Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
александар живаљев

Константин Бодин – први српски цар, 274 године пре цара Душана (на основу нових налаза у Археолошком музеју у Истамбулу?)

Recommended Posts

Очекујем рецензију @Ћириличар и @Zoran Đurović

Константин Бодин – први српски цар, 274 године пре цара Душана

Време у којем Срби играју значајнију улогу на историјској позорници најчешће се рачуна од година владавине Стефана Немање. Шта се дешавало пре овог периода? Ко су били српски владари и које су титуле носили? Постоје ли о њима писани подаци?

Bodinov_pecat-Arheolo%C5%A1ki-muzej-u-Is

Бодинов печат; Археолошки музеј у Истамбулу

Историја средњовековне Србије за већину почиње Стефаном Немањом. О српским владарима и великашима који су ранијим вековима постављали темеље српској држави веома мало се зна ван уског круга историчара. Јавност је често окупирана данас популарним и потпуно ненаучним теоријама о Србима као „народу најстаријем“. Трагајући за наводном античком прошлошћу Срба, заборављамо на документоване личности из наше историје које су неоправдано запостављене. Мало ко је чуо за Јована Владимира, првог српског свеца, или Михајла, краља Дукље и првог српског краља. Међу заборављеним јунацима српске средњовековне историје је и његов син, Константин Бодин.

Konstantin-Bodin.jpg?resize=200%2C263

Константин Бодин

Један од најчешће навођених и тумачених писаца историје народа је Константин Порфирогенит, византијски цар из династије Македонаца, који је живео у десетом веку. Порфирогенит је написао важно дело, „Спис о народима“ или „О управљању царством“, у којем се, између осталих, помињу и Срби. Описујући догађаје који су предходили његовом рођењу, аутор са незадовољством истиче да:

„Тамошња племена Хрвати и Срби и Захумљани и Травуњани и Конвљани и Дукљани и Пагани, одвојивши се од царства Ромеја, постадоше самостални и независни, не покоравајући се никоме. Ова племена, како кажу, немају архонте (тј. кнезове), већ само старце жупане, на исти начин као и остале Склавиније.“

 Овај пасус Порфирогенитовог дела важан је за разумевање титула које су српски владари уживали у десетом веку. Привилегију старца или жупана носио је и Стефан Немања. То наводи на закључак да се све до краља Стефана Првовенчаног, владар Срба називао старцем или жупаном.

89.jpg?resize=720%2C647

Зетски краљ Михајло, отац Константина Бодина – ктиторски портрет из цркве Св.Михајла у Стону, XI век

Међутим, новооткривени печат из истамбулског археолошког музеја сведочи да је Константин Бодин, српски владар из друге половине XI века, носио краљевску титулу. Бодин је био син првог српског краља – Михајла, па се намеће мишљење да је титулу задобио правом наследства. Међутим, овакве привилегије је могао да одреди само византијски цар и оне нису део наследне традиције. Како је онда овај српски владар постао краљ?

Vojislavljevici-Duklja.jpg?resize=200%2C

Грб Војислављевића

Михајло Војислављевић је крунисан 1077. године, за шта је добио потврду од папе Гргура VII. Средиште српске државе тада је било нешто јужније од простора на коме се касније уздигао Стефан Немања и његови наследници, у области Дукље или Зете. О његовом сину, Константину Бодину многи уважени хроничари XI и XII века су писали са посебним уважавањем. Ана Комнина, ћерка једног од највећих византијских царева Алексија I, уврстила је Бодина у своје хронике. Пишући о акцијама противника свога оца, Константина Мономахата, она каже да је он:

„Бодина и Михајла, егзархе Далмата, учинио је својим пријатељима, помоћу писама и поклонима придобио њихову наклоност, отварајући тако себи многа врата.“   

865.jpg?resize=200%2C245

Константин Бодин

Бодинов утицај и углед у царству можемо читати између наведених редова. Један од највећих царевих противника потрудио да задобије пријатељство српских владара.

Хроничари са царског двора извештавају и о великој побуни против царске власти која је избила на простору данашње Македоније. На њено чело је стао Константин Бодин.

„Прве године његовог царства народ Срба, крену да потпуно освоји Бугарску. . . Истакнутији људи бугарске замоле Михајла, који је био владар, да им помогне и с њима се удружи и да им свога сина да га прогласе царем Бугарске и да се тако ослободе превласти и окрутности Ромеја. Он им се радо одазове и сабравши 300 својих људи предаде их своме сину Константину, званом и Бодину и пошаље их у Бугарску. . . И наста страшна битка и још страшнији пораз Ромеја.“

7654-4.jpg?resize=200%2C309

Црква Светог Мартина у Шумету, Локрум – Бодинов поклон Дубровнику

Након велике победе, Бодин је проглашен у Призрену за цара, под именом Петар III, у покушају да се обнови Самуилова држава која је срушена пола века раније. У почетку је имао успеха. Његова војска је освојила Скопље и Ниш. Међутим, показало се да побуњеници немају довољно снаге да се дуготрајно супростављају византијском цару. У бици код Пауна на Косову Бодин је поражен, заробљен и одведен, најпре у Цариград а потом у Антиохију. Међутим, успео је да се ослободи и врати у своју престоницу Скадар. Политику је ипак променио и византијском цару више није, макар јавно, одрицао послушност.

Највећи непријатељ Византије у том периоду су били Нормани, предвођени неустрашивим Робертом Гвискардом. Алексије I Комнин је уврстио Бодинов одред у своју војску. Гласине о приступању Бодинових трупа, истих оних који су потукли Византинце у Бугарској, значиле су подизање морала византијској војсци и веће шансе у даљем ратовању. Као награду за верност и помоћ српске војске Константин Бодин је проглашен за краља.

Овај податак нам потврђују и каснији догађаји. Почетком XIII века жупан Стефан Немањић и његов брат Сава траже краљевску круну од римског папе Хонорија III. Папа је прихватио њихов захтев па је средњиНемањин син постао Првовенчани краљ. У свом захтеву, Сава и Стефан Немањић истичу да им право на круну припада још од „првог отачаства краљевства“, која се зове „велико краљевство од прва“. Немањини синови, дакле, указују да је Србија већ била краљевина, те да је титула коју траже припадала њиховом претходнику – Константину Бодину.

Печат српског владара из друге половине једанаестог века представља праву малу револуцију у откривању историје преднемањићких Срба. Оскудни писани подаци и непостојање споменика културе који би сведочили о поменутом периоду у великој мери су успоравали пут историјске науке. То, међутим, не значи да археолошка испитивања у будућности неће довести до нових сазнања која би могла да прошире интересовање за српску историју и у овом правцу. Историја нашег народа пре Стефана Немање мора и може бити проучавана и публикована озбиљније него данас.

76.jpg?resize=720%2C750

Подела Бодинове државе; фото: Википедија

Колико је чврста граница између родоначелника династије Немањићаи његових предака показује чињеница да се чак и данас не може поуздано говорити о оцу Стефана Немање, из уџбеника свима познатог Завиде.

Родослови Немањића започињу Немањом или ређе његовим оцем. Сви иза ове замишљене црте као да не постоје. Питање које понекад многима прође кроз главу налази се у наслову овог текста, и гласи „Постоји ли историја Срба пре Немањића?“ Примери као што је Константин Бодин дају одговор и показују континуирани правац напредовања српских владара. Титула коју је понео Бодин поново је припала Стефану Првовенчаном. Касније су исту титулу уживали краљеви Владислав,Урош, Драгутин, Милутин и други. На послетку, краљ Душан се 1346. године крунисао за цара. На путу од варварског племена Срба, како нас је Порфирогенит описао, па до царства које је закуцало на врата Цариграда, заслуге имају и данас помало митске личности као што је Константин Бодин. Заборављен и велики!

Извор „Српски академски круг

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Одличан увод. Е сад, гдје се може конкретно више прочитати о том периоду? Имамо, прије свега, Љетопис попа Дукљанина ( Барски родослов ) који је, иако доста контроверзан, ипак значајан извор. Оно што се прича у том Љетопису јесте повијест словенске државе на Балкану. У почетку је била, како каже Љетопис, то скупина данашњих српско-хрватских земаља ( јасно је, значи, зашто је Љетопис контроверзан ), па се, како Љетопис одмиче у причи, простор фабуле сужава на српске земље ( без икаквог спомена територијалних умањења, па се то да закључити тек на крају читања Љетописа ) и у њему су исписане приче о Константину Бодину, Михајлу и Јовану Владимиру и осталим владарима. Када се узме читав период, од Досељења до пада под Османлије, види се како се тежиште политичке моћи код Срба пребацивало од Јадрана ка унутрашњости, а касније унутар рашке Србије како се тежиште пребацуеј са јужних планина на сјевер, ка Београду и Дунаву. И, знати овај дио наше повијести ставља читаву српску причу у један контекст који има смисла, почетак, средину и крај.

Дубље изучавање овог периода, као и каснијег средњевјековног, савршено ставља до знања одређене ствари о нашем етницитету и националности, које су донекле у супротности са преовлађујућим наративом, а са друге стране подржавају чак "екстремистичке" радикалске ставове. А поврх свега, јако добро објашњава основе југословенства насталог у 16.-ом вијеку са Илирским покретом. А свакако ту постоје јако занимљиви ликови и догађаји ( као нпр. када је Часлав убио мађарског војсковођу у борби, па се онда жена тог војсковође сурово осветила Чаславу у другој бици у којој се утопио у Дунаву - што значи да чак и најспособнијем вођи, попут Часлава који је учврстио и прошрио Србију, увијек на крају жена дође главе :))) ).

Рецимо - Јован Владимир је најхристоликија личност наше повијести. Буквално. Заробљен у тамници бугарског цара, због снаге и љепоте свог духе и вјере у Бога, зрачио је "нечим" ( swag ) што је учинило да се бугарска принцеза заљубила у њега и издејствовала код оца да се уда за њега и да му се врате земље, наравно под вазалним статусом. Након преврата на бугарском пријестолу, нови цар га је позвао на пријем у двор, "да нешто попричају". Јовану Владимиру и његовој жени је било јасно да га овај жели убити, али је он ипак отишао новом цару на пријем јер се раније заклео да Светом крсту да ће доћи ( на што су га преварили монаси или свештеници које је бугарски цар послао ). Заклетва је заклетва - и тако је он изгубио главу, али је Божја правда ипак сустигла злотвора којега је почела ужасно да гризе савјест. Јованова жена је касније, ако се добро сјећам, тражила његову одсјечену главу да је сахрани, која се била "посветила" ( исјетите се тог мотива из филма Бој на Косову ). Морао бих освјежити памћење за дубље детаље.

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 4 минута, Ћириличар рече

Рецимо - Јован Владимир је најхристоликија личност наше повијести. Буквално.

Амин!

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Јован Владимир држи своју одсјечену главу ( иако још има главу на раменима? )

JovanVladimirSlika.jpg

да се примјетити како одсјечена глава подсјећа на Христа. Суптилно, веома суптилно :) 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ако некога занима, ево Љетописа:

Ljetopis popa Dukljanina.docx

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

А ево дијела који говори о одређеном краљу Светопелеку, који је живјео у вријеме Ћирила и Методија:

Цитат

Međutim preminuo je kralj Zvonimir i kraljevstvo je primio njegov sin po imenu Svetopelek. Odista dok je Svetopelek vladao, poslao je papa Stefan pismo časnom čovjeku, učenom Konstantinu, pozivajući ga k sebi. Čuo je bio naime o njemu da je svojim propovijedanjem uspio da preobrati bezbrojan narod, i zbog toga je želio da ga vidi. I tako je Konstantin najsvetiji covjek, zaredio svještenike, načinivši pismo za slovenski jezik, preveo je Hristovo Jevandjelje i Psaltir i sve svete knjige Starog i Novog zavjeta sa grčkog na slovensko pismo, uredio im je i liturgiju po grčkom načinu, i učvrstio ih je u Hristovoj vjeri, oprostivši se sa svima koje je preveo u Hristovu vjeru, prema apostolskoj naredbi požuri da otputuje u Rim. A dok je putovao prođe kroz kraljevstvo kralja Svetopeleka koji ga je primio s počastima.Tada Božji čovjek Konstantin, kome je papa Stefan kasnije kada ga je posvetio za monaha nadjenuo ime Kiril, poče da propovjeda kralju jevanđelje Hristovo i vjeru Svete Trojice. Na njegove propovjedi kralj Svetopelek je povjerovao u Hrista, i pokršten je sa svim njegovim kraljevstvom, i postao je provjereni i odani poštovalac Svete Trojice. Nekoliko dana kasnije, dok je boravio kod kralja ovaj veoma blaženi čovjek, učvrstio ga je u vjeri i učenju Hristovom i oprostivši se od svih hrišćana, otputovao je u Rim. U to vrijeme načinjeno je veliko veselje i hrišćani, spuštivši se sa planina i skrivenih mjesta, đe su bili rasuti, počeše da hvale i blagosiljaju ime Gospoda, koji spašava one koji se u njega uzdaju.

Као и о његовој административној подјели словенског краљевства:

Цитат

Poslije ovoga prema sadržaju privilegija, koje su pročitane pred narodom, napisao je privilegije, podijelio pokrajine i oblasti svoga kraljevstva, i njihove granice i krajeve na ovaj način: prema toku voda koje teku sa planina i ulijevaju se u more na južnoj strani imenova Primorje, a prema vodama koje sa planina teku ka sjevernoj strani i ulijevaju se u veliku rijeku Dunav, nazvao je Srbija. Zatim je primorje podijelio u dvije pokrajine:od mjesta Dalme đe kralj tada boravljaše, i đe je bio sabor, sve do Vinodola nazva Bijelom Hrvatskom, za koje se kaže i donja Dalmacija. Uz saglasnost gospodina pape Stefana i njegovih izaslanika, ustanovi Salonitansku crkvu kao mitropoliju, pod čiju je upravu stavio ove crkve naime: Split, Trogir, Skradin, Vranu, što je sad tvrdjava Zadra, Nin, Rab, Osor, Krk i Epidaur, koji se sada zove Raguzium. Isto tako od navedenog mjesta Dalme sve do grada Bamblone, koji se sada zove Drač nazvao je Crvena Hrvatska, za koju se jos kaže Gornja Dalmacija. I kao što je u donjoj Dalmaciji ustanovio Salonitansku crkvu kao mitropoliju, na isti način u Gornjoj Dalmaciji su Dukljansku crkvu, prema drevnom pravu, uredili mitropoliju pod čijom su upravom proglasili ove crkve, a naime:Bar, Budvu, Kotor, Ulcinj, Drač, Skadar, Drivast, Pilot, Srbiju, Bosnu, Travuniju, Zahumlje. Srbiju, pak koja se naziva i Zagorje, podijelio je u dvije pokrajine:jednu od velike rijeke Drine prema zapadnoj strani, sve do planine Pini, koju je nazvao još Bosnom. Drugu, pak, od iste rijeke Drine prema istočnoj strani sve do Lipljana i Laba, koju je nazvao Raškom. Svugdje, pak, u pokrajinama odredio je bana, to jest vojvodu, od svoje braće po krvi, i župane, to jest kneževe, i satnike, to jest, centurione, od plemenitijih ljudi iz istih pokrajina. Dao je pak svakome banu, to jest vojvodi, vlast da ima pod sobom sedam centuriona, koji bi pravo sudili narodu i primali danak, i predavali ga banu. Banovi bi poslije toga polovinu predavali kralju a polovinu zadržavali za sebe. A kneževima, to jest županima, zapovijedio je da svaki ima pod sobom jednog satnika, koji bi s njim jednako pravedno sudio narodu, a dva dijela danka kneževi, to jest župani da, da daju kralju, a treći, pak, da zadrže za svoju upotrebu. Banovima ili vojvodama da ne polažu nikakav račun, već da vladaju županijama istih pokrajina, a račun da polažu samo kralju.

А ево дијела о Јовану Владимиру:

Цитат

Dijete pak Vladimir pošto je primio kraljevstvo, rastijaše ukrašen svakim znanjem i svetošću.Zatim, u ono vrijeme kada je Vladimir već bio postao mladić i kada je zavladao na mjestu svoga oca, gorerečeni Samuil, bugarski car, sakupivši veliku vojsku dođe u Dalmaciju i u zemlju kralja Vladimira. Kralj, pak, koji je bio sveti čovjek, i nije htio da niko od njegovih strada u ratu, malodušno se povuče i sa čitavim svojim ljudstvom pope se na brdo koje se zove Oblik. Kad je zatim došao car sa vojskom i uvidio da neće moći nadvladati kralja, jedan dio svoje vojske ostavi u podnožju brda, a dio povede sa sobom i krenu da napadne Ulcinj. Pored ostalog, na brdu Obliku bijaše žestokih zmija, čim bi nekoga ujele, taj bi odmah umro, i počeše da nanose velike gubitke kako u ljudima tako i u životinjama. Tada je kralj Vladimir izgovorio sa suzama molitvu Gospodu da svemogući Bog spase njegov narod od te gadne smrti. Bog je uslišio molitvu svoga sluge i od onog dana nikoga od njegovih nije ujela zmija, ali i otada do danas ako čovjeka ili bilo koju životinju na onom brdu ujede zmija, ostanu živi i bez ikakve ozljede. Na onom brdu od onog dana kada se molio blaženi Vladimir, pa sve do današnjeg dana, kao da su zmije bile bez otrova. Medjutim, car posla glasnike kralju Vladimiru da, sa svima onima koji bijahu sa njime, siđe s brda, ali kralj nije pristao. Župan pak onoga mjesta, postavši izdajnik poput Jude, pošalje caru ovu poruku: "Gospodaru ako tvoje veličanstvo želi, ja ću ti predati kralja", a car mu odgovori:"Ako to budeš mogao uraditi, znaj da ću te bogatim i veoma moćnim učiniti." Tada kralj, sakupivši sve one koji su bili s njim, ovako im je govorio: "Kako vidim treba da ja, veoma draga braćo, ispunim onaj korak iz Jevanđelja, đe se kaže: "Dobar pastir daje svoju dušu za svoje ovce". Dakle bolje je, braćo da ja dam svoju dušu za sve vas i svojevoljno dam svoje tijelo da ga sjeku na komade ili ubiju, nego da se vi izložite opasnosti od gladi i mača". Zatim se, pošto im je ovo i mnoge druge stvari bio rekao, oprosti sa svima i ode k caru. Car ga odmah pošalje u progonstvo u Ohridske strane, u mjesto koje se zove Prespa, đe se nalazio i dvor ovoga cara. Zatim car, sakupivši vojsku, dugo vremena napadaše Ulcinj, ali ga nikako nije mogao zauzeti. Odatle gnjevan odstupi, te poče rušiti , paliti i plijeniti čitavu Dalmaciju; gradove pak Kotor i Dubrovnik popali, a sela i čitavu pokrajinu tako opustoši, da je izgledalo da je zemlja ostala bez stanovnika. Ovako pustošivši kako primorske, tako i brdske oblasti, car pređe sve do Zadra, a zatim se kroz Bosnu i Rašku vrati u svoje mjesto.

U međuvremenu Vladimir se nalazio u okovima, upražnjavajući danju i noću post i molitvu. Njemu se prikaza anđeo Gospodnji, koji ga je tješio i koji mu je nagovijestio ono što će se dogoditi, kako će ga Bog osloboditi iz same tamnice i kako će on kroz mučeništvo dospjeti u carstvo nebesko, primiti vijenac koji neće uvenuti kao i nagradu vječnog života. Tada blaženi Vladimir, potkrijepljen anđeoskom pojavom, sve je više upražnjavao post i molitvu. I tako jednog dana kćer cara Samuila, po imenu Kosara, potaknuta i nadahnuta Svetim Duhom, priđe ocu i zamoli ga da siđe sa svojim sluškinjama da opere glavu i noge okovanih i zarobljenih, što joj otac dozvoli. I tako siđe i izvrši dobro djelo. Međutim ugledavši Vladimira i vidjevši da je lijepog izgleda, pokoran, blag i skroman, kao i da je pun znanja i Božije mudrosti, zadrži se sa njim u razgovoru, jer joj se njegov govor učini sladak više nego med i saće. I ona ga je zavoljela, ali ne iz požude, već zbog toga što se sažalila na njegovu mladost i ljepotu i što je bila čula da je on kralj i da potiče od kraljevskog roda; i pozdravi ga i ode. Želeći da ga oslobodi okova, pristupi caru i bacivši se pred njegove noge, ovako je govorila: "Moj oče i gospodaru, znam da ćeš me udati, kao što je to običaj. Sada, dakle, ako je po volji tvom veličanstvu, ili ćeš mi dati za muža kralja Vladimira, kojega držiš u okovima, ili znaj, da ću prije umrijeti nego li se udati za nekog drugog čovjeka". Kad je car ovo čuo, a zato što je mnogo volio svoju kćer i što je znao da Vladimir potiče od kraljevskog roda, obraduje se i pristane da njenu molbu ispuni, pa odmah pošalje po Vladimira i naredi da mu ga prikažu okupanog i odjevenog u kraljevsku odjeću. I blagonaklono ga gledajući i poljubivši pred velikašima svojeg kraljevstva, dade mu svoju kćer za ženu. Pošto je na kraljevski način proslavio vjenčanje svoje kćeri, car postavi Vladimira za kralja i dade mu zemlju i kraljevstvo njegovih predaka i čitavu zemlju Dračana. Zatim car poruči Dragimiru, stricu kralja Vladimira, da siđe i preuzme svoju zemlju, Travuniju, da sakupi narod i zemlju naseli, što je i učinjeno.

I tako kralj Vladimir življaše sa svojom ženom Kosarom u punoj svetosti i neporočnosti, ljubeći Boga i služecći mu danju i noću, a povjerenim mu narodom vladao je sa strahom Božijim i pravdom. Ne dugo vremena zatim umrije car Samuil, a njegov sin Radomir preuzme carstvo. On je bio veoma snažan i vodio je mnoge ratove protiv Grka za vrijeme grčkog cara Vasilija, pa je zadobio svu zemlju do Carigrada. Car pak, Vasilije bojeći se da možda ne izgubi carstvo, tajno pošalje izaslanike Vladislavu, Radomirovu rođaku, poručujući mu:"Zašto ne osvetiš krv svog oca ? Uzmi od mene zlata i srebra koliko ti se učini da ti je potrebno, budi sa nama u miru i uzmi državu cara Samuila, koji je ubio tvog oca, a njegovog brata, te ako nadvladaš, ubij njegovog sina Radomira, koji sada drži kraljevstvo". Kada je to čuo, Vladislav se saglasi i jednog dana, dok je Radomir išao da lovi, on sam jašući s njim, napadne ga i ubije. I tako je umro Radomir, a na njegovom mjestu vladao je Vladislav, koji ga je ubio. Uzevši tako carstvo, pošalje glasnike kralju Vladimiru da dodje k njemu. Kada je to čula kraljica Kosara, zadržavala ga je govoreći:"Moj gospodaru, nemoj ići da ti se, daleko bilo, ne desi kao mom bratu, već pusti mene da odem i da vidim i da čujem kako se kralj drži. Ako hoće mene da pogubi, neka me pogubi, samo da ti ne stradaš". Dakle, s odobrenjem svog muža kraljica ode svome rođaku i on je primi s počastima, ali pritvorno. Zatim po drugi put pošalje glasnike kralju, po kojima mu je poslao zlatni krst i vjeru uz ovu poruku: "Zašto se ustučavaš da dođeš? Evo, tvoja žena je kod mene i nikakvo zlo nije pretrpjela, već se ja i moji sa njome ophodimo sa poštovanjem. Primi vjeru krsta i dođi da te vidim, pa da se sa svojom ženom vratiš u svoje mjesto s počastima i darovima". Njemu kralj odvrati: "Znamo da Gospod naš Isus Hristos, koji je za nas stradao, nije bio raspet na zlatnom ili srebrnom, već na drvenom krstu. Zato, ako je tvoja vjera prava, i ako su tvoje riječi prave, pošalji mi po sveštenim licima drveni krst, pa ću doći, budući da se, vjerom i vrlinom našega Gospoda Isusa Hrista, uzdam u životvorni krst i dragocjeno drvo". Tada pozove dva episkopa i jednoga pustinjaka pa opako i lažno predstavljajući im svoju vjeru dade im drveni krst i uputi ih kralju. Kada su ovi stigli, pozdrave kralja i daju mu vjeru i krst. Primivši krst, kralj klekne na zemlju i pomoli se, pa poljubi krst, stavi ga u svoja njedra, a zatim s malom pratnjom ode k caru. Osim toga, car je bio naredio da mu putem postave zasjede, da kad bude prolazio, ljudi iskoče sa suprotne strane i ubiju ga. Ali svemogući Bog, koji je svoga slugu od djetinjstva čuvao, nije htio da nad ljudima drijema. Naime poslao je svoje anđele da ga čuvaju. I dok je kralj prolazio pored mjesta đe su bile zasjede, oni u zasjedi viđeli su da kralja prate vojnici koji kao da su imali i nosili trofeje, pa kad su shvatili da su to anđeli, zastrašeni pobjegoše svaki u svoje mjesto. Kralj pak stiže do carskog dvora, u mjesto koje se zove Prespa, i čim je ušao u dvor poče , kao što to bijaše njegov običaj, da se moli Bogu na nebu. Kada je pak car saznao da je kralj stigao, razgnjevi se velikim gnjevom, jer je naumio u svome srcu da na putu bude ubijen, prije nego što do njega stigne, kako ne bi izgledalo da je on sučesnik u njegovom ubistvu ili saglasan sa njim zato što se bio zakleo i dao krst u ruke episkopa i pustinjaka i iz tog razloga na putu mu je postavio zasjedu. Ali kad je već vidio da je njegovo veoma rđavo djelo otkriveno, sjedeći za ručkom pošalje krvnike da mu odsijeku glavu. Zatim dok se kralj molio Bogu, vojnici ga opkole. Kad kralj to primjeti pozove episkopa i pustinjaka, koji su tu bili i upita:" Što se dešava gospodo moja ? Što ste uradili ? Zbog čega ste me tako prevarili ? Zašto, vjerujući vašim riječima i zakletvama, umirem bez krivice ?" A oni se zbog sramotnog djela ne usuđivahu pogledati ga u lice. Tada kralj, pošto se pomolio, ispovijedio i primio tijelo i krv Gospoda, a držeći u rukama onaj krst koji je bio dobio od cara, reče: "Molite se za mene, gospodo moja, a da umirem bez krivice, neka ovaj časni krst, zajedno sa vama, bude meni svjedok sudnjeg dana". Zatim poljubi krst, oprosti se s episkopima u miru i dok su svi plakali, izađe iz crkve, a odmah ga pred crkvenim vratima ubiše vojnici. Glava mu je odsječena 22. maja. Episkopi pak uzmu njegovo tijelo i sahrane ga u istoj crkvi uz himne i pohvale. A da bi Gospod obznanio zasluge blaženog mučenika Vladimira, mnogi mučeni raznim slabostima, pošto su ušli u crkvu i molili se kod njegovog groba, ozdrave. Noću, pak, svi su tamo vidjeli božansku svjetlost kao da je gorjelo mnostvo svijeća. Žena blaženog Vladimira plakala je velikim plačem, više nego što se može iskazati, mnogo dana. Gledajući, pak, car čudesna djela koja Bog tamo činjaše, dosta se uplaši i naveden kajanjem, dozvoli svojoj rođaci da uzme njegovo tijelo i odnese u mjesto koje se zove Krajina, đe je bio njegov dvor, i položi ga u crkvi svete Marije. Njegovo tijelo leži u cijelo i miriše kao da je namazano mnogobrojnim mirisima, a rukom drži onaj krst koji je dobio od cara. I u istoj crkvi svake godine na njegov praznik se okuplja mnoštvo naroda, i zahvaljujući njegovim zaslugama i njegovom posredovanju tu se i danas čine mnoga dobra onima koji mole iskrena srca. Žena blaženog Vladimira, Kosara, zamonaši se i živeći pobožno i sveto, u istoj crkvi okonča život i tu bi sahranjena, kod nogu svoga muža. U ono, pak, vrijeme kada je tijelo blaženog Vladimira bilo prenešeno iz Prespe u Krajinu, car Vladislav sakupi vojsku i dođe da zauzme zemlju blaženog Vladimira i grad Drač, kako mu je bilo obećano od cara Vasilija, kao naknadu za ubistva koja je počinio. Tako dok je bio pred Dračem, jednog dana kad se gostio, odjednom mu se pojavi naoružani vojnik u liku svetog Vladimira, i obuzet strahom poče na sav glas vikati: "Pritrčite, moji vojnici, pritrčite i odbranite me, jer Vladimir hoće da me ubije!" I ovo izrekavši, usta sa svoga prijestola da bi pobjegao, ali ga odmah pogodi anđeo, sruši se na zemlju i umrije tijelom i dušom. Tada njegovi sinovi i vojnici i sav narod, obuzeti velikim strahom i nemirom, zapale vatru po logoru i iste noći pobjegoše svako u svoje mjesto. I tako se dogodi da najgori ubica, koji sjedeći za ručkom bijaše naredio da se Vladimiru posiječe glava, i učini ga mučenikom, sam bude pri ručku ubijen, kako se dokazuje anđeo satani. Ko želi saznati koliko i kakvih dobrih djela i čuda Bog se udostojio da počini preko blaženog Vladimira, sluge svojega, neka pročita knjigu o njegovim djelima, u kojoj su njegova djela po redu opisana, pa će zaista znati da je ovaj sveti čovjek bio jedan duh sa Gospodom i da je Bog živio s njime, slava mu itd.

А ипак сам био погријешио, није бил оништа посебно око Владимирове главе. Не знам одакле ми онда то у малом мозгу:

Цитат

Glava mu je odsječena 22. maja. Episkopi pak uzmu njegovo tijelo i sahrane ga u istoj crkvi uz himne i pohvale. A da bi Gospod obznanio zasluge blaženog mučenika Vladimira, mnogi mučeni raznim slabostima, pošto su ušli u crkvu i molili se kod njegovog groba, ozdrave. Noću, pak, svi su tamo vidjeli božansku svjetlost kao da je gorjelo mnostvo svijeća. Žena blaženog Vladimira plakala je velikim plačem, više nego što se može iskazati, mnogo dana. Gledajući, pak, car čudesna djela koja Bog tamo činjaše, dosta se uplaši i naveden kajanjem, dozvoli svojoj rođaci da uzme njegovo tijelo i odnese u mjesto koje se zove Krajina, đe je bio njegov dvor, i položi ga u crkvi svete Marije. Njegovo tijelo leži u cijelo i miriše kao da je namazano mnogobrojnim mirisima, a rukom drži onaj krst koji je dobio od cara. I u istoj crkvi svake godine na njegov praznik se okuplja mnoštvo naroda, i zahvaljujući njegovim zaslugama i njegovom posredovanju tu se i danas čine mnoga dobra onima koji mole iskrena srca. Žena blaženog Vladimira, Kosara, zamonaši se i živeći pobožno i sveto, u istoj crkvi okonča život i tu bi sahranjena, kod nogu svoga muža

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 часа, александар живаљев рече

 

Очекујем рецензију @Ћириличар и @Zoran Đurović

Константин Бодин – први српски цар, 274 године пре цара Душана

Време у којем Срби играју значајнију улогу на историјској позорници најчешће се рачуна од година владавине Стефана Немање. Шта се дешавало пре овог периода? Ко су били српски владари и које су титуле носили? Постоје ли о њима писани подаци?

Bodinov_pecat-Arheolo%C5%A1ki-muzej-u-Is

Бодинов печат; Археолошки музеј у Истамбулу

Историја средњовековне Србије за већину почиње Стефаном Немањом. О српским владарима и великашима који су ранијим вековима постављали темеље српској држави веома мало се зна ван уског круга историчара. Јавност је често окупирана данас популарним и потпуно ненаучним теоријама о Србима као „народу најстаријем“. Трагајући за наводном античком прошлошћу Срба, заборављамо на документоване личности из наше историје које су неоправдано запостављене. Мало ко је чуо за Јована Владимира, првог српског свеца, или Михајла, краља Дукље и првог српског краља. Међу заборављеним јунацима српске средњовековне историје је и његов син, Константин Бодин.

Konstantin-Bodin.jpg?resize=200%2C263

Константин Бодин

Један од најчешће навођених и тумачених писаца историје народа је Константин Порфирогенит, византијски цар из династије Македонаца, који је живео у десетом веку. Порфирогенит је написао важно дело, „Спис о народима“ или „О управљању царством“, у којем се, између осталих, помињу и Срби. Описујући догађаје који су предходили његовом рођењу, аутор са незадовољством истиче да:

„Тамошња племена Хрвати и Срби и Захумљани и Травуњани и Конвљани и Дукљани и Пагани, одвојивши се од царства Ромеја, постадоше самостални и независни, не покоравајући се никоме. Ова племена, како кажу, немају архонте (тј. кнезове), већ само старце жупане, на исти начин као и остале Склавиније.“

 Овај пасус Порфирогенитовог дела важан је за разумевање титула које су српски владари уживали у десетом веку. Привилегију старца или жупана носио је и Стефан Немања. То наводи на закључак да се све до краља Стефана Првовенчаног, владар Срба називао старцем или жупаном.

89.jpg?resize=720%2C647

Зетски краљ Михајло, отац Константина Бодина – ктиторски портрет из цркве Св.Михајла у Стону, XI век

Међутим, новооткривени печат из истамбулског археолошког музеја сведочи да је Константин Бодин, српски владар из друге половине XI века, носио краљевску титулу. Бодин је био син првог српског краља – Михајла, па се намеће мишљење да је титулу задобио правом наследства. Међутим, овакве привилегије је могао да одреди само византијски цар и оне нису део наследне традиције. Како је онда овај српски владар постао краљ?

Vojislavljevici-Duklja.jpg?resize=200%2C

Грб Војислављевића

Михајло Војислављевић је крунисан 1077. године, за шта је добио потврду од папе Гргура VII. Средиште српске државе тада је било нешто јужније од простора на коме се касније уздигао Стефан Немања и његови наследници, у области Дукље или Зете. О његовом сину, Константину Бодину многи уважени хроничари XI и XII века су писали са посебним уважавањем. Ана Комнина, ћерка једног од највећих византијских царева Алексија I, уврстила је Бодина у своје хронике. Пишући о акцијама противника свога оца, Константина Мономахата, она каже да је он:

„Бодина и Михајла, егзархе Далмата, учинио је својим пријатељима, помоћу писама и поклонима придобио њихову наклоност, отварајући тако себи многа врата.“   

865.jpg?resize=200%2C245

Константин Бодин

Бодинов утицај и углед у царству можемо читати између наведених редова. Један од највећих царевих противника потрудио да задобије пријатељство српских владара.

Хроничари са царског двора извештавају и о великој побуни против царске власти која је избила на простору данашње Македоније. На њено чело је стао Константин Бодин.

„Прве године његовог царства народ Срба, крену да потпуно освоји Бугарску. . . Истакнутији људи бугарске замоле Михајла, који је био владар, да им помогне и с њима се удружи и да им свога сина да га прогласе царем Бугарске и да се тако ослободе превласти и окрутности Ромеја. Он им се радо одазове и сабравши 300 својих људи предаде их своме сину Константину, званом и Бодину и пошаље их у Бугарску. . . И наста страшна битка и још страшнији пораз Ромеја.“

7654-4.jpg?resize=200%2C309

Црква Светог Мартина у Шумету, Локрум – Бодинов поклон Дубровнику

Након велике победе, Бодин је проглашен у Призрену за цара, под именом Петар III, у покушају да се обнови Самуилова држава која је срушена пола века раније. У почетку је имао успеха. Његова војска је освојила Скопље и Ниш. Међутим, показало се да побуњеници немају довољно снаге да се дуготрајно супростављају византијском цару. У бици код Пауна на Косову Бодин је поражен, заробљен и одведен, најпре у Цариград а потом у Антиохију. Међутим, успео је да се ослободи и врати у своју престоницу Скадар. Политику је ипак променио и византијском цару више није, макар јавно, одрицао послушност.

Највећи непријатељ Византије у том периоду су били Нормани, предвођени неустрашивим Робертом Гвискардом. Алексије I Комнин је уврстио Бодинов одред у своју војску. Гласине о приступању Бодинових трупа, истих оних који су потукли Византинце у Бугарској, значиле су подизање морала византијској војсци и веће шансе у даљем ратовању. Као награду за верност и помоћ српске војске Константин Бодин је проглашен за краља.

Овај податак нам потврђују и каснији догађаји. Почетком XIII века жупан Стефан Немањић и његов брат Сава траже краљевску круну од римског папе Хонорија III. Папа је прихватио њихов захтев па је средњиНемањин син постао Првовенчани краљ. У свом захтеву, Сава и Стефан Немањић истичу да им право на круну припада још од „првог отачаства краљевства“, која се зове „велико краљевство од прва“. Немањини синови, дакле, указују да је Србија већ била краљевина, те да је титула коју траже припадала њиховом претходнику – Константину Бодину.

Печат српског владара из друге половине једанаестог века представља праву малу револуцију у откривању историје преднемањићких Срба. Оскудни писани подаци и непостојање споменика културе који би сведочили о поменутом периоду у великој мери су успоравали пут историјске науке. То, међутим, не значи да археолошка испитивања у будућности неће довести до нових сазнања која би могла да прошире интересовање за српску историју и у овом правцу. Историја нашег народа пре Стефана Немање мора и може бити проучавана и публикована озбиљније него данас.

76.jpg?resize=720%2C750

 

Оууувааај, оклен Сарајево за Бодиново вријеме? :smeh1:

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Но, други, опширнији извор јесте Краљевство Словена од Мавра Орбинија из 1600.-те године, који је буквално преписао Барски родослов у ову књигу. Ево дијела о Светопелеку, преписан буквално.

 

1.jpg

2.jpg

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 34 минута, Ћириличар рече

Светопелеково краљевство:

Regnum Sclavorum 754 AD.PNG

Јанин брале мобу сакупио

Из три града из три краинара

Из Пољане стотину мобара

Из Љубљане стотину мобара

Из Једрена стотину мобара

Из три града триста жетелаца

Све градови српски крајинари

што чувају међе и крајине

 

Мобарска песма записана почетком 19 века.

 

Пијте јејте, куме и старојко

пијте једите брзо дизајте се,

моли вам се мајка младожење

На далеко мому испросила

пут је вама три конака места

а одавде до прошене деве

а отуда за дан ћете доћи

тешке воде имате ви проћи

Сава дева и Дунав момче ми

обе реке дуге и широке

до подранте рано да идете

далеко је та Љубљана граде

то се молу и сестре његове

то се молу и браћа његова

 

Сватовска српска песма записана почетком 1800. године

 

Из Белграда на реци Војуши

из Белграда стотину мобара

где но седи србска царевина

Из Сербеза стотину мобара

Из Србеза царичиног града

где но седи госпођа царица

 

Мобарска песма почетак 19 века

 

Шјо је вода од земљата наша

во далека во бел Београда

на краини на срска старина

на Војуша на град Аљона

 

Сватовска песма почетак 19. века

 

На Шар планина и на Корака

на Корака србска планина

Србска планина цароставна

Дека Призрен град нов Цариград

Од Белград Призрен постана

од Белград на Војуша ми

на Војуша мајка Радика

Мајка Радика та србска река

 

Сватовска српска песма 19 век запис

 

Ова коса у приморју расла

а под Драчем, ја ли под Пољаном

под Пољаном том белом Авлоном

 

Сватовска запис крај 19. века

 

 

Река Војуша: https://sr.wikipedia.org/sr-el/Војуша

 

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
1 hour ago, Ћириличар рече

Ако некога занима, ево Љетописа:

Ljetopis popa Dukljanina.docx

Колико је поуздан данашњи обли Љетописа? Сматра се да је први био написан словенском редакцијом, а неки тврде да је онда један барски надбискуп преписао на латински, додајући причу уводну о готским краљевима. То је облик који је до нас доспио и обилно је коришћен у пропаганди "готског подријетла Хрвата", "Црвеној Хрватској" итд. Наши садашњи историчари, које је пратим више се ослањају на друге византијске изворе осим Порфирогенита, Скилцу итд.

Највећи допринос разради тих тема дао је мој покојни друг др Тибор Живковић, прерано преминули директор Историјског института у Бгд.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
1 hour ago, александар живаљев рече

Колико је поуздан данашњи обли Љетописа? Сматра се да је први био написан словенском редакцијом, а неки тврде да је онда један барски надбискуп преписао на латински, додајући причу уводну о готским краљевима. То је облик који је до нас доспио и обилно је коришћен у пропаганди "готског подријетла Хрвата", "Црвеној Хрватској" итд. Наши садашњи историчари, које је пратим више се ослањају на друге византијске изворе осим Порфирогенита, Скилцу итд.

Највећи допринос разради тих тема дао је мој покојни друг др Тибор Живковић, прерано преминули директор Историјског института у Бгд.

Није поуздан извор, али мислим да се од њега мора ипак почети јер је најопширнији што се тиче наше најраније историје. Накнадни извори, вјеродостојнији, онда ту попуњавају празнине.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Председник Републике Србије Александар Вучић уручио је поводом Дана државности Србије одликовања заслужним појединцима и институцијама. Свечаности је присуствовао и Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј.   -ФОТОГАЛЕРИЈА-   Укази о одликовањима /pdf/   Председник Републике Србије г. Александар Вучић честитао је Дан државности и истакао да не постоји бољи дан од овог да се подсетимо колико је за снове и остварење њихово мало потребно, као и да је за почетак ослобађања државе и независност било потребно тек око 300 људи у једној јарузи, где су се српски прваци заклели на крв, чиме су наши очеви ударили темељ модерне нације. „Честитам велики државни и национални, али и црквени празник Сретење Господње, велики дан у нашој историји и важан дан за нашу земљу. Кажу да је у револуцији најтеже написати крај, а Србија је то урадила на најлепши начин. Српска револуција је била борба за слободу. Данас смо део слободног и демократског света“, рекао је председник Вучић.   Председник подсећа да је Србија прошла у својој историји кроз многе крваве ратове и поднела жртве које нико други не би могао да поднесе и истакао да смо све то поднели управо да их не би поново било, због чега је једина остварива политика она коју је формулисао Борислав Пекић: 'Треба љубити земљу деце своје, а не дедова својих''. Председник Вучић истиче да су управо то радили и наши прадедови правећи земљу не за себе већ нас и додаје да зато треба да чувамо оно што су они направили и јачамо земљу за оне који ће тек доћи, а то је слободна и независна Србија, наша једина и најлепша Србија.    „Историчар Леополд фон Ранке је то назвао српском револуцијом, која се завршила 31 годину касније када је проглашен први српски Устав и када се Србија устројила као модерна дражава“, навео је председник Вучић. Он је рекао да је у револуцијама најтеже написати њихов крај, а Србија је то урадила на најлепши начин, доношењем Сретењског устава који је увео слободу, права и поделу власти, што је био и један од најлибералнијих устава по питању светских и европских вредности.    Председник Вучић истиче да када нас данас питају где смо, одговарамо да смо одговор дали још те 1835. године са Сретењским уставом и да смо део слободног света, традиције и вредности које су биле темељ Европе и барјак испод којег је окупљен сав демократски свет.   Председник Вучић подсећа да је Србија у два светска рата дала више него што је имала и да су страдале читаве генерације, као и да смо тада носили заставу слободе у читавом региону ослобађајући и друге народе којим смо омогућили да буду слободне државе и нације и то одричући се и сопственог идентитета само да би тај сан био заједнички.  Председник наводи да смо после силних експеримената и промашаја схватили да је Марићевића јаруга само почетак, као и они који су је сањали, да треба да изађемо из ње слободни и усправни, али и да схватимо да, као и они, можемо више и готово све. "Да поверујемо у себе, сопствену земљу и дамо јој слободу и право да одлучује. И наш народ да поново кренемо да рађамо, не постоји данас важнији задатак од тога", поручио је он. Председник Вучић додао је да смо данас међу најуспешнијим европским земљама по питању економије и да све што радимо треба да служи за нове генерације. Он је поручио да зато неуспех не постоји за нас као опција, као и да када је реч о слободи - да се то односи за цео наш народ и да не смемо да заборавимо на наш народ преко Дрине и Дунава, и у Црној Гори, Северној Македонији, Словенији и другим земљама.   "Морамо да урадимо све што можемо да људе из света вратимо у Србију, јер нема ни лепше ни богатије земље. Морамо да радимо више и уверен сам да ће њихова помоћ бити већа", закључио је председник Вучић. Председник Вучић је поручио да данас, када су српске институције угрожене широм региона, морамо да будемо постојани, али и да кажемо да за нас рат није опција, већ само мир и сарадња. "Данас, када су наше институције широм региона угрожене, када се прети опстанку Српске Православне Цркве на територији Црне Горе и када се прети опстанку српског идентитета на територији Босне и Херцеговине, неретко и неких земаља Европске уније, морамо да будемо постојани и снажни и да кажемо да рат за нас није опција, већ да су наши избори само мир и сарадња. Али, такође, и да за нас капитулација није могућност", поручио је председник Вучић. Председник Србије наглашава да ће Србија постојати и опстајати заједно са својим народом и да се никада неће стидети српског рода. "Ма где Срби да живе, моћи ће да очекују помоћ своје српске државе, ма где да живи српски народ потребни су слобода и мир", нагласио је председник Вучић.      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      Ето, и ми који лежимо на дну најдубље јаме незнања, у тами страсти и сенци смрти тела овога, по дрскости својој почињемо философирати о небу на земљи. Звезде су лепота небеског свода, а украс бестрашћа – врлине. Бестрашће, мислим, није ништа друго до небо ума у његовом срцу, под којим сва лукавства демонска изгледају као шала. Бестрасним се, дакле, у правом смислу речи назива, и јесте, човек који је тело начинио непропадљивим, који је ум уздигао изнад свега створеног, који је сва чула покорио уму а душу своју представио Господу, пружајући се вечито к Њему, и преко својих моћи.  
      Неки, опет, одређују бестрашће као васкрсење душе пре васкрсења тела, а други, као савршено богопознање, које по својој вредности заостаје само за богопознањем које имају анђели. То савршено савршенство савршених, чијем усавршавању нема краја (како ми рече један човек који га је доживео), тако освећује ум и отрже га из вештаственог света, да га често, разуме се – после стизања у ово небеско пристаниште – одваја од живота у телу и подиже на небеске висине, до сагледавања. О томе на једном месту и говори псалмопевац, који је, можда, то и сам искусио: Божији моћници са земље се узнесоше веома (Пс.46,10). Такав је био и онај Египћанин, који у молитви није могао дуго пружати руке к небу, докле год би се молио у присуству других[1].     Има бестрасних људи, но има и од бестрасних бестраснијих. На пример, један човек силно мрзи зло; други се, међутим, незаситно богати у добру.   И чистота се назива бестрашћем, и то с правом: она је почетак свеопштег васкрсења и обесмрћења смртних.   Бестрашће показа онај који рече: „Ум Господњи имам“ (уп. 1.Кор.2,16). Бестрашће показа и онај Египћанин, рекавши: „Не бојим се Господа“[2]. Бестрашће показа и онај што је молио Бога да му врати страсти[3]. Ко се, пре будуће рајске светлости, удостојио таквог бестрашћа као онај Сиријац? Та, Давид, толико чувени пророк, каже Господу: Попусти, да се одморим (Пс.38,14)! А овај атлет Божији каже: „Престани да ме запљускујеш валовима благодати Твоје“[4].   Бестрашће има она душа која се тако навикла на врлине, као што су страсни људи навикли на уживања.   Ако је крајња граница стомакоугађања у томе да се силом једе и онда када се не жели јести, онда је, свакако, крајња граница уздржања у томе да се непослушна природа наша уздржава и онда када гладује. Ако је врхунац блуда у томе да се човек помами од похоте и према животињама и мртвим стварима, онда је врхунац чистоте – односити се својим чулима према сваком бићу као ствари без живота. Ако је граница среброљубља, никада не престајати са гомилањем пара и никада се не заситити, онда је врхунац нестицања – не штедети ни своје сопствено тело. Ако је граница унинија у томе да се чак ни у потпуном спокојству нема трпљења, онда је врхунац трпљења кад човек и посред највећих невоља сматра да га ништа не узнемирава. Ако је пучина гнева у томе да се човек разјари и када је потпуно сам, онда је дубина издржљивости кад човек остаје миран без обзира да ли су присутни или не они који га злостављају. Ако је врхунац таштине, да се човек понаша сујетно и онда када нема никога ко би га похвалио, онда је без сумње знак савршеног неславољубља када се и приликом посете страних људи никад не поткраде ни најмања сујетна помисао. Ако је знак пропасти (тј. гордости), узносити се и безначајним делима, онда је спасоносна ознака смирења, мислити смирено о себи и поред великих подвига и успеха. И ако је обележје свецелог острашћења, да се човек хитро покорава скоро свему што демони тајно посеју у његову душу, сматрам да је обележје светог бестрашћа кад човек може искрено рећи с Давидом: Онога лукавога који се склонио од мене, не познах (Пс.100,4) ни како, ни ради чега дође, ни како оде? Напротив, потпуно сам равнодушан према свему томе, пошто јесам, и бићу сав сједињен са Богом.   Ко се удостојио таквог духовног стања, има у себи настањена, још за живота у телу, самога Бога који га увек води у свим речима, и делима, и мислима. Стога такав човек кроз унутрашње озарење чује у себи као неки глас који му открива вољу Господњу, и постаје узвишенији у односу на свако људско учење. Кад ћу доћи и показати се лицу Божијем (Пс.41,3)? Не подносим више пламен ове чежње, већ иштем бесмртну лепоту, коју ми Ти, Господе, даде пре но што сам пао у ово блато!   Но, зашто много говорити? Бестрасник више не живи сам, већ у њему живи Христос, као што вели онај који је срећно ратовао рат, завршио трку и одржао веру [православну] (уп. Гал.2,20; 2.Тим.4,7).   Царска круна није састављена само из једног драгуља. Тако ни савршеног бестрашћа нема ако смо макар и једну једину врлину (без обзира како безначајна изгледала) пропустили да извршимо. Замишљај бестрашће као небески дворац небеског Цара: многе су обитељи унутар града[5]; зид, пак, тог небеског Јерусалима јесте – опроштај грехова. Брзо, браћо, да нађемо улаз у брачну собу тога дворца! Ако нас, (о, несреће!) задржава бреме грешних навика или време које смо провели у греху, онда се бар постарајмо да не будемо лишени какве обитељи у близини брачне собе! Ако још храмљемо, или смо посустали, потрудимо се на сваки начин макар да се нађемо унутар зидова градских. Јер, ко не уђе тамо пре но што наступи крај, боље рећи – ко не пређе преко тог зида, мораће да се настани у пустињи. Због тога се неко и молио, говорећи: Уз Божију помоћ прећи ћу преко зида (Пс.17, 30). И други, као од лица Божијег, вели: Нису ли то греси ваши, који су се испречили између вас и мене (Ис.59,2)?   Развалимо, пријатељи, бедем ове преграде који смо непослушањем на своје зло подигли. Узмимо овде разрешење дуга, јер, у аду нема никога ко би нас могао излечити. Не бавимо се више ничим земаљским, браћо! Ми смо се уписали у људе који се ни о чему земаљском не брину. Нема греха, нема времена, нема бремена којим бисмо се могли изговорити. Онима који примише Господа крштењем поновног рођења, Бог даде власт да буду чеда Божија (Јн.1,12), рекавши: Почините [од земаљских брига] и познајте да сам ја Бог (Пс.45,11) и бестрашће! Њему слава у све векове. Амин.   Блажено бестрашће узноси бедни ум људски са земље на небо, и са ђубришта страсти подиже га, сиротог, а свеопевана љубав чини да седне са началницима, светим анђелима, са началницима народа Господњег.   * * *   «Лествица» поука XXIX
    • Од Slobodan Milošević,
      ПОМАЖЕ БОГ,
      Мамастир Ивирион на Светој Гори.
      Текст сам снимио на улазу у ручаоницу Манастира Ивирион.
      Молим добре људе, познаваоце писма тог језика, за превод на српски.
      Хвала.

    • Од Логос,
      У суботу 25. јануара 2020. године, по благослову Његове Светости патријарха московског и све Русије Кирила, освештан је домски храм Борисовске епархијске управе Белоруске Православне Московске Патријаршије, у част Светог Саве, првог архиепископа српског. Чин освећења храма обављен је и  по благослову митрополита минског и заславског Павла, патријаршијског егзарха све Белорусије.     Поштовање Светог Саве у Белорусији води дубоке историјске корене и датира од 15-16. века. Познато је да је његово име међу најзначајнијим словенским светитељима навео Франциско Скорина у календару своје „Мале путничке књиге“ (1522.г.), а Захарија Копистенски је у свом трактату „Палинодија“ (1621.г.) поменуо Светог Саву Српског као образац за подражавање.   Епархијска управа представља место где се доносе важне одлуке за читаву епархију, па је за епископску службу у савременим условима веома важан не само пример великог епископа Христове Цркве какав је Свети Сава био, него и његово небеско заступништво и помоћ, које ће бити посебно изражајне уколико му се буду приносиле сталне молитве у новоосвећеном храму, подигнутом у његову част.   Освећење домског храма у част Светог Саве важно је и за Србе и за Белорусе, јер јача духовне везе двају блиских православних народа, што је посебно важно данас када се односи између Србије и Белорусије развијају на свим нивоима.   Пре освећења и прве одслужене Свете Литургије, у домски храм је, уз благослов Његове Светости патријарха српског Иринеја, донета икона Светога Саве, да би одмах потом био служен молебан Светом Сави.   Епископ моравички Антоније је, после одслуженог молебна, подарио новој цркви комплет литургијских сасуда, а потом је уследило освећење самога храма. Освећење престола и Божанску Литургију служили су епископ борисовски и мариногорски Венијамин и епископ Антоније Моравички, представник СПЦ у својству старешине Подворја СПЦ у Москви. Молитвено учешће на богослужењу узео је и опуномоћени амбасадор Републике Србије у Републици Белорусији Вељко Ковачевић.   Литургијске напеве на српском језику изводио је дечји хор при саборном храму Христовог Васкрсења из Борисова, под руководством диригента Ксеније Качановске. После богослужења присутнима су се обратили владике Антоније и Венијамин.   Владика Венијамин је уручио архијерејске грамате православном публицисти Ранку Гојковићу и професору Ивану Алексејевичу Чароти. На крају службе је Преосвећени Венијамин делио верницима иконице с ликом Светог Саве.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг инфо,
      Стево Вучинић
      Потпредсједник савјета НВО „ЦПЦ“ Стево Вучинић, казао је у разговору за Актуелно, да Црна Гора треба да буде захвална званичном Вашингтону и Берлину на заштити од великосрпског и руског хегемонизма и Загребу који лобира за нас у ЕУ, јер би нас у противном, како је казао, ”појели с опанцима”.
      Параноја у Црној Гори добија нове обрисе кроз интервју Стева Вучинића. Преносимо сегменте тог „интервјуа“, јер ово благо не треба ускратити публици.
        „Београдска штампа, за коју је својевремено војвода Гавро Вуковић тврдио да је највећа фабрика лажи на Балкану, трансформисала се у праву индустрију за ширење лажних вијести. Укључени су сви почев од највиших државних адреса Србије, преко Академије наука, Цркве, научних и културних институција, скоро свих медија, па до посљедњег грађанина из србијанских забити. Хорски понављају неистину да су Срби у Црној Гори угрожени и да недавно усвојени Закон о слободи вјере темељи правни основ да им се отиму светиње. Из повјеснога искуства знамо да ће такву и сличне лажи ширити свијетом све док не ликвидирају црногорску државу и Србији обезбиједе излаз на Јадранско море”, казао је Вучинић за Актуелно.
        Ових дана управо гледамо екстазу тога напада Србије са свиме што она јесте на нашу земљу, и то директно и фронтално. Повод томе нападу крије се у одговору на питање: Ђе је јужна граница Србије? За званични Београд, то је очито, али не и јавно декларисано, цијела црногорска обала. Наравно, унутар ње, подразумијева се и цијела Црна Гора”, рекао је Вучинић.
      Вучинић наглашава да Црна Гора као поморска држава, има геостратешки значај за континенталну Србију.
        “Анексијом Црне Горе стекла би геополитички значај, који она сада нема. Дозволила би да се на црногорској обали укотве војни бродови и успоставе војне базе земаља којима су Европска Уније и НАТО непријатељски циљеви, и подупрта њиховом пријетећом силом Европи, стационираном, дословно у средишту континента, колосално оснажила сопствени утицај на политичке центре који о одлучују о статусу Косова и републике Српске, на које територијално претендује. Зато директно и индиректно насрће на све црногорско, с тенденцијом да земљу уведе у хаос, чак и грађански рат, и у нередовним оконостима на власт доведе пету колону, оличену у скоро цијелој опозицији. Инструмент за ту операцију јој је Српска црква која вјешто користи економско-социјалне проблеме земље, и подмукло, користећи се религиозном харизмом, на ноге је дигла осиромашени и прости свијет против уставнога поретка. Зато за земљу и њене водеће људе и користи термине који имају изругујуће значење, повезује их с криминалом и са злочиначким организацијама, да би тај свијет наоружала мржњом према сопственој земљи и властима”, казао је Вучинић.
      Он констатује да нажалост, државна администрација обилује кадровима, спремним да продају услуге свакоме ко је спреман да их плати.
      “Многи су најобичнији страни агенти и издајници који су се завјерили противу сопствене земље. Али овога пута, званични Београд и београдски попови намјерили су се на црногорску власт спремну да брани суверенитет државе чланице НАТО-а која је још и под високом заштитом Сједињених Америчких Држава. У здравље званичног Вашингтона, не треба заборавити и Берлина под чијом смо монетарном заштитом и Загреба који свесрдно лобира наше интересе у ЕУ, за сада можемо да одахнемо, иначе, вели се, ‘појели би не с опанцима’. Незадовољнима преостаје да служе молебане и шетају док им не досади”, поручио је Вучинић.
       
       
      Вучинић: Да нам нема Вашингтона, Берлина и Загреба српски попови...
      WWW.IN4S.NET Потпредсједник савјета НВО "ЦПЦ" Стево Вучинић, казао је у разговору за Актуелно, да Црна Гора треба да буде захвална званичном Вашингтону и Берлину на заштити од...  
×
×
  • Креирај ново...