Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Милан Ракић

Александар Дугин: Алкохол и душа

Оцени ову тему

Recommended Posts

Учи да пливаш, учи да пливаш,
Учи да пијеш водку до краја,
И зором раном од Мопасана
Само причу “Орла” читај.

Јевгениј Головин

 

Тајне духа

Вино је табуисана супстанца у многим сакралним цивилизацијама. Са његовим коришћењем су традиционално повезани многобројни ритуали и обреди. Значајно је поменути да реч «спирт» долази из латинског «спиритус», што значи дух. Кабалисти такође повезују вино са унутрашњим, езотеричним аспектима. У хебрејском, речи «вино», и «мистерија», «тајна» имају исту нумеричку вредност, па су самим тим синоними у мистичном значењу.

slika-1.jpg

Ова тема је још потпуније развијена у исламској традицији. Шеријат, као спољашњи, егзотерични закон религиозних правила, муслиманима стриктно забрањује конзумирање алкохолних пића, и то се сматра ужасним грехом. У потпуној супротности са овим строгим гледиштем се налази традиција суфизма, унутрашњи ислам, где се, напротив, на све могуће начине певају славопојке посвећене испијању вина и на различите начине величају благодети алкохола. Алкохол је иначе реч арапског порекла и суфи, исламски езотерици тако зову своје “тајно знање”, “унутрашњу иницијацијску доктрину”. И као што је алкохол забрањен за спољашњи свет ислама, а допуштен  за унутрашњи – исто тако, људи шеријата се баве спољашњим видом истине, љуском[ii], а људи тариката њеном суштином, језгром.

Али, наравно, обично опијање не гарантује обавезно достизање истине. То је само пут ка њој. А као и сваки пут он може да буде успешан, а може да се заврши и неуспешно. Али, не мора да се заврши потпуним неуспехом, човек може да се поправи на том путу. Кад човек једном ступи на стазу, он више никада не остаје исти, чак и ако залута.  Закорачити унутра са неопозивим заветом. То је неповратан процес.  Зато се иницијацијска учења брижљиво скривају недокучивим велом алегорија и скривених формула.

Slika-2.jpg

Ислам пружа важну слику устројства стварности. Кружница[iii] (обим круга) је шеријат – спољашњост. Центар (тачка) круга је истина – хакикат. Радијус (полупречник) од кружнице до центра круга – тарикат, што на арапском означава (духовни)”пут”. Баш тај пут од кружнице до центра круга се у језику иницијацијске традиције назива “вином”[iv]. И он је идентичан са тајном посвећења из истих разлога. Уосталом, на основу исте логике Индуси називају иницијацијске доктрине тантризма “путем вина”.

slika-3.jpg

Иста парадигма лежи у основи ритуалних опијања чувених таоиста у кинеској традицији и дионизијских мистерија у старој Грчкој.

.slika-4.jpg

Луцидни сан

Вино није само симбол, алегорија. У Традицији је све повезано. Ако је нешто у односу са нечим, значи да су те ствари повезане и практично. Другим речима, ако је алкохол синоним за иницијацију, онда и његово дејство мора код човека у потпуности произвести ефекат иницијације. Пијење је пут – пут унутра.

И заиста, алкохол тако делује на људе, да им се чини као да улазе у суштину свог бића. Зато је пијанство слично сну. У њему све ствари, исто као у сну, добијају посебно, додатно значење, истовремено препознатљиво и нејасно, речи и звуци добијају нови смисао, бујица асоцијација  и полувизија обузима пијанце.

Ствари и осећања добијају неочекиване димензије. Ништаван разлог изазива претерану реакцију, док се претња или опасност углавном игнорише. Пијанац се пење на кров, хода по симсу, пентра на дрво, пење на оџак, трчи преко аутопута, напада јаче од себе. Углавном, функционише у посебном режиму, у коме спољни свет нема такву снагу и значење, одређеност и тежину, као у будном стању.  То је сан, али сан са сведоцима.

Постојање сведока таквог «сна» лежи у основи јутарњег мамурног кајања. Човек, чак и ако се савршено сећа дешавања током пијења, осећа грижу савести, као да је урадио нешто бесловесно. То је резултат последица «другог стања», које се разликује од свакодневног критичког размишљања.

Спавање и опијање имају сличан образац – човек улази у њих као у подручје своје душе.

Господар алкохола

Искрсава оправдана недоумица –  ако је пијанство тако позитивно, са духовне тачке гледишта, због чега онда пијани људи, уместо дивљења, изазивају тако одвратан утисак, боље речено – презир и гађење?

slika-5.jpg

Изван  себе, замућених очију, дегенерисаног израза лица и покрета, агресивног  и неартикулисаног говора, уцвељени, бесни, аљкавог запуштеног изгледа, безразложно глупаво весели, одбојни, никога не импресионирају, осим себе саме.

Суштина је у томе да алкохол, сам по себи, само отвара врата ка унутрашњости, али не обезбеђује сигурност пута и не гарантује достизање циља. У традиционалним културама алкохолни ритуали су се  изводили по строго утврђеном сценарију. Претходила им је иницијацијска припрема, током које су излагана начела и правила алкохолног путовања, давали су се важни савети, скретала се пажња на знакове и циљеве, набрајале се опасности.

Поред сценарија, ритуалном опијању је обавезно присуствовао “водич” или “учитељ”, који је водио иницираног (пијаног или пијане) кроз лавиринте унутрашњег света, усклађивао на одређени начин и наводио на нужним местима.

slika-6.jpg

Алкохол раствара постојећу илузију о немогућности превазилажења материјалне реалности, која условљава начин функционисања свакодневне свести. Али при том, за разлику од обичног сна, човек задржава одређену вољну контролу над физичком стварношћу, која теоријски мора да прође кроз различите стадијуме распадања, под надзором будног разума. У томе је смисао магичног дејства алкохола.

Али, за пролажење свих етапа тог пута, тог “пливања”, неопходно је поседовати веома усредсређену пажњу и развијену свест. У супротном, тело које се растворило само подиже муљ међупростора између тела и душе. Код обичних, свима знаних пијанаца, тај муљ се појављује на површини, повремено избијајући из њих.

То средишње подручје је врло интересантно. будући да се баш у њему збива најважнији догађај при опијању. Овде брод, којим плови наш пијанац, скреће с курса, и упада у спирални вртлог.

Срчане преткоморе – Атријум

Православна монашка традиција, нарочито преподобни Ава Доротеј, а касније и исихасти, дају детаљан опис човекове танане природе. За разлику од хиндуизма и индијске јоге, ова традиција “заметак душе”и “семе бесмртности” смешта у срце, а не у подножје кичме. То је повезано са чињеницом да хришћанска иницијација разматра стање друге етапе посвећења, када се светотајинска животворна енергија подиже од репне кости ка срцу. Таква суптилна физиологија, у стандардној ситуацији, подудара се са конституцијом сваког крштеног, православног хришћанина (код католика и протестаната је све другачије, али то је посебна тема), а моменат подизања ове енергије односи се на претходни стадијум «оглашеног» (катихумена).

slika-7.jpg

Према томе, стожер «духовног центра» и «истине» се налази у средишту човека. Можемо поистоветити слику исламског круга – шеријат, тарикат, хакикат или кружницу, радијус и центар круга – са устројством људског организма. Кожа -“рожни слој”, кожица, “епидермални слој” – исто је што и кружница. Чуло додира је основни саставни део свакодневног будног опажања. Срце је центар, стожер. А између њих се налазе телесни слојеви и унутрашњи органи. Уосталом, баш код аве Доротеја се наводи да је симбол круга, пречника и кружнице у складу са поретком стварности. Исту појаву – с неким историјско-мистичним детаљима, који су веома важни – открива и рукопис протојереја Авакума.

Кључну улогу у тананој физиологији играју срчане преткоморе. Симболично оне се приказују као “срце обавијено змијом»  и као “древни змај који чува благо”[v]. Срце је душа, а преткоморе су онај простор који спречава улазак .

slika-8.jpg

На основу тог приказа учитељи Умног делања[vi] упозоравали су на «развој слабости преткомора». Из те «слабости» произилазиле су се две екстремне страсти – гнев и пожуда. Гнев је мушки принцип – принцип ватре, а пожуда женски – принцип воде. Најдубља светлост[vii] душе крије се иза срца обавијеног змијом.  Ипак, уколико операција улажења унутра не буде пажљиво изведена, лажне моћи преплавиће ученика и покушај ће бити осујећен.

slika-9.jpg

Веома је значајно то спомињање двеју манифестација срчаних преткомора – гнева и пожуде. Реч је о томе да се у хиндуистичком учењу  Санкхја, “танано, астрално тело” човека, “душа”, друкчије назива – “телом задовољства”, sukshma sharira. То је што се тиче “пожуде”. У исти мах, оно се описује као “ватрена кочија”, а има и друго слично име – linga sharira – “тело фалуса”. То је “гневни” – “мушки” аспект.

Научно настројени Индуси описивали су исте појаве, као и православни списи, само без моралисања, користећи искључиво чињенице.

У сваком случају, смисао се савршено подудара. Срчана преткомора је «кошуљица» душе и ширење енергије душе ван – ка простору преткомора – ствара експлозију женског еротизма, који је мушки агресиван.

Идући путевима алкохола крећемо се у обрнутом смеру. Он се центру приближава споља, али додирнувши извор властитог живота – срце-душу – он изазива сличан ефекат – излив душевних страсти у «зони змаја». Успавани Змај се буди, баца се на уоченог уљеза и гута га.  Ето тад пред нама неразумног (понекад бљујућег), неразговетног бића, са узнемиреном жудњом и наталоженом агресијом.

slika-10.jpg

Ту слаби само кукају и цмиздре. Али, змај је немилосрдан, од слабих прави робове. И онда више никаква заштита не помаже.

Национални модели пијанства

Наравно, озбиљни, прави иницијацијски алкохолни ритуали данас не постоје. Тек понекад, у очајничком револуционарном заносу, посебни, изузетни људи се труде да поново оживе свету тајну његове магичне димензије. Један од њих је Јевгениј Головин, “адмирал”, вечити капетан иницијацијског “Bateau Ivre”, у центру Евроазије. Према херменеутици Раблеа уздигао је «метафизику» свог пијанства дивни Ги Дебор. Француски алхемичар Клод д’Иже је такође пливао у истом “филозофском мору”. Али то су «анонимни адепти», величанствени изузеци. Већина пије на безнадежно приземан начин. Али и ту је могуће изградити хијерархију.

Сакралном алкохолизму су се највише приближили архаични народи – аутохтони становници Сибира, амерички Индијанци, Чукчи, Ескими итд. Код њих су још увек сачувани фрагменти мистичних иницијацијских искустава опијања. Сви схватају да је “ватрена вода” –  тек јефтино путовање на ону страну, врста “шаманског транса”.  Више од свих право на њега полажу, наравно, сами шамани.  Али, “ватрена вода” је унела извесне елементе “демократије”, због чега и сви остали могу следити пут шамана. То не повећава чистоту искуства, али саму чињеницу о склоности архаичних народа ка алкохолу, треба схватити искључиво као позитивну ствар. – Носталгија за пуном вишедимензионалном стварношћу – у овом спарушеном, кастрираном, механичком, картезијанско-тржишном концлогору – сведочи о духовном здрављу, а не о генетској дегенерацији.  Алкохол је у много чему користан, он помаже чишћењу организма од нагомиланог мрачног талога око срца. То је езотеријска терапија. Вуду врачеви би могли много тога да кажу о чудесним лековитим резултатима пијанстава.

slika-11.jpg

Друга категорија су Руси. Они су знатно приземнији од архаичних народа, култура скептицизма је учинила своје. Па, ипак, сачувани су многи сакрални елементи. Прво, Руси скоро никада не пију сами. У народу се то сматра “најнижим степеном посрнућа”.  Чувено је пијење утроје.  То сведочи о мистериозном карактеру сваког удруживања.  Људи се препуштају «пливању», подржавају једни друге, напуштају уске границе свакодневне физичке раздвојености, прелазе у нови заједнички организам, хармоничан и неочекиван. Потенцијали душа се уједињују. Сви посматрају заједнички, интерактивни сан.

Друго, непрекидни пијани разговори врло често прелазе на апстрактне теме – “политика”, „узајамно поштовање (или непоштовање)”, «женске» итд.  На тај начин, интуитивно се одржава концентрација пажње, а свест балансира на ивици падања у беживотну равнодушност изможденог тела.

И на крају, најпримитивнији облик пијанстава се практикује на Западу, код Англосаксонаца, Француза или успаваних Скандинаваца.  То је чисто женска варијанта.  Усамљеност, слика алкохолног делиријума, у потпуности фокусирана на физички и вулгарни сексуални аспект.  У тананој физиологији западног човека, убого је и помало смешно, не само срце, већ и његова преткомора. У другим деловима света није тешко западног змаја помешати са пијавицом.  Исти такав је и тупави западни алкохоличарски разврат. Два, три ексцеса, налет садомазохизма, махинално разметање у празно, пропадање у ништавило, у типичан капиталистички сан без снова. Алкохол помаже да се нижа врста људи извуче на чистину. Њима би било боље да не пију.

slika-12.jpg

Постоји још једна, још нижа категорија, која заслужује пажњу.  Али не у националном, већ у полном смислу.  – Пут вина је забрањен за жене. То је строго мушки ритуал. Руси сјајно схватају тај сакрални смисао. Mannerbund, “мушки савез”, “пијано братство”, скривено је од жена и девојака, и у потпуној је супротности са њима.  Жене одвлаче од унутрашње концентрације (одвлаче), и истовремено спречавају путовања и случајна спонтана искуства (везују). Оне су сметња и за пасивну контемплацију и за галопирајућу активност. Женски алкохолизам је баш десакрализован, попут западног. Стручњаци за алкохолизам знају да је пре свега, пијанство овде често усамљеничко, заправо неповезано са функцијом “нове заједнице”.  Нежна женска структура се битно разликује од мушке.  Није случајно, што се сматра да код мушкараца десно око симболизује сунце, а лево месец, док је код жена потпуно супротно.  У питању је симетрично обрнута рефлексија. “Њен пут је”- како је Ниче говорио – “разумевање сопствене површности”. Другим речима, иницијацијски пут код жена је повезан искључиво са “трезвеношћу”.  Комплетна путања је обрнута.  Мушкарцу је потребно да заспи не спавајући, а жени да се пробуди, не будећи се.

“Чуј, утопљениче, чуј!”

Истинско искуство, успешно искуство, иницијацијско искуство претпоставља јединствени и непоновљиви карактер. Ово се у потпуности односи и на алкохолно «пливање». Упркос олујама и грмљавинама, мирном мору и вртлозима, задатак је докопати се друге обале. То је обала душе. Тамо почиње “нови живот” и рађа се “нови човек”. Не, то није крај пута, то је тек његов почетак, али сада, са друге стране подземних химера тог вашаришта, које ми – потпуно погрешно и неосновано – зовемо животом и постојањем.

slika-13.jpg

Покушаја ће бити тачно толико колико буде и неуспелих почетака, катастрофа и бродолома. Тешко губитницима, који су осуђени на непрестано понављање алкохолног лудила. Али, не можемо, а да не одамо дужно поштовање трагично пропалим на том путу, утопљеницима “великог сна”, жртвама отровне срчане преткоморе. Тамо, у океанским дубинама течне живе, живот је стравичан, али ништа мање страшан од оног у коме се сви батргамо.

Подучавање је овде неумесно. Важно је само да знате тачну цену ствари, разгонећи жабокречину глупости и пристрасна усмеравања образованих манипулатора. Алкохол вас може учинити слободним, може вас и заробити, а може вас оставити у том ружном стању у коме  тренутно живите.

Никада не можеш бити потпуно сигуран.

Ако имаш среће, онда, као што је рекао велики Головин:

slika-14.jpg

Пред тобом, као зла коб,

пуцају знања трулих гљива,

учи да скачеш, учи да пливаш,

на седефу летећих риба.

PULSE5.5.jpg

Текст превели:

Радмила Крунић и Никола Димитријевић

Напомене преводиоца:

‐ на руском «спирт» значи алкохол

– „Према добро познатом суфијском симболу ислам је попут ораха чија љуска је као Shari’ah, језгра као Tariqat,  а уље које је невидљиво, а ипак посвуда присутно као Haqiqah. Орах без љуске не може расти у свијету природе, а без језгре не може имати довршетак и сврху. Shari’ah без Tariqata би био као тијело без душе, а Tariqat без Shari’ata би био лишен извањске потпоре и једноставно не би могао опстати и очитовати се у овдашњем свијету. Поради цјеловитости традиције и једно и друго су апсолутно нужни..“ –  Seyyed Hossein Nasr – „Muhammed – Čovjek Božiji“, Naučnoistraživačkiinstitut „IBN SINA“, Sa, 2007.

– „Неки традиционални суфијски учитељи, посебице они шазлијског реда, користили су геометријску слику круга како би описали суоднос тих темељних димензија ислама. Суоднос тих темељних димензија ислама. Са било које тачке у простору се може произвести кружница и бесконачан број полупречника који повезују сваку тачку на ободници круга са средиштем. Ободница је Shari’ah, чија целокупност обухваћа цијелу муслиманску заједницу. Сваки муслиман прихваћањем Божијег Закона постаје једна тачка на тој ободници. Полупречници симболизирају turuq (множина од tariqah). Сваки полупријечник је пут од ободнице до Средишта. Како суфије кажу, постоји онолико путева према Богу колико има дјеце Адамове, а Tariqah, која постоји у бројним различитим облицима, сукладно различитим духовним наравима и потребама људским, представља радијус који повезује сваку тачку са средиштем. Једино стајањем на ободници то јест прихваћањем Shari’ata, човјек може пред собом открити радијус који га води Средишту. Само слијежењем Shari’ata могуће је отворену капију духовнога живота учинити збиљском…  Најзад у Средишту постоји Haqiqah или Истина која је извор и Tariqata и Shari’ata. Баш као што, геометријски говорећи, зачка порађа радијус и ободницу, тако исто, метафизички говорећи, Haqiqat, Средиште које је „посвуда и нигдје“ ствара Tariqat и Shari’at.“ (Seyyed Hossein Nasr – „Muhammed – Čovjek Božiji“, Naučnoistraživački institut „IBN SINA“, Sa, 2007.)

‐ “Људи пију вино јер оно доноси пијанство (mastî, sukr).  Тријезност (hushyârî,sahw), из које суфије настоје утећи, јест самопостојање са свим његовим пратећим елементима. Опијеност је поништење самосвијести, идеја и потицаја повезаних са јаством; коначно, пијанство је ишчезнуће у Богу.“

„Дај вина, о Саки, ових дана посљедњих!

О Ти који си крадљивац умова људских!

Ово вино је земаљска створења подигло у сфере небеске! 

О, вино, ти представљаш љестве небеске!

Вином развали капију срцоболне тамнице!

Избави душу из затвора туге!“

(William C. Chittick – „Rumi – sufijski put ljubavi“, Naučnoistraživački institut „IBNSINA“, Sa, 2005.)

‐„Преподобни Јован Многострадални се подвизавао у Кијево-Печерској лаври и много је страдао од блудне похоте. Ништа није могло да га избави, ни жеђ, ни глад, ни тешке вериге. Тада се затворио у пећину где је почео да се бори против страсти у најжешћој борби. Долазило је до тога да се Свети закопа у земљу до рамена, али га жар похоте није напуштао. Са времена на време је ђаво у облику огромног змаја нападао подвижника, страшно га мучио и мрцварио. Господ је на крају избавио свога слугу – после тридесет година затворништва у пећини, после толико многих патњи. И тек тада је страст одступила од њега и Божанствена светлост га је обасјала (из Житија преподобног Јована Многострадалног, 18. јул по старом календару)“

– “Многе године и деценије, Свети су проводили у страшној борби против змија страсти које се гнезде у срцу човековом, пре него што су успевали да их умртве и да их се ослободе, и да стекну душевни мир…” – Архимандрит Лазар Абашидзе – „Како излечити болести душе?“

– Учитеља трезвеноумља, молитвеног тиховања

‐ “ипостасна светлост“  

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Када је Михаило Пантић у једном телевизијском интервјуу Јована Христића питао зашто је престао да пише поезију, овај је слегнуо раменима и мирно одговорио: „Пресушило“. Христић није био склон мистификацијама, и муку уметничког стварања и његове непостојаности свео је на једноставну констатацију, која, између осталог, каже – „тако је, због тога неће пропасти свет, а не мора ни песник“.
      Слично томе, када сам професору Христићу на једном од часова драматургије, на којима нам је незаборавно тумачио Аристотела, са ванредним умећем да сложене идеје објасни на једноставан начин, рекао како пишем од девете године живота, он је само прокоментарисао: „Где ће вам душа?“ Ова брига за моју душу произилазила је из генералног Христићевог става да уметник мора пре свега да живи, и када не пише и када уметност из овог или оног разлога „пресуши“, па да и у том живљењу, а не само у уметничком стварању види смисао (свог) постојања. Порекло уметничког ставаралаштва у античком појму „поиесис“, управо због ове жеље за демистификацијом, волео је пре да везује за речи „грађење“ или „готовљење“, како се никада не би заборавила његова веза са занатом, па и са оним „најплотскијим“ – куварском вештином. Док је један структуралистички приступ последњим данима Мајаковског прокоментарисао у стилу „све је то лепо, али ту нигде није могла да се види рука која повлачи обарач“. И најзад, још једна Христићева опаска – „уметник (као уметник) не може ни за шта да буде крив, осим ако напише лоше дело“.
      У складу са Борхесовим речима да је писац у младости пише „ташто барокно“, док касније, „ако су му звезде наклоњене“, досеже једноставност, овакво релаксираније схватање уметности и позиције уметника у свету може се довести у везу са извесном животном зрелошћу, која подразумева већу свест о сопственим ограничењима и могућим дометима, о пролазности свих људских чинова и надања. Може се довести, наравно, и у везу са замором и хлађењем „животних сокова“ и помирењем са учмалошћу свакодневнице, па и са пасивно агресивним ставом који нас тера да онима који долазе после нас што пре развејемо илузије и отупимо оштрице, и некада је заиста тешко разликовати све могуће мотивације; ништа мање код себе самог него код других.
      А у најсрећнијим тренуцима, код оних којима су „звезде најнаклоњеније“, та релаксираност је најпре има везе са проживљеном свешћу о непоновљивости сваког човека с којим се сусрећемо, са несводивошћу било кога ко је макар и окрзнуо наше животе; да је оно што се после свега памти најпре оно мало, неприметно и тешко представљиво што се догађа између људи, у њима, у тајновитим повезаностима њихових унутрашњих светова, живота, путева. Оно наизглед случајно што се не да никако фиксирати, већ само наслутити, доживети, искусити.
      Увек ћемо жалити за нашим младалачким хормонима, и онда када се будемо тешили да сада наше стварање и наше животе разгорева нека друга ватра, а не ватра младости и заблуда, она ватра коју смо баш том нашом смиреношћу пустили да просија. И у томе, рекао бих, нема ничег лошег.
      Али како год, уметности не треба приписивати оно што она не може да изнесе, јер уметност је тамо и толико где је и колико човек, а знамо колико смо слаби. Нека уметност не буде још додатни терет таштине на наша нејака плећа.
      Следимо свој унутрашњи глас, али не скрећимо погледа са очију које нас гледају и хоће нешто од нас – баш то, сасвим мало, да их видимо.
       
      Извор: Теологија.нет
    • Од Логос,
      Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 06 јуla у 19:00 часова предавање је одржао професор Александр Вујовић на тему – Свети Петар и Павле апостоли васељене.
       
       
      Извор: Манастир Острог
    • Од Логос,
      Одломак из Светог јеванђеља по Матеју (Мт. 4, 18- 23) друге недеље по Духовима доноси нам причу о одабиру ученика који Господ Христос прави крај Галилејског мора. Зашто баш њих, обичне рибаре, позива да га следе и на који начин је јеванђељска порука кроз векове постала универзална порука, коју су ширили и најученији људи, слушаоцима Радија Источник објаснио је уредник гласила Епархије ваљевске протонамесник Слободан Алексић.
       
      Извор: Радио Источник
    • Од Логос,
      Хришћанство је есхатологија. Не може се рећи да је нешто у Цркви, у суштинском смислу историјско а нешто есхатолошко, рећи да у хришћанству има места за нешто што никако није есхатолошко је исто као рећи да у хришћанству треба да буде нечег нехришћанског… Есхатологија није на крају него на почетку.

      У рабинским изворима, баш као код Василија Великог, постоји предање да је „Век који долази“ – „Олам хаба“ истовремено и први дан стварања који претходи „Садашњем веку“ – „Олам Хазех“, који након седам еона-циклуса истиче завршавајући се опет оним истим првим еоном који је хронолошки осми а то је „Олам Хаба“ век који долази, или хришћански речено „будући век“.
      Дакле, у библијској ретропспективној перспективи, крај је ретроактивни почетак свега.
      Доле је горе
      Почетак, пак, хришћанске иницијације је крштење.
      У крштењу су смрт и васкрсење сједињени у један акт рођења за вечни живот које се одиграва примањем Светог Духа кроз симболичко погребење са страдалним Месијом (Слугом Господњим) , а случајеви, описани у Делима апостолским, где предавање Духа претходи крштењу (Дап 10,47) par excellence поцртавају есхатолошку димензију месијанског страдања, сваки крштавани је „Слуга Господњи“ (Ебед Јахве, παῖς Κυρίου).
      „У крштењу се испуњавају обећања нашег савеза са Богом – пише Златоуст у свом тумаченњу Јовановог Јеванђења – сахрањивање и смрт, ускрснуће и живот; и ово се дешава одједном. Јер када уронимо своје главе у воду, стари човек је сахрањен у гробници испод и потпуно је потонуо заувек; а када их поново подижемо, нови човек се уздиже на његово место – Златоусти наставља – Да бисмо показали да оно што говоримо није никаква претпоставка, чујмо Павла где каже: „Ми смо са Њиме сахрањени крштењем у смрт“; и опет, „наш стари човек је разапет с Њим“; и опет, „ми смо заједно засађени (σύμφυτοι) у сличности (ὁμοιώματι) Његове смрти“ (Рим 6, 4–6).
      Биљна метафорика карактеристична је за Јована: нпр. њиве које се жуте за жетву, а посебно значајана је метафора о чокоту и лозама, па је у истом духу и слика заједничког засађивања месијанске заједнице у сличност Месијине смрти карактеристична за јовановско малоазијско предање: „Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси“ (Јн 12, 24).
      Овде многи род доноси баш умрло семе и управо они који су већ мртви су ти који су плодни!
      Шта више „револуционарна мржња према датостима живота таквог какав јесте а не реакционарни „витализам“, знак је новог неуништивог живота: „Ко воли живот свој изгубиће га, а ко мрзи живот свој на овоме свету сачуваће га за живот вечни“ (Јн 12, 25).
      Такав хришћански post mortem анти-етос Павле сажима својим чувеним речима: „Ви сте, наиме, умрли И ваш живот је са Месијом сакривен у Богу“ (Koл 3, 3).
      Златоусти настаља: „Крштење се не зове само крштење, већ се крст назива крштењем. Крштењем (βάπτισμα), каже Христос, којим сам ја крштен (ὃ ἐγὼ βαπτίζομαι), крстићете се (βαπτισθήσεσθε – Мк 10, 39) а мени се треба крстити крштењем (βάπτισμα δὲ ἔχω βαπτισθῆναι – Лк 12, 50), које ви нисте познавали…“
      Нису смрт и васкрсење сједињени само у крштењу, овај образац је принцип читаве есхатолошке антиципације као такве.
      Месијански акти: Страдање и Смрт, Васкрсење, изливање Духа, Парусија, И њихов космичко историјски учинак: суд – транзитна криза старог и спасење – апокатастаза новог, то су факти које библијска традиција види као јединствени транс-темпорални догађај.
      А уобичајени светописамски назив за такав месијански догађај је: дан Господњи. Суштинска црта под којом су сви ови чинови сажети је Христова крсна смрт, која је у малоазијској традицији празнована 14. Нисана – априла, као јединствени празник смрти и васкрсења: „Крсно-васкрсна Пасха“.
      За апокалиптичку традицију Христова смрт је изразито есхатолошки догађај, и како би се то осетило довољно је сетити се да је централна фигура из Јовеновог Откривења: заклано јагње – које је баш зато и Лав.
      Мрак је светло
      Јоил описује дан Господњи као „Дан када је мрак и тама, дан када је облак и магла; како се зора разастире поврх гора тако иде…“ (Јл 2, 2). И славно место које Дела апостолска наводе као тумачење педесетнице „сунце ће се претворити у таму и месец у крв“ а које Откривење наводи у вези са шестим печатом: „И видех кад отвори шести печат, наста земљотрес велики, и сунце поста црно као врећа од кострети, и месец као крв“, после чега непосредно следи обележавање Божијих слугу печатом и виђење мноштва народа пред престолом и пред Јагњетом…
      Сасвим је јасно да је у питању референца на Христово страдање ради свих које се непосредно повезује са Царством Божијим, уз обележавање свих чланова месијанске заједнице архијерејским помазањем тј. словом Тау (Margaret Barker, Great High Priest: The Temple Roots of Christian Liturgy) каква је била пракса у време првог храма што нам говори да су сада сви чланови Цркве архијерерји у великом архијереју Христу чије су они тело, и евхаристијом која се у најранијем тексту који нам наводи речи установљења, Првој Посланици Коринћанима, повезује са Месијином смрћу као знаком његовог присуства на вечерама месијанске заједнице у Духу, као и са његовим коначним доласком.
      Апостол Павле, чак, читаво хришћанско предање своди на просту месијанску синегдоху: смрт Месије и анамнезу те месијанске искупљујуће смрти у његовој присутности у Духу, уз антиципацију његовог коначног доласка: „Јер ја примих од Господа што сам вам и предао, да Господ Исус оне ноћи кад беше предан (предање овде треба схватити у вези предавања самог Месије на смрт) узе хлеб. И захваливши преломи и рече: Узмите једите ово је тело моје које се за вас ломи (што је очигледна референца на крст); ово чините у мој спомен. Исто тако и чашу после вечере говорећи. Ова је чаша Нови Завет у мојој крви (такође референца на крст); ово чините кад год пијете у мој спомен“ (1Кор 11, 23–25),
      Потом следи следи Павлов важан херменутички закључак који месијанско предање своди на фундаменталну евхаријсктијску праксу, чије је значење објава Христове смрти у светлости његовог доласка: „Јер кад год хлеб овај једете и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете док не дође“ (1Кор 11, 26).
      У овом најстаријем евхаријстијском докумемту Павле чини исто што, према сведоченњу каснијх текстова, чини и сам Христос који повезује апокалиптичку таму својих страдања са својим славним повратком на облацима у својству даниловског Сина Човечијег под знаком крста, као небеским знамењем доласка тог истог Сина Човечијег (Мт 24, 29–30; Отк 1, 7).
      За грех, и за правду, и за суд!
      Уколико желимо да сумирамо какве егзистенцијалне консеквенце догађај Педесетнице има по месијански процес, онда можемо издвојити три димензије истог догађа:
      1. Са једне стране силазак светог Духа лечи грех светског солипсизма тако што иманентизује трансценденцију (Рим 13, 9–10) као међусобну љубав унутар месијанске „Заједнице Светог Духа“ (2Кор 13, 13). И ту имамо посла са смислом Педестетнице као такве.
      Ова конституише месијанску заједницу као љубавно тело Месије: „Јер се једним Духом сви ми крстисмо у једно тело“ (1Кор 12, 13). Зато се тај пресудни дар Духа, који Месију чини присутним у својој заједници и кроз њу у свету, наводи у једнини. Месијанска заједница је „Последљи Адам“ и „Други човек (1Кор 15, 45–47), егалитарно субјективизован изван свих смртоносних субординација хијерархијски конструисане природе: „Нема више ни Јевреја ни Грка, нема ни роба ни слободњака, нема више ни мушко ни женско; јер сте сви ви један у Христу Исусу“ (Гал 3, 27–28)
      Евоцирајући у том контексту, у свом тумаћењу Јовановог Јеванђеља Посланицу Коринћанима, Св. Јован Златоуст тврди како се реч о томе да Адам након Христовог Васкрсења више није тек душа жива него Дух који оживљава, односи на то да сада сваки човек у Месији има моћ да даје живот другима. Он у прилог такве тврдње наводи апостоле који су подизали мртве, што не треба читати као „моћ“ коју Бог даје члановима неке њему верне групе, већ као ланац контраинтерпелација који се простире кроз најсировију путеност смрћу телесно деиндивидуализованих (распаднутих) и истовремено симболички индивидуализованих (издвојених) бића, као силу у немоћи која снагом свог позива буди умрле у месијанску заједницу сачињену искључиво од оних који су већ прошли кроз капије смрти и снагом животворне антиидеолошке контраинтерпелације ушли у колектив живих у заједницу неуништивог живота једних за друге, једних уз друге, једних са другима. Заједницу какву најбоље изражава Хајдегеров термин (из Бића и Времена) „mitsein – сабиће“.
      Дакле, Сабиће, заједничко биће је живот оних који нису сливени у некакво једно биће већ је свако биће понаособ сабиће са Другим бићем (како је то дивно елаборирао Жан Лик Нанси у Уделовљеној заједници). Заједница може бити само живот и то заједнички живот који се дели оживотворавајући све који међусобно деле своја тела и душе. Ово општење је благо, сакривено у глиненинм судовима наших, по себи, фрагилних једва живих тела, у којима ипак жубори неуништиво живо заједништво постајући у нама извор воде која тече у живот вечни.
      2. Са друге стране, за разлику од јединственог дара Духа, различите харизме предане појединим члановима месијанског колектива јесу дарови Духа који су наведени у множини (1Кор 12, 28–30) и имају функционални каракртер у служби одржавања љубавног заједништва унутар месијанског колектива, позваног да се прошири на све, укидајући тако себе као посебну и издвојену праведну стварност.
      Oвде треба бити нарочито опрезан. Изузетене харизме и дарови Духа као свој печат имају крст и према томе показују се у вернима као немоћ а не као моћ: „Јер гледајте браћо на вас позване… нема ту много моћних… него што је слабо пред светом и понижено изабрао је Бог да посрами моћнике“ (1Кор 1, 27–28).
      За Павла је и Исусова биографија, укључујући евентуална чуда, без икаквог значаја (2Кор 5, 16), оно што је важно је то да је Он „објављен у сили и по Духу Светоме за Сина Божијег васкрсењем из мртвих“ (Рим 1, 4). Он „иако је био распет по слабости, али живи по сили Божијој; јер смо и ми слаби у Њему, али ћемо живјети с Њим силом Божијом за вас (2Кор 13, 4).
      Дакле, месијанска спона која нас уједињује с Месијом је слабост. Она је спољашњи знак и доњи крај Његове есхатолошке силе која живи у Њему и у другима „за нас“. Према томе, и наша слабост је за друге Сила Божија.
      Наша веза са другима је интимна, али није приватна већ је лична апрорпријација плодова Духа дарованих месијанском колективу. Можда је ту најумеснији Лаканов неологизам „екстимно“, који би у овом случају могао означити интиму каква није затворена у нарцистички однос проширеног сопства, већ има спољашњи заједнички карактер и друштвене консеквенце, тако да је унутрашњи човек неуништива друштвена спона нове заједнице упркос њеној изложености реакционарним стихијама старог света: „Због тога… ако се наш спољашњи човек и распада, ипак се унутрашњи обнавља из дана у дан“ (2Кор 4, 16).
      Стих који следи након овог је од изузетног значаја за појашњење везе између страдања и славе у Духу: „Јер наша пролазна невоља – не просто прирпема нам, већ -производи/κατεργάζεται нам преизобилно и неизмерно вечно богатство славе“ (2Кор 4,17).
      Ово значи да нам „невоља“ не спрема славу као награду ради трпљења, већ да „производи“ славу, односно да је она њен историјски облик, и самим тим знак Царства Божијег у историји а то је наравно знак Сина човечијег што није ништа друго него крст.
      3. Tрећи аспект Педесетнице, поред конститутивног дара Духа, и раздавања харизми чији су знаци „слабост“ њихових носилаца а не моћ (2Кор 4,10–11; 4,9–13; 1Кор 2, 3, 1Кор 15,31) је револуционарно деловање силе суда Духа у модерном свету.
      Према Светом Јовану Златоустом Дух „иде напред са великом силом и нико није у стању да спречи Његово насиље“ (Омилија 26 на Јеванђеље по Јовану).
      Или како је то приметио Јакоб Таубес у својој тези о западној есхатологији: „У птоломејском свету влада платонски ерос, међусобно приближавајући горње и доње, док у коперниканском свету влада Дух, тежећи према напред. Етос коперниканског (тј. модерног) света јесте етос будућности“ (Jacob Taubes, Zapadna eshatologija).
      У мени нема ништа
      Према свему што смо рекли Педесетница је и упад есхатологије у историјску презентност бесциљног дешавања и њено радикално испражњење од непрестане мобилизације. Оно је у субјектима месијанског процеса делом заустаљено Сабатом Христове смрти. Зато, као што смо смо видели, Ап. Павле евхаристију Цркве и есхатологију повезује са Христовом смрћу: „Кад год једете овај хлеб и чашу ову пијете, смрт Господњу обзнањујете, докле не дође“ (1 Кор 11, 26).
      Штавише, Златоусти бесмртност Месије изводи из бесмртности месијанске заједнице а не обрнуто! „Ако они који верују у распетога не ишчезавају, још мање ће ишчезнути онај који је разапет… Онај који одузима сиромаштво од других и сам је много слободнији од њега… Да ли видите да свуда потребна вера? Јер Он крст назива извором живота“ (Свети Јован Златоусти, Омилије на Јеванђење по Јовану).
      Дакле, месијанска заједница у Дан Господњи врши спомен: не Васкрсења, него Христове смрти! али нипошто у тужној атмосфери (нити у тону тзв. „радосне туге“ аскета) него у светлости Васкрсења и Парусије („Победничку песму певајући, кличући, узвикујући и говорећи“). Чак ни најтриумфалинија химногррафија цркве оличена у пасхалном канону ту није изузетак: „Христос се јави као човек, би назван безазленим јагњетом (…) И би наречен наша Пасха (…) као једногодишње Јагње добровољно би заклан за све, Пасха очистилачка (…) страда као смртан, и страдањем смртно облачи у красоту бесмртности“…
      Такође и обратно, стихире Великог Петка и Велике Суботе већ прослављају и Васкрсење: „Тебе који се одеваш светлошћу… скиде с дрвета Никодим… ридајући говораше… величам страдања твоја опевам твој погреб са васкрсењем кличући Господе слава ти!“
      Треба ли подсећати на то да и сам васкршњи тропар каже смрћи, а не васкрсењем, смрт уништи?
      Веза Христовог Васкрсења са Његовом смрћу, није важна из тривијалног разлога: да је смрт, пошто му хронолошки претходи свакако услов Васкрсења. Не то није просто само тако, јер тиме бисмо догађај Васкрсења потчинили раније установљеном закону смрти. Ова веза је важна пре свега због тога јер она и није ништа друго него повезаност, чак идентичност; Христовог и општег Васкрсења (1. Кор. 15, 13). Јер опште васкрсење људима је могуће искусити у антиципацији, и празновати само под знаком минуса: као учешће у (нашој) свеопштој чаши смрти (Мт 26, 42) испијеној од последњег Човека (1. Кор. 15, 45) Христа, који је Васкрсао из мртвих.
      Док је помпезно „пренаглашавање“ Васкрсења уствари диктатура „хришћанске“ идеализације, уздизање новог господара, новог почетка, тираније нове „хармоније“ која ће убрзо да доминира над нама: Било у облику некакве „позитивне приче“, неког „јеванђеља просперитета“, одушевљења креативношћу карактеристичног за неолиберални капитализам, поверењем у политичаре и експерте, фасцинираношћу оригиналношћу уметника и спортиста уз скривени презир према „неталентованој гомили“ каква нема услове ни да се одржи у животу а камоли да се у том животу истакне, а која је ипак неопходна да би се из ње као позадине издвоио неки „суви геније“ (making one out of many), у форми мистификације предузетничке генијалности меритократских изабраника која се своди на „способност“ за екстракцију вишка рада из тела „глупих“ радника који троше мање него што производе – што је све, у суштини, исисавање живота из људи и његово претварање у мртви капитал, итд; или пак тако што нам вера, као и капиталистички свет, више неће допуштати чак ни да будемо несрећни а да се због тога не осећамо кривима. Јер забога Христос је васксао! Дух Свети нам је Дат!
      Суве кости, чујте реч Господњу
      Обећање Духа Христос је дао извевши своје ученике до Витаније чије име означава „Кућу патње“. Дух је обећан изван Јерусалима на не-месту фавеле искључених: Губавих, сиромаха и грешника (од којих је један био и вољени Христов друг четвородневни Лазар), у простору мизеризације и побуне у какав моћ државних апрата принуде није нимало радо залазила.
      Обећање је испуњено, као субверзија близу храма, у горњој соби на Сиону, вероватно бившој синагоги. Постоји прича да је власник собе био Христов тајни ученик фарисеј и кнез Никодим задужен да се брине око воде за јеврејске ходочаснике. У сваком случају Христос јовановске традиције ка коме ходачасти „све што је постало“ тврдио је да ће из утробе сваког ко у њега верује, као из истинског храма (Јез 47, 1–12) потећи реке живе воде (Јн 7,38). А Јеванђеље појашњава да се то односи на Духа који ће бити дат кад Исус буде прослављен (Јн 7, 39) Исус је пак, по сопственим речима, прослављен у страдању (Јн 13, 31).
      Према чувеном Хегеловом афоризму из Феноменологије духа: „Дух је кост“, а Кост се Христова није преломила ни на крсту (Јн 19, 36).
      Зато, најсажетије речено, ово можемо преформулисати у три речи: Дух је крст.
      „Нека се под знаком крста твога сатру све непријатељске силе“…
      „Падај сило и неправдо, народ ти је судит зван!“

      Извор: Теологија.нет
×
×
  • Create New...