Jump to content

Оцени ову тему

Recommended Posts

Новинарка РТС-а Ивана Милорадовић опширно извештава о случају суђења за кривицу британског КФОРа (против британског министарства одбране) за нечињење приликом прогрома над цивилима на КиМ 1999. године. Тужбу је поднела адвокатица Јованка Савић и лондонски суд је дуго одбијао своју надлежност о овом предмету.  Лондонски суд је коначно прихватио надлежност али су адвокатици Јованки Симић потребна средства до 22. септембра како би жалбени процес био покренут. Врло је битно, јер је у питању изузетно озбиљан случај, да ове информације пренесете пријатељима у дијаспори како би првенствено материјално, а затим и стручно, морално и информативно подржали борбу Јованке Савић.

У наставку вести, јучерашњи извештај Иване Милорадовић за РТС.

Јованка Савић тужи британски Кфор

Лондон / уторак, 05. сеп 2017, 07:30 -> 17:54

Извор: РТС, Извештава Ивана Милорадовић

 

Британско министарство одбране нашло се пред судом. Адвокатица Јованка Савић покушава да позове на одговорност британски део Кфора јер, после уласка трупа НАТО-а на Косово и Метохију, грађанима није пружио сигурност. Поставља и питање одговорности Унмика и Еулекса због инертности у истраживању злочина над цивилима.

Када су трупе НАТО-а у јуну 1999. године ушле на Косово, међународна заједница правно је преузела одговорност за безбедност тамошњих грађана. Међутим, показало се да их Кфор, Унмик и Еулекс нису заштитили од злочина, нити су их истражили.

 

"Саветодавни одбор Унмика за људска права наводи 235 оваквих случајева. Деведесет осам одсто су Срби. Унмик је подробно истражио само један", каже Јованка Савић.


 

Да би прикупила потребна документа за само осам клијената Јованки Савић је било потребно чак пет година.

Суд је првобитно одбацио предмет уз образложење да су британске трупе не под његовом, већ јурисдикцијом Уједињених нација. Случај се преселио пред Апелациони суд. Европска унија се одрекла имунитета у овом поступку. Чека се да то учине и Уједињене нације, које признају да је прекршена Повеља о људским правима.

"Моји клијенти су се жалили и органима Уједињених нација и Еулекса за надзор поштовања људских права. Оба тела су закључила да су њихова права нарушена, посебно она из члана 2, која се односе на право на живот, и члана 3, који се односи на нехумано поступање", каже Савићева.

Међутим, ова међународна тела не нуде никакав правни лек. Зато би овај процес могао би да се одрази на целокупно међународно право.

"Ако успемо, државе чланице Европске уније и Уједињених нације морале би, када управљају страним територијама, да примењују оне стандарде које им налажу њихови сопстевни закони и устави. У супротом би морали да понуде правни лек у складу са сопственим стандардима и то свуда у свету, не само на Косову и не само у односу на косовске Србе", каже Савићева.

Јованка Савић и њен тим раде бесплатно. Боре се са временом како би сакупили 16.200 фунти за судске трошкове. Тражили су одлагање плаћања до 22. септембра.

"Не знам да ли ће наш захтев бити усвојен. Ако нас одбију, мораћу у уторак 5. септембра да обавестим суд да не можемо да наставимо. Мислим да би то била врхунска иронија", каже Савићева.

Време полако истиче. У уторак ће овај случај или ући у историју или постати историја. 

Додајемо поново: Средства за жалбени поступак треба прикупити до 22. септембра ове године.

  Најлакши начин да уплатите прилог:https://www.crowdjustice.com/case/the-right-to-a-remedy-for-human-rights-violations/

 

Видео прилог:

Odgovornost-030917.mp4


View full Странице

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
1 hour ago, александар живаљев рече

"Не знам да ли ће наш захтев бити усвојен. Ако нас одбију, мораћу у уторак 5. септембра да обавестим суд да не можемо да наставимо. Мислим да би то била врхунска иронија", каже Савићева.

Aleksandre, hvala Ti za postavljanje ovog posta! Mozes li saznati kakav je status povodom ovog sto sam izdvojila? Juce je bio presudni dan povodom nastavka ili prekida ove akcije.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 15 минута, "Tamo daleko" рече

Aleksandre, hvala Ti za postavljanje ovog posta! Mozes li saznati kakav je status povodom ovog sto sam izdvojila? Juce je bio presudni dan povodom nastavka ili prekida ove akcije.

Јуче је  ствар одложена до 22.септембар. Госпођа Ивана Милорадовић ми је сада појаснила ситуацију: лондонски суд је прихватио коначно надлежност, али је за жалбени процес пред судом потребно прикупити средства до 22. септембра. Зато је битно да се наши људи, посебно из дијаспоре, окупе око подршке Јованки Симић. Аргументи су на њеној страни, а евентуалном пресудом лондонског суда, настао би правни преседан који би могао да буде битан и за спорове са министарствима војске других земаља КФОРа. Сада је питање да ли ћемо се показати финансијски солидарни.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Dobro! Sta nam je ciniti? Kako konkretno podrzati Jovanku? Nisam videla smernice, sta je organizovano I sl?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 часа, "Tamo daleko" рече

Dobro! Sta nam je ciniti? Kako konkretno podrzati Jovanku? Nisam videla smernice, sta je organizovano I sl?

Ширити информацију пријатељима из дијаспоре који могу финасијски да помогну.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 5 минута, александар живаљев рече

Ширити информацију пријатељима из дијаспоре који могу финасијски да помогну.

A Crkva i institucije?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 16 минута, ana čarnojević рече

ali se ne salim da sam tuzna zbog toga kakvi smo.

Država (institucije) treba da se umeša/ju u ovaj slučaj, no, bojim se da mi nju/to nemamo. 

(Pao mi je na pamet "Fond za humanitarno pravo" i još neke "paravojne" organizacije koje bi se mogle uključiti /jer grantovi i tako to/ ali sam se samo nasmejao i odmahnuo rukom) 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  Ево начина на који се организовала дијаспора:

Help us fight for justice

by Families of Kosovo
 
Lawyers: Savic & Co Solicitors
London, United Kingdom
Families of Kosovo
We are families whose loved ones were murdered or were abducted and remain missing in Kosovo. These crimes have never been investigated and the criminals remain at large.
15
days to go
£6,960
pledged of £20,000 stretch target by 77 people
 

This case is raising funds for its stretch target. Your pledge will be collected within the next 24-48 hours (and it only takes two minutes to pledge!)

https://www.crowdjustice.com/case/the-right-to-a-remedy-for-human-rights-violations/

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Драгана Милошевић,
      Након година жалби и других одлагања, правно питање око раколничког братства манастира Есфигмен на Светој Гори, познатог по својој девизи: „Православље или смрт“, грчки Врховни суд коначно је решио.
      Јула 8, Суд је одбацио жалбу братства на право некретнине, против одлуке Апелационог суда у Солуну од 17. јуна, којом су их обавезали да коначно предају све узурпиране територије на и изван Свете горе Атос новом братству Есфигмена, које је тренутно са боравиштем у Кареји, извештава Vima Orthodoxias.
      Манастир Есфигмен већ дуги низ година живи у расколу са остатком Свете Горе, са Васељенском патријаршијом и остатком Православног света, а у знак протеста против екуменске активности Цариградског патријарха са Католичком црквом и другима. Док су атонски манастири протествовали против такве активности престанком помињања Васељенског патријарха на Литургијама, братство Есфигмена је отишло и корак даље, придруживши се расколничкој, старо-календарској групацији.
      Устав и статут Свете Горе забрањују монашки суживот са неправославнима или расколницима, тако да је 2005. године основано ново братство Есфигмена, које је признато од остатка Свете Горе, али нема историјску везу са манастиром Есфигмен. Након одлуке од 17. јуна, расколничка веб страница „ESPHIGMENOU MONASTERY – MOUNT ATHOS“, известила је да: „У манастиру је тренутно више од 100 старијих монаха који су живели у манастиру више од 50 година. Прошле недеље, у подсмеху истинске правде која се обично види у банана републикама и тоталитарним режимима, Грчка влада је наредила монасима да напусте манастир. Позивамо Грчку владу да заустави ову неморалну и нехришћанску акцију и да нас пусте да се молимо у миру као што је то братство више од 1500 година радило“, рекао је игуман Методије из манастира Есфигмен.
      Питање је решено црквено и административно од раних 2000-их, пише Vima Orthodoxias, иако је спровођење одлука годинама одлагано низом жалби, захтева за суспензијом и другим одлагањима. Сада је питање спровођења у рукама државних органа одговорних за заштиту Свете Горе Атос. Веб страница манастира Есфигмен је 23. јуна навела да Грчка влада „има непосредне планове за упад у манастир како би похапсила и затворила игумана и монахе.“
      Russian Athens известила је 1. јуна да се неколико бродова полиције приближило манастиру Есфигмен у понедељак, 29. јуна, док је неколико полицијских аутомобила дежурало у близини манастира, припремајући напад са 80 специјалаца. Монасима је био дат ултиматум да испразне манастир до тог четвртка, мада су то одбили, чак су и претили да ће сам манастир уништити. Према једном члану расколничког братства, манастир је под опсадом већ месец дана и полиција не дозвољава монасима да изађу по храну и такође блокирају испоруку производа са мора, извештава информативна агенција Red Spring.
      У априлу 2019. год. апелациони суд у Солуну изрекао је казну од 17 година затвора и новчану казну у износу од 675 долара (600 евра) за игумана Есфигмена, о. Методија (Папалампракопулос) за његово учешће у нападу молотовљевим коктелом 2013. године на полицију. Још је један монах добио исту казну, док је још шест осуђено на 9 година и 5 месеци. Игуман Методије и монах Антипас, главни подстрекачи, првобитно су осуђени на 20 година 2017, а остали монаси на 10 година и 4 месеца, мада су те казне биле жалбене. До овог инцидента је дошло када су судски извршитељи 29. јула 2013. године стигли у административне канцеларије Есфигмена у Кареји да би иселили расколничке монахе, који су одговорили бацањем три молотовљева коктела и експлозивном направом. У међувремену, монаси и њихове присталице и даље се моле за мир и за хладније главе које ће превладати у Грчкој влади, пише веб страница Есфигмена.
      „Зашто их једноставно не оставе на миру? Све што желе је да остану сами да се моле у миру “, прокоментарисао је Џон Ригас из асоцијације Friends of Esphigmenou. „Они дословно никога не узнемиравају. Они су монаси “, рекао је.
      Грчки Врховни суд коначно решио судбину манастира ЕСФИГМЕН: Расколници се морају повући и предати сву манастирску имовину! - Čudo
      WWW.CUDO.RS Након година жалби и других одлагања, правно питање око раколничког братства манастира Есфигмен на Светој Гори, познатог по својој девизи: „Православље или смрт“, грчки...  

      View full Странице
    • Од Драгана Милошевић,
      Након година жалби и других одлагања, правно питање око раколничког братства манастира Есфигмен на Светој Гори, познатог по својој девизи: „Православље или смрт“, грчки Врховни суд коначно је решио.
      Јула 8, Суд је одбацио жалбу братства на право некретнине, против одлуке Апелационог суда у Солуну од 17. јуна, којом су их обавезали да коначно предају све узурпиране територије на и изван Свете горе Атос новом братству Есфигмена, које је тренутно са боравиштем у Кареји, извештава Vima Orthodoxias.
      Манастир Есфигмен већ дуги низ година живи у расколу са остатком Свете Горе, са Васељенском патријаршијом и остатком Православног света, а у знак протеста против екуменске активности Цариградског патријарха са Католичком црквом и другима. Док су атонски манастири протествовали против такве активности престанком помињања Васељенског патријарха на Литургијама, братство Есфигмена је отишло и корак даље, придруживши се расколничкој, старо-календарској групацији.
      Устав и статут Свете Горе забрањују монашки суживот са неправославнима или расколницима, тако да је 2005. године основано ново братство Есфигмена, које је признато од остатка Свете Горе, али нема историјску везу са манастиром Есфигмен. Након одлуке од 17. јуна, расколничка веб страница „ESPHIGMENOU MONASTERY – MOUNT ATHOS“, известила је да: „У манастиру је тренутно више од 100 старијих монаха који су живели у манастиру више од 50 година. Прошле недеље, у подсмеху истинске правде која се обично види у банана републикама и тоталитарним режимима, Грчка влада је наредила монасима да напусте манастир. Позивамо Грчку владу да заустави ову неморалну и нехришћанску акцију и да нас пусте да се молимо у миру као што је то братство више од 1500 година радило“, рекао је игуман Методије из манастира Есфигмен.
      Питање је решено црквено и административно од раних 2000-их, пише Vima Orthodoxias, иако је спровођење одлука годинама одлагано низом жалби, захтева за суспензијом и другим одлагањима. Сада је питање спровођења у рукама државних органа одговорних за заштиту Свете Горе Атос. Веб страница манастира Есфигмен је 23. јуна навела да Грчка влада „има непосредне планове за упад у манастир како би похапсила и затворила игумана и монахе.“
      Russian Athens известила је 1. јуна да се неколико бродова полиције приближило манастиру Есфигмен у понедељак, 29. јуна, док је неколико полицијских аутомобила дежурало у близини манастира, припремајући напад са 80 специјалаца. Монасима је био дат ултиматум да испразне манастир до тог четвртка, мада су то одбили, чак су и претили да ће сам манастир уништити. Према једном члану расколничког братства, манастир је под опсадом већ месец дана и полиција не дозвољава монасима да изађу по храну и такође блокирају испоруку производа са мора, извештава информативна агенција Red Spring.
      У априлу 2019. год. апелациони суд у Солуну изрекао је казну од 17 година затвора и новчану казну у износу од 675 долара (600 евра) за игумана Есфигмена, о. Методија (Папалампракопулос) за његово учешће у нападу молотовљевим коктелом 2013. године на полицију. Још је један монах добио исту казну, док је још шест осуђено на 9 година и 5 месеци. Игуман Методије и монах Антипас, главни подстрекачи, првобитно су осуђени на 20 година 2017, а остали монаси на 10 година и 4 месеца, мада су те казне биле жалбене. До овог инцидента је дошло када су судски извршитељи 29. јула 2013. године стигли у административне канцеларије Есфигмена у Кареји да би иселили расколничке монахе, који су одговорили бацањем три молотовљева коктела и експлозивном направом. У међувремену, монаси и њихове присталице и даље се моле за мир и за хладније главе које ће превладати у Грчкој влади, пише веб страница Есфигмена.
      „Зашто их једноставно не оставе на миру? Све што желе је да остану сами да се моле у миру “, прокоментарисао је Џон Ригас из асоцијације Friends of Esphigmenou. „Они дословно никога не узнемиравају. Они су монаси “, рекао је.
      Грчки Врховни суд коначно решио судбину манастира ЕСФИГМЕН: Расколници се морају повући и предати сву манастирску имовину! - Čudo
      WWW.CUDO.RS Након година жалби и других одлагања, правно питање око раколничког братства манастира Есфигмен на Светој Гори, познатог по својој девизи: „Православље или смрт“, грчки...  
    • Од Иван Ц.,
      Интервју са јерејем Владимиром Марковићем, старешином Храма Светих апостола Петра и Павла у Топчидеру и секретаром Верског добротворног старатељства АБК
      ПН: „Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања свијета. Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме; Наг бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми.“ (Мт 25, 34–37)

         
      Небојиша: Оче Владимире, да ли можете на почетку нашег разговора да кажете нешто о изазовима који стоје пред Црквом на плану социјалне подршке појединцима и породицама, а који су у нашем народу дошли као последица ратних дешавања на просторима бивше Југославије 90-тих година, Светске економске кризе од почетка 2008. г. и овим најновијим ратним збивањима на Блиском истоку и мигрантском кризом проистеклом из тих ратних збивања? Да ли Црква има снаге и могућности да одговори овим изазовима?
      О. Владимир:
      Веома ми се допада питање које сте ми поставили јер сте у њему поменули три кључна, историјска тренутка на која ми као народ и Црква нисмо били спремни. Ни ја лично, наравно. То су ситуације из којих морамо да се научимо зарад будућности. Када се ради о деведесетим годинама сећам се свог одрастања у богословији Св. Саве и почетног волонтирања у Верском добротворном старатељству. Неколико година касније када сам био на Богословском факултету десило ми се нешто што је определило моју жељу за активнијим учешћем у несрећама које су нас сналазиле. На неком испиту ме је владика Атанасије (Ракита) питао: А шта си ти радио тада? (мислећи на време рата у Босни)…Ја сам био збуњен питањем. Међутим он је инсистирао да одговорим: Шта си ти радио? Шта си радио? Ја сам онако лакомислено и без довољно поштовања одговорио да сам ја тада био дете, мислећи да владика није знао добро да срачуна године. А онда ми је он рекао да и дете може у данима рата много да учини, може да се моли Богу, да рат престане, да нема жртава итд. Изашао сам са испита са одличном оценом али постиђен потпуно. Стидео сам се јер сам знао да је владика сасвим био у праву. Тада сам научио једну од најбитнијих лекција на факултету. Схватио сам да ми православни хришћани не смемо бежати од своје одговорности за активно и исправно сведочења наше вере и од Бога нам дароване љубави од ситуација у друштву у коме живимо јер ћемо можда на тај начин учинити највише, можда померимо и коју гору својом вером, можда спречимо рат, или просто обришемо коју сузу, определимо нечији живот кроз благу реч и осмех.
      Тако сматрам да ни наша Црква није била спремна за све несреће које су сналазиле наш народ. Црква је тих година доживљавала својеврсну унутрашњу катарзу. Стидљиво је грабила слободу коју је осетила али није имала организацију која је тај дах слободе могла адекватно да дели са народом који је очекивао одговоре, поуке, утехе и изнад свега пример. Не добијених одговора, лоше схваћених поука многи су се тада саблазнили у Цркви. Велика прилика је пропуштена и бојим се да данас још увек у нашем црквеном животу осећамо последице те пропуштене шансе. Број наших верника се смањује брже него што као народ нестајемо, а нестајемо као народ биолошки јер смо заборавили да смо и духовна бића. Док се боримо за присутност у медијском простору друштва бригу о духовном животу свог народа смо олако препустили телевизијским и медијским магнатима и проповедницима новог доба и разним учитељима јоге и фитнеса. Ово говорим јер ме ситуација неодољиво подсећа на те деведесете.
      Што се тиче светске економске кризе некако је мој утисак да се та криза код нас најмање осетила будући да никада није ни прошла, ми смо на њу били потпуно навикнути. Десило се међутим да се појавило много више људи на улицама, дестабилизованих породица, психички оболелих људи и оно што нас највише боли све више болесне деце. Многе банке су намамиле лаковерне да им верују, многе фирме су приватизоване и уништене, многи су остали без посла у позним годинама и у Београду су се одједном појавили многи гладни људи. То је постао и тренд свуда по Србији само се крије, није популарно и руши ружичасту слику. Ми смо били приморани да отворимо Црквену кухињу и она до данас ради близу десет година. Да ли смо поред овога спремни да помажемо мигрантима који долазе са Истока? Требало би али сматрам нереалним тако нешто очекивати од нас када нисмо у стању да о нашим људима бринемо адекватно. Када немамо нити један старачки дом, вртић, немамо један кревет у Београду где би могли да кажемо човеку путнику, намернику да се окупа и одмори од пута. Као што сматрам да немамо право да говоримо ни о абортусу, да је лицемерно некоме говорити о томе а не понудити му алтернативу, то држава може да ради јер има сиротишта. Ми требамо свој добар однос са државом да користимо у заједничким пројектима и заједничким интересима а то је свакако здрава нација, и духовно и физички, то је социјална брига и старање где држава не може сама. Пример је манастир Ковиљ, Земља живих и њихова брига за болесне од зависности. Други пример је присутност нашег братства манастира Високи Дечани на Косову и Метохији који представља стожер опстанка нашег многобројног народа тамо. Братија манастира обавља посао Владе и свих министарстава у малом, а са друге стране чини духовну тврђаву чију снагу и ми одавде дођемо да доживимо јер је исцелитељска.
      Небојиша: Да ли Црква има организоване социјалне службе и да ли можете набројати неке од њих? (ВДС – Београд, Зајечар, Ниш…) О. Владимир:
      Наша Црква има у свом уставу и у његовом 178. члану, установу која је основана: „За ширење верске црквене свести и хришћанског милосрђа, као и за друге послове унутрашње црквене мисије, постоји у свакој црквеној општини Верско добротворно старатељство“. Патријарх Варнава је био велики визионар и он је на време схватио значај и снагу организоване Цркве и у том смислу је уредио многе области рада наше Цркве које и данас постоје. Ипак ВДС је заживео тек у време патријарха Германа 1967. године и то у форми различитих секција, више налик на неко културно уметничко друштво него на институцију каква ће касније да се развије и каква је замишљена.
      Тек је благословом Његове Светости блаженопочившег Патријарха српског Господина Павла 1996. године обновљен рад Верског добротворног старатељства са протојереј-ставрофором Љубодрагом Петровићем на челу који је мало по мало постао средишња установа духовног и социјалног старања у Архиепископији београдско-карловачкој.
      Тада је у нашој Цркви основано и Човекољубље, добротворна организација СПЦ. Организација која је и у самом свом имену имала тежак задатак да постане кровна хуманитарна организација наше Српске православне цркве. Они су пак наишли на проблем саме организације наше Цркве по епархијама а својим системом рада нису успели да се наметну у свим епархијама, тако да данас функционишу као невладине организације. Имају увек неколико епископа у управном одбору али сем тога никако не представљају органски и организациони део свеукупне Српске Православне Цркве. А наша Црква треба једну своју кровну организацију, која ће помагати све епархијске и о којој ће Црква да се стара и да финансира њен рад. Пример за то налазимо у добро организованим црквама: Руској православној Цркви и Гркој Цркви.
      Битно је истаћи да многе епархије наше цркве имају различите фондове у оквиру својих граница назване по различитим светитељима. Делокруг и начин рада је мање више сличан, црквен, под контолом Епархијских управних одбора и у многоме налик нашем ВДС-у у Београду. Једино сматрам да је штета што не носе исти назив јер би се тако свеукупно ангажовање цркве у овој области лакше препознало и легитимисало у друштву.
      У тимочкој и нишкој епархији је основано Верско добротворно старатељство у братској сарадњи са ВДС-ом из Београда. Већ је спроведено више заједничких акција на велику корист локалног становништва. Те епархијске организације и њихов плодан рад највише зависе у овом случају од добре воље и способности самих Епископа. Треба бити искрен и признати да у овој области као Црква заиста јако споро напредујемо а ово је по мом мишљењу кључна област мисије Цркве и уколико се присетимо речи из Матејевог јеванђеља са почетка овог разговора, управо ћемо о томе бити испитани на Страшном суду.
      Небојиша: Поменули сте Верско добротворно старатељство у којем сте као Генерални секретар задужени, између осталог, за координацију свих ресора. Уз Његову Светост Патријарха српског Г. Иринеја предводите ову установу целу деценију. Шта нам можете рећи о мисији и циљевима ВДС-а?

      О. Владимир:
      Наша мисија је одувек иста. Трудимо се да сведочимо своју хришћанску љубав кроз дела милосрђа према свима који су у некој потреби, који страдају или пате. Покушавамо да свима улијемо наду да кроз веру и трпљење следи награда духовног мира и спокоја у овоме свету и место за свакога у Царству Божијем. Како се време мења тако и наш начин и прилаз човеку али је увек искрен и реалан. Слабо верујемо у виртуелну ставрност, виртуелно мисионарење, пре смо за сусрет у реалности и поглед очи у очи.
      Сведоци смо разних препуцавања на интернету, новинама, медијима сваке врсте где сви нешто једни другима доказују, започињу разне акције и иницијативе а у стварности не знају ни ком храму припадају, беже од своје парохије, од своје заједнице. А ми у ту живу заједницу верујемо.  Верујемо и да је циљ нашег рада (ово сам рекао када сам прима дужност секретара 2008. године) да сами себе укинемо. Да сви наши храмови један по један препознају лепоту давања и да преузимају бригу о установама социјалне заштите које се налазе на њиховој парохији. Да те живе заједнице посведоче своју живост. И заиста у овом нашем делу велика подршка и најближи сарадници су нам неколико београдских живих заједница и све их је више, Богу хвала.
       
      Небојиша: У Београду је приметан све већи број социјалних случајева. Да ли Црква има људства  и средстава да помогне тим људима и њиховим породицама? (волонтери, добротвори, потреба за новим пунктовима…)
      О. Владимир:
      Београд је престоница, велики град и у њему многи покушавају да пронађу егзистенцију. Када не успеју тешко се враћају у своју средину да признају пораз и радије остају у Београду по цену да буду социјални случајеви. Ми и о њима бринемо, комуницирамо са околним епархијама, надлежним свештеницима, трудимо се да помогнемо. И ту врло често нису проблем ни средства ни добри људи. Проблем је обично у човеку који,  како наш народ каже, не жели сам себи да помогне. Човек уроњен у блато материјалног света и потрошачке свакодневнице губи из вида да га Бог и даље воли и да га васпитава понекад мало суровијим методама, јер му је спасење човеково крајњи циљ. Па у немаштини почиње да завиди онима који имају више. Много смо таквих људи до сада упознали. Мањи је број, али не занемарљив, оних људи од којих успемо да доживимо искрену повратну захвалност и осетимо људскост. Онда знамо да смо на правом путу чињења добра.
      Управо тај доживљај пружамо и онима који дођу код нас да учине добро, да буду добротвори. Подсетимо их на блаженост давања и искреног доживљаја љубави када је давање лично. Обилазимо са њима потребите и различите установе и зато се наша породица добротвора стално шири. Не прослеђујемо жиро рачун него кажемо дођите, видите, стварне људе и њихова лица. Као што рекох стварно а не виртуелно.
      Небојиша: Како је организован рад Верског добротворног старатељства?
      О. Владимир:
      Укратко то је један велики систем са 10 свакодневно присутних, запослених људи и преко 300 волонтера који пружају помоћ на недељном нивоу. Наш рад је подељен у седам области-ресора. Просветни обухвата различиту бесплатну наставу, најзаступљенијих светских језика, додатну и припремну наставу за студенте и средњошколце. Милосрдни обухвата посете свим установама социјалне заштите града Београда (домови за децу без родитељског старања, домови за старе, деције болнице, стационари за децу са сметњама у развоју…). Правно саветовалиште обезбеђује бесплатну правну помоћ у најразличитијим ситуацијама. Здравствено саветовалиште кроз нашу Амбуланту и нашу Апотеку обезбеђује бесплатну здравствену заштиту из скоро свих медицинских специјалности. Породица, брак и васпитање је ресор где многе породице добијају различите врсте помоћи, материјалне и саветодавне. Посебно преко стотину вишедетних породице подржавамо кроз финансијску помоћ, породичне пакете и помоћ за огрев и школски прибор. Црквена кухиња пружа подршку сиромашним суграђанима у храни и прехрамбеним намирницама. Са две потпуно професионалне кухиње, једном трпезаријом и још четири пункта свакодневно хранимо 2.000 људи. Кординација и мисија је ресор у оквиру кога редовно штампамо мисионарску литературу и биоетичку која се бави духовно-социјалном подршком коју користиму у Милосрдном ресору.
       
      Небојиша: Да ли постоји сарадња међу помесним Црквама и у чему се она огледа?
      О. Владимир:
      Благословом Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја и Митрополита китруског Г. Георгија већ пету годину за редом наставља се сарадња Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке са Митрополијом Китруса, Катаринија и Платамона у Грчкој. И ове године плод те сарадње је бесплатно летовање у Катеринију испод планине Олимп.
      Митрополија китруска поседује интернат за живот ученика у насељу Зворонос, делу Катеринија, где су богословци били смештени. Поред зграде интерната на поседу се налази прелепа црква посвећена Св. Мученици Софији и њеним ћеркама Вери, Нади и Љубави, старачки дом са преко 30 корисника и ресторан-кухиња где су се хранила деца из Србије. Све ово нам је било на располагању месец дана за три групе деце: за ученике српских богословија, вишедетне породице и студенте.
      Летовање је осмишљено тако да ученицима буде и одмор и прилика за учење. Сваки слободни тренутак се користи да се ученици опусте, оду до мора, на плажу, да се баве спортовима у води, на песку и да се лепо упознају и здруже укидајући разлике које постоје међу њима, да осете да су део једне Саборне Цркве и једне породице.
      Гајимо одличну сарадњу и са о. Игњатијем Шестаковим, са којим смо неколико догађаја заједнички организовали, турнир Цара Николаја у шаху и изложбе посвећене Руском Цару у београдским домовима за старе. Велику част нам је учинила издавачка кућа Бернар са којом смо објавили књигу: Анђео у олтару, и узели учешћа у дочеку оца Андреја Ткачова који је одржао врло запажено предавање у храму Св.Саве.
      У децембру 2017. године смо посетили и Сретењски манастир и видели начина на који Руска православна црква брине о потребитима а имали смо прилике 2015. године да упознамо и рад организације Апостоли у Грчкој под руководством Г. Константина Димцаса, садашњег Гувернера Св. Горе. Тамо смо обишли црквене кухиње, вртиће, домове за старе и видели на који начин црквене радио станице извештавају о свему томе.

      Небојиша: Која би била Ваша порука за крај овог интервјуа?
      О. Владимир:
      Волео бих да ове године када славимо 800 година од аутокефалности наше Свете Цркве помислимо пре свега на свога духовног оца Св. Саву. Он је поставио здрав однос старања о људима тиме што је Христа ставио у центар живота тадашње Србије. Где је данас Христос у српском друштву, у друштву које не може да оздрави без Христа, он треба да је главни носилац јавног оздрављења. То старање је Свети Сава имао када је оснивао прву школу и прву болницу. Имао је свест не да гради државу него да извршава јеванђелску заповест Христову. Тако ни ми данас не смемо да пристанемо и да одустанемо од те свете обавезе и дужности да нам други васпитавају нашу децу у Просвети без Христа и да нас туђинци трују својим отровима у Здравству без Истинског Лекара. Као да се игра утакмица а ми седимо на клупи. Ако не оздравимо свој народ наш лек бесмртности остаће негде у запећку неће имати ко да га прими.
      Интервју водио Небојиша Мишевић
      Православни мисионар

      View full Странице
    • Од Иван Ц.,
      Интервју са јерејем Владимиром Марковићем, старешином Храма Светих апостола Петра и Павла у Топчидеру и секретаром Верског добротворног старатељства АБК
      ПН: „Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања свијета. Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме; Наг бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми.“ (Мт 25, 34–37)

         
      Небојиша: Оче Владимире, да ли можете на почетку нашег разговора да кажете нешто о изазовима који стоје пред Црквом на плану социјалне подршке појединцима и породицама, а који су у нашем народу дошли као последица ратних дешавања на просторима бивше Југославије 90-тих година, Светске економске кризе од почетка 2008. г. и овим најновијим ратним збивањима на Блиском истоку и мигрантском кризом проистеклом из тих ратних збивања? Да ли Црква има снаге и могућности да одговори овим изазовима?
      О. Владимир:
      Веома ми се допада питање које сте ми поставили јер сте у њему поменули три кључна, историјска тренутка на која ми као народ и Црква нисмо били спремни. Ни ја лично, наравно. То су ситуације из којих морамо да се научимо зарад будућности. Када се ради о деведесетим годинама сећам се свог одрастања у богословији Св. Саве и почетног волонтирања у Верском добротворном старатељству. Неколико година касније када сам био на Богословском факултету десило ми се нешто што је определило моју жељу за активнијим учешћем у несрећама које су нас сналазиле. На неком испиту ме је владика Атанасије (Ракита) питао: А шта си ти радио тада? (мислећи на време рата у Босни)…Ја сам био збуњен питањем. Међутим он је инсистирао да одговорим: Шта си ти радио? Шта си радио? Ја сам онако лакомислено и без довољно поштовања одговорио да сам ја тада био дете, мислећи да владика није знао добро да срачуна године. А онда ми је он рекао да и дете може у данима рата много да учини, може да се моли Богу, да рат престане, да нема жртава итд. Изашао сам са испита са одличном оценом али постиђен потпуно. Стидео сам се јер сам знао да је владика сасвим био у праву. Тада сам научио једну од најбитнијих лекција на факултету. Схватио сам да ми православни хришћани не смемо бежати од своје одговорности за активно и исправно сведочења наше вере и од Бога нам дароване љубави од ситуација у друштву у коме живимо јер ћемо можда на тај начин учинити највише, можда померимо и коју гору својом вером, можда спречимо рат, или просто обришемо коју сузу, определимо нечији живот кроз благу реч и осмех.
      Тако сматрам да ни наша Црква није била спремна за све несреће које су сналазиле наш народ. Црква је тих година доживљавала својеврсну унутрашњу катарзу. Стидљиво је грабила слободу коју је осетила али није имала организацију која је тај дах слободе могла адекватно да дели са народом који је очекивао одговоре, поуке, утехе и изнад свега пример. Не добијених одговора, лоше схваћених поука многи су се тада саблазнили у Цркви. Велика прилика је пропуштена и бојим се да данас још увек у нашем црквеном животу осећамо последице те пропуштене шансе. Број наших верника се смањује брже него што као народ нестајемо, а нестајемо као народ биолошки јер смо заборавили да смо и духовна бића. Док се боримо за присутност у медијском простору друштва бригу о духовном животу свог народа смо олако препустили телевизијским и медијским магнатима и проповедницима новог доба и разним учитељима јоге и фитнеса. Ово говорим јер ме ситуација неодољиво подсећа на те деведесете.
      Што се тиче светске економске кризе некако је мој утисак да се та криза код нас најмање осетила будући да никада није ни прошла, ми смо на њу били потпуно навикнути. Десило се међутим да се појавило много више људи на улицама, дестабилизованих породица, психички оболелих људи и оно што нас највише боли све више болесне деце. Многе банке су намамиле лаковерне да им верују, многе фирме су приватизоване и уништене, многи су остали без посла у позним годинама и у Београду су се одједном појавили многи гладни људи. То је постао и тренд свуда по Србији само се крије, није популарно и руши ружичасту слику. Ми смо били приморани да отворимо Црквену кухињу и она до данас ради близу десет година. Да ли смо поред овога спремни да помажемо мигрантима који долазе са Истока? Требало би али сматрам нереалним тако нешто очекивати од нас када нисмо у стању да о нашим људима бринемо адекватно. Када немамо нити један старачки дом, вртић, немамо један кревет у Београду где би могли да кажемо човеку путнику, намернику да се окупа и одмори од пута. Као што сматрам да немамо право да говоримо ни о абортусу, да је лицемерно некоме говорити о томе а не понудити му алтернативу, то држава може да ради јер има сиротишта. Ми требамо свој добар однос са државом да користимо у заједничким пројектима и заједничким интересима а то је свакако здрава нација, и духовно и физички, то је социјална брига и старање где држава не може сама. Пример је манастир Ковиљ, Земља живих и њихова брига за болесне од зависности. Други пример је присутност нашег братства манастира Високи Дечани на Косову и Метохији који представља стожер опстанка нашег многобројног народа тамо. Братија манастира обавља посао Владе и свих министарстава у малом, а са друге стране чини духовну тврђаву чију снагу и ми одавде дођемо да доживимо јер је исцелитељска.
      Небојиша: Да ли Црква има организоване социјалне службе и да ли можете набројати неке од њих? (ВДС – Београд, Зајечар, Ниш…) О. Владимир:
      Наша Црква има у свом уставу и у његовом 178. члану, установу која је основана: „За ширење верске црквене свести и хришћанског милосрђа, као и за друге послове унутрашње црквене мисије, постоји у свакој црквеној општини Верско добротворно старатељство“. Патријарх Варнава је био велики визионар и он је на време схватио значај и снагу организоване Цркве и у том смислу је уредио многе области рада наше Цркве које и данас постоје. Ипак ВДС је заживео тек у време патријарха Германа 1967. године и то у форми различитих секција, више налик на неко културно уметничко друштво него на институцију каква ће касније да се развије и каква је замишљена.
      Тек је благословом Његове Светости блаженопочившег Патријарха српског Господина Павла 1996. године обновљен рад Верског добротворног старатељства са протојереј-ставрофором Љубодрагом Петровићем на челу који је мало по мало постао средишња установа духовног и социјалног старања у Архиепископији београдско-карловачкој.
      Тада је у нашој Цркви основано и Човекољубље, добротворна организација СПЦ. Организација која је и у самом свом имену имала тежак задатак да постане кровна хуманитарна организација наше Српске православне цркве. Они су пак наишли на проблем саме организације наше Цркве по епархијама а својим системом рада нису успели да се наметну у свим епархијама, тако да данас функционишу као невладине организације. Имају увек неколико епископа у управном одбору али сем тога никако не представљају органски и организациони део свеукупне Српске Православне Цркве. А наша Црква треба једну своју кровну организацију, која ће помагати све епархијске и о којој ће Црква да се стара и да финансира њен рад. Пример за то налазимо у добро организованим црквама: Руској православној Цркви и Гркој Цркви.
      Битно је истаћи да многе епархије наше цркве имају различите фондове у оквиру својих граница назване по различитим светитељима. Делокруг и начин рада је мање више сличан, црквен, под контолом Епархијских управних одбора и у многоме налик нашем ВДС-у у Београду. Једино сматрам да је штета што не носе исти назив јер би се тако свеукупно ангажовање цркве у овој области лакше препознало и легитимисало у друштву.
      У тимочкој и нишкој епархији је основано Верско добротворно старатељство у братској сарадњи са ВДС-ом из Београда. Већ је спроведено више заједничких акција на велику корист локалног становништва. Те епархијске организације и њихов плодан рад највише зависе у овом случају од добре воље и способности самих Епископа. Треба бити искрен и признати да у овој области као Црква заиста јако споро напредујемо а ово је по мом мишљењу кључна област мисије Цркве и уколико се присетимо речи из Матејевог јеванђеља са почетка овог разговора, управо ћемо о томе бити испитани на Страшном суду.
      Небојиша: Поменули сте Верско добротворно старатељство у којем сте као Генерални секретар задужени, између осталог, за координацију свих ресора. Уз Његову Светост Патријарха српског Г. Иринеја предводите ову установу целу деценију. Шта нам можете рећи о мисији и циљевима ВДС-а?

      О. Владимир:
      Наша мисија је одувек иста. Трудимо се да сведочимо своју хришћанску љубав кроз дела милосрђа према свима који су у некој потреби, који страдају или пате. Покушавамо да свима улијемо наду да кроз веру и трпљење следи награда духовног мира и спокоја у овоме свету и место за свакога у Царству Божијем. Како се време мења тако и наш начин и прилаз човеку али је увек искрен и реалан. Слабо верујемо у виртуелну ставрност, виртуелно мисионарење, пре смо за сусрет у реалности и поглед очи у очи.
      Сведоци смо разних препуцавања на интернету, новинама, медијима сваке врсте где сви нешто једни другима доказују, започињу разне акције и иницијативе а у стварности не знају ни ком храму припадају, беже од своје парохије, од своје заједнице. А ми у ту живу заједницу верујемо.  Верујемо и да је циљ нашег рада (ово сам рекао када сам прима дужност секретара 2008. године) да сами себе укинемо. Да сви наши храмови један по један препознају лепоту давања и да преузимају бригу о установама социјалне заштите које се налазе на њиховој парохији. Да те живе заједнице посведоче своју живост. И заиста у овом нашем делу велика подршка и најближи сарадници су нам неколико београдских живих заједница и све их је више, Богу хвала.
       
      Небојиша: У Београду је приметан све већи број социјалних случајева. Да ли Црква има људства  и средстава да помогне тим људима и њиховим породицама? (волонтери, добротвори, потреба за новим пунктовима…)
      О. Владимир:
      Београд је престоница, велики град и у њему многи покушавају да пронађу егзистенцију. Када не успеју тешко се враћају у своју средину да признају пораз и радије остају у Београду по цену да буду социјални случајеви. Ми и о њима бринемо, комуницирамо са околним епархијама, надлежним свештеницима, трудимо се да помогнемо. И ту врло често нису проблем ни средства ни добри људи. Проблем је обично у човеку који,  како наш народ каже, не жели сам себи да помогне. Човек уроњен у блато материјалног света и потрошачке свакодневнице губи из вида да га Бог и даље воли и да га васпитава понекад мало суровијим методама, јер му је спасење човеково крајњи циљ. Па у немаштини почиње да завиди онима који имају више. Много смо таквих људи до сада упознали. Мањи је број, али не занемарљив, оних људи од којих успемо да доживимо искрену повратну захвалност и осетимо људскост. Онда знамо да смо на правом путу чињења добра.
      Управо тај доживљај пружамо и онима који дођу код нас да учине добро, да буду добротвори. Подсетимо их на блаженост давања и искреног доживљаја љубави када је давање лично. Обилазимо са њима потребите и различите установе и зато се наша породица добротвора стално шири. Не прослеђујемо жиро рачун него кажемо дођите, видите, стварне људе и њихова лица. Као што рекох стварно а не виртуелно.
      Небојиша: Како је организован рад Верског добротворног старатељства?
      О. Владимир:
      Укратко то је један велики систем са 10 свакодневно присутних, запослених људи и преко 300 волонтера који пружају помоћ на недељном нивоу. Наш рад је подељен у седам области-ресора. Просветни обухвата различиту бесплатну наставу, најзаступљенијих светских језика, додатну и припремну наставу за студенте и средњошколце. Милосрдни обухвата посете свим установама социјалне заштите града Београда (домови за децу без родитељског старања, домови за старе, деције болнице, стационари за децу са сметњама у развоју…). Правно саветовалиште обезбеђује бесплатну правну помоћ у најразличитијим ситуацијама. Здравствено саветовалиште кроз нашу Амбуланту и нашу Апотеку обезбеђује бесплатну здравствену заштиту из скоро свих медицинских специјалности. Породица, брак и васпитање је ресор где многе породице добијају различите врсте помоћи, материјалне и саветодавне. Посебно преко стотину вишедетних породице подржавамо кроз финансијску помоћ, породичне пакете и помоћ за огрев и школски прибор. Црквена кухиња пружа подршку сиромашним суграђанима у храни и прехрамбеним намирницама. Са две потпуно професионалне кухиње, једном трпезаријом и још четири пункта свакодневно хранимо 2.000 људи. Кординација и мисија је ресор у оквиру кога редовно штампамо мисионарску литературу и биоетичку која се бави духовно-социјалном подршком коју користиму у Милосрдном ресору.
       
      Небојиша: Да ли постоји сарадња међу помесним Црквама и у чему се она огледа?
      О. Владимир:
      Благословом Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја и Митрополита китруског Г. Георгија већ пету годину за редом наставља се сарадња Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке са Митрополијом Китруса, Катаринија и Платамона у Грчкој. И ове године плод те сарадње је бесплатно летовање у Катеринију испод планине Олимп.
      Митрополија китруска поседује интернат за живот ученика у насељу Зворонос, делу Катеринија, где су богословци били смештени. Поред зграде интерната на поседу се налази прелепа црква посвећена Св. Мученици Софији и њеним ћеркама Вери, Нади и Љубави, старачки дом са преко 30 корисника и ресторан-кухиња где су се хранила деца из Србије. Све ово нам је било на располагању месец дана за три групе деце: за ученике српских богословија, вишедетне породице и студенте.
      Летовање је осмишљено тако да ученицима буде и одмор и прилика за учење. Сваки слободни тренутак се користи да се ученици опусте, оду до мора, на плажу, да се баве спортовима у води, на песку и да се лепо упознају и здруже укидајући разлике које постоје међу њима, да осете да су део једне Саборне Цркве и једне породице.
      Гајимо одличну сарадњу и са о. Игњатијем Шестаковим, са којим смо неколико догађаја заједнички организовали, турнир Цара Николаја у шаху и изложбе посвећене Руском Цару у београдским домовима за старе. Велику част нам је учинила издавачка кућа Бернар са којом смо објавили књигу: Анђео у олтару, и узели учешћа у дочеку оца Андреја Ткачова који је одржао врло запажено предавање у храму Св.Саве.
      У децембру 2017. године смо посетили и Сретењски манастир и видели начина на који Руска православна црква брине о потребитима а имали смо прилике 2015. године да упознамо и рад организације Апостоли у Грчкој под руководством Г. Константина Димцаса, садашњег Гувернера Св. Горе. Тамо смо обишли црквене кухиње, вртиће, домове за старе и видели на који начин црквене радио станице извештавају о свему томе.

      Небојиша: Која би била Ваша порука за крај овог интервјуа?
      О. Владимир:
      Волео бих да ове године када славимо 800 година од аутокефалности наше Свете Цркве помислимо пре свега на свога духовног оца Св. Саву. Он је поставио здрав однос старања о људима тиме што је Христа ставио у центар живота тадашње Србије. Где је данас Христос у српском друштву, у друштву које не може да оздрави без Христа, он треба да је главни носилац јавног оздрављења. То старање је Свети Сава имао када је оснивао прву школу и прву болницу. Имао је свест не да гради државу него да извршава јеванђелску заповест Христову. Тако ни ми данас не смемо да пристанемо и да одустанемо од те свете обавезе и дужности да нам други васпитавају нашу децу у Просвети без Христа и да нас туђинци трују својим отровима у Здравству без Истинског Лекара. Као да се игра утакмица а ми седимо на клупи. Ако не оздравимо свој народ наш лек бесмртности остаће негде у запећку неће имати ко да га прими.
      Интервју водио Небојиша Мишевић
      Православни мисионар

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...