Jump to content

Које апликације вреди купити на Google Store или App Store


Препоручена порука

Ако волите да се играте са вашим телефоном (као што то ја волим) онда је ово нешто што вреди купити Nova Launcher Prime

4gy3Cw5.png

 

То је профи верзија Nova Launchera, мислим да кошта око 4 долара. 

Ево на њиховом сајту шта се има http://novalauncher.com/

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Pi music player

gdWIXkj.png

https://play.google.com/store/apps/details?id=com.Project100Pi.themusicplayer&hl=sr

Вреди купити про верзију овог плејера, оцена за основну верзију је 4,8 , са куповином од неких 2 долара добијате много нових могућности, плејер чита све врсте музичких формата, има одличне опције...

Измењено од Поуке.орг инфо
сређен размак међу неким речима.
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      С обзиром да се ове године истог дана празнују Велика Субота и Први мај (шта год коме он значио), на свакоме од нас стоји избор: Или да тога дана будемо хришћани и Срби или да заборавимо на Христа, Његово распеће, погребење и васкрсење? Два цара не можемо служити!

       
      На нама је да бирамо: Или да на Велику Суботу будемо у храмовима, на Светој Литургији, и да се и у храму и у дому присјетимо Христове крсне смрти и погребења, али и Његовог силаска у Ад, и да се молитвено припремимо за Празник над празницима – Васкрсење Христово, или да наставимо праксу минулих деценија, када смо, потпуно заборављајући на Бога, празновали празнике без смисла, радујући се неким незнаним побједама, опијајући се по пропланцима и шумарцима ове наше вољене земље?
      Као православни епископ, који је дужан да упућује и исправља повјерено му стадо Христово, осјећам обавезу да вам укажем на погубност трендова које смо слиједили, а због којих смо платили високу цијену, као народ, али и појединачно.
      Божија свеприсутност је очита, неупитна, јер Он зна и помисли наше. Зато, нека свако од нас постави себи питање: Да ли ћемо славити, радовати се и пјевати, док је Син Његов Јединородни Тијелом у гробу?
      Приличи ли радовати се док нам је комшија у жалости? Наравно да не приличи, и то нико не би довео у питање! То нам налаже не само братска љубав, већ пристојност и увиђавост коју бисмо требали имати.
      Приличи ли радовати се док је Господ, Син Божији, наш Спаситељ, у гробу? Наравно да не приличи, али има оних који би на ову тврдњу остали нијеми. Народ који заборави на Бога потписује свој земаљски крај, као и свако од нас појединачно, јер добру се надати а лоше чинити никада није било могуће.
      Христово васкрсење је повод за истинску радост, за истинско славље цјелокупног људског рода, али за тај дан морамо бити припремљени постом, молитвом и добрим дјелима, како бисмо у срцу своме дочекали Васкрслог Спаситеља. Такве ће нас Господ познати као дјецу своју. Такве нас, вјерујте, неће лишити Свога благослова.
      Са Богом можемо све, без Бога не можемо ништа! Имајте то на уму, не падајте кад не морате, волите док имате кога и никада не заборављајте да од ваших поступака зависи и будућност вашег потомства.  
       
      Ваш, у Христу Господу, 
      епископ бихаћко-петровачки и рмањски 
      + Сергије
       
      Извор: Епархија бихаћко-петровачка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Никодим служио је 18.4.2021. Свету Литургију у Храму Успења Пресвете Богородице у Шибенику. Окупљеном верном народу Владика се обратио позивајући се на речи које смо могли чути из данашњег Јеванђеља.

       
      „Данас смо чули како Господ говори једној жени 'иди с миром, вера твоја спасла те је'. То је та вера на коју треба да се угледамо и која нам је дата од самог Господа Исуса Христа, која се преносила преко апостола и њихових ученика све до дана данашњег. Они су нам предали веру у свету Тројицу, у Бога Оца, Бога Сина и Бога Духа Светога. Она је пут који треба да следимо и помоћу ње треба да истрајемо и на свом пропутовању кроз овај пост док ходимо ка светлом Васкрсењу Христовом које је центар наше вере. Како свети апостол Павле каже 'ако нема Васкрсења, узалуд је вера ваша и проповед наша'. 
      Управо ка том празнику треба да тежимо и да се, проживљавајући га овде, на Земљи, сваке године и сваке недеље, надамо свеопштем васкрсењу кроз које ћемо наследити Цраство Небеско и постати истинска деца Светлости“, рекао је Епископ далматински и пожелео да се ускоро ослободимо пошасти која нас је снашла и да се онда да у светим храмовима окупљамо у што већем броју.
       
      Извор: Епархија далматинска
    • Од JESSY,
      Библијска прича о Каину и Авељу говори нам о том, шта су браћа принела жртву Богу. Свако је нешто принео од свог труда. Али Каинова жртва није била прихваћена. Позавидео је свом брату Авељу и убио га. Питамо се, како се ова радња може довести у корелацију са нама? Обратимо се анализи ове библијске приче са становишта психологије.
      Прво што треба да разјаснимо јесте шта је то жртва. Шта појам жртва може да значи, конкретно у нашем животу. Како да схватамо шта значи – жртва Богу? Многи од нас имају архаичну представу о жртви. А у 21. веку некако није уобичајено да се о томе говори. Хајде да размислимо.
      Почнимо од тога да многа наша психолошка стања, када се осећамо као жртве, нису угодна Богу. То значи да су ова стања бесплодна, да их Бог не прихвата и да се ништа у нашем животу не мења, без обзира колико се ми осећали као жртв, без обзира колико дубоко ми ушли у образ жртве. Таква стања се пре могу описати као болесна, неуротична. Понекад постају хронична. У психологији су описани као негативни и захтевају обраћање специјалисту.
      Истражујући своје поступке, као и реакције на догађаје, требало би да погледате дубље на мотиве, односно да сами себи одговорите на питање – чиме је изазван овај поступак. Шта стоји иза тога? Какве мисли и осећања су присутни? Односно, тражити – у чему је дубљи смисао, суштина мог поступка? При таквом приступу дефинитивно ћемо морати да се дотакнемо сфере уверења и вредности – на чему се темељи мој однос према себи самом, свом животу и другим људима?
    • Од Срндаћ,
      Свима је углавном позната прича о Срђану Алексићу, српском младићу, припаднику ВРС-а из Требиња, који је током рата у БиХ погинуо услијед туче са другим војницима ВРС-а у Требињу бранећи муслимана којег су они физички напали.
      Википедија каже:
      Алексић је са једне стране због тога представљен као један свијетли примјер српске стране у рату, јер се уједно борио за свој народ ступањем у ВРС, а са друге стране је бранио и муслимана од својих сународника када је био опасно нападнут. Његова жртва се поштује као један риједак примјер људскости у лудилу босанског грађанског рата.
      Све донедавно нисам пуно ни размишљао о овом случају, јер сам ионако чуо доста сличних прича са свих страна. Српски свештеник из Власенице је помагао и штитио муслимане од својих суграђана када су рације букнуле "спонтано". Садашњи члан Предсједништва БиХ, Жељко Комшић ( бошњачки изабрани представник Хрвата ) је оружјем пријетио сарајевској медицинској сестри која није хтјела лијечити рањеног момка јер је тај момак био "четник" из ВРС, па ју је на пушкомет натјерао да испуни Хипократову заклетву. Једног дједу Сарајлију, породичног познаника и Србина чувао је утјецајни сусјед Бошњак током читавог рата од других Бошњака из исте зграде, јер би га ови радо убили. Мој отац, првоборац и један од најранијих чланова СДС-а, чак је успјео извући из Сарајева једног дјечака, Хрвата, и одвести га у наш град далеко од линије фронта да се њему и његовима не би којим случајем десило да упознају неке наше који би им шта нажао учинили ( дјечак га је једном молио да минобацачем бомбардује његову школу, јер ускоро има контролни за који није учио  ).
      Тако да заиста нисам пуно значаја ни придавао случају Срђана Алексића сматрајући да је то само медијски и наративски најбољи примјер људскости у том лудом рату. Но сада се живо занимам за његову причу јер сам наишао на потпуно супротан наратив од оног који је тренутно општеприхваћен, а то је да Срђан Алексић није био никакав херој који је бранио невиног муслимана, него да је био татин син који је преко везе повучен са линије у Требиње гдје се бавио шверцом заједно са предметним муслиманом кога су војници ВРС несумњиво напали. Тако да по тој верзији испада како Срђан Алексић није бранио невиног муслимана од дискриминације, него је бранио свог пословног и криминалног партнера од простих батина.
      Ова друга верзија потиче заправо од једног фејсбук статуса, чији текст је пренесен на овом порталу, Херцеговац.нет. Оно што ми одмах упада у очи јесте позивање аутора на исказе људи који су осуђени за смрт Алексића као на сасвим довољне доказе саме по себи. Даље, наводи да му је њихова верзија приче потврђена од стране Удружења бораца из Требиња, иако за то не пружа било какав "материјални" доказ. Такође, позива се на пресуду војног суда коју такође није "приложио" уз текст ( или је макар портал Херцеговац није ставио на свој сајт ) те се не зна ни да ли је и тај дио текста тачан. На крају се аутор бави тумачењем исказа Срђановог оца у том поступку, тумачећи како ни он није сматрао да је Срђан учинио часно дјело.
      Са друге стране, истина је да је Алексић популарнији у Србији и било гдје друго неголи у Републици Српској. За Требиње не знам какво је стање са тим.
      У сваком случају, ево текста:
       
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово преосвештенство Епископ пакрачко-славонски Јован Ћулибрк апеловао је да надлежни посебну пажњу посвете унапређењу положаја и развоју институција које се баве питањем страдања у Јасеновцу јер су оне једино што гарантује системски успјех да овај усташки логор смрти не нестане из јавности.

       
      Иако је задовољан тиме што је коначно снимљен филм “Дара из Јасеновца” о једном од најстрашнијих догађаја из Другог свјетског рата, епископ Јован је рекао да га плаши могућност да тема Јасеновца нестане из јавности.
      Епископ пакрачко-славонски, као један од најпризнатијих историчара Холокауста у Европи и епископ у оквиру чије епархије се налази Јасеновац, истакао је да је сјећање на жртве Јасеновца обиљежено тек шездесетих година прошлог вијека, али се никада није озбиљније позабавило оним што се данас популарно назива – култура сјећања.
      – Крајем осамдесетих и почетком деведесетих је, такође, било много приче о Јасеновцу, а онда је за један дан све нестало из јавног дискурса. Тога се бојим и сада. Зато су институције које се баве овом темом једино оно што гарантује системски успјех и њих треба да развијамо. Зато нам је потребан меморијални комплекс на Сајмишту и због тога нам је неопходно да се Музеј жртава геноцида рашири, ојача и да заиста врши функцију због које је основан. У питању је једна изванредна институција, са великим међународним кредибилитетом, значајем и ауторитетом. Међутим, у Србији је ова институција недовољно позната и подржана – рекао је владика Јован за портал “Нова” .
      Он је истакао да је, када је ријеч о филму “Дара из Јасеновца”, најважније и најпрече то што је снимљен и што је то филм који у себи чува ужас који је представљао Јасеновац.
      – Свакако, ми можемо пронаћи много замерки сваком уметничком делу, али тек ће се из квантитета родити истински квалитет, односно кад се буду снимали филмови о тој теми – рекао је он.
      Када је ријеч о односу према жртвама, владика Јован је рекао да је честа флоскула да се треба угледати на Јевреје.
      – Међутим, ми пажљиво избјегавамо сваку могућност да то учинимо. Кад је у питању Холокауст, постоји само једна једина носећа институција на планети земљи, а то је Јад Вашем – средишња институција за питање проучавања, сјећања на жртве и хероје Другог светског рата, односно Холокауста. Она је основана 1953. године и започела је свој рад са двије канцеларије, а данас покрива читаво једно брдо у Јерусалиму, које се назива “Гора сећања”. Јад Вашем данас има око хиљаду запослених и обухвата централни архив и централну библиотеку за питање Холокауста – навео је владика Јован.
      Он је истакао да је Јад Вашем промишљен и финансиран плански и стратешки.
      – Безброј пута сам водио наше званичнике кроз Јад Вашем и свако ми је на крају рекао да и ми морамо имати тако нешто. Кад бих им одговорио да је то започело са радом 1953. године, онда би они заћутали. Након тога, никада више не би проговорили неку јавну реч у Србији на ту тему, а да не говорим о томе да ли помогну рад и развој Музеја жртава геноцида – рекао је епископ пакрачко-славонски.
      Владика Јован истакао је да је Јасеновац тешка тема којој се мора приступати озбиљно.
      – Погледајте до које је мјере Израел, између осталог, изградио свој идентитет на Холокаусту. Ми ништа слично нисмо имали у нашим условима. Додуше, Република Српска је томе ближа, што је разумљиво, јер је она дала већину жртава Другог светског рата, заједно са Србима из данашње Хрватске. Током деведесетих она је била у условима у којима је могла разумијети ту мисао – навео је владика Јован.
      Епископ пакрачко-славонски сматра да тек предстоји озбиљно сагледавање јасеновачког страдања и препоручује свима текст бањалучког професора Олега Солдата, који је говорио о Јасеновцу у дјелу Бранка Ћопића као једно озбиљно промишљање, али и књигу Тимотија Снајдера “Крваве земље” која представља велику помоћ да се разумије шта се збивало у Другом свјетском рату и да се схвати контекст Јасеновца.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...