi saberu na jednom mestu – da dokažu kako je čovečanstvo „jedno“, i kako su ljudska bića, uprkos svim nedostacima i podlostima, ipak privlačna stvorenja.

 

Dajana-Arbas.jpg

“Diane Arbus” flickr photo by babydriver79 https://flickr.com/photos/[email protected]/9102211370 shared under a Creative Commons (BY) license

Ljudi na fotografijama bili su svih rasa, uzrasta, klasa, fizičkih tipova. Mnogi od njih bili su izuzetno lepih tela; neki su imali lepa lica. Kao što je Vitman poticao čitaoce svojih pesama da se poistovete sa njim i Amerikom, Stajken je postavio izložbu kako bi svakom posmatraču omogući da se poistoveti s velikom većinom prikazanih ljudi i, potencijalno, sa subjektom svake fotografije: svim građanima Svetske fotografije.

Tek sedamnaest godina kasnije fotografija je ponovo privukla toliku masu sveta u Muzej moderne umetnosti: povodom retrospektivne izložbe dela Dajen Arbas 1972. godine.

Na izložbi Arbasove, sto dvanaest fotografija koje je snimila ista osoba i koje su sve nalik jedna drugoj – to jest, na njima svako (u izvesnom smislu) izgleda isto – nametalo je osećanje upravo suprotno umirujućoj toplini Stajkenovog materijala.

Umesto ljudi čiji nam je izgled prijatan, reprezentativni uzorak naroda koji se bavi onim čime se ljudi bave, na izložbi Arbasove postrojeni su pobrani monstrumi i marginalci – od kojih je većina ružna; groteskno ili neugledno odevena; u bednom ili pustom okruženju – koji su zastali da poziraju i često da iskreno, s poverenjem, zagledaju posmatrača. Delo Arbasove ne poziva posmatrače da se poistovete s parijama i ljudima bednog izgleda koje je fotografisala.

Čovečanstvo nije „jedno“.

Fotografije Arbasove prenose antihumanističku poruku kojom dobronamerni ljudi sedamdesetih godina dvadesetog veka žude da budu mučeni, upravo kao što su pedesetih želeli da budu utešeni i razonođeni sentimentalnim humanizmom. Između ovih poruka ne postoji onoliko razlike koliko bi se moglo pretpostaviti. Stajkenova izložba je bila optimistička, a izložba Arbasove pesimistička, ali oba iskustva podjednako dobro služe tome da se isključi istorijsko razumevanje stvarnosti.

 

 

Autoritet fotografija Arbasove potiče iz kontrasta između njihove razdiruće teme i njihove mirne, činjeničke pomnosti. Ovaj kvalitet pažnje – pažnja koju poklanja fotografkinja, pažnja koju činu fotografisanja poklanja subjekt – daje tu dimenziju moralnog teatra direktnim, kontemplativnim portretima Arbasove. Daleko od toga da vreba nakaze i parije, da ih hvata zatečene, fotografkinja ih je upoznala, umirila ih – tako da su joj oni pozirali isto onako spokojno i ukrućeno kao bilo koji istaknuti viktorijanac za studijski portret kod Džulije Margaret Kameron.

„Arbasova nikada ne bi snimala nesreće, događaje koji zadiru u život; ona se specijalizovala za usporene privatne lomove, od kojih se većina zbiva još od rođenja osobe.“

Radovi Dajen Arbas su bili već čuveni među poznavaocima fotografije pre nego što se ubila 1971. godine; ali kao i u slučaju Silvije Plat, pa i Virdžinije Vulf, pažnja koju je njeno delo privuklo nakon smrti, jeste pažnja drugačijeg reda. Činjenica da se ubila kao da svedoči da je njeno delo iskreno, nikako voajerističko, da je blisko i saosećajno, a ne hladno.

Samoubistvo Dajen Arbas kao da jednim delom te fotografije čini razornijim i snažnijim, te dokazuje da su one bile opasne i po nju.

Godinu dana nakon samoubistva, 1972. Dajen je postala prvi američki fotograf čiji je rad prikazan na Bijenalu u Veneciji.

Malarme je rekao da sve na svetu postoji zato da bi na kraju završilo u knjizi. Možda danas sve postoji zato da bi završilo na fotografiji.

Zašto da ne? Fotografija je vredna hiljadu reči, ali njoj ne treba nijedna da bi se povezala sa svima na Zemlji, da bi naše ideje, viđenja, strahove i snove bezglasno vrisnula; da bismo poslali poruku i napravili promenu; da bi naša vizija dodirnula druge.

U neku ruku, njihovi opusi, ma koliko se razlikovali mogu se sažeti rečenicom Džulije Margaret Kameron:

„Čeznula sam da zadržim svu lepotu koja se pojavljivala preda mnom i napokon je ta čežnja zadovoljena.“

Sve ove umetnice, svojim otvorenim umom nadogradile su se na bogatu istoriju naših kultura, svojom hrabrošću otvorile nove mogućnosti za sve nas, i kroz žižu njihove realnosti prikazale nam nebrojene vizije ovog „grešnog, ali prelepog sveta.“. I na tome im hvala.

 

Piše: Ksenija Golubović

 

https://kultivisise.rs/zene-fotografi/

Link to comment
Подели на овим сајтовима

E odlican clanak. Zaista inspirativan clanak za zene koje zele da preuzmu svoju sudbinu u svoje ruke, i zive svoj zivot onako kako one zele. 

Kada mi feministkinje pricaju kako zli muskarci pre 100 godina nisu davali zenama nikakva prava nisu mogle da se obrazuju i rade sta zele, pokazacu im ovaj clanak.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Bokisd,
      Super �ena
      SUPERZENA.B92.NET �enski portal - Super �ena Mozemo mnogo da naucimo od prica svih ovih zena.
    • Од JESSY,
      Čini se da je ovaj novi oblik zajedničkog vaspitanja deteta bolji, uspešniji i prirodniji nego onaj raniji način, kada je uticaj majke bio prevashodan.
      Savremena psihologija, naročito dubinska psihologija, već odavno tvrdi da je za pravilan psihofizički razvoj deteta neophodna identifikacija sa oba roditelja. I bez savremenih objašnjenja potrebe da dete u razvoju ima i majku i oca, patrijarhalan način života hiljadama godina negovao je relativan porodičan sklad, znajući da su detetu nužna oba roditelja. Moglo bi se ipak primetiti da u patrijarhatu (i u onom srpskom, balkanskom), kada je u pitanju uticaj, samim tim i vaspitanje dece, majka je igrala prvorazrednu ulogu.
      Otac, i kada je bio požrtvovani srpski domaćin, manje je uticao na tok vaspitanja svoje dece. Kada su bile u pitanju ćerke, otac je još manje brinuo – duševno i intelektualno – nego kada je bilo sinova u porodici. Ali tek tada (još gore ako je sin bio jedinac ili jedino muško među decom), odnosi oca i sina nisu bili dobri. Da li je moguće da i danas u XXI veku (možda i češće nego u ranijim decenijama) ne prođe mesec dana, a da se u novinama ne pročita kako je sin ubio oca ili otac sina!
      Kako se i zašto radost očeva kada im se rodi sin – naslednik promeni (najčešće od vremena adolescencije sina) u sukobe, neprijateljstva, čak i mržnju? Da li je u pitanju očeva ljubomora zbog preterane ljubavi majke prema sinu; da li se javlja rivalstvo, bilo oko dominantnog položaja u porodici, zavidljivost prema boljoj pameti sina u odnosu na oca; da li je u pitanju nasleđivanje očevog imanja (naročito kada je više sinova u porodici)? Od svega je ponešto istina, a postoje i drugi razlozi javljanja neprijateljstva između oca i sina koji se nekada završe trajnim rastankom (najpre emotivnim, a onda i prostornim). Da li su takvi odnosi u Srbiji (vekovima?) tipični i za druge evropske, civilizovanije države? Da bi se odgovorilo na ovakvo, ne baš nevažno pitanje, bile bi potrebne uporedne studije porodičnog života balkanskih i evropskih zemalja, i to najpre poređenje nekoliko pravoslavnih država (na primer, Srbije i Rumunije, Bugarske, Grčke), a zatim i sa nekoliko katoličkih i protestantskih država. uloga majke i oca
      Na pragu smo, međutim, ulaska u neko sasvim novo doba – da li je to zbilja početak new age u zapadnoevropskom svetu? Patrijarhalno vreme koje je u hrišćanstvu trajalo dve hiljade godina – a u drugim delovima sveta, u drugim civilizacijama i religijama (Indija, islamske države) još traje – na samom je kraju svoga dugog postojanja, sa neznatnim izgle- dima na oporavak ili povratak starom. U Srbiji, koja se doskora smatrala prilično konzervativnim društvom, sa još mnogo ostataka starog načina mišljenja, osećanja i življenja (pozitivnim i negativnim slojem paganstva), duh novog doba već je dobrim delom prodro u srpski narod i u srpsku porodicu. Neprirodno brzo prodire uticaj Zapadne, sve brže tehokratske civilizacije koja, koliko god bila ubrzana i na Zapadu, tamo manje oštećuje daleko bolje prilagođeno zapadno društvo na nove načine života, nego što je to bilo pripremljeno u konzervativnom, i u isto vreme neubedljivom socijalističkom društvu Srbije.
    • Од kopitar,
      Papa osnovao stručno povjerenstvo o ženskom đakonatu - IKA
      IKA.HKM.HR Sveti Otac, u tijeku nedavne audijencije u koju je primio prefekta...  
    • Од Danijela,
      Posto imamo musku temu:

      Red je da imamo i zensku
      Nije lako izdvojiti al da pocnem od @Ayla @Paradoksologija @Данче*
    • Од JESSY,
      Jedan od stereotipa koji prati muški pol jeste da je grub, neotesan, jak i nadrndan, a žene bije glas da su slabe, ranjive i plačljive, a kao takve onda i histerične. Prateći društveni kontekst i porodične okolnosti u kojima se žene i muškarci razvijaju, odnose koji postoje i iz kojih uče o svom polu onda to i nije mnogo čudno.
      Kada su osećanja u pitanju, pogotovo iskazivanje istih, tradicionalno gledano postoje osećanja koja su društveno poželjna i ona koja to nisu, takođe ona su i nekako polno razdeljena, pa su osećanja koja ,,pokazuju slabost“ muškarcima zabranjena. Jer, gde muškarac sme biti slab? Pod slabostima svakako, u prvom redu podrazumeva se pokazivanje tuge, žaljenja za nečim, suze. ,,Ajde ustaj, šta se tu pekmeziš, nisu ti creva ispala ako si pao.“, ,,Ajde, ajde, šta plačeš, to samo devojčice rade.“, ,,Uuu što si ružan tako dok cmizdriš.“, samo su neki od potencijalnih primera koji ilustruju situacije u kojima se dečacima osporava pravo na plač i na tugu. To podjednako rade i očevi i majke, i dede i babe, strine i stričevi, nezavisno od pola, stereotipno mišljenje je da muškarci ne smeju biti tužni. Muškarci trebaju biti muškarčine, a takvi ne znaju za ,,slabost“ koju tuga predstavlja.
      Ono što muškarce čini muškarčinama, a spada u domen osećanja jeste ljutnja. To osećanje je dopušteno, stimulisano i podržavano. Ljutnja je deo muškog sveta, njome se izražava moć, a moć je muška karakteristika, nikako ženska.
      S druge strane, ženama je moguće ono što muškarcima nije, pa imaju to pravo da se ipak osećaju ljudski, ranjeno, razneženo, rastuženo. Pravo da tuguju, žale i plaču nije im uskraćeno. Baš naprotiv, to je osećanje koje se smatra sasvim svojstveno ženama, kao neotuđivi deo ženskog identiteta. Na ženske suze tate najčešće padaju, njihove princeze će na taj način uvek prizvati svog snažnog zaštitnika.
×
×
  • Креирај ново...