Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из
александар живаљев

Константин Бодин – први српски цар, 274 године пре цара Душана (на основу нових налаза у Археолошком музеју у Истамбулу?)

Recommended Posts

МОДЕРАТОР
пре 1 минут, Ћириличар рече

Није поуздан извор, али мислим да се од њега мора ипак почети јер је најопширнији што се тиче наше најраније историје. Накнадни извори, вјеродостојнији, онда ту попуњавају празнине.

Слажем се. И покојни др Тибор Живковић (1966-2013) га је приредио у издању манастира Острог.

Не знам да ли си читао нешто од Тибора, капиталне књиге: Crkvena organizacija u srpskim zemljama : (rani srednji vek), De Conversione Croatorum et Serborum : izgubljeni izvor Konstantina Porfirogenita (објављен и енглески превод), колективна монографија: The World of the Slavs : Studies on the East, West and South Slavs: Civitas, Oppidas, Villas and Archeological Evidence (7th to 11th Centuries AD) ?

Само сам хтио да скренем пажњу на злоупотребу Љетописа од усташких идеолога: дон Керубина Шевгића ("готско подријетло Хрвата", којим се Павелић хвалио код Хитлера), Младена Лорковића, потоњег НДХ министра који је у "Народ и земља Хрвата" (1940) заступао "Црвену Хрватску", што се примило код несретњег Павелићевог комшије (уз Ванчу Михајлова) Секуле Дрљевића, и нарочито код Савића Марковића Штедимлије. (из села Штедима код Пипера отуда се тако прозвао). Он је изигравао у младости великог православца и трудио се да добије посао секретара неког владике. Када му то није пошло за руком, прелази у Загреб.

Штедимлија је био главни организатор, идеолог и чланкописац Павелићеве "Хрватске православне цркве", осим тога жестоки антипартизански пропагатор у Црној Гори. Као такав и без наводника, али ставимо му их, "народни непријатељ". Међутим, њему не суде југословенски комунисти, него, гле чуда, одводе га Руси у СССР, и враћају послије "помирења" Тито-Хрушчов. Држали су га од 1945-57. Наставља мирно на свом раду у Загребу, који је сада темељ "нове црногорске историографије", а од хрватских повијесничара сустопице га је пратио проналаском све нових и нових "доказа", тек недавно преминули Иван Мужић. Штедимлија је на Крлежин захтјев сахрањен на Мирогоју о трошку Друштва књижевника Хрватске.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
1 hour ago, александар живаљев рече

Не знам да ли си читао нешто од Тибора

Ма нисам ни Ћоровића апсолвирао још, пошто се овим бавим у слободно вријеме ( којег немадох превише, а и када га имадох друге ствари су ме окупирале ), али сам наишао на наслове тих књига пар пута :smeh1: А хоћу да јесенас и зимус завршим истраживање о Косачама, па ми је Сима Ћирковић сљедећа мета, пошто је радио докторат о херцегу Стјепану.

1 hour ago, александар живаљев рече

Само сам хтио да скренем пажњу на злоупотребу Љетописа од усташких идеолога:

Оно што је занимљиво је да и Орбини почиње причу са Готима, тј. у дијелу који је препис Љетописа. Значи да је то повезивање, континуитет, са Готима постојао у главама људи и у 17. и 16. у вијеку. Ваљано је поставити питање "Зашто је тако?". Ја бих рекао да је могуће да су Словени накнадно само преузели готске управне јединице и да се тиме, макар формално, одржао неки "државотворни" континуитет којег су касније људи попут Орбинија тумачили у знаку једнородства Гота и Словена ( па су се на то накнадно доселили Срби и Хрвати који су почели доминирати над осталим Словенима ). Можда има нечега у тој усташкој причи?

Проблем за усташе је свакако то што изгледа да нема других извора који би потврдили овај уводни дио Љетописа о Готима и Словенима као једном народу. Најближа веза која може постојати јесте да су Словени били под готском влашћу па да су их касније асимиловали, као Бугаре, и тиме преузели државну организацију ( али, извори заправо казују да је Далмација била опустјела од силних ратова, па да је Ираклије управо зато населио Србе и Хрвате ту - тако да је могуће да су Готи просто били сатрвени и асимиловани да им се губи сваки траг осим државне организације Далмације; или да ништа од њих није остало и да су Срби и Хрвати своје области сами организовали ).

Мислим, ово "Краљевство Словена" се спомиње само у Барском родослову у оволиком опсегу и јако је занимљива идеја да је постојала некаква прото-Југославија ( а сам концепт није немогућ, јер је Великоморавска кнежевина свакако постојала, и то на етничкој словенској основи, те је свакако још једна словенска држава била могућа ), али мало доказа за то постоји. Било би корисно имати увида у документе Ватикана или Цариграда из тог доба ратова са Готима и њхове пропасти управо због тога. Рекао бих да, ако и јесте постојала, да је веома кратко трајала и да се убрзо распала на српске и хрватске земље, које су се онда даље унутар себе дијелиле - као што се десило и са Великом Моравском.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Баш је интересантан чланак или тема како год, ко има још информација и компетентан је нека постави да и ми знатижељни читамо :dobro:

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Prvi srpski kralj bio je Mihailo Vojisavljević,otac Konstantina Godina i bio je katolik.

https://sr.wikipedia.org/wiki/Михаило_Војислављевић

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 1 сат, Кратос рече

Prvi srpski kralj bio je Mihailo Vojisavljević,otac Konstantina Godina i bio je katolik.

https://sr.wikipedia.org/wiki/Михаило_Војислављевић

 

Занимљиво је да се католицизам код нас задржао у приморским крајевима чак и за вријеме Немањића. Краљ Урош је био омиљен међу нашим католицима у приморју.

Е сад, доба када су Војислављевићи владали је било доба прије Велике Шизме и нешто мало након ње, па је упитно колико је оправдано бацати етикете "католик" и  "православац". Јесу ли се разликовали међусобно Срби под римском и под цариградском јурисдикцијом, нпр. у извођењу литургије? 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 2 минута, Ћириличар рече

Занимљиво је да се католицизам код нас задржао у приморским крајевима чак и за вријеме Немањића. Краљ Урош је био омиљен међу нашим католицима у приморју.

Е сад, доба када су Војислављевићи владали је било доба прије Велике Шизме и нешто мало након ње, па је упитно колико је оправдано бацати етикете "католик" и  "православац". Јесу ли се разликовали међусобно Срби под римском и под цариградском јурисдикцијом, нпр. у извођењу литургије? 

Mislim da su se i pre velikog raskola razlikovale liturgije zapadnog i istočnog obreda.Al ne znam tačno to bi trebao neko od teologa da zna najbolje.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 7 часа, Ћириличар рече

Занимљиво је да се католицизам код нас задржао у приморским крајевима чак и за вријеме Немањића. Краљ Урош је био омиљен међу нашим католицима у приморју.

Е сад, доба када су Војислављевићи владали је било доба прије Велике Шизме и нешто мало након ње, па је упитно колико је оправдано бацати етикете "католик" и  "православац". Јесу ли се разликовали међусобно Срби под римском и под цариградском јурисдикцијом, нпр. у извођењу литургије? 

Зашто се онда бије у сва звона да смо пре појаве Светог Саве и Немањића били већином пагани и незнабожци,  цитирао сам вас обојцу јел су постови повезани са мојим питањем.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
1 hour ago, Mali Marko рече

Зашто се онда бије у сва звона да смо пре појаве Светог Саве и Немањића били већином пагани и незнабожци,  цитирао сам вас обојцу јел су постови повезани са мојим питањем.

Не знам ко то бије на сва звона такву причу, али има зрнца истине ту. Наиме, мора се имати на уму прво да се Сби у средњем вијеку не смију посматрати као јединствена цјелина, као неки монолит. Сава је своје дејствовање вршио међу православним Србима који су били у Рашкој и планинама, док су католички Срби били присутни у Зети. Дакле, када се то има на уму, као и то да је мисионарење у приморју сигурно било успјешније ( због јаких веза са италијом и што није било у питању горштачко становништво које дуго задржава реликте прошлости ), не треба чудити чињеница да смо имали остатке паганизма и нехришћанска схватања до Светог Саве који је уобличио каноне цркве и поставио њен став према народним обичајима и сујевјерјима. А сад, да смо били већином пагани до Саве је нетачно. Христијанизованима се можемо сматрати убрзо након доласка на Балкан, јер је Византија била активна у томе, поготово преко Ћирила и Методија.

Едит: али тек са Савом се хришћанство, тј. православље, масовно популаризује у народу. У томе је његов значај.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Значај Светог Саве је неспоран, само ми је мало конфузно то све око "почетка вођења евиденције " ако могу тако да се изразим. Да се разумемо имао сам предзнања о томе али никада до сада нисам копао тако дубоко. 

Занимљиво је да је Михајило Војисављевић па  Константин Бодин ( наследио титулу ) па Стефан Немања уско били повезани са католичанством претпостављам зато што је тада западно римско царство имало већи утицај од источног ( исправи ме ако грешим) .

Папа Гргур је такође имао велики утицај на тадашње српске жупане дал је имао неки посебан разлог за то, дал је ,мислио да ће тиме што је дао титуле српским жупанима добити Србе као католике?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Председник Републике Србије Александар Вучић уручио је поводом Дана државности Србије одликовања заслужним појединцима и институцијама. Свечаности је присуствовао и Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј.   -ФОТОГАЛЕРИЈА-   Укази о одликовањима /pdf/   Председник Републике Србије г. Александар Вучић честитао је Дан државности и истакао да не постоји бољи дан од овог да се подсетимо колико је за снове и остварење њихово мало потребно, као и да је за почетак ослобађања државе и независност било потребно тек око 300 људи у једној јарузи, где су се српски прваци заклели на крв, чиме су наши очеви ударили темељ модерне нације. „Честитам велики државни и национални, али и црквени празник Сретење Господње, велики дан у нашој историји и важан дан за нашу земљу. Кажу да је у револуцији најтеже написати крај, а Србија је то урадила на најлепши начин. Српска револуција је била борба за слободу. Данас смо део слободног и демократског света“, рекао је председник Вучић.   Председник подсећа да је Србија прошла у својој историји кроз многе крваве ратове и поднела жртве које нико други не би могао да поднесе и истакао да смо све то поднели управо да их не би поново било, због чега је једина остварива политика она коју је формулисао Борислав Пекић: 'Треба љубити земљу деце своје, а не дедова својих''. Председник Вучић истиче да су управо то радили и наши прадедови правећи земљу не за себе већ нас и додаје да зато треба да чувамо оно што су они направили и јачамо земљу за оне који ће тек доћи, а то је слободна и независна Србија, наша једина и најлепша Србија.    „Историчар Леополд фон Ранке је то назвао српском револуцијом, која се завршила 31 годину касније када је проглашен први српски Устав и када се Србија устројила као модерна дражава“, навео је председник Вучић. Он је рекао да је у револуцијама најтеже написати њихов крај, а Србија је то урадила на најлепши начин, доношењем Сретењског устава који је увео слободу, права и поделу власти, што је био и један од најлибералнијих устава по питању светских и европских вредности.    Председник Вучић истиче да када нас данас питају где смо, одговарамо да смо одговор дали још те 1835. године са Сретењским уставом и да смо део слободног света, традиције и вредности које су биле темељ Европе и барјак испод којег је окупљен сав демократски свет.   Председник Вучић подсећа да је Србија у два светска рата дала више него што је имала и да су страдале читаве генерације, као и да смо тада носили заставу слободе у читавом региону ослобађајући и друге народе којим смо омогућили да буду слободне државе и нације и то одричући се и сопственог идентитета само да би тај сан био заједнички.  Председник наводи да смо после силних експеримената и промашаја схватили да је Марићевића јаруга само почетак, као и они који су је сањали, да треба да изађемо из ње слободни и усправни, али и да схватимо да, као и они, можемо више и готово све. "Да поверујемо у себе, сопствену земљу и дамо јој слободу и право да одлучује. И наш народ да поново кренемо да рађамо, не постоји данас важнији задатак од тога", поручио је он. Председник Вучић додао је да смо данас међу најуспешнијим европским земљама по питању економије и да све што радимо треба да служи за нове генерације. Он је поручио да зато неуспех не постоји за нас као опција, као и да када је реч о слободи - да се то односи за цео наш народ и да не смемо да заборавимо на наш народ преко Дрине и Дунава, и у Црној Гори, Северној Македонији, Словенији и другим земљама.   "Морамо да урадимо све што можемо да људе из света вратимо у Србију, јер нема ни лепше ни богатије земље. Морамо да радимо више и уверен сам да ће њихова помоћ бити већа", закључио је председник Вучић. Председник Вучић је поручио да данас, када су српске институције угрожене широм региона, морамо да будемо постојани, али и да кажемо да за нас рат није опција, већ само мир и сарадња. "Данас, када су наше институције широм региона угрожене, када се прети опстанку Српске Православне Цркве на територији Црне Горе и када се прети опстанку српског идентитета на територији Босне и Херцеговине, неретко и неких земаља Европске уније, морамо да будемо постојани и снажни и да кажемо да рат за нас није опција, већ да су наши избори само мир и сарадња. Али, такође, и да за нас капитулација није могућност", поручио је председник Вучић. Председник Србије наглашава да ће Србија постојати и опстајати заједно са својим народом и да се никада неће стидети српског рода. "Ма где Срби да живе, моћи ће да очекују помоћ своје српске државе, ма где да живи српски народ потребни су слобода и мир", нагласио је председник Вучић.      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      Ето, и ми који лежимо на дну најдубље јаме незнања, у тами страсти и сенци смрти тела овога, по дрскости својој почињемо философирати о небу на земљи. Звезде су лепота небеског свода, а украс бестрашћа – врлине. Бестрашће, мислим, није ништа друго до небо ума у његовом срцу, под којим сва лукавства демонска изгледају као шала. Бестрасним се, дакле, у правом смислу речи назива, и јесте, човек који је тело начинио непропадљивим, који је ум уздигао изнад свега створеног, који је сва чула покорио уму а душу своју представио Господу, пружајући се вечито к Њему, и преко својих моћи.  
      Неки, опет, одређују бестрашће као васкрсење душе пре васкрсења тела, а други, као савршено богопознање, које по својој вредности заостаје само за богопознањем које имају анђели. То савршено савршенство савршених, чијем усавршавању нема краја (како ми рече један човек који га је доживео), тако освећује ум и отрже га из вештаственог света, да га често, разуме се – после стизања у ово небеско пристаниште – одваја од живота у телу и подиже на небеске висине, до сагледавања. О томе на једном месту и говори псалмопевац, који је, можда, то и сам искусио: Божији моћници са земље се узнесоше веома (Пс.46,10). Такав је био и онај Египћанин, који у молитви није могао дуго пружати руке к небу, докле год би се молио у присуству других[1].     Има бестрасних људи, но има и од бестрасних бестраснијих. На пример, један човек силно мрзи зло; други се, међутим, незаситно богати у добру.   И чистота се назива бестрашћем, и то с правом: она је почетак свеопштег васкрсења и обесмрћења смртних.   Бестрашће показа онај који рече: „Ум Господњи имам“ (уп. 1.Кор.2,16). Бестрашће показа и онај Египћанин, рекавши: „Не бојим се Господа“[2]. Бестрашће показа и онај што је молио Бога да му врати страсти[3]. Ко се, пре будуће рајске светлости, удостојио таквог бестрашћа као онај Сиријац? Та, Давид, толико чувени пророк, каже Господу: Попусти, да се одморим (Пс.38,14)! А овај атлет Божији каже: „Престани да ме запљускујеш валовима благодати Твоје“[4].   Бестрашће има она душа која се тако навикла на врлине, као што су страсни људи навикли на уживања.   Ако је крајња граница стомакоугађања у томе да се силом једе и онда када се не жели јести, онда је, свакако, крајња граница уздржања у томе да се непослушна природа наша уздржава и онда када гладује. Ако је врхунац блуда у томе да се човек помами од похоте и према животињама и мртвим стварима, онда је врхунац чистоте – односити се својим чулима према сваком бићу као ствари без живота. Ако је граница среброљубља, никада не престајати са гомилањем пара и никада се не заситити, онда је врхунац нестицања – не штедети ни своје сопствено тело. Ако је граница унинија у томе да се чак ни у потпуном спокојству нема трпљења, онда је врхунац трпљења кад човек и посред највећих невоља сматра да га ништа не узнемирава. Ако је пучина гнева у томе да се човек разјари и када је потпуно сам, онда је дубина издржљивости кад човек остаје миран без обзира да ли су присутни или не они који га злостављају. Ако је врхунац таштине, да се човек понаша сујетно и онда када нема никога ко би га похвалио, онда је без сумње знак савршеног неславољубља када се и приликом посете страних људи никад не поткраде ни најмања сујетна помисао. Ако је знак пропасти (тј. гордости), узносити се и безначајним делима, онда је спасоносна ознака смирења, мислити смирено о себи и поред великих подвига и успеха. И ако је обележје свецелог острашћења, да се човек хитро покорава скоро свему што демони тајно посеју у његову душу, сматрам да је обележје светог бестрашћа кад човек може искрено рећи с Давидом: Онога лукавога који се склонио од мене, не познах (Пс.100,4) ни како, ни ради чега дође, ни како оде? Напротив, потпуно сам равнодушан према свему томе, пошто јесам, и бићу сав сједињен са Богом.   Ко се удостојио таквог духовног стања, има у себи настањена, још за живота у телу, самога Бога који га увек води у свим речима, и делима, и мислима. Стога такав човек кроз унутрашње озарење чује у себи као неки глас који му открива вољу Господњу, и постаје узвишенији у односу на свако људско учење. Кад ћу доћи и показати се лицу Божијем (Пс.41,3)? Не подносим више пламен ове чежње, већ иштем бесмртну лепоту, коју ми Ти, Господе, даде пре но што сам пао у ово блато!   Но, зашто много говорити? Бестрасник више не живи сам, већ у њему живи Христос, као што вели онај који је срећно ратовао рат, завршио трку и одржао веру [православну] (уп. Гал.2,20; 2.Тим.4,7).   Царска круна није састављена само из једног драгуља. Тако ни савршеног бестрашћа нема ако смо макар и једну једину врлину (без обзира како безначајна изгледала) пропустили да извршимо. Замишљај бестрашће као небески дворац небеског Цара: многе су обитељи унутар града[5]; зид, пак, тог небеског Јерусалима јесте – опроштај грехова. Брзо, браћо, да нађемо улаз у брачну собу тога дворца! Ако нас, (о, несреће!) задржава бреме грешних навика или време које смо провели у греху, онда се бар постарајмо да не будемо лишени какве обитељи у близини брачне собе! Ако још храмљемо, или смо посустали, потрудимо се на сваки начин макар да се нађемо унутар зидова градских. Јер, ко не уђе тамо пре но што наступи крај, боље рећи – ко не пређе преко тог зида, мораће да се настани у пустињи. Због тога се неко и молио, говорећи: Уз Божију помоћ прећи ћу преко зида (Пс.17, 30). И други, као од лица Божијег, вели: Нису ли то греси ваши, који су се испречили између вас и мене (Ис.59,2)?   Развалимо, пријатељи, бедем ове преграде који смо непослушањем на своје зло подигли. Узмимо овде разрешење дуга, јер, у аду нема никога ко би нас могао излечити. Не бавимо се више ничим земаљским, браћо! Ми смо се уписали у људе који се ни о чему земаљском не брину. Нема греха, нема времена, нема бремена којим бисмо се могли изговорити. Онима који примише Господа крштењем поновног рођења, Бог даде власт да буду чеда Божија (Јн.1,12), рекавши: Почините [од земаљских брига] и познајте да сам ја Бог (Пс.45,11) и бестрашће! Њему слава у све векове. Амин.   Блажено бестрашће узноси бедни ум људски са земље на небо, и са ђубришта страсти подиже га, сиротог, а свеопевана љубав чини да седне са началницима, светим анђелима, са началницима народа Господњег.   * * *   «Лествица» поука XXIX
    • Од Slobodan Milošević,
      ПОМАЖЕ БОГ,
      Мамастир Ивирион на Светој Гори.
      Текст сам снимио на улазу у ручаоницу Манастира Ивирион.
      Молим добре људе, познаваоце писма тог језика, за превод на српски.
      Хвала.

    • Од Логос,
      У суботу 25. јануара 2020. године, по благослову Његове Светости патријарха московског и све Русије Кирила, освештан је домски храм Борисовске епархијске управе Белоруске Православне Московске Патријаршије, у част Светог Саве, првог архиепископа српског. Чин освећења храма обављен је и  по благослову митрополита минског и заславског Павла, патријаршијског егзарха све Белорусије.     Поштовање Светог Саве у Белорусији води дубоке историјске корене и датира од 15-16. века. Познато је да је његово име међу најзначајнијим словенским светитељима навео Франциско Скорина у календару своје „Мале путничке књиге“ (1522.г.), а Захарија Копистенски је у свом трактату „Палинодија“ (1621.г.) поменуо Светог Саву Српског као образац за подражавање.   Епархијска управа представља место где се доносе важне одлуке за читаву епархију, па је за епископску службу у савременим условима веома важан не само пример великог епископа Христове Цркве какав је Свети Сава био, него и његово небеско заступништво и помоћ, које ће бити посебно изражајне уколико му се буду приносиле сталне молитве у новоосвећеном храму, подигнутом у његову част.   Освећење домског храма у част Светог Саве важно је и за Србе и за Белорусе, јер јача духовне везе двају блиских православних народа, што је посебно важно данас када се односи између Србије и Белорусије развијају на свим нивоима.   Пре освећења и прве одслужене Свете Литургије, у домски храм је, уз благослов Његове Светости патријарха српског Иринеја, донета икона Светога Саве, да би одмах потом био служен молебан Светом Сави.   Епископ моравички Антоније је, после одслуженог молебна, подарио новој цркви комплет литургијских сасуда, а потом је уследило освећење самога храма. Освећење престола и Божанску Литургију служили су епископ борисовски и мариногорски Венијамин и епископ Антоније Моравички, представник СПЦ у својству старешине Подворја СПЦ у Москви. Молитвено учешће на богослужењу узео је и опуномоћени амбасадор Републике Србије у Републици Белорусији Вељко Ковачевић.   Литургијске напеве на српском језику изводио је дечји хор при саборном храму Христовог Васкрсења из Борисова, под руководством диригента Ксеније Качановске. После богослужења присутнима су се обратили владике Антоније и Венијамин.   Владика Венијамин је уручио архијерејске грамате православном публицисти Ранку Гојковићу и професору Ивану Алексејевичу Чароти. На крају службе је Преосвећени Венијамин делио верницима иконице с ликом Светог Саве.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг инфо,
      Стево Вучинић
      Потпредсједник савјета НВО „ЦПЦ“ Стево Вучинић, казао је у разговору за Актуелно, да Црна Гора треба да буде захвална званичном Вашингтону и Берлину на заштити од великосрпског и руског хегемонизма и Загребу који лобира за нас у ЕУ, јер би нас у противном, како је казао, ”појели с опанцима”.
      Параноја у Црној Гори добија нове обрисе кроз интервју Стева Вучинића. Преносимо сегменте тог „интервјуа“, јер ово благо не треба ускратити публици.
        „Београдска штампа, за коју је својевремено војвода Гавро Вуковић тврдио да је највећа фабрика лажи на Балкану, трансформисала се у праву индустрију за ширење лажних вијести. Укључени су сви почев од највиших државних адреса Србије, преко Академије наука, Цркве, научних и културних институција, скоро свих медија, па до посљедњег грађанина из србијанских забити. Хорски понављају неистину да су Срби у Црној Гори угрожени и да недавно усвојени Закон о слободи вјере темељи правни основ да им се отиму светиње. Из повјеснога искуства знамо да ће такву и сличне лажи ширити свијетом све док не ликвидирају црногорску државу и Србији обезбиједе излаз на Јадранско море”, казао је Вучинић за Актуелно.
        Ових дана управо гледамо екстазу тога напада Србије са свиме што она јесте на нашу земљу, и то директно и фронтално. Повод томе нападу крије се у одговору на питање: Ђе је јужна граница Србије? За званични Београд, то је очито, али не и јавно декларисано, цијела црногорска обала. Наравно, унутар ње, подразумијева се и цијела Црна Гора”, рекао је Вучинић.
      Вучинић наглашава да Црна Гора као поморска држава, има геостратешки значај за континенталну Србију.
        “Анексијом Црне Горе стекла би геополитички значај, који она сада нема. Дозволила би да се на црногорској обали укотве војни бродови и успоставе војне базе земаља којима су Европска Уније и НАТО непријатељски циљеви, и подупрта њиховом пријетећом силом Европи, стационираном, дословно у средишту континента, колосално оснажила сопствени утицај на политичке центре који о одлучују о статусу Косова и републике Српске, на које територијално претендује. Зато директно и индиректно насрће на све црногорско, с тенденцијом да земљу уведе у хаос, чак и грађански рат, и у нередовним оконостима на власт доведе пету колону, оличену у скоро цијелој опозицији. Инструмент за ту операцију јој је Српска црква која вјешто користи економско-социјалне проблеме земље, и подмукло, користећи се религиозном харизмом, на ноге је дигла осиромашени и прости свијет против уставнога поретка. Зато за земљу и њене водеће људе и користи термине који имају изругујуће значење, повезује их с криминалом и са злочиначким организацијама, да би тај свијет наоружала мржњом према сопственој земљи и властима”, казао је Вучинић.
      Он констатује да нажалост, државна администрација обилује кадровима, спремним да продају услуге свакоме ко је спреман да их плати.
      “Многи су најобичнији страни агенти и издајници који су се завјерили противу сопствене земље. Али овога пута, званични Београд и београдски попови намјерили су се на црногорску власт спремну да брани суверенитет државе чланице НАТО-а која је још и под високом заштитом Сједињених Америчких Држава. У здравље званичног Вашингтона, не треба заборавити и Берлина под чијом смо монетарном заштитом и Загреба који свесрдно лобира наше интересе у ЕУ, за сада можемо да одахнемо, иначе, вели се, ‘појели би не с опанцима’. Незадовољнима преостаје да служе молебане и шетају док им не досади”, поручио је Вучинић.
       
       
      Вучинић: Да нам нема Вашингтона, Берлина и Загреба српски попови...
      WWW.IN4S.NET Потпредсједник савјета НВО "ЦПЦ" Стево Вучинић, казао је у разговору за Актуелно, да Црна Гора треба да буде захвална званичном Вашингтону и Берлину на заштити од...  
×
×
  • Креирај ново...