Jump to content
александар живаљев

Константин Бодин – први српски цар, 274 године пре цара Душана (на основу нових налаза у Археолошком музеју у Истамбулу?)

Recommended Posts

Очекујем рецензију @Ћириличар и @Zoran Đurović

Константин Бодин – први српски цар, 274 године пре цара Душана

Време у којем Срби играју значајнију улогу на историјској позорници најчешће се рачуна од година владавине Стефана Немање. Шта се дешавало пре овог периода? Ко су били српски владари и које су титуле носили? Постоје ли о њима писани подаци?

Bodinov_pecat-Arheolo%C5%A1ki-muzej-u-Is

Бодинов печат; Археолошки музеј у Истамбулу

Историја средњовековне Србије за већину почиње Стефаном Немањом. О српским владарима и великашима који су ранијим вековима постављали темеље српској држави веома мало се зна ван уског круга историчара. Јавност је често окупирана данас популарним и потпуно ненаучним теоријама о Србима као „народу најстаријем“. Трагајући за наводном античком прошлошћу Срба, заборављамо на документоване личности из наше историје које су неоправдано запостављене. Мало ко је чуо за Јована Владимира, првог српског свеца, или Михајла, краља Дукље и првог српског краља. Међу заборављеним јунацима српске средњовековне историје је и његов син, Константин Бодин.

Konstantin-Bodin.jpg?resize=200%2C263

Константин Бодин

Један од најчешће навођених и тумачених писаца историје народа је Константин Порфирогенит, византијски цар из династије Македонаца, који је живео у десетом веку. Порфирогенит је написао важно дело, „Спис о народима“ или „О управљању царством“, у којем се, између осталих, помињу и Срби. Описујући догађаје који су предходили његовом рођењу, аутор са незадовољством истиче да:

„Тамошња племена Хрвати и Срби и Захумљани и Травуњани и Конвљани и Дукљани и Пагани, одвојивши се од царства Ромеја, постадоше самостални и независни, не покоравајући се никоме. Ова племена, како кажу, немају архонте (тј. кнезове), већ само старце жупане, на исти начин као и остале Склавиније.“

 Овај пасус Порфирогенитовог дела важан је за разумевање титула које су српски владари уживали у десетом веку. Привилегију старца или жупана носио је и Стефан Немања. То наводи на закључак да се све до краља Стефана Првовенчаног, владар Срба називао старцем или жупаном.

89.jpg?resize=720%2C647

Зетски краљ Михајло, отац Константина Бодина – ктиторски портрет из цркве Св.Михајла у Стону, XI век

Међутим, новооткривени печат из истамбулског археолошког музеја сведочи да је Константин Бодин, српски владар из друге половине XI века, носио краљевску титулу. Бодин је био син првог српског краља – Михајла, па се намеће мишљење да је титулу задобио правом наследства. Међутим, овакве привилегије је могао да одреди само византијски цар и оне нису део наследне традиције. Како је онда овај српски владар постао краљ?

Vojislavljevici-Duklja.jpg?resize=200%2C

Грб Војислављевића

Михајло Војислављевић је крунисан 1077. године, за шта је добио потврду од папе Гргура VII. Средиште српске државе тада је било нешто јужније од простора на коме се касније уздигао Стефан Немања и његови наследници, у области Дукље или Зете. О његовом сину, Константину Бодину многи уважени хроничари XI и XII века су писали са посебним уважавањем. Ана Комнина, ћерка једног од највећих византијских царева Алексија I, уврстила је Бодина у своје хронике. Пишући о акцијама противника свога оца, Константина Мономахата, она каже да је он:

„Бодина и Михајла, егзархе Далмата, учинио је својим пријатељима, помоћу писама и поклонима придобио њихову наклоност, отварајући тако себи многа врата.“   

865.jpg?resize=200%2C245

Константин Бодин

Бодинов утицај и углед у царству можемо читати између наведених редова. Један од највећих царевих противника потрудио да задобије пријатељство српских владара.

Хроничари са царског двора извештавају и о великој побуни против царске власти која је избила на простору данашње Македоније. На њено чело је стао Константин Бодин.

„Прве године његовог царства народ Срба, крену да потпуно освоји Бугарску. . . Истакнутији људи бугарске замоле Михајла, који је био владар, да им помогне и с њима се удружи и да им свога сина да га прогласе царем Бугарске и да се тако ослободе превласти и окрутности Ромеја. Он им се радо одазове и сабравши 300 својих људи предаде их своме сину Константину, званом и Бодину и пошаље их у Бугарску. . . И наста страшна битка и још страшнији пораз Ромеја.“

7654-4.jpg?resize=200%2C309

Црква Светог Мартина у Шумету, Локрум – Бодинов поклон Дубровнику

Након велике победе, Бодин је проглашен у Призрену за цара, под именом Петар III, у покушају да се обнови Самуилова држава која је срушена пола века раније. У почетку је имао успеха. Његова војска је освојила Скопље и Ниш. Међутим, показало се да побуњеници немају довољно снаге да се дуготрајно супростављају византијском цару. У бици код Пауна на Косову Бодин је поражен, заробљен и одведен, најпре у Цариград а потом у Антиохију. Међутим, успео је да се ослободи и врати у своју престоницу Скадар. Политику је ипак променио и византијском цару више није, макар јавно, одрицао послушност.

Највећи непријатељ Византије у том периоду су били Нормани, предвођени неустрашивим Робертом Гвискардом. Алексије I Комнин је уврстио Бодинов одред у своју војску. Гласине о приступању Бодинових трупа, истих оних који су потукли Византинце у Бугарској, значиле су подизање морала византијској војсци и веће шансе у даљем ратовању. Као награду за верност и помоћ српске војске Константин Бодин је проглашен за краља.

Овај податак нам потврђују и каснији догађаји. Почетком XIII века жупан Стефан Немањић и његов брат Сава траже краљевску круну од римског папе Хонорија III. Папа је прихватио њихов захтев па је средњиНемањин син постао Првовенчани краљ. У свом захтеву, Сава и Стефан Немањић истичу да им право на круну припада још од „првог отачаства краљевства“, која се зове „велико краљевство од прва“. Немањини синови, дакле, указују да је Србија већ била краљевина, те да је титула коју траже припадала њиховом претходнику – Константину Бодину.

Печат српског владара из друге половине једанаестог века представља праву малу револуцију у откривању историје преднемањићких Срба. Оскудни писани подаци и непостојање споменика културе који би сведочили о поменутом периоду у великој мери су успоравали пут историјске науке. То, међутим, не значи да археолошка испитивања у будућности неће довести до нових сазнања која би могла да прошире интересовање за српску историју и у овом правцу. Историја нашег народа пре Стефана Немање мора и може бити проучавана и публикована озбиљније него данас.

76.jpg?resize=720%2C750

Подела Бодинове државе; фото: Википедија

Колико је чврста граница између родоначелника династије Немањићаи његових предака показује чињеница да се чак и данас не може поуздано говорити о оцу Стефана Немање, из уџбеника свима познатог Завиде.

Родослови Немањића започињу Немањом или ређе његовим оцем. Сви иза ове замишљене црте као да не постоје. Питање које понекад многима прође кроз главу налази се у наслову овог текста, и гласи „Постоји ли историја Срба пре Немањића?“ Примери као што је Константин Бодин дају одговор и показују континуирани правац напредовања српских владара. Титула коју је понео Бодин поново је припала Стефану Првовенчаном. Касније су исту титулу уживали краљеви Владислав,Урош, Драгутин, Милутин и други. На послетку, краљ Душан се 1346. године крунисао за цара. На путу од варварског племена Срба, како нас је Порфирогенит описао, па до царства које је закуцало на врата Цариграда, заслуге имају и данас помало митске личности као што је Константин Бодин. Заборављен и велики!

Извор „Српски академски круг

Share this post


Link to post
Share on other sites

Одличан увод. Е сад, гдје се може конкретно више прочитати о том периоду? Имамо, прије свега, Љетопис попа Дукљанина ( Барски родослов ) који је, иако доста контроверзан, ипак значајан извор. Оно што се прича у том Љетопису јесте повијест словенске државе на Балкану. У почетку је била, како каже Љетопис, то скупина данашњих српско-хрватских земаља ( јасно је, значи, зашто је Љетопис контроверзан ), па се, како Љетопис одмиче у причи, простор фабуле сужава на српске земље ( без икаквог спомена територијалних умањења, па се то да закључити тек на крају читања Љетописа ) и у њему су исписане приче о Константину Бодину, Михајлу и Јовану Владимиру и осталим владарима. Када се узме читав период, од Досељења до пада под Османлије, види се како се тежиште политичке моћи код Срба пребацивало од Јадрана ка унутрашњости, а касније унутар рашке Србије како се тежиште пребацуеј са јужних планина на сјевер, ка Београду и Дунаву. И, знати овај дио наше повијести ставља читаву српску причу у један контекст који има смисла, почетак, средину и крај.

Дубље изучавање овог периода, као и каснијег средњевјековног, савршено ставља до знања одређене ствари о нашем етницитету и националности, које су донекле у супротности са преовлађујућим наративом, а са друге стране подржавају чак "екстремистичке" радикалске ставове. А поврх свега, јако добро објашњава основе југословенства насталог у 16.-ом вијеку са Илирским покретом. А свакако ту постоје јако занимљиви ликови и догађаји ( као нпр. када је Часлав убио мађарског војсковођу у борби, па се онда жена тог војсковође сурово осветила Чаславу у другој бици у којој се утопио у Дунаву - што значи да чак и најспособнијем вођи, попут Часлава који је учврстио и прошрио Србију, увијек на крају жена дође главе :))) ).

Рецимо - Јован Владимир је најхристоликија личност наше повијести. Буквално. Заробљен у тамници бугарског цара, због снаге и љепоте свог духе и вјере у Бога, зрачио је "нечим" ( swag ) што је учинило да се бугарска принцеза заљубила у њега и издејствовала код оца да се уда за њега и да му се врате земље, наравно под вазалним статусом. Након преврата на бугарском пријестолу, нови цар га је позвао на пријем у двор, "да нешто попричају". Јовану Владимиру и његовој жени је било јасно да га овај жели убити, али је он ипак отишао новом цару на пријем јер се раније заклео да Светом крсту да ће доћи ( на што су га преварили монаси или свештеници које је бугарски цар послао ). Заклетва је заклетва - и тако је он изгубио главу, али је Божја правда ипак сустигла злотвора којега је почела ужасно да гризе савјест. Јованова жена је касније, ако се добро сјећам, тражила његову одсјечену главу да је сахрани, која се била "посветила" ( исјетите се тог мотива из филма Бој на Косову ). Морао бих освјежити памћење за дубље детаље.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Јован Владимир држи своју одсјечену главу ( иако још има главу на раменима? )

JovanVladimirSlika.jpg

да се примјетити како одсјечена глава подсјећа на Христа. Суптилно, веома суптилно :) 

Share this post


Link to post
Share on other sites

А ево дијела који говори о одређеном краљу Светопелеку, који је живјео у вријеме Ћирила и Методија:

Цитат

Međutim preminuo je kralj Zvonimir i kraljevstvo je primio njegov sin po imenu Svetopelek. Odista dok je Svetopelek vladao, poslao je papa Stefan pismo časnom čovjeku, učenom Konstantinu, pozivajući ga k sebi. Čuo je bio naime o njemu da je svojim propovijedanjem uspio da preobrati bezbrojan narod, i zbog toga je želio da ga vidi. I tako je Konstantin najsvetiji covjek, zaredio svještenike, načinivši pismo za slovenski jezik, preveo je Hristovo Jevandjelje i Psaltir i sve svete knjige Starog i Novog zavjeta sa grčkog na slovensko pismo, uredio im je i liturgiju po grčkom načinu, i učvrstio ih je u Hristovoj vjeri, oprostivši se sa svima koje je preveo u Hristovu vjeru, prema apostolskoj naredbi požuri da otputuje u Rim. A dok je putovao prođe kroz kraljevstvo kralja Svetopeleka koji ga je primio s počastima.Tada Božji čovjek Konstantin, kome je papa Stefan kasnije kada ga je posvetio za monaha nadjenuo ime Kiril, poče da propovjeda kralju jevanđelje Hristovo i vjeru Svete Trojice. Na njegove propovjedi kralj Svetopelek je povjerovao u Hrista, i pokršten je sa svim njegovim kraljevstvom, i postao je provjereni i odani poštovalac Svete Trojice. Nekoliko dana kasnije, dok je boravio kod kralja ovaj veoma blaženi čovjek, učvrstio ga je u vjeri i učenju Hristovom i oprostivši se od svih hrišćana, otputovao je u Rim. U to vrijeme načinjeno je veliko veselje i hrišćani, spuštivši se sa planina i skrivenih mjesta, đe su bili rasuti, počeše da hvale i blagosiljaju ime Gospoda, koji spašava one koji se u njega uzdaju.

Као и о његовој административној подјели словенског краљевства:

Цитат

Poslije ovoga prema sadržaju privilegija, koje su pročitane pred narodom, napisao je privilegije, podijelio pokrajine i oblasti svoga kraljevstva, i njihove granice i krajeve na ovaj način: prema toku voda koje teku sa planina i ulijevaju se u more na južnoj strani imenova Primorje, a prema vodama koje sa planina teku ka sjevernoj strani i ulijevaju se u veliku rijeku Dunav, nazvao je Srbija. Zatim je primorje podijelio u dvije pokrajine:od mjesta Dalme đe kralj tada boravljaše, i đe je bio sabor, sve do Vinodola nazva Bijelom Hrvatskom, za koje se kaže i donja Dalmacija. Uz saglasnost gospodina pape Stefana i njegovih izaslanika, ustanovi Salonitansku crkvu kao mitropoliju, pod čiju je upravu stavio ove crkve naime: Split, Trogir, Skradin, Vranu, što je sad tvrdjava Zadra, Nin, Rab, Osor, Krk i Epidaur, koji se sada zove Raguzium. Isto tako od navedenog mjesta Dalme sve do grada Bamblone, koji se sada zove Drač nazvao je Crvena Hrvatska, za koju se jos kaže Gornja Dalmacija. I kao što je u donjoj Dalmaciji ustanovio Salonitansku crkvu kao mitropoliju, na isti način u Gornjoj Dalmaciji su Dukljansku crkvu, prema drevnom pravu, uredili mitropoliju pod čijom su upravom proglasili ove crkve, a naime:Bar, Budvu, Kotor, Ulcinj, Drač, Skadar, Drivast, Pilot, Srbiju, Bosnu, Travuniju, Zahumlje. Srbiju, pak koja se naziva i Zagorje, podijelio je u dvije pokrajine:jednu od velike rijeke Drine prema zapadnoj strani, sve do planine Pini, koju je nazvao još Bosnom. Drugu, pak, od iste rijeke Drine prema istočnoj strani sve do Lipljana i Laba, koju je nazvao Raškom. Svugdje, pak, u pokrajinama odredio je bana, to jest vojvodu, od svoje braće po krvi, i župane, to jest kneževe, i satnike, to jest, centurione, od plemenitijih ljudi iz istih pokrajina. Dao je pak svakome banu, to jest vojvodi, vlast da ima pod sobom sedam centuriona, koji bi pravo sudili narodu i primali danak, i predavali ga banu. Banovi bi poslije toga polovinu predavali kralju a polovinu zadržavali za sebe. A kneževima, to jest županima, zapovijedio je da svaki ima pod sobom jednog satnika, koji bi s njim jednako pravedno sudio narodu, a dva dijela danka kneževi, to jest župani da, da daju kralju, a treći, pak, da zadrže za svoju upotrebu. Banovima ili vojvodama da ne polažu nikakav račun, već da vladaju županijama istih pokrajina, a račun da polažu samo kralju.

А ево дијела о Јовану Владимиру:

Цитат

Dijete pak Vladimir pošto je primio kraljevstvo, rastijaše ukrašen svakim znanjem i svetošću.Zatim, u ono vrijeme kada je Vladimir već bio postao mladić i kada je zavladao na mjestu svoga oca, gorerečeni Samuil, bugarski car, sakupivši veliku vojsku dođe u Dalmaciju i u zemlju kralja Vladimira. Kralj, pak, koji je bio sveti čovjek, i nije htio da niko od njegovih strada u ratu, malodušno se povuče i sa čitavim svojim ljudstvom pope se na brdo koje se zove Oblik. Kad je zatim došao car sa vojskom i uvidio da neće moći nadvladati kralja, jedan dio svoje vojske ostavi u podnožju brda, a dio povede sa sobom i krenu da napadne Ulcinj. Pored ostalog, na brdu Obliku bijaše žestokih zmija, čim bi nekoga ujele, taj bi odmah umro, i počeše da nanose velike gubitke kako u ljudima tako i u životinjama. Tada je kralj Vladimir izgovorio sa suzama molitvu Gospodu da svemogući Bog spase njegov narod od te gadne smrti. Bog je uslišio molitvu svoga sluge i od onog dana nikoga od njegovih nije ujela zmija, ali i otada do danas ako čovjeka ili bilo koju životinju na onom brdu ujede zmija, ostanu živi i bez ikakve ozljede. Na onom brdu od onog dana kada se molio blaženi Vladimir, pa sve do današnjeg dana, kao da su zmije bile bez otrova. Medjutim, car posla glasnike kralju Vladimiru da, sa svima onima koji bijahu sa njime, siđe s brda, ali kralj nije pristao. Župan pak onoga mjesta, postavši izdajnik poput Jude, pošalje caru ovu poruku: "Gospodaru ako tvoje veličanstvo želi, ja ću ti predati kralja", a car mu odgovori:"Ako to budeš mogao uraditi, znaj da ću te bogatim i veoma moćnim učiniti." Tada kralj, sakupivši sve one koji su bili s njim, ovako im je govorio: "Kako vidim treba da ja, veoma draga braćo, ispunim onaj korak iz Jevanđelja, đe se kaže: "Dobar pastir daje svoju dušu za svoje ovce". Dakle bolje je, braćo da ja dam svoju dušu za sve vas i svojevoljno dam svoje tijelo da ga sjeku na komade ili ubiju, nego da se vi izložite opasnosti od gladi i mača". Zatim se, pošto im je ovo i mnoge druge stvari bio rekao, oprosti sa svima i ode k caru. Car ga odmah pošalje u progonstvo u Ohridske strane, u mjesto koje se zove Prespa, đe se nalazio i dvor ovoga cara. Zatim car, sakupivši vojsku, dugo vremena napadaše Ulcinj, ali ga nikako nije mogao zauzeti. Odatle gnjevan odstupi, te poče rušiti , paliti i plijeniti čitavu Dalmaciju; gradove pak Kotor i Dubrovnik popali, a sela i čitavu pokrajinu tako opustoši, da je izgledalo da je zemlja ostala bez stanovnika. Ovako pustošivši kako primorske, tako i brdske oblasti, car pređe sve do Zadra, a zatim se kroz Bosnu i Rašku vrati u svoje mjesto.

U međuvremenu Vladimir se nalazio u okovima, upražnjavajući danju i noću post i molitvu. Njemu se prikaza anđeo Gospodnji, koji ga je tješio i koji mu je nagovijestio ono što će se dogoditi, kako će ga Bog osloboditi iz same tamnice i kako će on kroz mučeništvo dospjeti u carstvo nebesko, primiti vijenac koji neće uvenuti kao i nagradu vječnog života. Tada blaženi Vladimir, potkrijepljen anđeoskom pojavom, sve je više upražnjavao post i molitvu. I tako jednog dana kćer cara Samuila, po imenu Kosara, potaknuta i nadahnuta Svetim Duhom, priđe ocu i zamoli ga da siđe sa svojim sluškinjama da opere glavu i noge okovanih i zarobljenih, što joj otac dozvoli. I tako siđe i izvrši dobro djelo. Međutim ugledavši Vladimira i vidjevši da je lijepog izgleda, pokoran, blag i skroman, kao i da je pun znanja i Božije mudrosti, zadrži se sa njim u razgovoru, jer joj se njegov govor učini sladak više nego med i saće. I ona ga je zavoljela, ali ne iz požude, već zbog toga što se sažalila na njegovu mladost i ljepotu i što je bila čula da je on kralj i da potiče od kraljevskog roda; i pozdravi ga i ode. Želeći da ga oslobodi okova, pristupi caru i bacivši se pred njegove noge, ovako je govorila: "Moj oče i gospodaru, znam da ćeš me udati, kao što je to običaj. Sada, dakle, ako je po volji tvom veličanstvu, ili ćeš mi dati za muža kralja Vladimira, kojega držiš u okovima, ili znaj, da ću prije umrijeti nego li se udati za nekog drugog čovjeka". Kad je car ovo čuo, a zato što je mnogo volio svoju kćer i što je znao da Vladimir potiče od kraljevskog roda, obraduje se i pristane da njenu molbu ispuni, pa odmah pošalje po Vladimira i naredi da mu ga prikažu okupanog i odjevenog u kraljevsku odjeću. I blagonaklono ga gledajući i poljubivši pred velikašima svojeg kraljevstva, dade mu svoju kćer za ženu. Pošto je na kraljevski način proslavio vjenčanje svoje kćeri, car postavi Vladimira za kralja i dade mu zemlju i kraljevstvo njegovih predaka i čitavu zemlju Dračana. Zatim car poruči Dragimiru, stricu kralja Vladimira, da siđe i preuzme svoju zemlju, Travuniju, da sakupi narod i zemlju naseli, što je i učinjeno.

I tako kralj Vladimir življaše sa svojom ženom Kosarom u punoj svetosti i neporočnosti, ljubeći Boga i služecći mu danju i noću, a povjerenim mu narodom vladao je sa strahom Božijim i pravdom. Ne dugo vremena zatim umrije car Samuil, a njegov sin Radomir preuzme carstvo. On je bio veoma snažan i vodio je mnoge ratove protiv Grka za vrijeme grčkog cara Vasilija, pa je zadobio svu zemlju do Carigrada. Car pak, Vasilije bojeći se da možda ne izgubi carstvo, tajno pošalje izaslanike Vladislavu, Radomirovu rođaku, poručujući mu:"Zašto ne osvetiš krv svog oca ? Uzmi od mene zlata i srebra koliko ti se učini da ti je potrebno, budi sa nama u miru i uzmi državu cara Samuila, koji je ubio tvog oca, a njegovog brata, te ako nadvladaš, ubij njegovog sina Radomira, koji sada drži kraljevstvo". Kada je to čuo, Vladislav se saglasi i jednog dana, dok je Radomir išao da lovi, on sam jašući s njim, napadne ga i ubije. I tako je umro Radomir, a na njegovom mjestu vladao je Vladislav, koji ga je ubio. Uzevši tako carstvo, pošalje glasnike kralju Vladimiru da dodje k njemu. Kada je to čula kraljica Kosara, zadržavala ga je govoreći:"Moj gospodaru, nemoj ići da ti se, daleko bilo, ne desi kao mom bratu, već pusti mene da odem i da vidim i da čujem kako se kralj drži. Ako hoće mene da pogubi, neka me pogubi, samo da ti ne stradaš". Dakle, s odobrenjem svog muža kraljica ode svome rođaku i on je primi s počastima, ali pritvorno. Zatim po drugi put pošalje glasnike kralju, po kojima mu je poslao zlatni krst i vjeru uz ovu poruku: "Zašto se ustučavaš da dođeš? Evo, tvoja žena je kod mene i nikakvo zlo nije pretrpjela, već se ja i moji sa njome ophodimo sa poštovanjem. Primi vjeru krsta i dođi da te vidim, pa da se sa svojom ženom vratiš u svoje mjesto s počastima i darovima". Njemu kralj odvrati: "Znamo da Gospod naš Isus Hristos, koji je za nas stradao, nije bio raspet na zlatnom ili srebrnom, već na drvenom krstu. Zato, ako je tvoja vjera prava, i ako su tvoje riječi prave, pošalji mi po sveštenim licima drveni krst, pa ću doći, budući da se, vjerom i vrlinom našega Gospoda Isusa Hrista, uzdam u životvorni krst i dragocjeno drvo". Tada pozove dva episkopa i jednoga pustinjaka pa opako i lažno predstavljajući im svoju vjeru dade im drveni krst i uputi ih kralju. Kada su ovi stigli, pozdrave kralja i daju mu vjeru i krst. Primivši krst, kralj klekne na zemlju i pomoli se, pa poljubi krst, stavi ga u svoja njedra, a zatim s malom pratnjom ode k caru. Osim toga, car je bio naredio da mu putem postave zasjede, da kad bude prolazio, ljudi iskoče sa suprotne strane i ubiju ga. Ali svemogući Bog, koji je svoga slugu od djetinjstva čuvao, nije htio da nad ljudima drijema. Naime poslao je svoje anđele da ga čuvaju. I dok je kralj prolazio pored mjesta đe su bile zasjede, oni u zasjedi viđeli su da kralja prate vojnici koji kao da su imali i nosili trofeje, pa kad su shvatili da su to anđeli, zastrašeni pobjegoše svaki u svoje mjesto. Kralj pak stiže do carskog dvora, u mjesto koje se zove Prespa, i čim je ušao u dvor poče , kao što to bijaše njegov običaj, da se moli Bogu na nebu. Kada je pak car saznao da je kralj stigao, razgnjevi se velikim gnjevom, jer je naumio u svome srcu da na putu bude ubijen, prije nego što do njega stigne, kako ne bi izgledalo da je on sučesnik u njegovom ubistvu ili saglasan sa njim zato što se bio zakleo i dao krst u ruke episkopa i pustinjaka i iz tog razloga na putu mu je postavio zasjedu. Ali kad je već vidio da je njegovo veoma rđavo djelo otkriveno, sjedeći za ručkom pošalje krvnike da mu odsijeku glavu. Zatim dok se kralj molio Bogu, vojnici ga opkole. Kad kralj to primjeti pozove episkopa i pustinjaka, koji su tu bili i upita:" Što se dešava gospodo moja ? Što ste uradili ? Zbog čega ste me tako prevarili ? Zašto, vjerujući vašim riječima i zakletvama, umirem bez krivice ?" A oni se zbog sramotnog djela ne usuđivahu pogledati ga u lice. Tada kralj, pošto se pomolio, ispovijedio i primio tijelo i krv Gospoda, a držeći u rukama onaj krst koji je bio dobio od cara, reče: "Molite se za mene, gospodo moja, a da umirem bez krivice, neka ovaj časni krst, zajedno sa vama, bude meni svjedok sudnjeg dana". Zatim poljubi krst, oprosti se s episkopima u miru i dok su svi plakali, izađe iz crkve, a odmah ga pred crkvenim vratima ubiše vojnici. Glava mu je odsječena 22. maja. Episkopi pak uzmu njegovo tijelo i sahrane ga u istoj crkvi uz himne i pohvale. A da bi Gospod obznanio zasluge blaženog mučenika Vladimira, mnogi mučeni raznim slabostima, pošto su ušli u crkvu i molili se kod njegovog groba, ozdrave. Noću, pak, svi su tamo vidjeli božansku svjetlost kao da je gorjelo mnostvo svijeća. Žena blaženog Vladimira plakala je velikim plačem, više nego što se može iskazati, mnogo dana. Gledajući, pak, car čudesna djela koja Bog tamo činjaše, dosta se uplaši i naveden kajanjem, dozvoli svojoj rođaci da uzme njegovo tijelo i odnese u mjesto koje se zove Krajina, đe je bio njegov dvor, i položi ga u crkvi svete Marije. Njegovo tijelo leži u cijelo i miriše kao da je namazano mnogobrojnim mirisima, a rukom drži onaj krst koji je dobio od cara. I u istoj crkvi svake godine na njegov praznik se okuplja mnoštvo naroda, i zahvaljujući njegovim zaslugama i njegovom posredovanju tu se i danas čine mnoga dobra onima koji mole iskrena srca. Žena blaženog Vladimira, Kosara, zamonaši se i živeći pobožno i sveto, u istoj crkvi okonča život i tu bi sahranjena, kod nogu svoga muža. U ono, pak, vrijeme kada je tijelo blaženog Vladimira bilo prenešeno iz Prespe u Krajinu, car Vladislav sakupi vojsku i dođe da zauzme zemlju blaženog Vladimira i grad Drač, kako mu je bilo obećano od cara Vasilija, kao naknadu za ubistva koja je počinio. Tako dok je bio pred Dračem, jednog dana kad se gostio, odjednom mu se pojavi naoružani vojnik u liku svetog Vladimira, i obuzet strahom poče na sav glas vikati: "Pritrčite, moji vojnici, pritrčite i odbranite me, jer Vladimir hoće da me ubije!" I ovo izrekavši, usta sa svoga prijestola da bi pobjegao, ali ga odmah pogodi anđeo, sruši se na zemlju i umrije tijelom i dušom. Tada njegovi sinovi i vojnici i sav narod, obuzeti velikim strahom i nemirom, zapale vatru po logoru i iste noći pobjegoše svako u svoje mjesto. I tako se dogodi da najgori ubica, koji sjedeći za ručkom bijaše naredio da se Vladimiru posiječe glava, i učini ga mučenikom, sam bude pri ručku ubijen, kako se dokazuje anđeo satani. Ko želi saznati koliko i kakvih dobrih djela i čuda Bog se udostojio da počini preko blaženog Vladimira, sluge svojega, neka pročita knjigu o njegovim djelima, u kojoj su njegova djela po redu opisana, pa će zaista znati da je ovaj sveti čovjek bio jedan duh sa Gospodom i da je Bog živio s njime, slava mu itd.

А ипак сам био погријешио, није бил оништа посебно око Владимирове главе. Не знам одакле ми онда то у малом мозгу:

Цитат

Glava mu je odsječena 22. maja. Episkopi pak uzmu njegovo tijelo i sahrane ga u istoj crkvi uz himne i pohvale. A da bi Gospod obznanio zasluge blaženog mučenika Vladimira, mnogi mučeni raznim slabostima, pošto su ušli u crkvu i molili se kod njegovog groba, ozdrave. Noću, pak, svi su tamo vidjeli božansku svjetlost kao da je gorjelo mnostvo svijeća. Žena blaženog Vladimira plakala je velikim plačem, više nego što se može iskazati, mnogo dana. Gledajući, pak, car čudesna djela koja Bog tamo činjaše, dosta se uplaši i naveden kajanjem, dozvoli svojoj rođaci da uzme njegovo tijelo i odnese u mjesto koje se zove Krajina, đe je bio njegov dvor, i položi ga u crkvi svete Marije. Njegovo tijelo leži u cijelo i miriše kao da je namazano mnogobrojnim mirisima, a rukom drži onaj krst koji je dobio od cara. I u istoj crkvi svake godine na njegov praznik se okuplja mnoštvo naroda, i zahvaljujući njegovim zaslugama i njegovom posredovanju tu se i danas čine mnoga dobra onima koji mole iskrena srca. Žena blaženog Vladimira, Kosara, zamonaši se i živeći pobožno i sveto, u istoj crkvi okonča život i tu bi sahranjena, kod nogu svoga muža

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, александар живаљев рече

 

Очекујем рецензију @Ћириличар и @Zoran Đurović

Константин Бодин – први српски цар, 274 године пре цара Душана

Време у којем Срби играју значајнију улогу на историјској позорници најчешће се рачуна од година владавине Стефана Немање. Шта се дешавало пре овог периода? Ко су били српски владари и које су титуле носили? Постоје ли о њима писани подаци?

Bodinov_pecat-Arheolo%C5%A1ki-muzej-u-Is

Бодинов печат; Археолошки музеј у Истамбулу

Историја средњовековне Србије за већину почиње Стефаном Немањом. О српским владарима и великашима који су ранијим вековима постављали темеље српској држави веома мало се зна ван уског круга историчара. Јавност је често окупирана данас популарним и потпуно ненаучним теоријама о Србима као „народу најстаријем“. Трагајући за наводном античком прошлошћу Срба, заборављамо на документоване личности из наше историје које су неоправдано запостављене. Мало ко је чуо за Јована Владимира, првог српског свеца, или Михајла, краља Дукље и првог српског краља. Међу заборављеним јунацима српске средњовековне историје је и његов син, Константин Бодин.

Konstantin-Bodin.jpg?resize=200%2C263

Константин Бодин

Један од најчешће навођених и тумачених писаца историје народа је Константин Порфирогенит, византијски цар из династије Македонаца, који је живео у десетом веку. Порфирогенит је написао важно дело, „Спис о народима“ или „О управљању царством“, у којем се, између осталих, помињу и Срби. Описујући догађаје који су предходили његовом рођењу, аутор са незадовољством истиче да:

„Тамошња племена Хрвати и Срби и Захумљани и Травуњани и Конвљани и Дукљани и Пагани, одвојивши се од царства Ромеја, постадоше самостални и независни, не покоравајући се никоме. Ова племена, како кажу, немају архонте (тј. кнезове), већ само старце жупане, на исти начин као и остале Склавиније.“

 Овај пасус Порфирогенитовог дела важан је за разумевање титула које су српски владари уживали у десетом веку. Привилегију старца или жупана носио је и Стефан Немања. То наводи на закључак да се све до краља Стефана Првовенчаног, владар Срба називао старцем или жупаном.

89.jpg?resize=720%2C647

Зетски краљ Михајло, отац Константина Бодина – ктиторски портрет из цркве Св.Михајла у Стону, XI век

Међутим, новооткривени печат из истамбулског археолошког музеја сведочи да је Константин Бодин, српски владар из друге половине XI века, носио краљевску титулу. Бодин је био син првог српског краља – Михајла, па се намеће мишљење да је титулу задобио правом наследства. Међутим, овакве привилегије је могао да одреди само византијски цар и оне нису део наследне традиције. Како је онда овај српски владар постао краљ?

Vojislavljevici-Duklja.jpg?resize=200%2C

Грб Војислављевића

Михајло Војислављевић је крунисан 1077. године, за шта је добио потврду од папе Гргура VII. Средиште српске државе тада је било нешто јужније од простора на коме се касније уздигао Стефан Немања и његови наследници, у области Дукље или Зете. О његовом сину, Константину Бодину многи уважени хроничари XI и XII века су писали са посебним уважавањем. Ана Комнина, ћерка једног од највећих византијских царева Алексија I, уврстила је Бодина у своје хронике. Пишући о акцијама противника свога оца, Константина Мономахата, она каже да је он:

„Бодина и Михајла, егзархе Далмата, учинио је својим пријатељима, помоћу писама и поклонима придобио њихову наклоност, отварајући тако себи многа врата.“   

865.jpg?resize=200%2C245

Константин Бодин

Бодинов утицај и углед у царству можемо читати између наведених редова. Један од највећих царевих противника потрудио да задобије пријатељство српских владара.

Хроничари са царског двора извештавају и о великој побуни против царске власти која је избила на простору данашње Македоније. На њено чело је стао Константин Бодин.

„Прве године његовог царства народ Срба, крену да потпуно освоји Бугарску. . . Истакнутији људи бугарске замоле Михајла, који је био владар, да им помогне и с њима се удружи и да им свога сина да га прогласе царем Бугарске и да се тако ослободе превласти и окрутности Ромеја. Он им се радо одазове и сабравши 300 својих људи предаде их своме сину Константину, званом и Бодину и пошаље их у Бугарску. . . И наста страшна битка и још страшнији пораз Ромеја.“

7654-4.jpg?resize=200%2C309

Црква Светог Мартина у Шумету, Локрум – Бодинов поклон Дубровнику

Након велике победе, Бодин је проглашен у Призрену за цара, под именом Петар III, у покушају да се обнови Самуилова држава која је срушена пола века раније. У почетку је имао успеха. Његова војска је освојила Скопље и Ниш. Међутим, показало се да побуњеници немају довољно снаге да се дуготрајно супростављају византијском цару. У бици код Пауна на Косову Бодин је поражен, заробљен и одведен, најпре у Цариград а потом у Антиохију. Међутим, успео је да се ослободи и врати у своју престоницу Скадар. Политику је ипак променио и византијском цару више није, макар јавно, одрицао послушност.

Највећи непријатељ Византије у том периоду су били Нормани, предвођени неустрашивим Робертом Гвискардом. Алексије I Комнин је уврстио Бодинов одред у своју војску. Гласине о приступању Бодинових трупа, истих оних који су потукли Византинце у Бугарској, значиле су подизање морала византијској војсци и веће шансе у даљем ратовању. Као награду за верност и помоћ српске војске Константин Бодин је проглашен за краља.

Овај податак нам потврђују и каснији догађаји. Почетком XIII века жупан Стефан Немањић и његов брат Сава траже краљевску круну од римског папе Хонорија III. Папа је прихватио њихов захтев па је средњиНемањин син постао Првовенчани краљ. У свом захтеву, Сава и Стефан Немањић истичу да им право на круну припада још од „првог отачаства краљевства“, која се зове „велико краљевство од прва“. Немањини синови, дакле, указују да је Србија већ била краљевина, те да је титула коју траже припадала њиховом претходнику – Константину Бодину.

Печат српског владара из друге половине једанаестог века представља праву малу револуцију у откривању историје преднемањићких Срба. Оскудни писани подаци и непостојање споменика културе који би сведочили о поменутом периоду у великој мери су успоравали пут историјске науке. То, међутим, не значи да археолошка испитивања у будућности неће довести до нових сазнања која би могла да прошире интересовање за српску историју и у овом правцу. Историја нашег народа пре Стефана Немање мора и може бити проучавана и публикована озбиљније него данас.

76.jpg?resize=720%2C750

 

Оууувааај, оклен Сарајево за Бодиново вријеме? :smeh1:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Но, други, опширнији извор јесте Краљевство Словена од Мавра Орбинија из 1600.-те године, који је буквално преписао Барски родослов у ову књигу. Ево дијела о Светопелеку, преписан буквално.

 

1.jpg

2.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 34 минута, Ћириличар рече

Светопелеково краљевство:

Regnum Sclavorum 754 AD.PNG

Јанин брале мобу сакупио

Из три града из три краинара

Из Пољане стотину мобара

Из Љубљане стотину мобара

Из Једрена стотину мобара

Из три града триста жетелаца

Све градови српски крајинари

што чувају међе и крајине

 

Мобарска песма записана почетком 19 века.

 

Пијте јејте, куме и старојко

пијте једите брзо дизајте се,

моли вам се мајка младожење

На далеко мому испросила

пут је вама три конака места

а одавде до прошене деве

а отуда за дан ћете доћи

тешке воде имате ви проћи

Сава дева и Дунав момче ми

обе реке дуге и широке

до подранте рано да идете

далеко је та Љубљана граде

то се молу и сестре његове

то се молу и браћа његова

 

Сватовска српска песма записана почетком 1800. године

 

Из Белграда на реци Војуши

из Белграда стотину мобара

где но седи србска царевина

Из Сербеза стотину мобара

Из Србеза царичиног града

где но седи госпођа царица

 

Мобарска песма почетак 19 века

 

Шјо је вода од земљата наша

во далека во бел Београда

на краини на срска старина

на Војуша на град Аљона

 

Сватовска песма почетак 19. века

 

На Шар планина и на Корака

на Корака србска планина

Србска планина цароставна

Дека Призрен град нов Цариград

Од Белград Призрен постана

од Белград на Војуша ми

на Војуша мајка Радика

Мајка Радика та србска река

 

Сватовска српска песма 19 век запис

 

Ова коса у приморју расла

а под Драчем, ја ли под Пољаном

под Пољаном том белом Авлоном

 

Сватовска запис крај 19. века

 

 

Река Војуша: https://sr.wikipedia.org/sr-el/Војуша

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Ћириличар рече

Ако некога занима, ево Љетописа:

Ljetopis popa Dukljanina.docx

Колико је поуздан данашњи обли Љетописа? Сматра се да је први био написан словенском редакцијом, а неки тврде да је онда један барски надбискуп преписао на латински, додајући причу уводну о готским краљевима. То је облик који је до нас доспио и обилно је коришћен у пропаганди "готског подријетла Хрвата", "Црвеној Хрватској" итд. Наши садашњи историчари, које је пратим више се ослањају на друге византијске изворе осим Порфирогенита, Скилцу итд.

Највећи допринос разради тих тема дао је мој покојни друг др Тибор Живковић, прерано преминули директор Историјског института у Бгд.

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, александар живаљев рече

Колико је поуздан данашњи обли Љетописа? Сматра се да је први био написан словенском редакцијом, а неки тврде да је онда један барски надбискуп преписао на латински, додајући причу уводну о готским краљевима. То је облик који је до нас доспио и обилно је коришћен у пропаганди "готског подријетла Хрвата", "Црвеној Хрватској" итд. Наши садашњи историчари, које је пратим више се ослањају на друге византијске изворе осим Порфирогенита, Скилцу итд.

Највећи допринос разради тих тема дао је мој покојни друг др Тибор Живковић, прерано преминули директор Историјског института у Бгд.

Није поуздан извор, али мислим да се од њега мора ипак почети јер је најопширнији што се тиче наше најраније историје. Накнадни извори, вјеродостојнији, онда ту попуњавају празнине.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Поуке.орг - инфо
      Света Гора прославља преподобног Јеронима  Симопетрита сходно одлуци Светог и Свештеног Сабора Васељенске Патријаршије донете 27. новембра 2019. године, којом је Преподобни уврштен у календар Православне Цркве.     Преподобни је дошао у манастир Симонопетру у својој седамнаестој години и остао је тамо читавих 43 године, служећи као игуман манастира од 1920. до 1931.  године.   Затим је 1957. године служио као економ и духовни отац у Метоху Симонопетре, који се налази у подножју планине Химетос, пре него што су изграђена избегличка насеља и извршена агломерација Виронаса и Каисарианија. Тамо је починуо у Господу и ту је погребен.   Преподобни Јероним је рођен у селу Рејсдере у Малој Азији. Познат је и под називом „Јован Дјакогиоргис“, а потицао је од сиромашних и побожних родитеља, Николаоса и Марије Дјакогиоргис. Био је „сиромашан од сиромашних родитеља", како је волео да себе назива. Слободно време је проводио у сеоској цркви.   Као одрастао човек отишао је на Атос, тачније у манастир Симонопетру (28. октобра 1888), где су се доселили углавном монаси из Мале Азије. Замонашио се 21. марта 1893. г. на Цвети. Дана 11. априла 1920. рукоположен је за јерођакона, 12. априла 12. исте године за јеромонаха, а 20. априла 1920, у недељу мироносица, устоличен је као игуман манастира. Био је игуман у манастиру Симонопетра од 1920. до 1931. године.   Реформа календара је извршена 1924. године, а на празник Благовести први пут је служио према новом календару у Метоху Вазнесења Господњег. То је изазвало снажно реаговање у манастиру, тако да му је, када се вратио, група монаха забранила да уђе у цркву на шест месеци. Мирно је издржао забрану не одустајући од става.   Оптужен за лоше финансијско управљање, после одлуке коју је донела Светогорска општина, прогнан је у манастир Кутлумуш на шест месеци. Иако је знао име лица које је извршило проневеру, никада га није издао и због тога је трпио последице. Такође се молио за своје оптуживаче и клеветнике.    После тога, Општина  је признала његову невиност и он је послан у Метох манастира Симонопетре који се налази у избегличком крају  Виронас у Атини. Тамо је помагао становницима од којих су многи били његови сународници Мале Азије, а била им је неопходна духовна и материјална попомоћ.   Био је посвећен добротворном раду, али манастир га је укоревао, верујући да претерује. Спавао је на столици или у столици и штедео чак и на води. Био је смирен и проницљив човек. Често би посетио Метох Светог Харалампија у Солуну како би исповедао и подржао вернике. У ствари, 1937. године понуђено му је да поново постане игуман, али он је то смирено одбио.   Умро је у 86. години живота 7. јануара 1957. године и сахрањен је у Метоху Вазнесења у Виронасу. Његове мошти пренео је његов сународник, архиепископ атински Хризостом II, 1965. године, а присутни чину изјавили су да су мошти миомирисале. Данас су његове мошти похрањене у манастиру Симонопетре, а током прве Божанске литургије после његове канонизације, ковчег са глвом и моштима био је постављен на игуманском престолу као начин да се извину за његово неправедно прогонство.    Црква га је прибројала сабору светих 2019. године, и светкује се 9. маја сваке године.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • By Поуке.орг - инфо
      “Стварање цркве на основу припадности државне или било које друге припадности је безумље и већег није било у овдашњој историји. А чим се неко отуђи од Цркве, чим се обезбожи, онда све мијења, мијења и главу и нацију, и тако то бива свуда у свијету”, оцијенио је данас Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.     Владика је данас на празник Светог Јована Богослова, љубљеног Христовог ученика, поводом храмовне славе служио Свету архијерејску литургију у Цркви Светог апостола и еванђелисте Јована у Побрђу,  Доњи Грбаљ, и помен оцу Мому Кривокапићу.   “И међу вама Бокељима има оних који се сада одричу да нијесу Срби, да нијесу православни, који хоће своју цркву. Коју своју Цркву? Гдје је то било у историји да безбожник ствара цркву! То само може у овој безумној, избезумљеној данашњој Црној Гори. Безбожник да ствара своју цркву! То је ђавоља црква, то није Божија Црква. Овај народ је припадао, без обзира како се звао: Бокељ или Брђанин или Црногорац, једној светој саборној апостолској Цркви Христовој, која се зове и звала се кроз вјекове Српска црква, нарочито од времена Светога Саве.”   Објаснио је да име Цркве није битно већ да је битно да је она једна Божија Христова Црква, као и то да њу не може стварати било ко зато што је њу створио сами Бог и људи који су се крстили у име Оца и Сина и Духа Светога кроз вјекове:   “Нажалост, данас у овој нашој никада несрећнијој Црној Гори, они који су обоготворили Броза и Стаљина, повели братоубилачки рат 1941, па наставили до данас да воде то братоубилаштво, клањали се Титу и партији, сада проглашавају Црну Гору и своју нацију за Бога и хоће Цркву да претворе у своје божанство”, рекао је Митрополит.   Запитао се како могу атесити да знају шта је и ко је Црква јер кад би то знали онда би, како је казао, знали да се ова Српска црква, која се данас зове СПЦ, тако зове и у Француској, гдје има Француза који јој припадају, затим у Шпанији итд.   “Нико њих не тјера да буду Срби, нити су они то тражили, него да буду припадници једне свете саборне и апостолске Цркве. Ја јесам и Србин, и јесам и Црногорац, и моји су преци немањићку Морачу припојили 1820. године Црној Гори. Јесам и Црногорац, али сам, прије свега, оно што су били сви моји преци. Шта треба да радим, да се одрекнем ђеда, предака!? Како то може да буде?!”   С друге стране, како је истакао, он не поистовјећује Цркву са српством, истичући да су истински прави Срби они који су крштени, миропомазани, они који се причешћују Тијелом и Крвљу Христовом. Запитавши се колико је оних Срба који су при Цркви, који су се вратили Цркви, Митрополит је подсјетио да су Срби у 20. вијеку били носиоци безбожништва.   Истичући да је и Инк јер има своју браћу, кумове који су Инки у Перуу, владика је нагласио да је најбитније да припадамо једној светој саборној апостолској Цркви Христовој а национално нек се осјећа ко како хоће по мјесту гдје живи.   Посебно је нагласио да ови кумровачки ђаци, васпитани у безбожништву, који сада хоће да стварају неку Црну Гору, хоће и храмове Краљевине Црне Горе која је била крштена јер су је створили црногорски митрополити који су сви били Срби.   “Они су створили Црну Гору крштену, миропомазану, која се причешћивала, а не Црну Гору Јосипа Броза и онога што су урадили Фрањо Јосиф и тај његов каплар на Ловћену. Монтенегрини хоће Броза и тај каплар сада диригује овдје. Све што раде је у том духу каплара Фрања Јосифа. Прво су срушили Цркву Св. Петра на Ловћену и починили најстрашнији злочин и сада комите лудују по Ловћену а Његош је тамо утамничен.”   Из те срушене ловћенске цркве никло је 19 таквих цркава у свијету и гради се још јер, како је казао валдика, оно што је Божије је неуништиво и ова “Господа би требала да схвате да се тиме не гради будућност Црне Горе већ се разарају њени темељи”.   “Разара се вјера истинска и права кроз њихов покушај да створе своју некаву аутокефалну цркву. Дај Боже да то схвате и ови које је вријеме избацило на површину да буду на власти у Црној Гори, да не воде ову Црну Гору у бестрагију, у пропаст. Разорили су утробу Ловћена, те свете планине, ухапсили Светог Ловћенског Тајновидца и није чудо што мене воде на суд и што су сада ухапсили и нашега владику Јоаникија. Таква им је беспамет, непамет. Они мисле на тим лажима и обманама, духу братоубиства и богоубиства, да стварају будућност Црне Горе а на томе се никада ништа није створило што је истинско и право. Зато је битно да се враћамо Светом Јовану Богослову и свима онима који су наслиједили њега да свједоче Христа Бога.”   Архиепископ цетињски је изразио наду да ће црногорска власт да се отријезни од брозоморе, најопакијег вируса који је харао Боком и Брдима и Црном Гором, вируса безбожништва.   “А чим је безбожништво, онда је одрицање од себе и од свога бића, имена и језика и од свога народа”, закључио је  Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • By Поуке.орг - инфо
      Историјски музеј Србије има задовољство да Вас обавести да ће од четвртка 7. маја, у складу са Препоруком Министарства културе и информисања о наставку рада музеја, изложба „Краљеви и светитељи српски” бити отворена за посетиоце. Галерија ће радити од понедељка до петка, у периоду од 12 до 16 часова.     Имајући у виду величину простора обухваћеног изложбом, мерама здравствене превентиве ради спречавања ширења вируса КОВИД-19, предвиђено је да у истом тренутку у галерији не борави више од 30 особа, уз обавезно коришћење заштитне опреме (маске и рукавице) и одржавање физичке дистанце.   Изложба је посвећена најзначајнијој српској средњовековној династији Немањић и реализује се под покровитељством Министарства културе и информисања Републике Србије, а уз подршку компаније ДДОР осигурања.   Изложба „Краљеви и светитељи српски”, ауторке Вање Вуксан, резултат је вишегодишњег истраживачког рада ауторке и настоји да прикаже значај династије Немањић за настанак, развој и хармоничну усклађеност српске државе и цркве, као и важност култа „старе српске државе”, оличеном управо у овој славној светородној владарској породици, за истрајавање српског народа током вишевековне турске власти и коначну обнову државности у 19. веку.   Поставка изложбе је сачињена од 12 тематских целина које описују прве династије преднемањићког доба, порекло и постојбину династије Немањић, симболички и титуларни карактер имена Стефан и Урош, значај патрона Светог Стефана Првомученика за династију, владарске инсигније Немањића, њихова столна места, тј. владарске дворове, улогу државних сабора, култ владара ратника, династичку лозу Немањића, процес стицања аутокефалије, процват задужбинарства, гробне цркве и светост владара.   Изложба обухвата бројне оригиналне предмете (накит, оружје, владарски новац и рукописе), копије и репродукције фресака, икона и реликвија, које приказују богатство и разноликост сачуваног материјалног наслеђа државе Стефана Немање и наследника током два века власти и њихове изузетне доприносе не само на државотворним и црквенотворним пословима него и у областима просвете, књижевности, архитектуре и задужбинарства, изразито важног за династију, о чему сведоче бројне цркве и манастири, посебно Високи Дечани, Пећка патријаршија, Богородица Љевишка, Грачаница и Сопоћани, које је УНЕСКО уврстио на листу светске културне баштине.   Посетиоци имају јединствену прилику да виде и изузетно вредне предмете: један од најзначајнијих предмета у Историјском музеју Србије – печатњак кнеза Стројимира, владара преднемањићке епохе, део каменог трона цара Душана из манастира Студеница, парапетну плочу из Дежеве, део збирке Музеја „Рас” у Новом Пазару, као и прву Дечанску хрисовуљу, оснивачку повељу манастира Дечани из 1330, која се чува у Архиву Србије, и кивот краља Стефана Дечанског из Музеја СПЦ, који ће, као посебна екслузивност, бити део изложбе до петка 12. јуна.   Изложба је отворена до 20. новембра текуће године, а током трајања планирани су бројни пратећи програми (стручна вођња, дечје радионице, предавања итд.) о којима ће јавност бити благовремено обавештена.   Реализацију изложбе су материјалима из својих фондова помогли су: Музеј СПЦ, Музеј „Рас” у Новом Пазару, Народни музеј у Београду, Народни музеј Краљево, Народни музеј Ниш, Народни музеј Аранђеловац, Народни музеј Лесковац, Народни музеј Чачак, Музеј у Смедереву, Музеј рударства и металургије у Бору, Архив Србије, Народна библиотека Србије, Архив САНУ, Библиотека Српске патријаршије, Универзитетска библиотека „Светозар Марковић”, Универзитетска библиотека у Санкт Петербургу и Галерија Матице српске.   Историјски музеј Србије се посебно захваљује на помоћи и благослову за реализацију изложбе митрополиту црногорско-приморском Амфилохију, епископу милешевском Атанасију, епископу рашко-призренском Теодосију, епископу жичком Јустину, епископу будимљанско-никшићком Јоаникију и свештенству манастира Студеница, Манастира Ђурђеви Ступови, манастира Градац, манастира Сопоћани, манастира Жича, манастира Кончул, манастира Бања у Прибојској бањи, манастира Милешева, манастира Давидовица, манастира Вољевац, Манастира Ђурђеви Ступови у Будимљу код Берана, манастира Морача, Манастира Светог Ђорђа у Старом Нагоричану, Манастира Светог Николе у Псачи, манастира Лесново, Манастира Светог Пантелејмона у Нерези, Манастира Светог Никите у Бањанима, Цркве Светог Петра и Павла у Расу, Цркве Светог Николе у Баљевцу, Цркве Светог Ахилија у Ариљу, Цркве Светог Ђорђа у Мажићима и Цркве Светог Петра и Павла у Бијелом Пољу.   Аутор изложбе:  Вања Вуксан   Сарадници:  Марко Вуксан и Весна Драговић Поп-Лазић   Поставка изложбе:  Бранко Цвијић   Графички дизајн:  Изабела Мартинов Томовић и Ива Јотић Лубура   Дизајн текстилних подлога за витрине:  Дејана Вучићевић   Графичка припрема текстилних подлога за витрине:  Маја Гецић   Помоћ у реализацији изложбе:  Бобан Вељковић, Андреј Вујновић, Дејан Милосављевић, Немања Митровић, Владимир Мереник, Ана Ћук Драгомировић, Оливера Милићевић и Наташа Сучевић   Техничка подршка:  фирма „Home lines”, Ненад Нићин, Ђорђе Нићин и Бранислав Мркојевић     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • By Поуке.орг - инфо
      Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, позвао је вјерни народ који се вечерас сабрао на молебан Пресветој Богородици у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици да појачају молитву у овим тренуцима док је владика Јоаникије са свештеницима утамничен.     Подсјетивши на преславно избављење Светога Петра од окова (верига) у које је био окован од безаконог Ирода, прота Гојко је казао да у тим часовима заточеништва апостола Петра у срцима апостола и свих хришћана тога времена није било ништа друго осим усрдне молитве из срца. По његовим ријечима то је најблаженије стање у коме човјек може да се нађе:   “Зато подсјећам себе и вас, да вечерас и ових дана, колико год је то могуће, испунимо наша срца молитвом. И ако наша молитва буде усрдна, онда неће бити мјеста да нам неко подметне или да онај непоменик убаци у наше срце ни мржњу, ни нервозу, ни завист, ни било што од тога“, поручио је о. Гојко.   Казао је да вечерас “овдје није мјесто да мислимо што је рекао Марко, шта је написао Јанко, шта мисли Митар, кад ће доћи Ђорђе”, него је вријеме за молитву Господу:   “Очигледно да смо дошли у дане, браћо и сестре, кад су наше снаге на измаку. Више не може човјек ништа да уради, све смо урадили и сад све предајемо у руке Божије! И то и јесте први и основни разлог зашто кажемо одавде, са ове молитве, да сви пођемо својим кућама.”   Нагласио је да правници раде свој посао, новинари свој посао, као и да су свештеници обилазили амбасаде и сва мјеста гдје треба да се чује и каже ријеч протеста против ове неправде.   “Чули сте како је речено у данашњем Јеванђељу: Немојте се бринути шта ћете рећи када дођете испред власти земаљских, Дух Свети ће вам рећи оно што треба. Ми смо рекли оно што треба, молитву Господу више пута поновили на овоме светоме освештаноме мјесту. Чекаћемо и молићемо се Богу у својим кућама, на свом мјесту, а ако буде требало ево нас сјутра опет овдје! Стрпљење, љубав, пажња, молитва! ”   Ректор Цетињске богословије је казао да ће владика Јоаникије и остали свештеници, ако је Божија воља, вечерас изаћи из притвора и да не би смјели никаквим поступком да натрунимо то ослобођење.   “Ако није, дани су пред нама па ћемо видјети ко је вјера и ко је невјера и како треба да се ради. Зато нека Господ благослови ваше домове и вашим кућама понесите Божји благослов. И тако колико нам буде Бог дао дана, памети, здравља присебности, среће, толико нека се све испуни молитвом”, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић.   Службе у Храму Христовог Васкрсења се редовно служе, ујутро у 8 часова је Света литургија и увече у 18 часова молебан.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • By Поуке.орг - инфо
      Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније обратио се јавности поводом хапшења Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија, следећим Саопштењем, које у целини преносимо благодарећи Епархији нишкој и епархијском радију "Глас":     Не чинити, већ трпети зло – то је истинска надмоћ! Св. Јован Златоусти           Са великом тугом и болом, и као наново отварање тек примирене ране на многим искушењима и нападима изнуреном телу Цркве Христове, која са својим народом тек што је прошла Голготу пандемије и скромно прославила небоземну васкрсну Победу Христову, на сами дан Преполовљења педесетодневног празновања Васкрсења Христовог, као „со на рану“ примили смо узнемирујућу вест о незаконитом, дрском и у пилатовско-првосвештеничком стилу ноћном хапшењу и задржавању у притвору Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија и осморице часних и честитих свештеника његове епархије. Невероватно нам је и непојмљиво да једна светосимеоновска и светопетровска,  световасилијевска и његошевска Црна Гора, закриљена ромејско-византијским двоглавим орлом „симфоније Цркве и Државе“ на своме грбу, поникла на античком хришћанском тлу, посејана крвљу јовановладимирском и заливана кроз векове крвљу и исповедништвом небројеног мноштва мученика и новомученика, како од турског мача тако и од братоубилачког ножа, негована најмудријим и најврлинскијим пастирима Цркве, израсла у савремену самосталну суверену и „демократску“ Црну Гору, у тренутку када би поучена својом историјом требала да рађа плодове мудре политике и владавине права, сада у освит XXI века пада пред искушењима тоталитаризма, прогона правде и правичности, утамничења савести и слободе говора, и хапшења истине и слободе вере, и прибегнувши гнусном малтретирању и понижавању непоколебивих носилаца и сведока ових бескомпромисних врлина какви су без поговора владика Јоаникије и око њега, свога пастира, окупљени свештеници и народ.   Једна таква Црна Гора предвођена тренутном влашћу неуморно уноси раздор и немир, ствара конфликт и цепа јединствено народно биће, покушавајући да „прекалеми“ свој истински и историјски идентитет на квазидемократско, псевдоевропско и назовиправдољубиво стабло личних интереса, незасите жеље за влашћу и богатством појединаца помрачене савести, при томе стављајући цео православни народ у Црној Гори, али и не само православни већ и сав правомислећи и правожелећи народ Божији, на сто своје похлепне хазардске игре на (не)срећу. Усудити се на хапшење верских лидера, епископа Цркве и свештенства у нашим очима расветљава право лице ових назови „бораца за правичну и демократску Црну Гору“. То је лице Ане и Кајафе који користе закон да правичношћу ухапсе праведност; то је лице књижевника и фарисеја који лажним сведоцима злоупотребљавају истину, изврћу је и „напумпавају“ да би је преставили као лаж; то је лице Јуде који зарад профита губи БОГатство; то је лице Пилата који политичким уступцима покушава да се додвори неизвесности; то је лице Ирода који избегава одговорност зарад лика праведника! Сва та лица помрачују нам лице Светог Василија кога су ови богољубиви људи, данас утамничени а тога дана њега прослављајући, жарко желели да постане лице истинске Црне Горе! Због свега овога, са жаљењем видимо да данас, у Преполовљењу своје Пасхе Христос, у лику Своје Цркве и њених пастира, опет пролази Голготу, и да је дан након својих „црногорских Цвети“ – Празника Светог Василија Острошког Чудотворца – Црна Гора ове године по други пут дочекала свој Велики Петак! Као да се данашње власти у Црној Гори труде да по својим злоделима надмаше прваке Нечастивог, стварајући од полиције – крвожедне легионаре, и од благочестивог народа обесправљену руљу за батинање! Кога штити та власт од народних доброжелатеља и молитвеника, хранитеља и путеводитеља; кога такви људи угрожавају ако ли не злоделатеље и клеветнике, изгладнитеље и упропастводитеље народа?!   Црна Гора у Српској Православној Цркви има своју „старију сестру“ која се о њој старала од њених првих самосталних корака у средњем веку до њеног државног „пунолетства“ 2006. године. И поред тог осамостаљења не смемо никада заборавити да је баштина „обе сестре“ један исти народ. И ако једна „сестра“ пожели да се уда у европску фамилију само да би променила српско презиме, друга сестра ће је увек знати по њеном имену и волеће је ништа мање, и пред Богом упркос свему остаће доброжелатељ и старатељ, непресушни извор љубави, бриге и утехе целокупном православном народу те државе.   Црква је као плодна „сестра“ много пута постајала мајка, у својој двехиљадугодишњој историји изнедрила небројене државе хранивши их млеком истине, правде и слободе. За разлику од ње, њена „млада сестра“ – држава Црна Гора - уместо да буде мајка свом народу све више почиње да личи на своје паганске претке и да као Кронос прождире своју децу.   Замишљени над овим речима и страхујући за будућност оног јединог светлог у Црној Гори, њене хришћанске, православне душе, овом приликом најенергичније протестујемо против насиља, слепе бахатости, јуридичког пуританства и лицемерне, књижевничко-фарисејске злоупотребе закона која је за резултат имала ево већ полугодишњи прогон Цркве Православне и њеног народа у Црној Гори, а која за свој врхунац као последње злодело има хапшење и држање у притвору владике Јоаникија и свештенства епархије будимљанско-никшићке. Овом приликом упућујемо јавни апел властима у Црној Гори за тренутно пуштање на слободу и престанак даљег прогона Цркве Божије и њених представника. Са свим свештенством, монаштвом и верним народом светоконстантиновске Епархије нишке, усрдно бивајући молитвом са вама у једној и непоколебивој свези вере и љубави, узносимо вапаје Богу тамо где други за молбе немају слуха.     Епископ нишки АРСЕНИЈЕ     Извор: Радио Глас

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...