Jump to content

Овде још нема ничега

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом провокативних изјава политичких представника косовских Албанаца и отворених претњи у штампи у вези јучерашње Свете Литургије у храму Христа Спаса у Приштини, које нескривено подстичу етничку и верску нетрпељивост, Епархија рашко-призренска Српске Православне Цркве принуђена је да још једном нагласи да је прослављање верских празника у објектима који су власништво Српске Православне Цркве питање фундаменталних верских права која су законски регулисана и мора да буду поштована без икаквог условљавања. 

       
      Јучерашња прослава празника Вазнесења Христовог у храму Христа Спаса у центру Приштине, који је у власништву СПЦ стога не може и не сме да се третира као политичко питање, као што се тако не могу посматрати ни обреди које врше представници других верских заједница у својим верским објектима. Храм Христа Спаса је уписан у катастру, налази се на земљишту које се по катастарским подацима води на СПЦ (о чему сведоче валидни катастарски изводи), а не Универзитета у Приштини, који годинама упорно и без икакве правне основе покушава да уклони овај храм који одговорне на Универзитету ваљда подсећа на 40.000 Срба у Приштини који су протерани након завршетка оружаног сукоба 1999. год и чија је имовина у више случајева и даље бесправно узурпирана. Не постоји било који правно валидан акт који негира имовинска права СПЦ над овом црквом, нити овај објекат сматра нелегалним и стога Црква није дужна по закону да тражи било какву дозволу за вршење верских обреда на својој имовини. Служење верских објеката у још незавршеним храмовима сасвим је уобичајено у пракси наше Цркве јер храм на освештаним темељима представља свето место.
      Наметати Цркви обавезу да тражи било какву дозволу за вршење верских обреда унутар својих храмова не представља само кршење цивилизацијских норми у поретку успостављеном након Другог светског рата, већ и правних прописа које су донеле управо власти у Приштини и који су и даље важећи. Стога, они који би да се јавно позивају на прописе како би њима покушали да прикрију отворену мржњу и дискриминацију према једној верској заједници, те исте прописе прво треба да прочитају.
      Иако траје судски процес у комe Универзитет без иједног доказа покушава да натера Цркву да сруши сопствени храм, то не значи да Црква, као власник који је уписан у катастру нема права да користи свој легално саграђени верски објекат. Са друге стране, власти у Приштини већ пет година не спроводе судску пресуду поводом манастира Високи Дечани, и стога јавна позивања на судске поступке који су у току и немају никакво дејство на власништво Цркве могу само да поруче да је на Косову примена правде селективна када је у питању Српска Православна Црква.
      Све чешћи и интензивнији покушаји негирања верских и имовинских права, идентитета и уставом загарантованог имена  Српске Православне Цркве  на Косову и Метохији од стране косовских институција тужан су показатељ озбиљног погоршања општег стања верских слобода на овом простору, што нимало не доприноси помирењу и заједничком животу, већ  додатно подстиче верску и етничку мржњу која угрожава безбедност православног српског становништва и нашег духовног и културног наслеђа на Косову и Метохији. Прославом Христовог Вазнесења у нашој цркви у Приштини Епископ Теодосије није одржао политички скуп, већ је одслужио Свету Литургију на којој је позвао на мир и толеранцију у нашем још незавршеном храму који је годинама на мети албанских екстремиста који су га некажњено палили, скрнавили, нападали, претварали у јавни тоалет и депонију смећа, што је на срамоту посебно града Приштине и Универзитета, чији званичници редовно траже уклањање овог храма, док се политичари такмиче у језику мржње и увредама на рачун СПЦ. Наша Црква стоји чврсто на темељу да све цркве и верске заједнице морају да имају загарантовано право да несметано врше своје верске обреде у објектима који су у њиховом власништву и спремна је, уколико је то потребно, да своја права одлучно брани и на локалним судовима, али и пред међународним организацијама за верска права и слободе, пошто поседује сву валидну правну документацију.
      Као посебан скандал је и вест која нам је дошла након свих реакција које смо имали прилике да видимо, а то је да је на вратима једног верског објекта исписана парола мржње, што у овом случају сматрамо и отвореном претњом. Очекујемо од Полиције Косова да починиоце ове отворене претње према нама, као једној од верских заједница, одмах пронађе и преда тужилаштву на даље поступање. Такође тражимо од Полиције Косова да се овај акт прогласи оним што јесте – ширењем верске и националне мржње и отвореном претњом, уместо да се као до сада овакве нескривене претње проглашавају вандализмима или уништењем имовине како би се прикриле размере мржње и дискриминације према Српској Православној цркви које у овом друштву владају.
      Није нормална ситуација у којој, уместо да се неко заппита какво је то друштво у коме се у 2021. години једној верској заједници прети због одржаног верског обреда унутар сопственог верског објекта, и на том верском објекту се исцртавају графити мржње и претњи против те верске заједнице само због тога што је вршиила верски обред унутар сопственог верског објекта, појединци још најављују и протесте против одржања верског обреда унутар верског објекта, још и злоупотребљавајући студенте у својој несхватљивој кампањи распиривања мржње.
      Беспримеран језик и напади у косовској албанској штампи против служења Литургије у нашем српском православном храму, веома је снажан показатељ безакоња и нескривене нетолеранције које шире не само појединци и одређене невладине организације, већ и званични представници косовске власти, као што се види из доле приложеног прегледа реакција.
      Прилог: Реакције косовских политичких представника у прегледу Коссев инфо портала- https://kossev.info/reakcije-iz-pristine-na-spasovdan-u-istoimenom-hramu-nece-se-tolerisati-provokacije-ne-nasedajte-na-zamku-da-ponovimo-17-mart/
       
      Извор: Епархија рашко-призренска

      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом провокативних изјава политичких представника косовских Албанаца и отворених претњи у штампи у вези јучерашње Свете Литургије у храму Христа Спаса у Приштини, које нескривено подстичу етничку и верску нетрпељивост, Епархија рашко-призренска Српске Православне Цркве принуђена је да још једном нагласи да је прослављање верских празника у објектима који су власништво Српске Православне Цркве питање фундаменталних верских права која су законски регулисана и мора да буду поштована без икаквог условљавања. 

       
      Јучерашња прослава празника Вазнесења Христовог у храму Христа Спаса у центру Приштине, који је у власништву СПЦ стога не може и не сме да се третира као политичко питање, као што се тако не могу посматрати ни обреди које врше представници других верских заједница у својим верским објектима. Храм Христа Спаса је уписан у катастру, налази се на земљишту које се по катастарским подацима води на СПЦ (о чему сведоче валидни катастарски изводи), а не Универзитета у Приштини, који годинама упорно и без икакве правне основе покушава да уклони овај храм који одговорне на Универзитету ваљда подсећа на 40.000 Срба у Приштини који су протерани након завршетка оружаног сукоба 1999. год и чија је имовина у више случајева и даље бесправно узурпирана. Не постоји било који правно валидан акт који негира имовинска права СПЦ над овом црквом, нити овај објекат сматра нелегалним и стога Црква није дужна по закону да тражи било какву дозволу за вршење верских обреда на својој имовини. Служење верских објеката у још незавршеним храмовима сасвим је уобичајено у пракси наше Цркве јер храм на освештаним темељима представља свето место.
      Наметати Цркви обавезу да тражи било какву дозволу за вршење верских обреда унутар својих храмова не представља само кршење цивилизацијских норми у поретку успостављеном након Другог светског рата, већ и правних прописа које су донеле управо власти у Приштини и који су и даље важећи. Стога, они који би да се јавно позивају на прописе како би њима покушали да прикрију отворену мржњу и дискриминацију према једној верској заједници, те исте прописе прво треба да прочитају.
      Иако траје судски процес у комe Универзитет без иједног доказа покушава да натера Цркву да сруши сопствени храм, то не значи да Црква, као власник који је уписан у катастру нема права да користи свој легално саграђени верски објекат. Са друге стране, власти у Приштини већ пет година не спроводе судску пресуду поводом манастира Високи Дечани, и стога јавна позивања на судске поступке који су у току и немају никакво дејство на власништво Цркве могу само да поруче да је на Косову примена правде селективна када је у питању Српска Православна Црква.
      Све чешћи и интензивнији покушаји негирања верских и имовинских права, идентитета и уставом загарантованог имена  Српске Православне Цркве  на Косову и Метохији од стране косовских институција тужан су показатељ озбиљног погоршања општег стања верских слобода на овом простору, што нимало не доприноси помирењу и заједничком животу, већ  додатно подстиче верску и етничку мржњу која угрожава безбедност православног српског становништва и нашег духовног и културног наслеђа на Косову и Метохији. Прославом Христовог Вазнесења у нашој цркви у Приштини Епископ Теодосије није одржао политички скуп, већ је одслужио Свету Литургију на којој је позвао на мир и толеранцију у нашем још незавршеном храму који је годинама на мети албанских екстремиста који су га некажњено палили, скрнавили, нападали, претварали у јавни тоалет и депонију смећа, што је на срамоту посебно града Приштине и Универзитета, чији званичници редовно траже уклањање овог храма, док се политичари такмиче у језику мржње и увредама на рачун СПЦ. Наша Црква стоји чврсто на темељу да све цркве и верске заједнице морају да имају загарантовано право да несметано врше своје верске обреде у објектима који су у њиховом власништву и спремна је, уколико је то потребно, да своја права одлучно брани и на локалним судовима, али и пред међународним организацијама за верска права и слободе, пошто поседује сву валидну правну документацију.
      Као посебан скандал је и вест која нам је дошла након свих реакција које смо имали прилике да видимо, а то је да је на вратима једног верског објекта исписана парола мржње, што у овом случају сматрамо и отвореном претњом. Очекујемо од Полиције Косова да починиоце ове отворене претње према нама, као једној од верских заједница, одмах пронађе и преда тужилаштву на даље поступање. Такође тражимо од Полиције Косова да се овај акт прогласи оним што јесте – ширењем верске и националне мржње и отвореном претњом, уместо да се као до сада овакве нескривене претње проглашавају вандализмима или уништењем имовине како би се прикриле размере мржње и дискриминације према Српској Православној цркви које у овом друштву владају.
      Није нормална ситуација у којој, уместо да се неко заппита какво је то друштво у коме се у 2021. години једној верској заједници прети због одржаног верског обреда унутар сопственог верског објекта, и на том верском објекту се исцртавају графити мржње и претњи против те верске заједнице само због тога што је вршиила верски обред унутар сопственог верског објекта, појединци још најављују и протесте против одржања верског обреда унутар верског објекта, још и злоупотребљавајући студенте у својој несхватљивој кампањи распиривања мржње.
      Беспримеран језик и напади у косовској албанској штампи против служења Литургије у нашем српском православном храму, веома је снажан показатељ безакоња и нескривене нетолеранције које шире не само појединци и одређене невладине организације, већ и званични представници косовске власти, као што се види из доле приложеног прегледа реакција.
      Прилог: Реакције косовских политичких представника у прегледу Коссев инфо портала- https://kossev.info/reakcije-iz-pristine-na-spasovdan-u-istoimenom-hramu-nece-se-tolerisati-provokacije-ne-nasedajte-na-zamku-da-ponovimo-17-mart/
       
      Извор: Епархија рашко-призренска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У храму Светога кнеза Лазара, у крипти Храма Светог Саве у Београду, одржано је редовно заседање Светог Архијерјског Сабора Српске Православне Цркве, од 24. до 29. маја 2021. године, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и уз учешће свих епархијских архијереја Српске Православне Цркве, с тим што Епископ шабачки г. Лаврентије није остао до краја заседања. Сабор је своје заседање започео служењем саборне свете Литургије са призивом Светога Духа у храму Светог Саве на празник светих Кирила и Методија, 24. (11.) маја ове године.

       
      Сабор са задовољством констатује да се ове године навршава сто година од оснивања Епархије америчко-канадске, прве епархије наше Цркве на америчком континенту, деведесет година од оснивања Архиепископије београдско-карловачке, као и сто четрдесет година од рођења светога Владике Николаја (Велимировића), шездесет пет година од његовог упокојења и тридесет година од преноса његових моштију из Либертивила (САД) у његов родни Лелић код Ваљева. Сабор препоручује свим епархијама Српске Православне Цркве да ове значајне годишњице на достојан начин обележе.
      Сабор је са дужном пажњом и бригом разматрао појаве које угрожавају, а у неким случајевима и нарушавају јединство Православне Цркве. Са истом пажњом је узет у обзир извештај саборског Одбора за Јасеновац, а уједно су размотрени проблеми Српске Православне Цркве како у Србији и у земљама региона тако и у дијаспори широм света. У том оквиру посебна пажња је посвећена стању наше Цркве и положају српског народа на Косову и Метохији, где се неправде, притисци и насиље против српског народа и угрожавање идентитета, слободе, правâ и имовине Српске Православне Цркве настављају, и то, нажалост, у све тежем облику. Исто тако се Сабор суочио са изазовима пред којима су се наша Црква и народ нашли у Црној Гори, где и нова власт избегава да потпише већ усаглашен Темељни уговор између Српске Православне Цркве и државе Црне Горе, чиме је Српска Православна Црква дискриминисана у односу на све друге Цркве и верске заједнице које делују у Црној Гори.
      Као и сваке године, Сабор је брижљиво анализирао стање и проблеме црквене просвете и верске наставе у јавним школама Србије.
      Сабор је ставио ван снаге раније саборску одлуку о оснивању епископских савета у разним црквеним областима с обзиром на то да су ти савети и били основани као привремена саветодавна црквена тела док трају ванредне прилике и немогућност међусобног сусретања наших епископа у тадашњим ратним условима, а данас, хвала Богу, више не постоје препреке за редовне сусрете и сарадњу између наших архијереја на читавом њеном канонском подручју.
      Сабор изражава своју дубоку забринутост због појаве нових нацрта законâ, па и законâ донетих на брзину, без ваљане припреме и довољне јавне расправе и без дијалога са Црквама и верским заједницама иако се ти нацрти закона и закони њих непосредно тичу, уз претњу ограничавања или чак укидања права Цркава и верских заједница на слободно исповедање вере, што је противно Уставу Србије и обавезујућим међународним конвенцијама.
      Сабор такође сматра неприхватљивим да нацрт закона о културној баштини ограничава његово важење само на део територије Србије, јер искључује територију Косова и Метохије из сфере његовог дејства, премда се тамо налазе највеће српске светиње и најважнији српски културни споменици.
      Сабор је попунио упражњене епархије. За Митрополита црногорско-приморског изабран је досадашњи Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије (Мићовић); за Епископа будимљанско-никшићког досадашњи викарни Епископ диоклијски Методије (Остојић), за Епископа ваљевског досадашњи викарни Епископ мохачки Исихије (Рогић). За викарне епископе Патријарха српског изабрани су: јеромонах Јеротеј (Петровић), сабрат Светоархангелског општежића у Ковиљу са титулом Епископ топлички; јеромонах Сава (Бундало), сабрат манастира Свете Петке у Загребу, са титулом Епископ марчански; и архимандрит Јустин (Јеремић), са титулом Епископ хвостански. Архимандрит Дамаскин (Грабеж), изабран је за викара Епископа бачког са титулом Епископ мохачки, а за викара Епископа диселдорфског и све Немачке изабран је архимандрит Јован (Станојевић), са титулом Епископ хумски.
      У Светом Синоду је престао мандат епископима бачком г. Иринеју и шумадијском г. Јовану који остају чланови заменици, а за нове чланове изабрани су, на предлог Патријарха српског г. Порфирија, епископи сремски г. Василије и зворничко-тузлански г. Фотије.
       
      Доставља: Епископ бачки Иринеј, портпарол Српске Православне Цркве
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У храму Светога кнеза Лазара, у крипти Храма Светог Саве у Београду, одржано је редовно заседање Светог Архијерјског Сабора Српске Православне Цркве, од 24. до 29. маја 2021. године, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и уз учешће свих епархијских архијереја Српске Православне Цркве, с тим што Епископ шабачки г. Лаврентије није остао до краја заседања. Сабор је своје заседање започео служењем саборне свете Литургије са призивом Светога Духа у храму Светог Саве на празник светих Кирила и Методија, 24. (11.) маја ове године.

       
      Сабор са задовољством констатује да се ове године навршава сто година од оснивања Епархије америчко-канадске, прве епархије наше Цркве на америчком континенту, деведесет година од оснивања Архиепископије београдско-карловачке, као и сто четрдесет година од рођења светога Владике Николаја (Велимировића), шездесет пет година од његовог упокојења и тридесет година од преноса његових моштију из Либертивила (САД) у његов родни Лелић код Ваљева. Сабор препоручује свим епархијама Српске Православне Цркве да ове значајне годишњице на достојан начин обележе.
      Сабор је са дужном пажњом и бригом разматрао појаве које угрожавају, а у неким случајевима и нарушавају јединство Православне Цркве. Са истом пажњом је узет у обзир извештај саборског Одбора за Јасеновац, а уједно су размотрени проблеми Српске Православне Цркве како у Србији и у земљама региона тако и у дијаспори широм света. У том оквиру посебна пажња је посвећена стању наше Цркве и положају српског народа на Косову и Метохији, где се неправде, притисци и насиље против српског народа и угрожавање идентитета, слободе, правâ и имовине Српске Православне Цркве настављају, и то, нажалост, у све тежем облику. Исто тако се Сабор суочио са изазовима пред којима су се наша Црква и народ нашли у Црној Гори, где и нова власт избегава да потпише већ усаглашен Темељни уговор између Српске Православне Цркве и државе Црне Горе, чиме је Српска Православна Црква дискриминисана у односу на све друге Цркве и верске заједнице које делују у Црној Гори.
      Као и сваке године, Сабор је брижљиво анализирао стање и проблеме црквене просвете и верске наставе у јавним школама Србије.
      Сабор је ставио ван снаге раније саборску одлуку о оснивању епископских савета у разним црквеним областима с обзиром на то да су ти савети и били основани као привремена саветодавна црквена тела док трају ванредне прилике и немогућност међусобног сусретања наших епископа у тадашњим ратним условима, а данас, хвала Богу, више не постоје препреке за редовне сусрете и сарадњу између наших архијереја на читавом њеном канонском подручју.
      Сабор изражава своју дубоку забринутост због појаве нових нацрта законâ, па и законâ донетих на брзину, без ваљане припреме и довољне јавне расправе и без дијалога са Црквама и верским заједницама иако се ти нацрти закона и закони њих непосредно тичу, уз претњу ограничавања или чак укидања права Цркава и верских заједница на слободно исповедање вере, што је противно Уставу Србије и обавезујућим међународним конвенцијама.
      Сабор такође сматра неприхватљивим да нацрт закона о културној баштини ограничава његово важење само на део територије Србије, јер искључује територију Косова и Метохије из сфере његовог дејства, премда се тамо налазе највеће српске светиње и најважнији српски културни споменици.
      Сабор је попунио упражњене епархије. За Митрополита црногорско-приморског изабран је досадашњи Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије (Мићовић); за Епископа будимљанско-никшићког досадашњи викарни Епископ диоклијски Методије (Остојић), за Епископа ваљевског досадашњи викарни Епископ мохачки Исихије (Рогић). За викарне епископе Патријарха српског изабрани су: јеромонах Јеротеј (Петровић), сабрат Светоархангелског општежића у Ковиљу са титулом Епископ топлички; јеромонах Сава (Бундало), сабрат манастира Свете Петке у Загребу, са титулом Епископ марчански; и архимандрит Јустин (Јеремић), са титулом Епископ хвостански. Архимандрит Дамаскин (Грабеж), изабран је за викара Епископа бачког са титулом Епископ мохачки, а за викара Епископа диселдорфског и све Немачке изабран је архимандрит Јован (Станојевић), са титулом Епископ хумски.
      У Светом Синоду је престао мандат епископима бачком г. Иринеју и шумадијском г. Јовану који остају чланови заменици, а за нове чланове изабрани су, на предлог Патријарха српског г. Порфирија, епископи сремски г. Василије и зворничко-тузлански г. Фотије.
       
      Доставља: Епископ бачки Иринеј, портпарол Српске Православне Цркве
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ

      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Ауторски текст Његовог Преосвештенства  Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила (Бојовића), поводом 350-годишњице упокојења великог чудотворца Острошког, са освртом на емисију „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсењаˮ, аутора новосадског катихете Бранислава Илића, у издању Радио-Беседе, Епархије бачке. Текст је објављен у „Православљуˮ - новинама Српске Патријаршије, бр. 1300, од 15. маја 2021. лета Господњег. 

       
      Ауторски текст Епископа Кирила PDF.pdf
       
      Текст на енглеском језику: On the occasion of the great jubilee - the 350th anniversary of the repose of St. Basil of Ostrog
       
      Христос Воскресе!
      ”1 Ја сам прави чокот, а Отац је мој виноградар.
      2 Сваку лозу на мени која не даје плода он одрезује, и сваку која даје плода, чисти, да више плода донесе.
      3 Ви сте већ очишћени речју коју сам вам говорио.
      4 Останите у мени, и ја ћу у вама. Као што лоза не може сама од себе плода дати, ако није на чокоту, тако ни ви, ако у мени не останете.
      5 Ја сам чокот а ви сте лозе, и ко буде у мени и ја у њему, он ће много плода донети, јер без мене не можете ништа чинити.
      6 Ко у мени не остане, он се избацује као лоза, и осуши се; па се скупљају лозе и бацају се на ватру и спаљују.
      7 Ако останете у мени и речи моје у вама остану, што год хоћете иштите, и биће вам.
      8 Ако много плода донесете, тиме ће се Отац мој прославити, и ви ћете бити моји ученици.
      9 Као што је Отац мене љубио, тако сам и ја вас љубио. Останите у љубави мојој.
      10 Ако заповести моје одржите, остаћете у љубави мојој, као што ја одржах заповести Оца свога и остајем у љубави његовој.” (Јн. 15. 1-10)
      На овој нашој планети стално се рађају нови људи, у разним народима се рађају ти људи, у различитим културама, у различитом амбијенту, етичком, религиозном, климатском, економском... Али ријетки су они људи чије рођење представља не само појаву једне личности на овај свијет, него представља мјесто или тренутак у времену гдје и када се рађају цијели народи, генерације личности... Такви људи постају, сагласно са горњим ријечима јеванђелисте Јована,  те плодне гране винограда које су насађене, накалемљене, настављене на једини животворни чокот, коријен живота, крајеугаони камен који је људску природу спојио са божанском природом, који је људској природи удахнуо дах вјечног живота. Из тог коријена који је Христос Господ, ти људи као плодне гране, црпе живот и дају га свима онима који им са вјером приступају и тако они дају многи род у винограду Оца Небеског. Заиста је такво било и рођење Стојана Јовановића у херцеговачком кршу, од побожних родитеља Петра и Ане. Наш Бог је просте суштине, независне од твари и њених облика, суштине која исијава свјетлост живота вјечнога свој твари, и која се најдубље и најбоље прима и чува у чистом срцу. Не чува се та благодатна свјетлост у неком златном ћупу или златној палати, или великом граду или прекрасном мјесту на мору, не та свјетлост не зависи од твари она се не прима и не даје и не замјењује са сребром и златом и драгим камењем. Та свјетлост Бога се прима и чува у чистом срцу.
      Тако је и једно младо чобанче, из камене скромне куће, из економске биједе из сурове климе херцеговачког крша, али са чистим срцем испуњеним љубављу, успјело да постане родна грана у винограду Господњем, да постане Свети Василије Острошки Чудотворац.
      ”Слава му и милост”, сваки од нас је слушао своју баку или мајку која шапуће име Светог Василија устајући нагло и са страхопоштовањем се крстећи. Сваки од нас је одрастао у амбијенту тог магичног имена. И тако већ три и по вијека.
      Стојан Јовановић алиас монах Василије је чуо Христове ријечи ”останите у мени и ја ћу у вама” и корачао је право путем Христовим, из родитељског дома до манастира Завале, па преко манастира Тврдоша до Цетињског манастира, па до царске Русије по помоћ, а онда и до манастира Хиландара и Свете Горе на бденија до у касну ноћ. Па опет назад до Пећке Патријаршије, наше патријаршије, чворишта гдје се рачвају плодне гране нашег винограда нашег удјела у винограду Христовом. Није Стојана могла помјерити са тог пута никаква филозофија овога свијета, нити турски зулуми, нити латинска курија, нити демонска сила, нити било каква твар га није могла одвојити од љубави Христове, јер је знао Свето Писмо и ријечи апостола : ”Јер сам увјерен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност,
      Ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем.” (Рим. 38, 39). И то и такво знање светих списа,  знање ријечи Божје које је он слагао у свом чистом срцу, довело је Стојана у стање, стање чисте молитве, стање чистог служења Богу као архијереја Цркве Божје, довело га је до стања светости, до Светог Василија.
      Што је имао монах Василије толико важно да га је Бог одредио за архипастира своје Цркве? Имао је добру намјеру, како каже у његовом тропару, имао је добро усмјерење у свом уму и срцу које је поткријепио напорним дјелатним подвигом, поста, молитве и добрих дјела. И Имао је и мотив и разлог: „Василије, милошћу Божијом, митрополит Захумски и Херцеговачки, пишем због потврде истине, да знају хришћани како бијах неко вријеме у Острогу, у пустињи. И приложих овдје драговољно свој труд. И свој иметак не поштедјех Бога ради и милости Свете Богородице. Многи ми пакост чињаху, али Бог помоћник мени бјеше у сваком дјелу добром. У Острогу, у студеној стијени топлоте ради Божије, …види Бог и Света Богородица.” И тако већ три и по вијека.
      Тмуше агарјанске су хтјеле да укину да униште видљиво присуство Христово у нашем светосавском народу, зато су сажегли мошти Светог Саве, које су биле прибјежиште нашег народа у тим тешким временима. И Бог нас није пустио да дуго лутамо без светионика. Мошти светог Василија од седамнаестог вијека постају светионик и извор чудотворне силе, која је показивала пут и напајала наш народ и све људе који су му притицали без обзира на националност или вјерску припадност, силом Христовог Васкресења у сваком тренутку и воље и невоље. Не треба ићи далеко у историју, довољно се сјетити тог чудесног входа архијереја Светог Василија 1996 г. у Херцеговину и назад у којем су се многи родили у вјери. Или тог још чудеснијег входа Светог али сада заједно са цијелим својим народом у чудесним литијама 2019 и 2020 године. И тако већ три и по вијека.
      (Отац ме држи за руку, сјећам се да сам му досезао негдје до појаса, налазимо се на неком платоу, дубоко доље се види долина гдје вијуга ријека, све је око ње зелено, ријека напаја водом цијелу равницу даје јој живот; сунце јако блиста и обасјава бијело здање горе мало изнад али као да је приковано за небо, то је здање древног манастира, који се пресијава на сунцу и чини се као да сам исијава свјетлост. Огроман ред народа личи да некога чека, али некако спокојно, без журбе, као да је тај Неко већ ту, као да тај Неко чека народ,  свуда се чује побожно шапутање ”свети Василије слава му и милост”. Отац се крсти...)
      И тако већ три и по вијека сваки од нас стоји у реду знајући да ће га свети Василије примити и наградити, да ће разумјети и опростити, да ће дати здравље душе и тијела. Стојећи у реду пред Светим увијек ми се напомињу ријечи псалма ”Накажет мја праведник милостију, и обличит мја; јелеј же грешника да не намастит глави мојеја” (пс 140, 5). 
      Сваки од нас приноси Светоме оно што може, неко сузу, неко уздах из душе, неко вино и уље, неко вунене чарапе, неко сапун, неко кафу или шећер, неко со и брашно, неко кошуљу, неко мед, неко новац, неко  прилаже обећање да неће више гријешити, неко прилаже молитву, али увијек је то из душе са пуним повјерењем да ће Свети чути да ће се одазвати. Лијепо је што је Радио-Беседа (Епархије бачке) и Телевизија Храм принијела Светом Василију ове дивне емисије о његовом јубилеју. Нека Свети Василије награди све оне који су се у томе потрудили, и нека благослови  и све оне који их буду са побожношћу слушали и гледали. У будућности би било лијепо видјети, кад се буде могло и имало средстава и услова, директна свједочанства и ријечи епископа, свештеника, вјерника о живој благодати коју Свети Василије раздаје ево већ три и по вијека. Слава му и милост!
      Воистину Христос Воскресе!
       
      О празнику Светог Василија Острошког, 12. маја 2021. године, у Буенос Ајресу. 
      +Епископ Кирило
       
       
      Извор: Православље
×
×
  • Креирај ново...