Jump to content
  1. Paradoksologija

    Paradoksologija

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Драгана Милошевић,
      U Berlinu je u četvrtak svečano položen kamen temeljac za ekumenski objekat pod nazivom „House of One“ koji će pod istim krovom smestiti crkvu, džamiju i sinagogu.
      „House of One u sebi sadrži zahtevni teološki zadatak: bez rezervi primiti drugačije duhovne perspektive. To je mesto otvorenosti i tolerancije“, rekao je predsednik Bundestaga Volfgang Šojble prilikom polaganja kamena temeljca u istorijskom centru Berlina.
      Šojble je istakao potrebu dijaloga među religijama a to se, kako je rekao, pokazalo i kroz antisemitske ispade tokom antiizraelskih protesta poslednjih nedelja.
      „Mi tome nažalost svedočimo i u Nemačkoj. Najnoviji antisemitski ispad kao posledica eskalacija nasilja na Bliskom istoku, zloupotrebljavaju veru u političke svrhe“, zaključio je Šojble.
      Projekat House of One nastao je na inicijativu predstavnika triju vera, hrišćanske, jevrejske i muslimanske.
      Jedan od inicijatora, protestantski sveštenik Gregor Hohberg ističe važnost simbolike gradnje ove jedinstvene ustanove upravo na ovom istorijski značajnom mestu u centru Berlina gde je stajala crkva Sv. Petra, sagrađena u 13. veku i koja je nakon teških oštećenja tokom borbi za Berlin u Drugom svetskom ratu srušena tokom DDR-a.
      „Na najstarijoj lokaciji Berlina, tamo gde je stajala njegova prva crkva, želimo zajednički da pogledamo ka budućnosti. Na temelju stare crkve gradimo jednu potpuno novu zgradu – The House of One. To će biti kuća molitve i učenja u kojoj žive tri vere: sinagoga, crkva i džamija, sve pod istim krovom“, rekao je Hohberg.
       
      izvor
    • Од Violetta Valery,
      Znam da Bog prima pokajnika sve do poslednjeg otkucaja srca i da je hrišćaninu do poslednjeg trenutka moguće da izbegne onaj najveći promašaj, ali šta sa onim manjim promašajima?
      Nije li tragedija dočekati godine i osvrnuti se sa setom na prošlost, videti svoje propuštene prilike i darove protraćene na ono što ne ispunjava? Vreme se ne može vratiti i probati ponovo.
      Taj strah od promašenog života i loših izbora kod mene mnogostruko prevazilazi strah od smrti, pa čak i ljubav prema životu.
      Osećam da je moguće da ostvarim sve što sam naumila, a da i dalje sve bude ništavno.
      Kako vi prevazilazite ovaj strah i znate da su vam izbori i stremljenja dobri?
    • Од Danijela,
      Vladika pakračko-slavonski Jovan Ćulibrk Foto: Goran Srdanov/Nova.rs "Drugi svetski rat i namera potpunog uništenja biblijskog naroda, a onda i drugih naroda, kao što smo mi i Romi, zaista jeste označio jedan preokret u istoriji zapadnog sveta. Iz tog razumevanja su nastale još neke dublje knjige ili umetnička dela koja su se bavila osećanjem da je taj opšti pokolj i namera potpunog istrebljenja nekih naroda označio unutrašnji kraj zapadnog sveta kakvog smo ga mi poznavali. Govorim, na primer, o knjizi Eliezera Berkovića - "Vera posle holokausta" ili o celokupnom radu grupe Joy Division, koji je zasnovan na dubokoj traumi koju je na zapadni svet ostavio Drugi svetski rat i sam holokaust. Retko ko obraća pažnju na to da je jedna od najznačajnijih i najvažnijih pesama Sex Pistols-a, očeva panka, bila - 'Belsen Was a Gas'", ističe u intervjuu za Nova.rs episkop pakračko-slavonski Jovan Ćulibrk.

      Episkop Jovan Ćulibrk se od 2014. godine nalazi na čelu Eparhije pakračko-slavonske, koja je tokom Drugog svetskog rata i ratova devedesetih godina bila u epicentru sukoba. Srpska pravoslavna crkva ga je na to mesto izabrala kao arhijereja koji odlično poznaje istoriju ovog podneblja, okolnosti pod kojima ono danas funkcioniše, ali i zbog činjenice da je i sam potekao sa pomenutih prostora.
      Kao jedan od najpriznatijih istoričara holokausta na Balkanu i vrsni teolog, vladika Jovan, u čijoj eparhiji se nalazi i Jasenovac, svakodnevno doprinosi kulturnom i duhovnom napretku naroda koji živi u ovom delu Slavonije.
      O svojim počecima, školovanju, boravku u Izraelu, odnosu ovdašnjeg naroda prema Jasenovcu i Drugom svetskom ratu, episkop pakračko-slavonski govori u prvom delu intervjua za naš portal.
      Studirali ste slovenske jezike i književnost u Banjaluci, a zatim ste u februaru ’91. godine odbranili diplomski rad u Zagrebu. Kako biste nam opisali period proveden u glavnom gradu Hrvatske?
      Za nekog ko je odrastao u Bosanskoj Krajini, pogotovo u Lijevče polju, kao što je slučaj sa mnom, Zagreb, Banjaluka i Beograd su delovi svakodnevnog života. Ja sam odrastao na nekoliko kilometara od autoputa “Beograd – Zagreb”, nekoliko kilometara od železničke stanice u Okučanima, koja je takođe povezivala Beograd i Zagreb. Tako da su ta tri grada za nas predstavljala deo svakodnevice. S druge strane, zanimljivo je da Sarajevo nije bilo u tom okviru. Za nas je Sarajevo bilo mesto do kojeg se dugo putuje preko bosanskih brda, a ovo nam je doslovno bilo na dohvat ruke.
      A da li se u Zagrebu i dalje sećaju studenta Nevena iz tog vremena?
      Ja nisam osetio nikakav skok u tom pogledu. Moji prijatelji iz tog vremena su mi prijatelji i danas. Ne znam kako bi se neko trebao mene sećati ili ne. Sad, naravno, rat je bio i ja sam otišao u manastir. Svakako da je došlo do jednog perioda gde smo manje kontaktirali, ali ja nakon toga nisam sreo nikoga u Zagrebu s kim je bilo potrebno neko vreme da obnovim kontakt, dok prijateljstva nikada nisu ni dovođena u pitanje.
      Možete li da nam opišete atmosferu iz tog perioda, da li se osećala napetost zbog rata koji će uslediti?
      Atmosfera napetosti u Jugoslaviji je postojala od marta ’81. godine, kad su bile demonstracije i pobune Albanaca u Prištini. Manje ili više ta tenzija je rasla narednu deceniju i niko ne može reći da je živeo bez nje, ukoliko je živeo osamdesetih godina u Jugoslaviji. Ta tenzija je, naravno, rasla i padala istovremeno, a ako se sećate predratnih godina, onda znate i da se u Jugoslaviji najbolje živelo u periodu kad je na čelu vlade bio Ante Marković, a to je bilo neposredno pred rat.
      Vladika pakračko-slavonski Jovan Ćulibrk Foto: Goran Srdanov/Nova.rs U jednoj od svojih ranijih izjava ste rekli da je situacija u zemlji zaumna – iza uma. Tad ste se osvrnuli na to da vi 1. maja služite u Okučanima opelo za mrtve, a da se dve stotine metra dalje od vas slavi pobeda. Tad ste posebno apostrofirali činjenicu da je reč o ljudima koji žive jedni kraj drugih. Koliko su danas narodi iz Srbije i Hrvatske daleko od pronalaženja zajedničkog jezika?
      U pitanju je akcija “Bljesak”, za koju naš narod sigurno ima drugačiji pogled u odnosu na zvaničnu Hrvatsku. To je činjenica sa kojom mi moramo da se nosimo. Tu mislim i na zvaničnu Hrvatsku, naš narod u Slavoniji, ali i na naš narod u celini. Tu se mora promišljati o načinu na koji se to obeležava. Na primer, Republika Srpska i izbeglice iz Slavonije to obeležavaju u Gradišci, izlazeći na polovinu mosta između nekadašnje Bosanske Gradiške i Stare Gradiške i bacajući cveće u Savu. Mi smo odlučili, ako Bog da, da im se ubuduće pridružimo u tome, a da obeležavanje sećanja u Slavoniji prenesemo na 2. maj, kad je još uvek trajala akcija “Bljesak”. Nama je veoma stalo do našeg naroda koji je izbegao iz Slavonije, stalo nam je da ostanu vezani za svoj zavičaj i svoje viševekovno poreklo. Stalo nam je da ta veza ostane jaka, kako sa zavičajem, tako i sa svetinjama.
      Koliko smo mogli da vidimo kod vas, izgleda da Srbi i Hrvati potpuno normalno žive zajedno na ovim područjima. Je l’ možemo da kažemo jedni sa drugima ili jedni pored drugih?
      I jedno i drugo. Zavisi mnogo od mesta, kraja, vremena, čak i prilike. Negde i nekad žive jedni sa drugima, neki dan žive jedni pored drugih. To je, na primer, razlika u odnosu na Kosovo i Metohiju, gde Srbi i Albanci žive jedni pored drugih. Tu nije lako, jer postoji jezička i kulturna barijera, kao i mnogo toga što je potrebno prevazići da bi živeli jedni sa drugima. To, naravno, ne znači da nije neophodno da Srbi i Albanci žive zajedno, jer kako god bilo, svakodnevni život će nas naterati na to. U tom smislu, u Hrvatskoj je ipak mnogo lakše, jer su te kulturne, a da ne pričam jezičke razlike, mnogo manje ili u nekim slučajevima uopšte i ne postoje.
      Ubrzo po završetku studiranja ste otišli u manastir Savina, a zatim i u Cetinjski manastir, što predstavlja početak vašeg monaškog života. Jeste li tu prvi put susreli mitropolita Amfilohija?
      Ne, ja sam njega svakako znao pre i to je jedan od razloga što sam odlučio da odem kod njega i da se zamonašim. Njega sam sreo više puta prethodno, a nekako najznačajnij susreti je bio hirotoniji vladike Atanasija u Vršcu za Ivanjdan 1991. godine. Tada sam negde prelomio u sebi da, ako već idem u manastir, idem tamo gde je on. Onda sam ga prosto stigao u manastiru Savina, početkom avgusta 1991. godine, gde se tada nalazio vladika Joanikije.
      Po čemu ćete pamtiti mitropolita Amfilohija?
      Mislim da bi bilo potrebno nekoliko tomova knjiga da se napiše kako bih vam rekao po čemu ću ga lično pamtiti.

      Imajući u vidu da ste mnogo vremena proveli sa njim, da li postoji neka anegdota, događaj, kojeg se posebno sećate?
      Ima ih milion. Jedna od stvarno zanimljivijih i smešnijih stvari je bila situacija sa nekadašnjim sekretarom Mitropolije, ocem Savom Tutušem. Negde valjda 2002. godine, ja sam došao u kancelariju i video veoma ljutitog oca Savu koji govori o tome kako je on nešto zabranio, ali da neko nastavlja da maltretira njega i mitropolita s nekim pismima. Ja sam ga tad pitao da mi objasni šta je u pitanju, a on mi je rekao: “Ma, evo neki su hteli nešto kod naše crkve da snimaju, pa sam ja njima to zabranio, a sad oni ipak opet pišu i hoće da se ubeđuju sa mitropolitom, a to ne može tako. Rekoh: “Dajte vi meni to pismo”. Kad sam pogledao to pismo, video sam da je reč o mojoj poznanici iz Zagreba Nini Mimici, ćerki poznatog reditelja Vatroslava Mimice, koja je snimala neki italijanski film o ratu na prostorima bivše Jugoslavije. Oni su tad pitali da li mogu da iskoriste za nekoliko kadrova ruševinu neke crkve koja pripada Mitropoliji, ali je to otac Sava u startu odbio. Međutim, oni su se obratili drugim pismom moleći da taj glavni glumac dođe i da on, ako može, razgovara sa Amfilohijem. Rekoh: “Oče Savo, u redu je. Ja ću ovo dalje preuzeti”. Tako je sutradan u 11 sati ujutru Džeremi Ajrons došao u Cetinjski manastir. Ja sam im tada bio prevodilac, pošto je mitropolit, koji je znao mnoge jezike, poznavao solidno engleski, ali ne dovoljno da bi njime ozbiljnije razgovarao. Oni su razgovarali skoro sat vremena i do dan danas kad Džeremi Ajrons govori o svom životu, on se seti boravka u Crnoj Gori i razgovora sa Amfilohijem, ističući to kao jedan od značajnih događaja u njegovom životu. Taj razgovor je bio topao, ali nije bio preozbiljan, nego je sve to više izgledalo kao neka hemija između dva čoveka koji su se nekako prepoznali i jako zbližili, iako se prvi put u životu susreću.
      Magistarske studije o jevrejskoj kulturi ste okončali u Izraelu, a uporedo ste radili i u spomen-ustanovi Jad Vašem, gde ste proveli osam godina. Kakva iskustva nosite iz Izraela?
      Da, na postdiplomske studije sam otišao u Jerusalim, tačnije na Hebrew University, a uz to sam radio u Jad Vašemu i njegovom međunarodnom institutu za proučavanje holokausta, pošto je glavni čovek u oba slučaja bio moj dragi profesor David Bankir. U pitanju je duhovni centar sveta, gde sam uživao veliko gostoprimstvo Jerusalimske patrijaršije i dva patrijarha – Irineja i sadašnjeg Teofila. Uživao sam gostoprimstvo države Izrael, stekao sam prijatelje i mnogo više od prijatelja u toj zemlji. Zavoleo sam tu zemlju i dan danas se osećam delom nje, kako Jerusalimske patrijaršije, tako i same Svete Zemlje. Moje veze su mnoge dublje od običnog prijateljstva ili navike da se negde boravi – niti ja mogu da izađem iz Svete Zemlje, a nadam se da ni ona ne može da izađe iz mene. Vezani smo na mnogo načina i kao eparhija, pogotovo kad je u pitanju stradanje u Drugom svetskom ratu, imajući da se glavni naučni centar Izraela za proučavanje nalazi u Jad Vašemu. To je institucija sa takvim autoritetom da može da presudi o brojnim pitanjima kad je Drugi svetski rat na tapetu.
      Vladika pakračko-slavonski Jovan Ćulibrk Foto: Goran Srdanov/Nova.rs I tu ste intenzivno počeli da proučavate tu tematiku?
      Profesor Bankir mi je rekao da oni tamo imaju problem što je poslednji Jad Vašemov stručnjak za bivšu Jugoslaviju Mehahem Šelah umro i da praktično nemaju šta da daju ljudima koji bi proučavali temu holokausta u Jugoslaviji. S druge strane, njega je veoma zanimalo pitanje odnosa Italije i Italijana prema Jevrejima, holokaustu, a Jugoslavija mu se tu činila kao izuzetno dobra studija slučaja na kojoj bi se taj odnos mogao proučavati. Ne samo zato što su tu bili Jevereji, već i Srbi, koji su takođe bili predmet italijanske zaštite, u čemu se malo razlikuje od Grčke, gde su takođe Italijani spašavali Jevreje, ali su ovde oni i u slučaju Srba uložili mnogo energije pri spašavanju. Ja sam počeo da pišem jednu tezu o tome, a onda se pojavio problem da nije postojalo uvodno štivo za pitanje proučavanja holokausta u Jugoslaviji, pa se praktično to prvo poglavlje, koje je trebalo time da se bavi, pretvorilo u jednu knjigu koja je postala moja magistarska teza iz Jerusalima i zove se “Istoriografija holokausta u Jugoslaviji”. To je bilo veoma zahtevno napisati, jer nije postojalo ništa slično. S druge strane, o holokaustu u Jugoslaviji se pisalo na srpskom, nemačkom, ivritu i na engleskom, ali je sve to trebalo sakupiti i staviti u međusobni odnos i videti šta mi to danas, nakon svega što je napisano, imamo. Moj zadatak je bio da to sakupim na jednom mestu i da ustanovim obrasce proučavanja holokausta u Jugoslaviji, odnosno kako se on razvijao, koliko je bio u skladu sa onim što se zbivalo u Evropi, Izraelu i Sovjetskom Savezu, a u kolikoj su meri određene stvari bile specifične samo za Jugoslaviju.
      Kad smo kod holokausta, vi ste u jednoj izjavi rekli da je zapadni svet faktički nestao i da je njegov suštinski izraz holokaust. Zbog čega?
      Nikakav poseban prorok nisam bio. Mi znamo da su između dva svetska rata nastala velika dela koja su se bavila upravo pitanjem završetka nekog prirodnog toka zapadnog sveta. Naravno, najčuvenije takvo delo je knjiga Osvalda Špendlera – “Propast zapada”, koja je još 1937. godine objavljena od strane Gece Kona, pa je ponovo objavljena tek kasnih osamdesetih. U pitanju je delo od ultimativne važnosti. Drugi svetski rat i namera potpunog uništenja biblijskog naroda, a onda i drugih naroda, kao što smo mi i Romi, zaista jeste označio jedan preokret u istoriji zapadnog sveta. Iz tog razumevanja su nastale još neke dublje knjige ili umetnička dela koja su se bavila osećanjem da je taj opšti pokolj i namera potpunog istrebljenja nekih naroda označio unutrašnji kraj zapadnog sveta kakvog smo ga mi poznavali. Govorim, na primer, o knjizi Eliezera Berkovića – “Vera posle holokausta” ili o celokupnom radu grupe Joy Division, koji je zasnovan na dubokoj traumi koju je na zapadni svet ostavio Drugi svetski rat i sam holokaust. Retko ko obraća pažnju na to da je jedna od najznačajnijih i najvažnijih pesama Sex Pistols-a, očeva panka, bila – “Belsen Was a Gas”. Belsen je jedan od logora uništenja i on je ostavio toliko dubok trag na ljude, koji su opet sami ostavili najdublji trag na zapadnoevropsku i američku kulturu 20. veka. Na Joy Divison je veliki trag ostavio pisac Јehiel De Nur, autor dela “Kuća od lutaka”, iz koje su Joy Division uzeli ime. Imajući u vidu takva dela i njihov uticaj na važne ličnosti, to pokazuje da je duša zapadnog sveta umrla u Drugom svetskom ratu.
      A šta je sa našim narodom? Jesmo li mi do kraja shvatili šta nam se dogodilo u Drugom svetskom ratu?
      Nesumnjivo je da smo mi to duboko shvatili intuitivno, ali da nam tek predstoji da to prevedemo u umetnost, izraz i politiku. Ne zaboravimo da se sva politika Izraela od 1948. do danas svodi samo na dve reči: “Nikad ponovo”. Činjenica da su oni svoju državu, između ostalog, stvorili da im se ne bi ponovio Drugi svetski rat, govori mnogo. S druge strane, ne zaboravimo da je ideologija pod kojom je živeo srpski narod posle 1945. godine bila ideologija obnovljene i socijalističke Jugoslavije i pitanje je koliko je narod mogao da uobliči tu svest u tom periodu. Ipak je Jugoslavija jednim delom bila i “Vaviolonska kula”, pa promišljanje o sudbini jednog naroda nije moglo da se desi u trenutku dok on gradi tu kulu. Da ponovim reči našeg najvećeg stručnjaka za Jasenovac, Jovana Mirkovića: “Niko ne može reći da je Jasenovac u bivšoj Jugoslaviji bio tabu tema, preko milion ljudi je prošlo kroz spomen područje Jasenovac. Međutim, kad je u pitanju Jasenovac, definitivno je postojao tabu pristup”. Žrtve Jasenovca su u tom pristupu bili antifašisti, a zločinci su bili fašisti – apstraktni zločinci i žrtve.
      U diskursu o Jasenovcu se izbegavala činjenica da su Srbi tu stradali, ne zato što su bili antifašisti, iako jedan deo jeste, kao što je jedan deo Hrvata stradao u Jasenovcu baš zato što su bili antifašisti. Takođe je iz tog razloga stradao je i jedan deo muslimana, kao što je, na primer, Zijo Dizdarević, kome je Branko Ćopić u svojoj zbirci pripovedaka “Bašta sljezove boje” napisao težak predgovor, što je bio jedini put da on u svom delu spominje Jasenovac. Samo tad je to učinio, na kraju svog života, odnosno svog dela. Većina ubijenih u Jasenovcu su nastradali samo zbog svoje nacionalne i verske pripadnosti, odnosno identiteta. Bili oni Srbi, koji čine većinu žrtava, Jevreji ili Romi. Ostali su ubijani kao politički nepoželjni ljudi. I tek kad su slovenački sveštenici ubijeni u Jasenovcu, Stepinac piše da je Jasenovac sramota hrvatskog naroda, što znači da je veoma dobro znao šta se u njemu zbiva. Takođe, ne smemo zaboraviti da on i posle Gline piše vlastima NDH, protestujući protiv onog što se tamo dogodilo. Naravno, koliko jedan interni protest je mogao da ima težine, to je druga stvar. Dakle, suština zločina u Jasenovcu je da je pokušano potpuno istrebljenje srpskog naroda, Jevreja i Roma sa teritorije NDH. To se na svaki način pokušavalo svesti na fašistički – antifašistički odnos. Naravno, postoji i nemački element gde je Jasenovac bio samo deo mreže terora u Evropi kojom vlada Treći Rajh. To, nažalost, u poslednje vreme često zaboravljamo, kao što pravimo grešku izdvajajući Jugoslaviju iz Drugog svetskog rata, zaboravljajući ko je prvi zločinac. Prvi zločinac je nacistička Nemačka, a tek onda oni koji su uz nju vodili rat i istrebljenje.
      Kako u tom smislu komentarišete bujanje neofašističkih organizacija, kako u Srbiji, tako i u Hrvatskoj, a koje propagiraju tu ideologiju?
      Svim tim, uslovno rečeno, neonacističkim organizacijama je rukovodio zapadni svet posle pada Sovjetskog Saveza, s namerom da podstakne nacionalne pokrete u zemljama bivšeg “Varšavskog pakta” i kako bi ih, na taj način, privukao sebi i na svaki način udaljio od Rusije. Isto tako je bilo na području bivše Jugoslavije, gde su te radikalne desničarske organizacije služile za militarizaciju određenih nacija ili delova nacija kako bi se podstakao rat.
      Vladika pakračko-slavonski Jovan Ćulibrk Foto: Goran Srdanov/Nova.rs Nedeljnik “Vreme” vas je 2012. godine proglasio za ličnost godine zbog angažmana na Kosovu i Metohiji. Sećate li se šta je bilo obrazloženje kolegijuma tog lista kad vam je dodelio to priznanje?
      Uglavnom se odnoslilo na to da je u datim uslovima Pećka patrijaršija postala mesto susreta, mesto očuvanja i kulturnog predanja, te da je postala veoma aktivan duhovni i kulturni centar. “Vreme” je htelo malo da izvede tu nagradu iz političke sfere, bar iz direktne političke sfere, jer ne možete Metohiju izvući danas iz politike. Oni su smatrali da je takav način rada na Kosovu i Metohiji budućnost. Ja sam na Metohiju došao krajem juna 1999. godine, nakon izlaska vojske i policije i dolaska KFOR-a, odnosno nakon uspotavljanja jednih potpuno novih uslova i pakla koji je nastao na Kosovu i Metohiji po završetku bombardovanja. Tu sam bio do 27. avgusta, ali sam i posle, gde god bio, po blagoslovu patrijarha Pavla i mitropolita Amfilohija, redovno dolazio u Pećku patrijaršiju, trudivši se posebno da održim kontakt sa međunarodnim institucijama, kao što je KFOR. I Bog je dao da tu bude najvažnijih rezultata, zato što se za vreme pogroma 2004. godine u Peći zadesila italijanska padobranska brigada “Folgore”, kojom je tada komandovao general Marko Bertolini, dok je pukom koji je bio u Peći komadovao Rozario Kastelano. Oni su u ključnom momentu zaštitili Pećku patrijaršiju i Dečane. Moram reći da su ti ljudi meni i dan danas veliki prijatelji i dugujemo im beskrajnu zahvalnost. SPC je ordenom Svetog Save nagradila padobransku brigadu “Fologore”, što je bio pravi potez, nakon kojeg su Italija i njena vojska ozbiljnije uvideli značaj Pećke patrijaršije i Dečana i uopšte srpskih svetinja na Kosovu i Metohiji. Svakako, Italijane je najviše zanimalo ono što je bilo u zoni njihove odgovornosti – Peć, Dečani, Gorioč, koji je doduše tada bio u španskoj zoni. Takođe, Špancima moramo biti beskrajno zahvalni, jer od trenutka kad su se oni pojavili na Metohiji, u njihovoj zoni nikome nije falila ni “dlaka s glave”. Naravno, situacija je uvek lakša kad su italijanski generali na čelu KFOR-a, jer oni zaista razumeju situaciju bolje nego ostali i više se trude da svetinje i narod budu zaštićeni. Doslovno sam iz godine u godinu neprekidno bio na Kosovu i Metohiji, čak i u periodu kad sam živeo u Jerusalimu, a onda se to završilo tako što sam 2011. izabran za vikarnog episkopa patrijarha sa sedištem u Pećkoj patrijaršiji, pa sam tu kao episkop proveo naredne dve godine.
      Vladika pakračko-slavonski Jovan Ćulibrk Foto: Goran Srdanov/Nova.rs Sad ste episkop na području koje je takođe veoma stradalo u ratovima. Je l’ uporediv vaš prethodni rad sa mestom na kojem se sada nalazite?
      Uporediv je samo sa dubokim doživljajem onog mesta na kojem sam episkop. Sve drugo je različito, ali to su dva krila našeg identiteta. Bivati episkop u Jasenovcu je zadatak koji prevazilazi čak i jedan narod i postaje svečovečanski. Ne zaboravite da su već dva predsednika Izraela bila u Jasenovcu i da je ovde bio i carigradski patrijarh – drugi čovek hrišćanstva. Svi su oni duboko doživeli ono što su videli u Jasenovcu i osetili nekim dubljim bićem ono što čuva jasenovačka svetinja. Stoga, mogu da kažem da su navjiše po svetosti Kosovo i Metohija uporedivi sa Jasenovcem.
      https://nova.rs/vesti/drustvo/zivotna-prica-episkopa-jovana-od-rokera-do-cuvara-jasenovca/
    • Од Danijela,
      Foto: EPA-EFE/BIEL ALINO Dr Miloš Babić, neurobiolog i molekularni biolog iz San Dijega, napisao je tekst koji nam veoma detaljno objašnjava imunitet na koronavirus, kao i način na koji funkcionišu vakcine - ali pre svega ruši brojne teorije zavere koje prate pandemiju. Njegova predviđanja bude nadu.
      Dr Babić je precizno, pozivajući se na objavljena načuna istraživanja, pojasnio zašto ne treba previše da strahujemo od reinfekcija, zašto će vakcine delovati i na mutacije koronavirusa, kao i zašto su neke zemlje bolje savladale pandemiju od drugih.
      Takođe daje savete šta da radimo dok ne stigne vakcina, ali i zašto ne treba da verujemo pseudonaučnim stručnjacima koji lek protiv kovida 19 povezuju sa čipovanjem i velikom svetskom zaverom.
      Njegov tekst prenosimo u celosti.
      Imunitet je trajan u većini slučajeva
      Kao što većina ljudi zna, slučajevi reinfekcije su proizveli strah da ovaj novi koronavirus ne proizvodi dugotrajnu otpornost. Takođe, neki ljudi “vuku” infekciju dugo vremena, što takođe nije dobar znak. Kod mnogo ljudi ove vesti su proizvele fatalizam – eto, nema nam spasa, moraćemo svi da preležimo ovaj virus na kraju. Što bi bila ogromna zdravstvena katastrofa (smrti na stranu, dugoročne posledice kod preživelih bi nas gazile decenijama).
      Na sreću, naučni podaci ne podržavaju ove strahove. Više objavljenih studija je primetilo da je imuni odgovor na samu bolest visoko varijabilan, i da neki ljudi imaju vrlo slabe imune odgovore. Tako da nije iznenađujuće što ima slučajeva u kojima ljudi brzo izgube i imunitet. Ali kako stvari stoje kod većine?
      Jedna studija je merila pet različitih aspekata imuniteta (IgA antitela, IgG antitela, memorijske B-ćelije koje prepoznaju kritični “RBD” deo “šiljka” virusa; i T-ćelije dve različite vrste, CD4+ i CD8+, koje prepoznaju specifično baš ovaj virus). Među prethodno obolelim ljudima, pet meseci nakon infekcije, 96% je imalo više nego dovoljan imunitet u tri različite grupe istovremeno. Što je posebno važno, nivoi memorijskih B-ćelija, koje omogućavaju imunom sistemu da brzo reaguje na ponovnu infekciju, su se povećali tokom tri do pet meseci nakon infekcije.
      Foto: EPA-EFE/Jesus Diges Pomen T-ćelija je bitan ovde, jer dotične imaju posebno snažan uticaj na dužinu i težinu bolesti kod ovog virusa. Za ljude koji nisu imunolozi, naš imuni sistem ima više grana. Jednu od njih čine B-ćelije, koje proizvode antitela, proteine koji se vezuju za virus, ometaju ga u radu, i omogućavaju organizmu da prepozna i direktno uništi virusne čestice. Druga grana su T-ćelije, koje prepoznaju kada virus već inficira neku od drugih ćelija u telu – i koje tu zaraženu ćeliju onda unište. Ovo je uprošćenje; imuni sistem je vrlo komplikovan, i ne može se objasniti u jednom paragrafu; ali ovo vam daje generalnu ideju.
      Jedan uzrok zabrinutosti povodom imuniteta je što nivoi antitela kod nekih bolesnika vrlo brzo opadaju nakon oporavka. Međutim, u preko 40% takvih slučajeva, nađene su T-ćelije koje specifično prepoznaju virus, i koje su slične po tipu memorijskim B-ćelija (trebalo bi da traju dugo vremena, možda doživotno). Ista studija je takođe analizirala uzorke krvi koje su ljudi dali pre nego što je virus nastao. Oko 28% je imalo T-ćelije koje su ciljale druge koronaviruse, ali koje su takođe usput delimično bile efikasne protiv novog SARS-CoV-2 virusa. Ovo objašnjava zašto je jedan deo populacije naizgled vrlo otporan prema infekciji.
      Zatim, iz Arizone imamo još jednu studiju (jedan od autora je naš čuveni imunolog Janko Nikolić-Žugić), koja daje dodatan kontekst. Naime, mnogi serološki testovi mere količinu antitela protiv svih virusnih proteina ukupno. Ta ukupna količina onda opada brzo u toku par meseci nakon bolesti. Međutim, ova studija je urađena mnogo preciznije i pažljivije, koristeći više različitih metoda, i prateći ljude mesecima nakon ozdravljenja. Ona pokazuje da ona najbitnija “neutralizujuća antitela” ostaju stabilna minimalno mesecima nakon oporavka. Ovo su antitela koja se vezuju za virus na način ili mesto koje zatim sprečava virus da uspešno inficira ljudske ćelije.
      Ono što opada su antitela protiv takozvanog N proteina. Autori studije ističu da su ova anti-N antitela u stvari veoma unakrsno reaktivna protiv raznih koronavirusa. Moguće je da ona predstavljaju pokušaj imunog sistema da izvuče “najbližu stvar” novom virusu iz sećanja na prethodne infekcije drugim koronavirusima, i da to baci protiv napadača. Onda nakon oporavka, ta antitela takođe brzo nestaju – što testovima koji mere sve ukupno izgleda kao ukupan pad nivoa. A u stvari, ona važna neutrališuća antitela ostaju stabilna.
      Nije posebno verovatno da će mutacije imati uticaja na efikasnost vakcina
      Koronavirusi nisu kao grip, i ne mogu da prosto “rearanžiraju” svoje genome. U suprotnom, četiri ljudska koronavirusa koji su već decenijama u opticaju bi imali različite efekte od godine do godine. Ali koronavirusi svakako mogu da mutiraju, uključujući tu i nove mutacije unutar “šiljka” koji je glavna meta za neutralizujuća antitela.
      U stvari, prva tri dokumentovana slučaja reinfekcije su ovde napravila veliku uzbunu. Sva tri čoveka su bili inficirani, oporavili se, i onda su se ponovo inficirali – ali u vrlo različitim regionima (jedan u Hong Kongu, drugi u Ekvadoru, treći u Belgiji). Sva tri su imala različite sojeve virusa tokom prve infekcije, pa onda opet različite tokom reinfekcije. Ali su svi imali jednu zajedničku tačku: soj koji je izazvao reinfekciju je nosio jednu specifičnu mutaciju u “šiljku,” takozvanu D614G.
      No, imamo dobrih vesti i na tom frontu. Antitela koja proizvode vakcine su se pokazala kao dovoljno jaka i raznovrsna da mogu da prepoznaju i neutrališu kako i nemutirani “šiljak,” tako i D614G mutant . Takođe, u toku ove godine smo skupili dosta informacija po pitanju brzine evolucije i mutacija kod ovog novog virusa, i vidimo da dotični mutira dosta sporo (bar na skali koja važi za viruse). Niko ne može da zna da virus NEĆE mutirati u neki oblik koji može da zaobiđe vakcinu; ali svi podaci koje trenutno imamo ukazuju da je tako nešto malo verovatno.
      Foto: EPA-EFE/IAN LANGSDON Šta možemo očekivati od vakcina?
      Moj lični savet za praktično sve je da vakcinu treba primiti, osim ako vam vaš doktor ne savetuje da je preskočite iz nekog za vas specifičnog razloga (recimo, ako imate urođene probleme sa mitohondrijama).
      Dve vakcine su trenutno u procesu potvrde (Pfizer/BioNTech, i Moderna), i obe imaju slične mere efikasnosti i sigurnosti. Pfizer ima velike već proizvedene zalihe vakcine (prihvatili su veliki rizik da im sve to propadne), ali ima problem da to dostavi jer vakcina zahteva transport na -70°C. Iz tog razloga, verujem da će malo dotične stići do nas. Moderna će morati tek da počne da zaista proizvodi, plus je njihova vakcina skupa, tako da će verovatno proći dosta vremena pre nego što to stigne u naše vode.
      Treća vakcina (AstraZeneca/Oxford) bi trebalo da uskoro izađe sa podacima, i ona je najverovatniji kandidat za prvu Evropsku vakcinu koja bi mogla stići do nas. Kineske SinoVac vakcine su takođe na vidiku, ali njihova efikasnost još nije jasna, kao ni profil nuzefekata; ali podaci se očekuju uskoro.
      Foto: EPA-EFE/DAN HIMBRECHTS Ruska Sputnik vakcina je nešto što mora da prođe još mnogo provera. Iako je navodno “potvrđena” u Avgustu, to istraživanje je rađeno na samo sedamdesetak ljudi; uporedite to sa više od 60 hiljada ljudi u testiranju ukupno za one dve pomenute na početku ovog paragrafa. Svaki čitalac ovog teksta može da odluči sam za sebe, ali ja trenutno ne mogu da preporučim Sputnik, sa čisto naučne tačke gledišta.
      Koja god vakcina da bude prva, za očekivati je da će prvi primaoci biti ljudi u medicini koji su izloženi virusu, i zatim osetljive populacije (stari, imunokompromitovani, itd.). Zatim će se ići odatle u ostatak populacije. Ali ovo zavisi od proizvodnje i tačke u kojoj cela stvar dođe do nas.
      Takođe, svi treba da se pripremimo za još više urlanja na društvenim mrežama, i na mesece dodatnih karantina. Normala se vraća tek kada broj vakcinisanih plus broj onih koji su preležali i stekli trajni imunitet dođe do cifre od oko 80%. Što manje vakcinacije, to se duže čeka da se ovaj broj postigne kroz infekcije.
      Problem je statistika i nerazumevanje iste. Ako vi, čitalac ovog teksta, pošaljete jedan e-mail deset miliona ljudi, desetine primalaca te vaše poruke će umreti sutradan. Stotine će se razboleti i umreti tokom sledećih par nedelja. Hiljade će se razboleti i pomreti od raznih bolesti tokom mesec ili dva nakon vaše poruke. Ovo uključuje i decu, mlade, i prethodno zdrave ljude. Ovo je prosto statistika: ako uradite BILO ŠTA sa deset miliona ljudi, desiće se isto, jer u tolikom broju ima onih koji su bolesni a ne znaju, ili koji će se prosto slučajno uskoro razboleti, bez obzira šta bilo ko radio. Niko normalan ne bi rekao da su ti ljudi pomrli ZATO što ste im vi poslali e-mail.
      Ali upravo takva “logika” vlada kada su vakcine u pitanju. Svaka koincidentalna bolest ili smrt se razglasi kao dokaz opasnosti. Podaci se iskrivljavaju ili prosto izmišljaju. Priče tipa “brat od sestre mog zeta je primio vakcinu i onda je pao i umro dva dana kasnije” su već na sve strane.
      Na to dodajte priče o Bilu Gejtsu (koji sa vakcinama nema ama baš nikakve veze), “tečnim čipovima” (koji ne postoje, to je kao da pričate o vampirima u vakcini), lečenju hidroksihlorokvinom (koji nema nikakvog efekta protiv virusa), i spiskovima užasnih sastojaka koji se navodno dodaju u te bočice (potpuno izmišljenih od strane nekog paranoika na Jutjubu koji o vakcinama i medicini zna manje nego prosečan srednjoškolac) – i masa naroda će da odbije da primi vakcinu. Što kao što rekoh iznad, znači da će duže morati da se čeka imunitet krda i povratak u normalu.
      Foto:EPA-EFE/Andrea Fasani Mi koji radimo u medicini i nauci ćemo pokušati da se protiv ovoga borimo koliko možemo. Od vas drugih se nadamo da ćete nam pomoći.
      Šta treba da radimo dok čekamo da vakcina dođe?
      Jedna od najpredvidljivijih priča u toku ove pandemije se bavi brodovima za krstarenja. Ovi brodovi su čak i u normalnim periodima jako osetljivi na viruse; svake godine se desi da negde neki mora da se hitno vraća u luku, zato što je na brodu izbila nekakva epidemija. Gusto napakovani ljudi u prostorijama koje dele ventilaciju i koje moraju da budu zatvorene kada je napolju vetar i kiša – pa, to je savršeno za širenje raznih virusa.
      Otud, niko se nije iznenadio kada su ovi brodovi odmah na početku epidemije postali centri zaraze. Zbog lakog prenosa, velika većina putnika i posade je dobila virus, i većina je imala dosta tešku bolest, u proseku težu nego na kopnu. Samo oko 20% zaraženih ljudi nije imalo simptome.
      Cela industrija je naravno hitno zatvorena, i države su ušle u karantin. Ali onda je neko u Americi imao briljantnu ideju: okej, zaravnili smo krivu, i sada možemo da uz mere bezbednosti opet počnemo sa krstarenjima. Ovo je i urađeno, protiv svih saveta svih epidemiologa, i završilo se u roku od nekoliko dana kada su na ovim brodovima odmah izbile ponovo epidemije. Opet je bila zaražena velika većina svih putnika. Ali ovaj put, čitavih 80% zaraženih ljudi je imalo samo blagu ili čak asimptomatičnu bolest.
      Foto: EPA-EFE/LUCA ZENNARO Razlog za ovo su maske. Maska ne zaustavlja virus. Ali maska zaustavlja velike kapljice iz usta, koje nose veliki broj virusnih čestica. Takođe, maske smanjuju brzinu vazduha koji izlazi iz pluća, i time i domet “virusnog oblaka” koji okružuje zaražene osobe. Ovo ukupno znači da ljudi koji budu izloženi zarazi dobiju manji inokulum, tj. manji broj virusnih čestica im uđe u telo.
      Mada čak i jedan virus može teorijski da izazove bolest, u proseku važi pravilo da više virusnih čestica znači teže oboljenje. Kada virusa ima više, oni zaraze više ćelija istovremeno, i onda proizvedu više virusa druge generacije koji se onda brzo šire kroz organizam. Naš imuni sistem u toj situaciji nema vremena da se pripremi da i počne da se zahuktava prema napadaču. Ali ako je broj virusnih čestica mali, imuni sistem ima više vremena da proizvede odgovor na napad pre nego što se virus široko proširi kroz telo. Otud, manje virusnih čestica – u proseku lakša bolest.
      Tako da je odgovor: nosite maske. Insistirajte da drugi nose maske. Nemojte ići na okupljanja gde se nalazi veliki broj ljudi. Naši medicinari su pred tačkom sloma; nemojte im nabacivati još posla, i pritom rizikovati svoj i tuđi život. Držite distancu, perite ruke. Treba nam samo još malo strpljenja.
      Okej, Miloše, strpljenje. Ali koga ja treba da krivim za ovo. Ko je sve ovo napravio?
      Rećiću nešto što će biti nepopularno kod mnogih mojih kolega: ja zaista razumem ljude koji misle da je sve ovo izmišljeno ili nekakva zavera. Oni gledaju oko sebe i vide silu izgubljenih poslova, ekonomsku krizu, mere koje se uvode pa prekidaju bez razumljive logike. Pošto je virus kod nas još uvek relativno redak, mnogi ljudi ne znaju nikoga ko je zaražen ili imao ozbiljnu bolest, pa im sve to izgleda prenaduvano. Iz te perspektive, sasvim razumno je razmišljati ko tu profitira, pa onda pokušavati da se razluči ko je tu možda sve to nekako isplanirao ili uradio. Gledajući situaciju u Americi, većini Evrope, kamoli u našim krajevima – zaista izgleda kao da su ludaci izveli revoluciju i preuzeli ludnicu. A onda se na to ubace profiteri i lešinari sa Jutjuba i sličnih sajtova, i počne haos.
      Ali kao što je često u životu slučaj, istina je mnogo… pa, manje impresivna, tužnija. I u njoj ima manje zavera i legendarnog zla, a mnogo više proste nesigurnosti i nesposobnosti.
      Ovaj virus NIJE bio nikakvo iznenađenje. Mi smo imali dva nova smrtonosna koronavirusa koji su se pojavili u toku zadnjih 20 godina. Bila je epidemija SARS-1 virusa, vrlo srodnog ovom sada, koji je izbio 2003-će, i bio još zarazniji i DALEKO smrtonosniji. Ali je zaustavljen brzom reakcijom, karantinima, i teškim merama koje su uvedene u Kini, Hong Kongu, i Kanadi.
      Zatim smo imali virus po imenu MERS, takođe koronavirus, koji je sa kamila prešao na ljude u nekoliko Arapskih država. Dotični ima 35% smrtnost, i za sada je pod kontrolom samo zato što se slabo prenosi od čoveka do čoveka.

      A nisu tu u pitanju ni samo koronavirusi. Bile su dve velike epidemije Ebole u tom periodu, koje su zaustavljene herojskim radom virologa i lekara u Africi. Imali smo skok Zika virusa u novu populaciju, sa jezivim posledicama na žene koje su imale nesreću da budu trudne u tom trenutku. Imali smo nervozne virologe koji su nas upozoravali da se doseg čikungunja i denge virusa povećava. Imali smo masu upozorenja.
      Povrh toga, tu su i promene u strukturi sveta. U prošlim vekovima, novi virusi i bolesti bi izazvali lokalne epidemije, koje bi opustošile neki grad ili neku malu oblast, i onda nestale kada se tamo lokalno stvori imunitet. Danas, novi virus može da obleti oko sveta od aerodroma do aerodroma u roku od par dana. Takođe, danas ljudi uništavaju sve veći i veći deo preostale divljine, i dolaze sve više u direktan kontakt sa preostalim divljim životinjama – što povećava šansu da se neki od njihovih virusa prenese na nas.
      ZNALO SE da će pre ili kasnije neki virus skočiti na ljude, oteti se kontroli, i početi da žari i pali. Potpuno očekivana stvar, upozoravana, ali u mnogim državama je slabo ko slušao.
      Mi nismo uradili ništa u odgovor na ovo upozorenje. Nama se može i donekle oprostiti – Balkan, siromašne države, malo resursa, malo naučnih kapaciteta. Ali za ostatak Evrope, i za Ameriku, to je već teže progutati. Ni oni se nisu dobro spremili, i dobili su sada ovu situaciju u kojoj se svi nalazimo.
      Ali znate ko nije u istoj rupi? Kina. Tajvan. Vjetnam. Japan. Južna Koreja. Novi Zeland. Australija. Kako to? Možemo da smišljamo objašnjenja za Tajvan i Novi Zeland (ostrvo, lako kontrolisati granice), ili za Južnu Koreju (veliko ali vrlo koncentrisano i organizovano stanovništvo). Ali Vijetnam? Ili Kina? Država sa milijardu i po ljudi, gušće naseljena nego bilo koje mesto u Evropi, plus mesto sa koga je počeo virus? Kako su oni to doveli u kontrolu? Nekim tajnim vakcinacijama?
      Ne. Oni su reagovali kada su videli SARS-1 i MERS, i spremili su se. Napravili su snažnu državnu epidemiološku infrastrukturu, koja je odmah čim je virus prepoznat kao opasnost skočila u dejstvo.
      Prvo su uveli masivno zatvaranje i karantine. Zatvaranje granica, svog javnog saobraćaja (i lokalno i državno), zatvaranje aerodroma. Ali umesto da to rade samo dok je politički zgodno, oni su to radili sve do tačke na kojoj su njihovi epidemiolozi mogli da podnesu broj novih slučajeva.
      U mestima sa najvećom zarazom, zatvaranje je trajalo punih 76 dana. Država je prihvatila ekonomsku štetu, i dala pomoć ljudima i kompanijama eda bi iste preživele taj početni period. Preko četrnaest hiljada novih zdravstvenih kontrolnih mesta je otvoreno da bi se garantovala kontrola nad kretanjem i zdravstvenom slikom ljudi, sa teškim kaznama za prekršioce karantina. U roku od nekoliko dana, uspostavljen je sistem za praćenje kontakata, i sistem za testiranje koji je u roku od dve nedelje testirao DEVET MILIONA ljudi.
      Foto: Profimedia.rs Zatim, umesto da se žure da se “vraćaju u normalu” i “spašavaju ekonomiju,” nastavili su da guraju krivu do nule. Ništa “zaravnjavanje,” već nula. Praćenje kontakata bez izvinjenja, sa kaznama za ljude koji lažu sa kime su se sreli i gde su bili. Dalje testiranja na masivnom nivou: hiljade i desetine hiljada testova oko svake tačke na kojoj se virus vidi, obavezni karantini za izložene. Plus, masivna produkcija maski, rukavica, i drugih potrepština, i čvrsta pravila o njihovom korišćenju na nacionalnom nivou.
      Ispostavilo se da je ovo bolje i za ekonomiju. Umesto da se mesecima država polako guši, tu su dva meseca teškog života nakon čega… pa, virusa efektivno više nema.
      Sve je to moglo da se uradi i u Evropi i Americi sigurno. A mnogo toga je moglo i kod nas mnogo bolje da se uradi, bez obzira na siromaštvo. Ali nije urađeno bolje, i sada smo tu gde smo. I sad čekamo da imunitet dođe do 80% i da se prenos uspori do tačke na kojoj možemo da se vratimo u normalu bez da to zatrpa bolnice.
      Ali ovde ima jedna važna lekcija: šta ćemo uraditi u budućnosti? Da li ćemo se spremiti, ili ćemo da se svađamo oko teorija zavere? Jer ako ne naučimo lekciju, i ako ne shvatimo da su epidemije nešto što možemo da očekujemo opet u budućnosti, prirodno, bez da ih prave neki milijarderi ili nekakve mračne sile… pa, za pet, deset, ili petnaest godina, igraćemo isti ovaj ples ponovo.
       
      Tekst naučnika koji ruši sve zavere o koroni - i daje nadu
      NOVA.RS Dr Miloš Babić, neurobiolog i molekularni biolog iz San Dijega, napisao je tekst koji nam veoma detaljno objašnjava imunitet na koronavirus, kao i način na koji funkcionišu vakcine - ali pre svega...  
×
×
  • Креирај ново...