Jump to content
  1. obi-wan

    obi-wan

  2. Плаво Небо

    Плаво Небо

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Уобичајено је да се почетком градње сматра дан полагања камена темељца. У случају Храма светог Саве полагање камена темељца имало је дугу и компликовану историју. Први покушај учињен је још 1904. године, у време прославе стогодишњица Карађорђевог устанка.
        Одлука је донета на седници Главног одбора 3. јуна 1904. Одлучено је да се постави камен темељац и на њему усправи крст са дедикацијом о датуму полагања камена. Потом је у октобру решавано о врсти камена темељца и његовој изради. Коначно, одабран је радаљски гранит, посао поверен Н. Лукачеку, а да би се камен могао положити на потребном месту наложено је да се утврде осовине грађевине. Из извештаја о раду за 1904. годину наводи се да је камен темељац требало да буде постављен на празник Св. Стефана (27. децембра), али да се у последњем тренутку појавила нека сметња те није дошао Њ.В. краљ, иако је у очекивању доласка то место са црквене стране освећено, камен темељац спремљен и положен; требало је само да се повеља, по обичају, затвори и освети. Ово ће се, како је рекао митрополит, извршити 27. априла 1905. уз учешће читавог београдског грађанства, корпорација и пријатеља из осталих делова српства.
      Припреме су заиста настављене, па Збор приложника у јануару 1905. одлучује и умољава председника Друштва да се камен темељац и повеља поставе како је предвиђено. На седници од 23. марта одређен је и седмочлани одбор за свечаност полагања камена темељца. Нажалост, у априлу свечаност није одржана, из непознатог разлога, а онда се председник Друштва (митрополит Михаило) упокојио. Последица је била да је 19. децембра 1905. Главни одбор решио да се камен темељац пренесе код цркве и пристојно чува за намењени циљ у сали цркве. Од тада, овај први камен темељац више се не спомиње. Полагање камена темељца обављено је тек 1939. године, четири године по започињању првих радова на градилишту. Свечаност је изведена по програму. Записано је да Београд није запамтио такву грандиозну верско-народну свечаност.
      Она је почела Архијерејском службом у Саборној цркви, коју је служио српски патријарх Гаврило са великим бројем архијереја. По завршетку службе, Литија је кренула из Саборне цркве и ишла главним улицама Београда до отпочетог Храма на Врачару где је пристигла у 12 часова. Овде је велику литију дочекала друга литија из привремене Цркве св. Саве, са целокупним Главним и Надзорним одбором Друштва за подизање Храма св. Саве.
      Дневни листови описали су опширно и подробно величанственост и лепоту ове Литије и непрегледне масе народа које су пуниле тротоаре и споредне улице и побожно у свечаности учествовале. У простору зидовима већ обележеног великог Храма, за освећење темеља – поред архијереја, свештенства, генералитета, представника разних корпорација, певачких друштава који су испунили Храм – присуствовали су на нарочитим трибинама подигнутим поред олтарске апсиде краљевски намесници др Раденко Станковић и др Иво Перовић, председник краљевске Владе Драгиша Цветковић са министрима, председништво Сената и Скупштине, са многим сенаторима и посланицима, и председник Београдске општине са Градским већем. Чланство многих корпорација и друштва, које није могло добити места у Храму, било је распоређено око Храма и у споредним улицама.
      Чин освећења темеља извршио је Његова светост патријарх српски господин Гаврило. При самом чинодејству саслуживали су и руски митрополит Анастасије и бугарски митрополит Павле Старозагорски. У камен темељац положена је повеља на пергаменту исписана словима Мирослављевог јеванђеља: „У ИМЕ СВЕТЕ ТРОИЦЕ, ОТЦА И СИНА И СВЕТОГА ДУХА! За владе благоверенога gосподара Петра II Карађорђевића, краља Југославије и Његовог краљевског намесништва, благословом и чинодејством Његове светости патријарха српског Гаврила и свега Светог архијерејског сабора Српске цркве уз учешће свештенства оба реда, представника државних и општинских власти, изасланика из свих крајева oтаџбине и многобројног народа, освети се дана 27. месеца априла (10 маја) љета Господњег 1939. овај темељ започетог велелепног саборног Храма у славу и спомен првог српског архиепископа, просветитеља и апостола светог Саве. Самопожртвовањем државе, цркве, свештенства и народа, а настојањем „Друштва за подизање Храма св. Саве на Врачару“ под високом заштитом благоверених српских владалаца и под председништвом поглавара Свете Српске цркве, подиже се на месту, где су од непријатеља спаљене мошти светитељеве, овај величанствени и монументални Храм као видни и вечити споменик дубоке захвалности свега српског народа своме највећем препородитељу и угоднику Божијем светитељу Сави Српском.
      Нека неизмерна милост и благодат Божија уздигне и чува у сва будућа времена овај молитвени док, као светлу лучу и снажни духовни ослонац наше свете православне вере и хришћанског морала и нека он буде неисцрпни источник јеванђелских истина, братске љубави и међусобне слоге целом српском народу на славу Божију и за опште добро људи на земљи – АМИН!“
      Ову повељу потписали су Његова светост патријарх српски господин Гаврило, Краљевски намесник др Раденко Станковић, председник Краљевске владе г. Драгиша Цветковић, председник Београдске општине г. Влада Илић, инжењер, професор Универзитета Војислав Зађина и предузимач инжењер Константин Станковић. На свечаности освећења темеља говорили су Његова светост патријарх српски господин Гаврило, председник Краљевске владе Драгиша Цветковић у име првог намесника, Његовог краљевског височанства кнеза Павла, који је државним пословима у то време био у иностранству и тиме спречен да присуствује овој свечаности. Београдска радио станица је преносила читав ток свечаности. Да би ова јединствена црквено-народна, државна и београдска свечаност остала потомству за спомен, а историчарима као верни податак о високој српској верској и националној свести Савиних потомака, Главни одбор се постарао да се филмски сними цела Литија и чин освећења темеља, а од појединих главних момената израде фотографски снимци који се данас чувају у нарочитом албуму у архиви Друштва.
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У московском Донском ставропигијалном мушком манастиру 25. марта 2021. године служен је свечани молебан и литија за борце грчког ослободилачког покрета 1821-1823. године, који су своје последње земаљско уточиште пронашли у древном московском манастиру.

       
      Уз благослов Његове Светости патријарха московског и целе Русије Кирила, богослужење је предводио митрополит волоколамски Иларион, председавајући Одељења за спољне црквене послове Московске патријаршије, коме су саслуживали архиепископ каширски Теогност, председавајући Синодског одељења за манастире и монаштво, настојатељ Донског манастира, и викар Најсветијег патријарха, епископ дмитровски Теотилакт, протојереј Николај Балашов, заменик председавајућег ОСЦП-а, протојереј Игор Јакимчук, секретар ОСЦП-а за међуправославне односе, протојереј Сергиј Звонарјов, секретар ОСЦП-а за иностране послове.
      Служби посвећеној двестагодишњици од почетка грчког ослободилачког покрета присуствовали су гђа Екатерина Насика, изванредни и опуномоћени амбасадор Републике Грчке у Руској Федерацији, грчке дипломате, представници Московског друштва Грка, удружења грчких жена АГАПИ, других грчких јавних организација, грчка дијаспора, бројни филхелени, као и председник одбора Државне думе за јавна удружења и верске организације, С. А. Гаврилов, председник Међупарламентарне скупштине православља и Валериј Пирогов, генерални директор Института руског Атоса.
      На крају свечаног молебана, председавајући ОСЦП-а прочитао је честитке Његове Светости патријарха московског и целе Русије Кирила председнику Републике Грчке поводом двестагодишњице од почетка ослободилачке борбе грчког народа.
      Затим се присутнима обратио изванредни и опуномоћени амбасадор Републике Грчке у Руској Федерацији. Захваливши се свима на присуству, госпођа Екатерина Насика је посебно истакла да је руски хеленизам одиграо важну улогу у припреми, вођењу и успешном исходу грчке револуције.
      Према њеним речима, борба за слободу, након векова османске владавине, базирала се на чврстим темељима: националним – заснованим на језику Византијског царства, верским – на православној вери и политичко-социјалним – на принципима европског просветитељства и демократије.
      „Као представник Грчке, велика ми је част да изразим захвалност Русији и руском народу, јер су Русија и руски народ вековима стварали повољне услове за многе генерације наших сународника, такве да су у прилици да живе у просперитету, а да заузврат својој другој домовини много дају у свим областима – политици, уметности, економији и трговини, образовању и доброчинству. Пре неколико дана у Таганрогу, поново сам се уверила у то какав су историјски траг Грци оставили у Русији и осетила на својој кожи снажно пријатељство које уједињује наша два народа“, посебно је нагласила шефица грчке дипломатске мисије у Москви.
      Затим је митрополит волоколамски Иларион повео литију на место где су сахрањени Грци који почивају у некропољу Донског манастира.
      Узнете су молитве за упокојење ерсекијског митрополита Антима, палеопатрског митрополита Партенија, архимандрита Натанаила и других представника грчког друштва и грчке културе, као и бораца грчког ослободилачког покрета 1821-1823. године.
      На крају литургије митрополит Иларион је разговарао са изванредним и опуномоћеним амбасадором Републике Грчке у Руској Федерацији.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Ćiriličar,
      Дете има 2 године и римило је вакцину против дифтерије и тетануса, hepatitis B и др. (лагарија):
      Дете је добило по целом телу, највише око зглобова, кожни осип у виду екцема/дерматитиса. Чеше се непрестано, што му ствара нервозу, плач, психичке проблеме и муку родитељима. Испробано је 10-так препарата које су дерматолози пробали и ништа није шппмогло.
      Молио бих све оне који знају који манастир прави мелеме - природне - против екцема и кожних упала да напишу шта знају или да се информишу ако имају ближи контакт. Пипери, Крка, Суково или неки други. Дете се налази у једној земљи ЕУ, тако да ако би неки манастир евентуално правио мелем против сличних обољења, некако би се већ договорило слање преко некога.Такођем, молим све који ус у Београду да завире у патријаршијуску продавицу на Теразијама, или ако тамо може да се зове, па да провере има ли шта.
       Иначе, ради се о синчичу од једног брата Хрвата, верника и изузетно честитог човека и католика, тако да би било лепо и због тога да му помогнемо. Јер...замислите дечака од 2 године са ужасним екцемом по већем делу тела, који се месецима чеше, плаче и која је то мука родитељима.
       
      Захваљујем свима.
       
       
       
    • Од JESSY,
      Данас је у школском дворишту ОШ „Ђура Јакшић“ у Шарговцу (Бањалука) одржан помен за настрадала 52 ученика ове школе који су зверски убиле усташе 7. фебруара 1942. године и  служена Св. Литургија у храму Св. Георгија у Дракулићима. Овај тужни дан обележили су ђаци и њихови наставници и учитељице цртежима, песмицама и лирарним саставима. Слике нам је послала учитељица Јована Брнић.
      Њихове радове и причу о покољу деце проследио нам је прота Ненад Андрић из Ваљева уз речи „Црство им Небеско међ’ анђелима!
      Тог дана 7. фебруара пре 79 година, како је записано и у Википедији, усташе су извршиле  масакр у бањалучком крају у селима  Дракулићу, Шарговцу, Мотикама и у руднику Раковац. Град Бањалука се у том периоду налазио у средишту Независне Државе Хрватске, на чијем челу је био Анте Павелић. Програм НДХ, који је изнео Миле Будак, извршен је са задатком да се очисти Хрватска од Срба и то „убијањем једне трећине, протеривањем друге трећине и асимилирањем преостале трећине“. Злочин у овим насељима представља највећи покољ у Европи,  у само једном дану. Усташе су тог кобног дана убиле више од 2.300 српских цивила, од којих 551 деце. Војно способни мушкарци били су у заробљеништву.
      Починиоце овог покоља предводио је капетан Јосип Мишлов у пратњи петрићевачког жупника, фратра Мирослава Филиповића, а све је испланирао ранији усташки стожерник, др Виктор Гутић. Извршиоци су били усташе из Загреба и Бање Луке, потпомогнути диелом домаћег хрватског становништва. У покољу је између осталог кориштен и србомлат.
      Учитељица, Добрила Мартиновић, после рата је дала драгоцијену изјаву Лазару Лукајићу, који је написао и књигу. У њој је записано:
      “У учионицу је изненада за вријеме часа ушао фратар Мирослав Филиповић са 12 својих усташа, опонашајући Исуса Христа и 12 његових апостола. Њега сам одраније добро познавала. Познавала су га и дјеца, јер је фратар често пролазио кроз Дракулић, Шарговац и Мотике. Био је обучен у нову усташку униформу. Усташе су стале поред катедре и школске табле, окренути према клупама и дјеци…
      Затим је фра Филиповић замолио учитељицу да изведе из клупе једно српско дјете. Учитељица, не слутећи шта ће бити, извела је љепушкаст и уредну девојчицу Радојку Гламочанин, ћерку угледног домаћина Ђуре Гламочанина, који је тада био у заробљеништву у Њемачкој и на тај начин преживио рат.
      Фратар је нежно прихватио дјете, подигао га на катедру и онда почео полако, натенане, да га коље пред осталом дјецом, учитељицом и усташама. У учионици је настала вриска и паника. Ужаснута дјеца су вриштала и скакала. А Филиповић се смирено и језуитски достојанствено обратио својим усташама: ‘Усташе, ово ја у име Бога покрштавам ове изроде, а ви слиједите мој пут. Ја први примам сав гријех на моју душу, а вас ћу исповједим и разрјешити свих греха.’
      Онда је фра Филиповић наредио учитељици да сву српску дјецу изведе у двориште. Потом је отишао у другу учионицу, па је и учитељици Мари Туњић наредио да изведе сву српску дјецу. У дворишту је, на утабаном снијегу, укруг поставио усташе, па наредио дјеци да трче поред њих. Како које дјете налети, усташа га прикоље и измрцвари. И све тако док сва дјеца нису поклана.
      https://tamodaleko.co.rs/spomen-na-decji-jauk-u-banjaluci-1942-godine/
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Епископ бачки Иринеј: „Узвишени хришћански императив јесте праштање. Памћење је света врлина, злопамћење је грех. Зато се сећамо и молимо за све страдалнике, а праштајући градимо бољи свет и бољу будућност за српски народ и за све друге народе са којима смо вековима делили и делимо животни простор.”

      У петак, 22. јануара 2021. године, на новосадском Кеју жртава рације обележена је 79-годишњица Погрома (Новосадске рације) у јануару 1942. године. У подне, код споменика Породица, окупили су се представници Српске Православне Цркве и Јеврејске општине у Новом Саду, делегације Града Новог Сада, Скупштине Војводине и Војске Србије, представници амбасада Израела и Мађарске, други политички и културни делатници, као и народ који је дошао да увелича овај молитвени догађај и да покаже јединство свих који се с тугом у срцу сећају невино страдалих жртава.
      На самом почетку програма, присутнима се обратио г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада. Према његовим речима, једину утеху у вези са погромом који се збио у јануару 1942. године може пружити истина, а истина је да злочинци имају име и презиме. У свом обраћању, господин Вучевић је, поред осталог, поручио: „У Новом Саду је заувек остала траума, човечанству је заувек остала опомена. Ако се не будемо сећали прошлости, страшна историја и још страшнији злочини се могу поновити. Морамо све да учинимо да се никада ледени дани зла не понове, да се Новосадска рација, тај ужасни погром над Србима, Јеврејима и Ромима, никада више и никоме не деси. Никада нећемо дозволити да жртве једнога времена зла остану невидљиве и нечујне”.
       
      Звучни запис обраћања градоначелника Новог Сада г. Милоша Вучевића
       
      У наставку програма, г. Исак Асиел, врховни рабин Србије, одржао је помен у име Јеврејске заједнице Србије. „Онај који чини мир на небесима, нека учини мир над нама”, поручио је господин Асиел у свом обраћању после помена.
       
      Звучни запис обраћања Исака Асиела, врховног рабина Србије
       
      Програм је настављен молитвеним поменом, који је, у име Српске Православне Цркве, служио Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, уз саслужење Преосвећеног Епископа мохачког г. Исихија, новосадског свештенства и ђаконства. После служења помена, владика Иринеј је, поздравивши присутне, у својој беседи нагласио да смо обавезни да негујемо и развијамо културу сећања на страдање невиних жртава у погрому који се догодио у јануару 1942. године у Новом Саду и широм јужне Бачке. Наводећи сведочење из летописа Успенске цркве у Новом Саду о мученичкој смрти свештеника Вељка Зуцајића, Преосвећени владика Иринеј је истакао: „Злочин увек има име и презиме и не може постојати колективна кривица, нити се може грех појединаца и групâ, па и читаве војске приписати целокупном народу. Узвишени хришћански императив јесте праштање. Памћење је света врлина, злопамћење је грех. Зато се сећамо и молимо за све страдалнике, а праштајући градимо бољи свет и бољу будућност за српски народ и за све друге народе са којима смо вековима делили и делимо животни простор. Бог да душу прости свим невино пострадалима. Царство им небеско!”
      Цвеће на споменик Породица положили су г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, представници Покрајинске владе, г. Иштван Пастор, председник Скупштине Војводине, представници амбасада Мађарске и Израела, затим представници Јеврејске општине Нови Сад, Савеза Јеврејских општина Србије, Матице ромске.
      Венац са брода Речне флотиле у Дунав су спустили представници Скупштине града Новог Сада, Јеврејске општине Нови Сад и Матице ромске.
      После програма уприличеног на Кеју жртава рације, присутни су се упутили ка новосадској плажи Штранд, где је служен помен код спомен-плоче жртвама Погрома у јануару 1942. године.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
×
×
  • Креирај ново...