Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Recommended Posts

Verujem da smo se svi nekada susreli sa osobama pasivno-agresivnih obrazaca ponašanja. Verujem da su nas svaki put manje ili više izbacili iz takta. Verujem da bi bilo korisno naučiti da ih prepoznamo. Ipak, dozvolite sebi da prepoznate i pojedine obrasce vašeg ponašanja. Pa, da počnemo.

 

Da, ali… ; Zaboravio sam pitanje… ; Zar nisi malopre rekao da… ; Nemoj da se ljutiš, ali iskreno … ;

Pasivna agresija je oblik (ne)izražavanja emocija, koji se sreće mnogo češće od aktivne agresije. Aktivna je i formalno i neformalno, socijalno i krivično sankcionisana, te smo mi, civilizovani ljudi, morali pronaći način kojim ćemo izraziti svoje agresivne nagone. Nešto kao loša sublimacija.

Pasivna agresija ispoljava se kao kontinuirana autoagresija, sprečavajući pasivno-agresivnog pojedinca da zacrta a onda i ostvari neke svoje ciljeve. Verovatno se pitate zašto bi neko sam sebe sputavao? Pa… počnimo od pitanja kako nastaje.

check

Pasivna agresija (PA) je normalna „odbrana“ kod dece i adolescenata, dok se oni uče suprotstavljanju odraslima i postavljanju granica. Ako dete odrasta uz suviše dominantnog (da ne kažem aktivno agresivnog roditelja), ono neće imati prilike da se bori za sebe i da tim putem ostvaruje svoju nezavisnost. Zato ono mora pronaći neki „put ispod žita“, kojim bi moglo postati samostalnije, a koji ne bi ugrozio odnose sa njemu značajnim ljudima. Na razvoj PA snažan uticaj imaju i kontradiktorne poruke koje šalje uža socijalna sredina (prvenstveno roditelji), kada se pravila ponašanja i vrednosti (ali i načini izražavanja ljubavi) menjaju u zavisnosti od raspoloženja ili slobodnog vremena roditelja. Bez jasno postavljenih vaspitnih granica, dete se oseća nesigurnim, i ne razvija mogućnost integracije validnih poruka u svoj sistem vrednosti i ponašanja.
U adolescenciji PA obrasci ponašanja su zapravo razvojna stepenica, koja bi trebalo da, kroz ispitivanje roditeljskih granica, dovede do aktivnog zalaganja za sebe, napuštanja zavisnog položaja u odnosu na roditelje i ličnu autonomiju.
Nadalje, ovakve obrasce ponašanja održavaju strogi zahtevi školskih sistema, autoritarni mentalitet socijalne sredine (koji ne dozvoljava individualistički pristup i minimizira lične izbore).

Ukoliko su ovakvi uticaji (koji često dovode do osećaja zavisnosti, bezvrednosti i bespomoćnosti) snažni i kontinuirani, pasivno agresivna ponašanja postaju sistemska. U osnovi sabotiranja ličnih i tuđih inicijativa i uspeha stoji uverenje da je saradnja sa drugima vraćanje u zavistan položaj.

Kada se ukloni otrovni uticaj prenaglašenog autoriteta, uz veliku (stručnu i neformalnu) pomoć – pojedinac sa pasivno-agresivnim ponašanjem može se navići na nove, zdravije i zrelije obrasce ponašanja – asertivosti. PA postaje nezreli odbrambeni mehanizam (donosi više štete nego koristi) ulaskom u odraslo doba, tj. početkom treće decenije života.

PA osobe se ne sukobljavaju sa drugima, jer veruju da će time samo gubiti (pošto su druge osobe uvek jače, pametnije i sposobnije od njih). Zato misle da je bolje složiti se sa drugima zbog „mira u kući“, a kako je njihovo mišljenje suprotno – manifestuju PA ponašanje.

PA osobe često imaju nisko samopouzdranje i pesimistične su prirode. Emotivne veze im skoro nikada nisu mirne i srećne, jer imaju tendenciju da se vežu za situacije povređenosti umesto zadovoljstva. Od drugih očekuju da im zadovoljavaju potrebe i ispunjavaju njihove dužnosti. Često se nalaze na klackalici, gde je jedno sedište na strani servilnog ponašanja, a drugo na strani hostilnog.

hmm

Pasivno agresivni pojedinci za svoj život najviše krive one od kojih (na bilo koji način) zavise, a ipak odbijaju da se oslobode ovakvih odnosa. Nikada direktno ne govore o svojim potrebama i željama, a kada ih na slično primorate postaju vidno anksiozni.

Uz pasivnu agresiju (kao poremećaj ličnosti, a ne uz izdvojene simptome) često se sreću depresija i alkoholizam, psihosomatske bolesti, kao i pokušaji samoubistva.

Pasivna agresivnost je, neretko, usmerena i prema samom sebi. Okolina to opaža kroz odsustvo volje, lenjost, depresivnost, odugovlačenje, nisko samopoštovanje, adiktivno ponašanje ili upuštanje u rizik.

Tipični pasivno-agresivni obrasci ponašanja:

  • Negiranje – poricanje (skrivanje pravih osećanja): osoba negira da oseća, uopšte ali naročito negativne emocije, odbija da govori o tome, uverava da je sve u redu i menja temu („Ne ljutim se.“ , „Nije mi ništa.“ , „Sve je u redu.“)
  • Okrivljavanje i izazivanje osećaja krivice: PA pojedinac ne prihvata odgovornost ni za šta, a inicijacija svađe ogleda se u tipičnoj rečenici „Ti bi samo da se svađaš.“ Ovim često uspeva da izazove osećaj krivice kod sagovornika, i optuži ga za manjak tolerancije. Ukoliko to nije dovoljno, repertoar „žrtve“ može se proširiti navođenjem svih dobrih stvari koje je uradila, a čime je sebe degradirala, zbog čega bi svi trebalo da joj budu zahvalni (emocionalno iznuđivanje).
  • Osvetoljubivost: Koriste se izjave koje će namenski povrediti drugu osobu, ukazujući upravo na njene slabosti, njoj neprijatne teme i sl. Osvetoljubivost se može manifestovati kroz davanje lažnih komplimenata, ili kroz skretanje pažnje na neko ponašanje ispred drugih ljudi, na nepogodnim mestima, u namerno odabranom lošem trenutku, i sl. Ogovaranja su takođe česta, pri čemu se uglavnom odvijaju kroz prizmu zabrinutosti.
  • Humor, ironija, sarkazam: Ekscesivno korišćenje ovih tehnika komunikacije, uz konstantno zadirkivanje, doprinose izbegavanju tema i namernom nerviranju sagovornika („Šalio/la sam se, šta ti je…“)
  • Zaboravljanje, odugovlačenje, sabotaža: PA pojedinac se postavlja tako da će maksimalno ispuniti vaša očekivanja (nekada i ona sama veruje u to), uz priličan entuzijazam, a zatim će se desiti „iznenađenja“, „preopterećenosti“ i sl („Evo sad ću..“ , „Ajde sutra.“)
  • Strah od samoće / zavisnost: pasivni agresivci ponašaju se po principu „nerviraš me, ali ne mogu bez tebe“.

Strategije za prevladavanje PA osoba

Kada ste duže i češće okruženi pasivno-agresivnim osobama, verujem da osećate da je potrebno nešto uraditi, a ne ignorisati. Iako je vrlo verovatno da ćete sebi najviše energije uštedeti upravo ignorisanjem, evo nekih od strategija za prevladavanje PA osoba:
Za početak, potrudite se ne doživeti njihovu PA lično – ljudi se na određeni način ponašaju zbog njih samih više nego zbog vas. Pokušajte posmatrati širu sliku. Ipak, ukoliko se njihovo PA ponašanje nastavi, i još deluje kao da je usmereno ka vama…
Prvi korak jeste prepoznati ovakav tip ponašanja, i nazvati ga pravim imenom – neprijateljsko ponašanje. Pokušaji ukazivanja na PA uglavnom ne budu uspešni, jer oni imaju razrađen sistem manipulacija komunikacijom (pokušavajući da održe svoju – iovako nestabilnu –ravnotežu).
Nakon toga važno je postaviti granice – stavite jasno do znanja da ne mislite tolerisati takvo ponašanje (ali dajte konkretan razlog i primer, jer generalizacijom ne možete ništa postići). Izbegavajte jezik koji optužuje i aktivno agresivne postupke.
Mnogi ljudi se ponašaju pasivno-agresivno jer ne veruju da iko sluša ili razume šta imaju da kažu. Kada je to moguće, uključite ih u diskusiju o pronalaženju rešenja za neku situaciju, kako bi im dali na značaju – moguće je da će time umanjiti svoje štrajkačke aktivnosti.

Možemo pokušati insistirati na razgovoru o tome šta osobu muči, bez ikakvih osuđivanja i pozivanja na odgovornost i krivicu. Možemo pokušati da ohrabrimo i podržimo autentičnost i slobodu izražavanja različitih emocija. Kažem – možemo pokušati – jer najčešće ne uspevamo.

Trening asertivnosti je dobar način kanalisanja agresivnosti, i smatra se da ima efekta kod aktivno i kod pasivno agresivnih osoba. Asertivnost je oblik komunikacije, koji podrazumeva aktivno i dosledno zastupanje svojih potreba i želja, ispoljavanje osećanja bez obzira na to da li su ona pozitivna ili negativna i na koga su usmerena, a na način koji je primeren drugim ljudima, odnosno za njih nije ni napadan ni uvredljiv.

Pristanak na psihoterapijski tretman je često rezultat prisile od strane neke bliske osobe. PA pojedinac tada prihvata terapiju kao prinudu, i na sve načine pokušava ostati pasivno agresivan i kroz odnos sa terapeutom. Zbog toga se dešava terapijski neuspeh, potkrepljen idejom pasivnog agresivca da je ona pokušala ali je neko drugi kriv, nisu je dovoljno slušali, razumeli… (prebacivanje odgovornosti). Mnogo je veća verovatnoća da će terapija biti uspešna ukoliko PA osoba samostalno krene na lični razvoj, uvidevši da ima problem (u toj situaciju vrlo verovatno podrška bliskih neće izostati, a to je ono čemu se ona izrazito nada).

klupko

Podrazumevani početak rada sa PA osobama jeste prepoznavanje trenutaka kad je pasivno – agresivna i pokušaj povezivanja takvog ponašanja za nekim okolnostima iz prošlosti, uz ohrabrivanje izražavanja različitih emocija. Rad sa PA pojedincima odvija se uz podrazumevanu kontinuiranu podršku, ali na nekoliko različitih frontova: potpuno odbijanje tuđih zahteva menja se prihvatanjem zahteva koji su nužni za napredak na bilo kom polju, uz davanje ličnog pečata; umesto indirektnog vređanja autoriteta i uopšte ljudi koje opaža uspešnijima, vremenom se razvija sposobnost konstruktivnog suprotstavljanja i rasprave (uz želju da i on postane uspešniji); umesto konstantnog žaljenja na nesreću i sudbinske faktore, razvija se odgovorni pristup životu uz prihvatanje njegovih negativnih aspekata i inicijativa za promenu istih, itd.

Na kraju bih želela da naglasim ono što mislim da je važno imati u vidu u odnosima sa svim ljudima. Mi skoro nikada nismo povređeni samo zbog onoga što nas sada boli – već u sebi (na skoro uvek nesvestan način) doživljaje povezujemo sa starim povredama. Da bismo osvestili taj proces, potrebno je dugo raditi na tome, uz prethodno donetu odluku da ćemo istrajati u onome što smo započeli.

Preporučujem kratak, šaljiv video o pasivno agresivnoj šefici. Malo iskarikiran ali verujem da će pomoći u prepoznavanju različitih obrazaca ponašanja.

Nikolić Sandra,
OLI psihoterapeut u edukaciji

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Драгана Милошевић,
      Ових дана широм Црне Горе појављују се три боје.
      Како медији преносе идеју су покренула деца.
      Деца су се у претходном временском периоду изјашњавала да у њиховој околини има сувише сивила, и док се играју њихова околина им не доноси радост.
      Деца су изгласала које су им најлепше боје и три боје са највише гласова су почеле да се исцртавају широм Црне Горе. Највише гласова је добила црвена боја, затим плава, па бела.
      Грађани Црне Горе, као зрели и одговорни, да би обезбедили што сретније детињство а самим тим и будућност свог потомства, организовано фарбају и исцртавају ове три веселе боје по Црногорском сивилу - Додајмо Црној Гори мало боје.
      Ничу боје на зградама, мостовима, таблама....
       
      У нашу вибер групу "Православље Онлине" чланови масовно шаљу предивне слике. Вођени тиме покрећемо ову тему како би слике биле на једном месту.
      Поуке.орг
       
    • Од Логос,
      Сусрет цариградског патријарха Вартоломеја и политичара из Македоније   Неки сматрају да је сусрет Цариградског патријарха Вартоломеја и македонског премијера Оливера Спасовског 13. јануара 2020. године отворио нове могућности и дао нову наду за решавање македонског црквеног проблема.     Опште је позната чињеница да савремена америчка дипломатија додељује Фанару све више и све отвореније улогу коју је имао у времену туркократије, када је живео административно-бирократску симбиозу са чиновничким апаратом Османске царевине. У Цариграду је на пријему код патријарха Вартоломеја био присутан и бивши премијер Зоран Зајев, лидер македонске партије СДСМ. Руски пранкери Лексус и Вован су почетком јула 2019. године успели у телефонском разговору да му се представе као председник Украјине Петро Порошенко. Зајев је био убеђен да прича са председником Украјине који му нуди своје искуство и помоћ око македонске аутокефалије, предлажући му уручи „донацију“ у готовом новцу цариградском патријарху. Они су успели да у македонском премијеру пробуде оријентални појам који се крије под речју „донација“, а заправо значи нешто скандалозније, познато у историји Балкана и Леванта као „бакшиш“. Примање мита је свакако била особина „лукавих Фенерлија“ како их назива бугарски романтичарски писац Георгије Раковски (Горскiй пътникъ Г. С. Раковскаго, Новый Садъ 1857).   Узгред треба напоменути да је Зоран Зајев пореклом из Струмице, а један његов предак Глигор је за време Краљевине Југославије побеђивао на локалним изборима на листи за струмичко село Муртино. Овај предак македонског премијера Зорана Зајева је био угледан домаћин, који је чак за оно време поседовао и комбајн, а у Вардарској бановини је однео победу на изборима за своје место, и још нешто, не мање важно за данашњу проблематику – презивао се Зајевић.   Цариград и словенске аутокефалије   Од боравка делегације политичара из Македоније код патријарха цариградског Вартоломеја поборници расколничке Македонске православне цркве, а још више монтенегринске лажне цркве пласирају причу како Цариградска патријаршија „ревидира томос дат српској православној цркви из 1922. године“. Постоји један идолопоклонички однос према савременој пракси додељивања томоса из Цариграда, а који је сажет у девизи „ми имамо томос“ којом су плесали, највише по политичким митинзима Порошенкови Украјинци. Таква психологија, некако, жели да се наметне и на Балкану. Прокламовано историјско враћање Украјине под управу Цариградске патријаршије, укидање одлука из давног XVII века, колико год историјски неутемељено, неки из балканске расколничке интеренационале желе да изједначе са додељивањем томоса из 1922. године, са позиције некакве редуковане историје и апсолутизованих историјских права Цариградске патријаршије.   Српска црква је у средњем веку своју аутокефалност добила од Цариграда и изградила сопствену мисију и културу, дајући све идентитетске садржаје са којима је српски народ дочекао турску најезду. Односи Цариградске патријаршије и Српске православне цркве западали су и у кризу у протеклим вековима, нарочито у току XVIII века када је почела да јача и да се уздиже нарочита интересна група јелинске елите позната под именом фанариоти.   Не треба заборавити да је укидање Пећке патријаршије и Охридске архиепископије пало у време највеће корумпираности, на почетку друге половине XVIII века. Једноставан увид у каталог патријараха „Велике Христове цркве“ показује да се у том „најмрачнијем периоду“, како га назива један од водећих православних историчара (Јован Мајендорф), за седамдесет три године измењало чак 48 патријараха! Систем тражених и даваних берата, указа за патријарашко наименовање, који се преносио на локални епископски ниво, подразумевао је праксу оријенталног и добро познатог османског поткупљивања. Управо из тих разлога су црквени великодостојници често били опорезивани, а и сами су спроводили политику изнуђивања на територији која им је била поверена.   Цариградски патријарх Самуило Ханцерис је успео уз помоћ турских власти да укине две словенске аутокефалне цркве на Балканском полуострву: 1766. српску Пећку патријаршију и 1767. Охридску архиепископију. Укидањем и својеврсном анексијом њихових епархија попунио је патријаршијску касу, опскрбио додатно фанариотске породице које су га и довеле на трон и извукао се из дугова.   Историјска јурисдикција Српске православне цркве на простору Македоније     Српске епархије које су биле у Македонији тога времена (у другој половини XVIII века) јесу: Полошка (тетовска), Скопска митрополија, Кратовска и Штипско-коласијска. Таква мрежа епархија је, са мањим територијалним изменама трајала од 1557. (од обнове Пећке патријаршије) па све до њеног насилног фанариотско-османског укидања 1766. године. Када је обнављао српску црквену аутокефалију патријарх Макарије Соколовић није био прожет неоснованим претензијама, него се позивао на оне границе српске црквене управе на југу, а које су постојале још од времена Српске цркве времена краља Милутина и касније, када су 1282. Светосавској цркви придружене Скопска митрополија, а касније основана Полошка (Тетовска епархија) са Злетовском (на простору старе Морозвиждске епископије). Последња поменута је основана 1347. године, а њен темељни акт је заправо оснивачка повеља манастира Леснова, задужбине деспота Јована Оливера, познатог властелина цара Душана, чији ктиторски натпис на фресци још постоји изнад леве певнице у манастиру посвећеном Св. Архангелу Михаилу, а у коме тај благочестиви велможа каже: „Бејах међу Србљима“...   Све до 1766. године линија додира црквених управа Охридске архиепископије и Пећке патријаршије у Македонији ишла је линијом Дебар – Велес – Радовиш, с тим да су Дебар и Велес били под Охридским престолом, а долина Брегалнице под Пећким троном. Занимљиво да су манастири и јужно од ове линије имали српске црквено-историјске традиције. Сетимо се да је Бигорски манастир у првој половини XIX века одржавао живе контакте са Српском црквом у Кнежевини. Сачувано је много обраћања братстава манастира Светог Јована Бигорског код Дебра митрополији Београдској.   Тако је једно писмо саставио игуман Бигорског манастира Арсеније кнезу Милошу Теодоровићу Обреновићу 1837. године, са напоменом да се моле за његово и здравље његовог дома, а карактеристичан је узвик: „Православна страно, слободна земљо српска! Дајте нам руку помоћи, ослободите нас који се налазимо у невољи“! ... „Овим нашим смиреним и најпонизнијим писанијем јављамо Вашем благочашћу, да се гореречена Свештена Обитељ славјаносрпска подиже у време благочестивих у свагда помињаних српских царева, а чија се имена налазе исписана у древним општежитељним књигама“. Овде је игуман Арсеније свакако мислио на Поменик манастира Св. Јована Бигорског у чијем уводном и најстаријем делу из прве половине XVI века помињу „цареви и господа српска“ почевши од Светог Симеона Мироточца и Светог Саве.   Сви историјски и значајни манастири у Македонији су из времена српске владавине попут Нагоричког, Матеича, Кучевишта, Марковог манастира, Лешка, Полошког, манастира Св. Андреје на Трески, Конче код Струмице, цркава села Бањана..., а потпуни списак такве сакралне топографије би био подужи.   Историјска јурисдикција Цариграда у Македонији   Редовно стање црквеног живота уведено је у македонским крајевима тек после Првог светског рата. Цариградска патријаршија је препустила одређени број епархија којима је управљала Српској православној цркви, давши им канонски отпуст што је фиксирано писмено у „Томосу“ Цариградске Патријаршије од 19. фебруара 1922. године, где је речено:     Према томе и у погледу на Богоспасајему Краљевину Србију с обзиром на то, што је она после бивших балканских ратова из 1912. и 1913. године и доскорашњег великог светског рата проширена и увећана и подигнута у једно уједињено Краљевство СХС по милости и благослову Божијем, обухватила је у својим границама епархије које су до скора биле под канонском управом Патријаршијског Васељенског Престола и то митрополије: Скопску, Рашко-призренску, Велешко-дебарску, Пелагонијску, Преспанско-охридску и део митрополије Воденске, Епископију Полијанску, на основу Букурешког Уговора од 10. августа 1913. г.; Митрополију Струмичку на основу Нејског Уговора од 27. новембра 1919. године“.   Када је реч о историјској јурисдикцији Цариграда на простору данашње Македоније, а да она није у другој половини XVIII века одузета од Охридске архиепископије или Пећке патријаршије, ради се само о једном уском појасу дуж Вардара на југу, око мањих градова Валандова, Ђевђелије и Дојрана. То је била Епархија пољанска, поленинска или полијанска, по архаичном имену града Дојрана – Пољанин, Пољански град.   Интересантно је да је један епископ са ове епархије боравио у Русији у првој половини XVII века. У Москви су се, 5. маја 1628. године, обрели епископ Теона и архимандрит Никодим, а „ти старци су рекли да су из српске земље из манастира Рођења Пречисте Богородице“. Епископ Теона је носио писма солунског митрополита за руског патријарха и руског цара. У донетим актима солунског митрополита епископ Теон се назива „полеанскимъ“ . У архивским актима је долазак епископа Теона записан на начин да он долази „из сербскiе земљи Рождественскаго монастиря“, а са њим је истог дана дошао из „турецкiе земли города Трикала троицкогω монастиря“ архимандрит Неофит такође „для испрошенiя милостини“. (Видети: Россйский государственный архив древних актов, Сношения России с Грецией (коллекция) из фондов Боярской Думы, Посольского приказа, Посольской канлцелярии, Колегии иностранных дел 1718-1719. гг., Регестры греческимъ дѣламъ старыхъ и новыхъ лѣтъ, 5. мая 7136. года (=1628), № 14).   Радован Пилиповић   директор Архива Српске православне цркве     Извор: Православие.ру
      View full Странице
    • Од Логос,
      Сусрет цариградског патријарха Вартоломеја и политичара из Македоније   Неки сматрају да је сусрет Цариградског патријарха Вартоломеја и македонског премијера Оливера Спасовског 13. јануара 2020. године отворио нове могућности и дао нову наду за решавање македонског црквеног проблема.     Опште је позната чињеница да савремена америчка дипломатија додељује Фанару све више и све отвореније улогу коју је имао у времену туркократије, када је живео административно-бирократску симбиозу са чиновничким апаратом Османске царевине. У Цариграду је на пријему код патријарха Вартоломеја био присутан и бивши премијер Зоран Зајев, лидер македонске партије СДСМ. Руски пранкери Лексус и Вован су почетком јула 2019. године успели у телефонском разговору да му се представе као председник Украјине Петро Порошенко. Зајев је био убеђен да прича са председником Украјине који му нуди своје искуство и помоћ око македонске аутокефалије, предлажући му уручи „донацију“ у готовом новцу цариградском патријарху. Они су успели да у македонском премијеру пробуде оријентални појам који се крије под речју „донација“, а заправо значи нешто скандалозније, познато у историји Балкана и Леванта као „бакшиш“. Примање мита је свакако била особина „лукавих Фенерлија“ како их назива бугарски романтичарски писац Георгије Раковски (Горскiй пътникъ Г. С. Раковскаго, Новый Садъ 1857).   Узгред треба напоменути да је Зоран Зајев пореклом из Струмице, а један његов предак Глигор је за време Краљевине Југославије побеђивао на локалним изборима на листи за струмичко село Муртино. Овај предак македонског премијера Зорана Зајева је био угледан домаћин, који је чак за оно време поседовао и комбајн, а у Вардарској бановини је однео победу на изборима за своје место, и још нешто, не мање важно за данашњу проблематику – презивао се Зајевић.   Цариград и словенске аутокефалије   Од боравка делегације политичара из Македоније код патријарха цариградског Вартоломеја поборници расколничке Македонске православне цркве, а још више монтенегринске лажне цркве пласирају причу како Цариградска патријаршија „ревидира томос дат српској православној цркви из 1922. године“. Постоји један идолопоклонички однос према савременој пракси додељивања томоса из Цариграда, а који је сажет у девизи „ми имамо томос“ којом су плесали, највише по политичким митинзима Порошенкови Украјинци. Таква психологија, некако, жели да се наметне и на Балкану. Прокламовано историјско враћање Украјине под управу Цариградске патријаршије, укидање одлука из давног XVII века, колико год историјски неутемељено, неки из балканске расколничке интеренационале желе да изједначе са додељивањем томоса из 1922. године, са позиције некакве редуковане историје и апсолутизованих историјских права Цариградске патријаршије.   Српска црква је у средњем веку своју аутокефалност добила од Цариграда и изградила сопствену мисију и културу, дајући све идентитетске садржаје са којима је српски народ дочекао турску најезду. Односи Цариградске патријаршије и Српске православне цркве западали су и у кризу у протеклим вековима, нарочито у току XVIII века када је почела да јача и да се уздиже нарочита интересна група јелинске елите позната под именом фанариоти.   Не треба заборавити да је укидање Пећке патријаршије и Охридске архиепископије пало у време највеће корумпираности, на почетку друге половине XVIII века. Једноставан увид у каталог патријараха „Велике Христове цркве“ показује да се у том „најмрачнијем периоду“, како га назива један од водећих православних историчара (Јован Мајендорф), за седамдесет три године измењало чак 48 патријараха! Систем тражених и даваних берата, указа за патријарашко наименовање, који се преносио на локални епископски ниво, подразумевао је праксу оријенталног и добро познатог османског поткупљивања. Управо из тих разлога су црквени великодостојници често били опорезивани, а и сами су спроводили политику изнуђивања на територији која им је била поверена.   Цариградски патријарх Самуило Ханцерис је успео уз помоћ турских власти да укине две словенске аутокефалне цркве на Балканском полуострву: 1766. српску Пећку патријаршију и 1767. Охридску архиепископију. Укидањем и својеврсном анексијом њихових епархија попунио је патријаршијску касу, опскрбио додатно фанариотске породице које су га и довеле на трон и извукао се из дугова.   Историјска јурисдикција Српске православне цркве на простору Македоније     Српске епархије које су биле у Македонији тога времена (у другој половини XVIII века) јесу: Полошка (тетовска), Скопска митрополија, Кратовска и Штипско-коласијска. Таква мрежа епархија је, са мањим територијалним изменама трајала од 1557. (од обнове Пећке патријаршије) па све до њеног насилног фанариотско-османског укидања 1766. године. Када је обнављао српску црквену аутокефалију патријарх Макарије Соколовић није био прожет неоснованим претензијама, него се позивао на оне границе српске црквене управе на југу, а које су постојале још од времена Српске цркве времена краља Милутина и касније, када су 1282. Светосавској цркви придружене Скопска митрополија, а касније основана Полошка (Тетовска епархија) са Злетовском (на простору старе Морозвиждске епископије). Последња поменута је основана 1347. године, а њен темељни акт је заправо оснивачка повеља манастира Леснова, задужбине деспота Јована Оливера, познатог властелина цара Душана, чији ктиторски натпис на фресци још постоји изнад леве певнице у манастиру посвећеном Св. Архангелу Михаилу, а у коме тај благочестиви велможа каже: „Бејах међу Србљима“...   Све до 1766. године линија додира црквених управа Охридске архиепископије и Пећке патријаршије у Македонији ишла је линијом Дебар – Велес – Радовиш, с тим да су Дебар и Велес били под Охридским престолом, а долина Брегалнице под Пећким троном. Занимљиво да су манастири и јужно од ове линије имали српске црквено-историјске традиције. Сетимо се да је Бигорски манастир у првој половини XIX века одржавао живе контакте са Српском црквом у Кнежевини. Сачувано је много обраћања братстава манастира Светог Јована Бигорског код Дебра митрополији Београдској.   Тако је једно писмо саставио игуман Бигорског манастира Арсеније кнезу Милошу Теодоровићу Обреновићу 1837. године, са напоменом да се моле за његово и здравље његовог дома, а карактеристичан је узвик: „Православна страно, слободна земљо српска! Дајте нам руку помоћи, ослободите нас који се налазимо у невољи“! ... „Овим нашим смиреним и најпонизнијим писанијем јављамо Вашем благочашћу, да се гореречена Свештена Обитељ славјаносрпска подиже у време благочестивих у свагда помињаних српских царева, а чија се имена налазе исписана у древним општежитељним књигама“. Овде је игуман Арсеније свакако мислио на Поменик манастира Св. Јована Бигорског у чијем уводном и најстаријем делу из прве половине XVI века помињу „цареви и господа српска“ почевши од Светог Симеона Мироточца и Светог Саве.   Сви историјски и значајни манастири у Македонији су из времена српске владавине попут Нагоричког, Матеича, Кучевишта, Марковог манастира, Лешка, Полошког, манастира Св. Андреје на Трески, Конче код Струмице, цркава села Бањана..., а потпуни списак такве сакралне топографије би био подужи.   Историјска јурисдикција Цариграда у Македонији   Редовно стање црквеног живота уведено је у македонским крајевима тек после Првог светског рата. Цариградска патријаршија је препустила одређени број епархија којима је управљала Српској православној цркви, давши им канонски отпуст што је фиксирано писмено у „Томосу“ Цариградске Патријаршије од 19. фебруара 1922. године, где је речено:     Према томе и у погледу на Богоспасајему Краљевину Србију с обзиром на то, што је она после бивших балканских ратова из 1912. и 1913. године и доскорашњег великог светског рата проширена и увећана и подигнута у једно уједињено Краљевство СХС по милости и благослову Божијем, обухватила је у својим границама епархије које су до скора биле под канонском управом Патријаршијског Васељенског Престола и то митрополије: Скопску, Рашко-призренску, Велешко-дебарску, Пелагонијску, Преспанско-охридску и део митрополије Воденске, Епископију Полијанску, на основу Букурешког Уговора од 10. августа 1913. г.; Митрополију Струмичку на основу Нејског Уговора од 27. новембра 1919. године“.   Када је реч о историјској јурисдикцији Цариграда на простору данашње Македоније, а да она није у другој половини XVIII века одузета од Охридске архиепископије или Пећке патријаршије, ради се само о једном уском појасу дуж Вардара на југу, око мањих градова Валандова, Ђевђелије и Дојрана. То је била Епархија пољанска, поленинска или полијанска, по архаичном имену града Дојрана – Пољанин, Пољански град.   Интересантно је да је један епископ са ове епархије боравио у Русији у првој половини XVII века. У Москви су се, 5. маја 1628. године, обрели епископ Теона и архимандрит Никодим, а „ти старци су рекли да су из српске земље из манастира Рођења Пречисте Богородице“. Епископ Теона је носио писма солунског митрополита за руског патријарха и руског цара. У донетим актима солунског митрополита епископ Теон се назива „полеанскимъ“ . У архивским актима је долазак епископа Теона записан на начин да он долази „из сербскiе земљи Рождественскаго монастиря“, а са њим је истог дана дошао из „турецкiе земли города Трикала троицкогω монастиря“ архимандрит Неофит такође „для испрошенiя милостини“. (Видети: Россйский государственный архив древних актов, Сношения России с Грецией (коллекция) из фондов Боярской Думы, Посольского приказа, Посольской канлцелярии, Колегии иностранных дел 1718-1719. гг., Регестры греческимъ дѣламъ старыхъ и новыхъ лѣтъ, 5. мая 7136. года (=1628), № 14).   Радован Пилиповић   директор Архива Српске православне цркве     Извор: Православие.ру
    • Од Sofija_,
      Generale, nek je tvojoj majci hvala Песма која Србима тера сузе на очи, а коју изводи хор „Косовски божури“ посвећена је официру српске полиције Вељку Раденовићу. Командовао је Посебном јединицом полиције у Призрену све до повлачења српских снага 1999. године. Прославио се ослобађањем Ораховца 1998. године када су шиптарски терористи неколико дана држали Ораховчане као таоце. Својом храброшћу лично се истакао у одбрани и ослобађању талаца од шиптарских терориста. Колико је овај човек био храбар највише илуструје чињеница да, као дијабетичар, није смео да се излаже стресним ситуацијама, али се на то није обазирао. Знао је да у један џеп стави инсулин, а у други чоколаду и каже својим момцима: „За мном браћо!“ Учествовао је у отаџбинском рату за Републику Српску, а бранио је свој народ и у Крајини. Иако нижи по чину, његово јунаштво, које је исказивао у борбама, га је у народу подигло на пиједестал највећих легенди модерног доба Србије. Није имао чин генерала, али су га и саборци, као и народ који је ослобађао, сматрали ђенералом, и тако су га звали. Њему у част композитор из Ораховца Гаврило Кујунџић је написао и компоновао песму „Ђенерале“. Преминуо је 29. септембра 2012. у Крушевцу у 57. години живота. На нашу срамоту, није испраћен уз највише државне почасти, али је зато остао заувек запамћен у народној песми „Ђенерале, ђенерале“.
       
       
    • Од Логос,
      Државна церемонија обележавања Дана сећања на жртве НАТО бомбардовања ове године биће одржана у Нишу, граду великог страдања током НАТО агресије 1999. године.
       
      Помену пострадалим у НАТО агресији, који ће служити Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, присуствоваће цео државни врх предвођен председником Републике Србије г. Александром Вучићем као и највиши представници Републике Српске. Напади НАТО алијансе започети 24. марта1999. године трајали су 11 недеља и у њима је, према проценама различитих извора, погинуло од 1.200 до 2.500 људи, док су тешко оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, верски објекти и споменици културе.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...