Jump to content
  1. Џуманџи

    Џуманџи

  • Сличан садржај

    • Од александар живаљев,
      Душан Илић: Светодмитарска лента
      BY СТАЊЕ СТВАРИ on 8. НОВЕМБРА 2019. • 
      Нека Запад слави примирје, а нама нека је срећна победа у Великом рату! 
      Душан Илић (Фото: Лична архива)
      Када говоримо о 9. мају, Дану победе на нацизмом и фашизмом, многима ће прва асоцијација на овај догађај бити величанствена победа руског народа (у униформама Црвене армије) над германским завојевачем. Вероватно, једна од највећих победа руског православног народа све више се последњих година прославља ношењем двобојне ленте. Она је широј јавности много познатија као Георгијевска лента. Установљена је још у време царице Катарине Велике, 1769. године, као део Ордена Светог Ђорђа, те је у његову част и понела име. Од настанка па до данашњих дана она је била двобојна. У почетку црно-жута (боје које су сматране царским и ромејским), да би у совјетско време постала црно-наранџаста. Чак ни антиправославна бољшевичка власт није успела да истисне сећање на Георгијевске боје, те је ово једини симбол из царских времена који је преживео комунисте. Једина модификација је учињена у том погледу што је жута боја појачана, те је тако прерасла у наранџасту.
      Иако је формално у Русији још пре готово три деценије комунизам пао, а стара руска знамења поново враћена у употребу, било је потребно наћи заједничку тачку пресека свих великих руских победа, како оних из царске епохе, тако и оних из Другог светског рата. Као најпогоднији симбол свих руских победа, Георгијевска лента се природно наметнула, па је тако од 2005. године она део – како државне, тако и народне – прославе свих важнијих догађаја руске историје. С друге стране, у – од бољшевика измишљеним – постсовјетским републикама, које се према бројном руском живљу понашају слично као и Хитлерова Немачка, овај симбол представља мимикрију сећања на руску прошлост, па је тако она својеврсна замена за руску заставу и друге симболе. Симптоматичан је и пример дресова ФК Шахтјора из Доњецка који управо преко Георгијевских боја показује приврженост руском свету.
      Георгијевска лента или трака светог Ђорђа
      Поставља се сада питање, да ли ми Срби имамо неки сличан симбол којим бисмо обележили неку велику победу или сећање на наше славне претке погинуле у свим ратовима? Подлога за тако нешто постоји. Наиме, пре извесног времена Влада Србије је донела одлуку да се у знак сећања на Дан примирја у Првом светском рату уведе као симбол Наталијина рамонда, цвет са Кајмакчалана, који виси окачен на црно-зелену ленту. Ова лента узета је са Албанске споменице, тј. то је трака уз коју је ношена Медаља за спомен на повлачење српске војске преко Албаније. Од обнове српске државности пре два века, ми немамо величанственију победу од оне у Балканским и Првом светском рату. Ово је неспоран део наше војне, али и свеукупне нововековне историје. Стога, не би било згорег, по угледу на Русе, увести као свесрпски симбол победе у Првом светском рату, али и у свим ратовима, Светодмитарску ленту црно-зелене боје. Зашто таквог назива? Прво, зато што Срби од светих ратника највише поштују култове Светог Ђорђа и Светог Димитрија. С обзиром да су Руси већ осмислили Светогеоргијевске боје, ми бисмо могли осмислити Светодмитарске боје. Нарочито из разлога што се празник Светог великомученика Димитрија и обележава почетком новембра, у време ослобођења Србије и краја Првог светског рата. Даље, ово би било везано за наше старе ратничке култове, који су временом добили свој православни смисао. Такође, ово би могао бити један од симбола српског света. Њега би могли користити и они Срби који се данас из разних разлога тако не изјашњавају, али у фрагментима памте и чувају своје српско порекло. Нпр. поједини „Македонци“, Шопи из западне Бугарске, „Румуни“ из Темишварског Баната, „Грци“ са севера Грчке, Горанци, Буњевци, па чак и понеки „Албанци“ из Албаније. Па нпр. када Шопи из Годеча у западној Бугарској славе Видовдан као дан своје општине, они ће моћи као мимикрију свог српског идентитета да користе управо црно-зелене боје.
      Извор: drina.info
      Зашто ове боје? Зелена представља маслинасту боју униформе српског војника из Првог светског рата, док црна симболизује тугу за свим ратницима палим за наше Отачаство. Стога би, ова лента могла представљати и свесрпски војнички симбол, који би могао бити коришћен у обележавању свих важнијих догађаја из наше војне историје, па чак и оне око које смо и данас подељени, из периода Другог светског рата. Могла би бити израђена и Светодмитарска застава, са којом би се много лакше идентификовали они наши грађани који не желе себи да признају да су Срби или они који родољубље повезују са шовинизмом. Они који мисле да је песма „Ко то каже“ националистичка, а плачу уз „Пукни зоро“, моћи ће да оно мало родољубивог што свако од нас носи у себи, искажу кроз један осмишљени српски симбол. Уз ово би било пожељно да и неко мало веће српско спортско друштво (неки Раднички, Младост, Борац итд.) понесе назив Солунац (у част наших предака), као и црно-зелене боје. Ово свакако не би била замена нашој националној тробојци, већ допуна симболике обележавања наше славне прошлости, која би појачала нашу националну свест, али и подстакла неке наше бивше сународнике да се сете ко су им били преци.
      Предлог графичког изгледа Светодмитарске заставе (Аутор: Душан Илић)
      Нека Запад слави примирје, а нама нека је срећна победа у Великом рату!
      Душан Илић, Институт за европске студије
    • Од Ćiriličar,
      Црква и политика Ко га је овластио да предаје Косово Шиптарима?
      Епископ Атанасије Јевтић    четвртак, 07. новембар 2019. Вучићево* „поповање“ против „Небеске Србије“ као маска за урнисање Земаљске Србије
      Господин Александар Вучић је приватизовао и небеску и земаљску Србију, и као сваки неокомунистички мутант прогласио себе за самозваног бога и господара неба и земље, одредитеља и пресудитеља судбине Србије и Српског народа у оба света и оба века, у историји и метаисторији. Признајемо да нисмо, ипак, очекивали да тај скоројевић буде толико примитивно претен­ циозан – мада је свака претенциозност увек примитивна и скоројевићска – да Српском народу у Србији и urbi et orbi изван ње, после познатих осионо­комунистичких и инфернално­демонских претензија да „промени свест Српског народа“ (као да се ради о заморчићима из познате му „шува­ рове“ или „болоњске“, или већ неке сличне „школе“ његових учитеља или ученика, као што је Шешељ, или Премијерка лезбијка, или неке креатуре међу министрима, или из неке друге свезналачке му области „реконструирања“ или „декомпозирања“ свега што није као он и његови узори и модели), или опетованих неприкосновених судова о његовој свенадлежности над земљом и небом Српског народа (памти­ мо, рецимо: „Шта ће нам Небо! тамо нема закона, тамо се ништа не ради“, итд. итсл.).
      Ретко је и оваква, каква је ова титоистичка „и после Тита Тито – Србија“, имала на врху власти таквог дилетанта и примитивца какав је Вучић. Јер да није тако, зар би на Нову годину прво што је имао да каже Србији и Србима било ово што им је својевремено упутио преко „Ве­черњих новости“?
      Као Србин из земље Србије и њен држављанин од рођења, на Земљи и на Небу њеном, који у Небеској Србији треба „не само да умрем и ништа више“, него и да живим, као што и живим и живећу у Њој и за Њу, питам се: ко том Србину, ругачу Јединствене Небоземне Србије, даде власт и право да ми скраћује просторе и границе једине Богодане Земље­-Отаџбине наше, у све четири њене димензије укључујући и ону дубинску и ону безграничну висинску, коју сам од Бога, а не од таквог издајника, добио и наследио у оба и за оба света? Осим ако је он само пуж, а не и орао?
      Ко Те је овластио, г. AV (како се потписује и рекламира полућирилицом­полулатиницом) да из свог снобовског, еврослинавског, несмисленог и безкичменог провинцијализма (да ли само „буго­јанског“?) и пустопразног срљања у Европу – као да Србија није Европа и пре Европе: „Исток на Западу и Запад на Истоку“? (осим ако му је Еуропа само уски северозападни полумесец, а не широкоока Εὐρώπη од Урала до Гибралтра) – издајеш и предајеш или продајеш Српско Небоземно Косово и Метохију? Има ли Александар Вучић деце, и има ли их Србија – јуче, данас, сутра? И хоће ли их имати довека – у времену и историји и есхатону метаисторије?
      Кад сам у Конгресу несрећне, некада демократске републике, а данас окупаторске USA империје, сведочио не тако давне (1990.г.), заједно са тада Епископом а потом Патријархом Свјат­јејшим Павлом, о Српском Косову и Метохији, питао сам већ тада протежиране од те тиранске „тоталдемо/но/кратске“ империје, горе неголи некада огрезле у крви невиних Хришћана Римске империје, Шиптаре, присутне тамо г. Ругову и гђу Пуљу: Имају ли Срби на Косову и Метохији децу? Или само Ви, придошли с тиранским исламом на ту Свету Земљу Срба Хришћана, заливену сопственом а не туђом крвљу, знојем и сузама, и окићену са 1500 Светих Манастира и Цркава, кад на таквој и толикој мржњи, коју према Српској деци усађујете у свест и срца своје деце, заснивате будућност те деце?
      * Није прошло ни три,четири дана како је Александар Вучић добио Орден од Патријарха Иринеја, и то Крст Светог Саве!, па је одмах пожурио да покаже како се он „бори за Косово“, јер је јавно изјавио: „Нећу да лажем Српски народ: Косово није део Србије!“
       
      Ко га је овластио да предаје Косово Шиптарима? | Црква и политика
      WWW.NSPM.RS Вучићево* „поповање“ против „Небеске Србије“ као маска за урнисање Земаљске Србије Господин Александар Вучић је приватизовао и...  
       
       
    • Од Поуке.орг инфо,
      фото: Курир Спорт/Ања Вукашиновић
      Евролига је позвала учеснике да пред утакмице обележе „Ноћ вештица“, на шта су Црвена звезда и Делије имали жесток одговор.
      Евролига је предложила да се приреди маскирање за „Ноћ вештица“.
      Црвено-бели су, уместо тога, организовали програм посвећен српској традицији у увертири меча. Ту су били трубачи, као и део са духовном и етно музиком.
      А Делије су имале посебан одговор Евролиги…
      Развили су крст преко целе трибине и поручили: „ОВИМ ПОБЕЂУЈ“!
      КРСТ ПРЕКО ЦЕЛЕ ТРИБИНЕ: Делије жестоко одговориле Евролиги на позив да се обележи Ноћ вештица | ИСКРА
      ISKRA.CO Евролига је позвала учеснике да пред утакмице обележе „Ноћ вештица“, на шта су Црвена звезда и Делије...  
    • Од Ромејац,
      Укидање Пећке патријаршије 1766. године један је од најболнијих удараца у нашој историји

      МЕЂУ константама у историји Србије је и чињеница да су велике силе и страни завојевачи, када год су хтели да ослабе политичку снагу народа, нападали Српску цркву. Оваквих удараца и изазова кроз векове било је прегршт, а многи познаваоци црквене историје и светских прилика упозоравају да ништа другачије није ни данас.
      Укидање Пећке патријаршије 1766. илустративан је пример и доказ ове тезе. Јачање српске буржоазије, буђење националне свести и све снажније ослањање на Аустрију, као природног противника Османском царству, били су контекст разлога због кога је турска Порта у садејству са Грцима "фанариотима" формално укинула Српску цркву. Остварење вишевековног сна о слободи током Првог и Другог српског устанка, Црква је дочекала распарчана и без централне структуре, организације и власти.
      Карловачка митрополија, по природи ствари, преузимала је овлашћења, части и традицију укинуте патријаршије. Духовни живот северно од Саве и Дунава неометано се развијао, а овај процес пратила је и снажна просветна делатност и градитељски замах. Карловачки митрополити, као баштиници духовне традиције, додавали су себи и титулу "патријарх српски", истичући тиме и континуитет Српске цркве.
      По укидању Пећке патријаршије, појачано је административно разједињење. Уз Карловачку митрополију, која је најпре имала аутономни статус у Хабзбуршкој монархији - који ће протоком времена прерасти у неформалну аутокефалију, после 1766. године осамосталила се и црква у Црној Гори, иако духовна припадност вековној духовној традицији српског народа никада није била доведена у питање. Сличним путем кретала се и црква у Далмацији.
      Ситуација у Београдском пашалуку, међутим, била је знатно другачија. Црквену власт обављале су грчке владике, које су најчешће доживљаване на исти начин као и турски "цивилни" господари.
      "У оним крајевима нашим, који су остали под турском влашћу, грчке владике су учвршћивале своју власт којом нису могли бити задовољни ни свештенство ни народ. Несигурни у то колико ће дуго остати на својим епархијама, Грци епископи су, стварно, били грамзиви. Да би дошли до новца многи од њих нису бирали средства. За њих је писао Вук Стефановић Караџић, да су "дотле доћерали свештенство, да је тешко наћи попа, који зна добро читати. Они никада не питају зна ли шта онај који хоће да се запопи, него само гледају може ли платити", пише Ђоко Слијепчевић у свом капиталном делу "Историја српске цркве".
      Безброј је примера немара, злоупотреба и непримереног владања грчких архијереја у Србији. Ситуација је била катастрофална - манастири су грцали у сиромаштву, многи су и напуштени, свештеници често нису имали ни основно образовање, а убирање црквеног данка била је најчешће једина брига грчких архијереја.
      "Једна од трагичних последица укидања Пећке патријаршије било је и појачано прелажење на ислам. Насиље грчких владика, мало свештенства, појачан притисак државних власти и насиља локалних паша, учинили су да су многи спас проналазили у промени вере", наводи Слијепчевић.
      Јеванђеље и национална свест, међутим, брижљиво су чувани и ширени у многим областима где су поједини чврсти свештеници личним примером доказивали да је живот по принципима Православне цркве, и поред тешких околности, могућ и пожељан. Они су били верни чувари учења Светог Саве и српских светитеља.
      Историчар Васо Чубриловић наглашава важност резултата деловања Цркве под Турцима. Иако невелики обимом, веома су битни у чувању националне самосвести нашег народа.
      "Мада су калуђери били заостали, неписмени и необразовани, по манастирима се за време Турака сачувало и оно мало писмености, а понешто гајила и књижевност. Иако се у манастирима у ово доба не негује теологија, ипак се у њима уче основе хришћанске науке и црквеног богослужења. У условима у којима се налазила Српска црква до 19. века била је то мала, али важна помоћ. Ма како били заостали, а њихови калуђери неуки, манастири ће, ипак, учинити велику услугу Српској цркви. Преко њих је она одржавала везе с народним масама, учвршћивала хришћанско учење, гајила и ширила књижевност, освежавала традицију државе Немањића, пише Чубриловић.
      Догађаји из 1804. и 1815, буђење националне свести и пут ка државности српског народа, своје упориште су имали и у Цркви. Локални свештеници су преузели на себе обавезу да воде народ ка слободи и самосталности. Уједињење Српске цркве, међутим, био је сложен процес који ће бити заокружен тек пун век касније - после Првог светског рата.
      ПОСЛЕДЊИ СРПСКИ ПАТРИЈАРХ
      ПОСЛЕДЊИ пећки патријарх Србин био је Василије Бркић, Карловчанин (1763-1772). Он је 1765. године, као неверан султану, свргнут са црквеног трона. Касније ће учествовати у покрету Шћепана Малог у Црној Гори. За патријарха у Пећ послат је Грк Калиник (1765-1766). У то доба Цариградски патријарх Самуило радио је свим средствима у Цариграду да прошири власт своје патријаршије на све православне народе на Балкану. Мимо карловачких митрополита, први следећи патријарх Србин биће Димитрије, који ће 1920. године стати на чело обједињене Српске православне цркве.
       
      Преко цркве ломили дух народа | Друштво | Novosti.rs
      WWW.NOVOSTI.RS Укидање Пећке патријаршије 1766. године један је од најболнијих удараца у нашој историји  
    • Од александар живаљев,
      Британски геополитичар: Четири могућа сценарија о Косову и Метохији
          ЛОНДОН -  "У ком правцу ће се развијати дијалог Београда и Приштине може се само спекулисати", каже бивши дипломата на Балкану и истраживач на Геополитичком форуму Кембриџ Тимоти Лес, али помиње "четири могућа сценарија за постизање договора о Косову и Метохији", уз оцену "да је Балкан на ивици још једног реорганизовања које ће означити крај "постјугословенског устројства"".
      Према првом сценарију, могуће је да "Београд и Приштина постигну договор, јер им је у интересу да реше статус Косова, уз дипломатски притисак из Вашингтона".
       
      Илустрација morguefile.com ''Имајући у виду 'црвене линије'' Србије, то значи да би се споразум темељио на идеји - подела у замену за признање'', рекао је Лес, који је иначе сарадник Демостата, на предавању на Универзитету Кембриџ на тему "Нова реорганизација Балкана".
      Уз оцену "да су минималне шансе да ће се то догодити", Лес је навео "да се Албанци и даље оштро противе и да ће нову владу у Приштини чинити политичари који не желе чак ни разговор са Београдом".
      Према његовим речима Немачка на међународном нивоу сада заједно са Француском ради на томе да блокира поделу, док се Москва противи сваком договору којим се смањује зависност Србије од Русије.
      Тиме се, сматра Лес, оставља могућност за други сценарио по којем је идеја поделе поново ''склоњена са стола''.
      ''То значи или пристанак Србије да безусловно призна Косово или да, у крајњој линији, буде очуван статус кво. Проблем са безусловним признањем јесте чињеница да је Србија годинама уназад јасно стављала до знања да неће признати Косово без неке компензације'', каже Леси.
      Он сматра да су минималне шансе да би Србију могли да убеде да прихвати губитак Косова уколико јој се понуди чланство у ЕУ без икаквог одлагања, уз све предности које би то значило.
      ''Не постоји никакав наговештај за то, нарочито имајући у виду да се ЕУ суочава са економском стагнацијом бројним геополитичким ризицима''.
       
      РТВ Он, такође, верује да су мале шансе да се сачува статус кво јер, како каже, ситуација на Косову није статична.
      С друге стране, Американци су, истиче Лес, решени да ''истерају'' Русију са Балкана, а жеља Албанаца да се оконча ''правни вакум'' Косова подстиче их да потраже неко решење за његов статус.
      ''Уколико Србија одбије да призна независно Косово, једина опција је да се тежи уједињењу са признатом Албанијом, а то је решење које би већина косовских Албанаца прихватила'', оценио је Лес који одређену врсту ''регионалног потреса'' види као један од потенцијалних сценарија за статус КиМ.
      Каже да Србија неће прихватити интеграцију северног дела КиМ у албанску националну државу и да би на такву претњу, уверен је Лес, Србија без сумње одговорила припајањем овог подручја.
      ''То би водило војном обрачуну са Албанцима, прогону преосталих Срба из јужног дела КиМ и покушају Албанаца у Прешевској долини да се отцепе од Србије, као и кризи државности у Србији, која би ишла наруку локалним националистима'', оценио је бивши дипломата који сматра да би у том случају Срби у Босни и Херцеговину имали велику шансу да се отцепе и припоје Србији, као компензација за губитак Косова.
      Лес нема сумњу да би уједињена Албанија, такође значила нову геостратешку шансу и за Албанце у Северној Македонији, који би, без сумње, покушали да припоје своју територију овој новој Албанији.
      ''Остаје отворено питање колико би наведени процес био насилан, али историја наговештава да не би био миран'', казао је Лес и додао да би у случају таквог сценарија спољни актери, предвођени САД, били поново принуђени да “реорганизују” овај регион, као што су, навео је, у више наврата то чинили у прошлости.
      Лес скреће пажњу да се, имајући у виду подршку идеји поделе, САД не би противиле уједињењу Косова са Албанијом и Прешевском долином, нити српској анексији северног Косова, уколико то заживи на терену.
      Верује да би Европљанима вероватно лакнуло што су Срби и Албанци коначно пронашли решење за проблем КиМ, док Русија, сматра он, не би имала моћ да то блокира.
      "Нова" "реорганизација" Балкана Лес је изразио уверење да би "реорганизовање" била последица одлуке САД да се боре у тзв. ''новом хладном рату'' на Балкану, и, нарочито, да “истерају” Русију из Србије, као и одустајања САД од дуготрајног противљења измени граница, што би каже, могло представљати изазов за регионални статус кво, укључујући отпор Албанаца, који ће САД морати да “сломе”.
      ''Иако ће предстојећа ''реорганизација” Балкана приближити локалне народе остварењу заједничке жеље о националним државама, неће решити сва питања. Уместо тога, биће дефинисани проблеми који ће се решавати у наредној фази балканске историје, а то укључује и нове реорганизације, које ће, неумитно, уследити'', закључио је Лес.
      ''Ипак, САД ће с подозрењем гледати на даље промене међународних граница, баш као и Европљани. Америка неће желети да се територија босанских Срба уједини са Србијом, јер би то значило снажну платформу за руски утицај на Балкану'', рекао је Лес.
      Каже и да би се САД одупрела било каквим покушајима Албанаца да се отцепе од Северне Македоније, који би, у том случајум најпре морали да дефинишу своју територију, а то би значило ''сложени и крвави рат за отцепљење''.
      Лес је мишљења да ће, уместо тога, САД инсистирати да поменути народи одустану од својих настојања, а заузврат ће им гарантовати самоуправу унутар постојећих држава.
      ''То значи и ублажавање граничних контрола, како би се ојачала прекогранична сарадња између припадника истих народа. Такав принцип важио би и за босанске Хрвате'', тумачи Лес даља могућа геополитичја решења у региону.
      Он , такође, сматра и да ће многа питања на Балкану остати нерешена, укључујући коначни статус Срба у БиХ и Албанаца у Северној Македонији, који ће и даље желети да се уједине у националним државама.
      Истовремено се, указује Лес, поставља питање у вези са статусом Бошњака и Хрвата у деловима БиХ, као и положаја словенског становништва у Северној Македонији, које тежи уједињењу са Бугарском.
      Неизвестан је, каже, и положај бројних малих група у региону, нарочито у Црној Гори, као и однос између регионалних држава и спољних сила.
      ''Имајући у виду да ће САД морати да дају гаранције за нови поредак, биће потребно да Русија “заузда” амерички утицај јачањем свог упоришта међу босанским Србима, а Бошњаци ће се окренути Турској, како би одбранили интегритет своје државе на дуге стазе'', прогноза је Леса.
      Бивши дипломата на Балкану закључује да је овај регион на “ивици” још једног “реорганизовања”, што ће означити крај постјугословенског устројства, после чега би Србија и Албанија прошириле своје границе, а Срби и Хрвати из БиХ, као и Албанци из Северне Македоније добили “дефакто” признање.
      Извор:
      Британски геополитичар: Четири могућа сценарија о Косову и Метохији
      WWW.RTV.RS У ком правцу ће се развијати дијалог Београда и Приштине може се само спекулисати, каже бивши дипломата на...  

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...