Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Оцени ову тему

Recommended Posts

Коментар једне од такође смењене као политички неподобне директорке (иначе, обновила и базен за школу!итд) и радо се вратила свом позиву учитељице, на данашњи протест просвјетних синдиката:

Да ли је могуће да је председница уније данас, након "протеста" ладно прошетала поред Дискета који је члан дотичног синдиката не погледавши га, колико да је смрдљив сир?!!
Да ли је могуће да на данашњем "протесту" нико од дотичних говорника није споменуо ниједним словом школу Милетић, која је месец дана одолевала срамним притисцима од стране МП?
Зашто дозвољавамо да нас синдикати по ко зна који пут изманипулишу и позову на такозвани протест? Зашто дозвољавамо да на тим бесмисленим окупљањима слушамо слушамо још бесмисленије, отрцане фразе синдикалних ветерана, олињалих деда, корумпираних вођа, који ни сами не верују у оно што причају а не знају ни шта причају?
Када ћемо се освестити и колективно исписати из истих, јер не служе никоме сем себи?


Извор:https://www.facebook.com/panticibg?hc_ref=ARS1fXqKzRR7FLPCCDS0I8WnHuWEIU6dDfEJTCnQLcaTRGkygL6W6gV8ywh_aSrU5HI&fref=nf

Share this post


Link to post
Share on other sites

Туга једна... Али проћи ће и њихово народе.

Можда ово није успело, али почели су људи да се буне око конкретних ствари. Да се боре за квалитетне људе из своје околине. Ту више никаква маскарада не може да прође.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Novi zakon i pad podrške prekinuli protest u Zemunu

Jednomesečni protest u osnovoj školi Svetozar Miletić obustavljen je dogovorom bivšeg direktora i predstavnika Vlade s verom da će se svi držati dogovorenog

U razgovoru za BIRN, razrešeni direktor Miroljub Mosurović objašnjava da je dan uoči sastanka sa predstavnicima Ministarstva prosvete i Gradskog sekretarijata za obrazovanje na kojem je doneta odluka o prekidu protesta, zabeleženo smanjenje broja roditelja koji su za to da deca i dalje ne idu na nastavu. 

„Procenat roditelja koji podržavaju protest pao je sa 85 na 56 odsto, i to ne zato što roditelji ne podržavaju protest, nego zato što ne znaju šta će sa decom. Nije vam problem čak ni to što dete ne uči, nego fizički boravak dece, i tako već 27 dana. Taj dan (u sredu 27. septembra) je bilo 56 odsto, za dva dana bi bilo 38“.

Mosurović objašnjava da su neki roditelji predlagali da deca krenu na nastavu, a da roditelji i nastavnici nastave sa protestima, ali da je on mislio da od toga nema ništa.

„Ja razumem roditelje, ali i dalje se okupljati, a stanje u školi normalno, to nema nikakvog efekta“, smatra Mosurović.  

Druga stvar koja je uslovila ovakvo rešenje jeste to što je tog dana izglasan Zakon o obrazovanju. Mosurović kaže da po tom zakonu, ministar ima pravo da postavlja i razrešava bez obrazloženja.

„Usvojen je i Zakon (o osnovama obrazovanja) u Skupštini koji stupa na snagu 8 dana po objavljivanju u službenom glasniku. I mi izračunamo, imamo 8 dana, opada nam broj roditelja. Nema više okupljanja, nema više štrajka, jer to je zakon. Prema tome, hajde bar nešto da dobijemo. Savet roditelja i sve kolege dogovorimo se ovako: hajde da ja odem, da spasavamo školu. Ja odem, ja sam pregovarao i ja kažem u redu, ja ću da odem, ali ne može ministrov čovek da bude v.d. direktora, nego će njega kolektiv da bira, i ne može ministrov Školski odbor koji je on postavio. I oni to prihvate. To je cela istina“, kaže Mosurović.

Bivši direktor smatra da je jedini cilj Ministarstva bio skloniti ga sa čelne pozicije škole.

Sastanku su prisustvovali Vesna Nedeljković i Slavica Jašić iz Ministarstva, i Slavko Gak iz Gradskog sekretarijata za obrazovanje.

„I ovo da vam kažem, oni su došli na naš poziv. Sastanak je trajao ceo dan. Mi smo imali tri uslova: da ja ostanem do rešenja suda. Međutim, odmah mi je rečeno da to ne dolazi u obzir i doviđenja. Dakle, cilj je bio da se ja sklonim i to je to“, kaže Mosurović za BIRN.

Mosurović kaže da je na razgovoru u vezi sa realizacijom dogovora postignutog u sredu uveče, u Ministarstvu prosvete u petak 29. setpembta 2017. godine bilo troje kolega koje je predložio kolektiv. Trebalo je dogovoriti poništavanje odluke o postavljenju v.d. direktora Miloša Gačića i da za novog v.d. direktora bude postavljen Zdenko Tošić, profesor istorije, koji je dobio najviše glasova kolektiva škole.

Takođe, kada je reč o Školskom odboru roditelji su predložili svoja tri člana, škola svoja tri i lokalna zajednica daje tri člana.

„Mi smo to već uradili i sada se čeka sednica Skupštine grada koja treba da sve to verifikuje“, objašnjava Mosurović.

Novi v.d. direktor po zakonu, to može ostati najduže 6 meseci do kada bi trebalo da bude raspisan i okončan konkurs za novog direktora škole.

Predstavnici ministartva prosvete i gradskog sekretarijata nisu bili spremni da za BIRN komentarišu postignuti dogovor uprkos prvobitnoj najavi da će to učiniti.

Miroljub Mosurović, koji ima još dve godine do penzije, kaže da neće ponovo konkurisati za direktora škole, a nakon 11 godina obavljanja ovog posla, sad odlazi na listu „tehnološki višak“, odakle će čekati da se u nekoj školi ukaže potreba za nastavnikom fizičkog.

Posle svega što se događalo u „Miletiću“, smatra da su protesti imali smisla i da će imati pozitivnog efekta na buduće odluke nadležnih institucija, iako je cilj, kako on kaže, postignut njegovim odlaskom sa mesta direktora te škole.

„Mislim da hoće, da će imati efekta, jer ovo je nekome poruka da ne može da radi šta hoće. Ajde da kažemo da je u ovom slučaju postignut kompromis, jer nešto što su zamislili, prolongirano je za 6 meseci“, zaključuje Mosurović.

http://javno.rs/vest/novi-zakon-i-pad-podrske-prekinuli-protest-u-zemunu#.Wc5RHavB-0s.twitter

 

BIRLjuba_direktor_skole_Zemun.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 34 минута, ana čarnojević рече

„Usvojen je i Zakon (o osnovama obrazovanja) u Skupštini koji stupa na snagu 8 dana po objavljivanju u službenom glasniku. I mi izračunamo, imamo 8 dana, opada nam broj roditelja. Nema više okupljanja, nema više štrajka, jer to je zakon. Prema tome, hajde bar nešto da dobijemo. Savet roditelja i sve kolege dogovorimo se ovako: hajde da ja odem, da spasavamo školu. Ja odem, ja sam pregovarao i ja kažem u redu, ja ću da odem, ali ne može ministrov čovek da bude v.d. direktora, nego će njega kolektiv da bira, i ne može ministrov Školski odbor koji je on postavio. I oni to prihvate. To je cela istina“, kaže Mosurović

Svaka mu cast! Orthopraxis na delu!  Na mnogaja ljeta brate Miroljube!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Лидија ЗЕЧЕВИЋ: Директор

Како је могуће да вредности које је Мосуровић годинама промовисао, а родитељи подржали, нису однеле победу и министру, као просветном раднику, нису ближе од речених грехова?

lidija%20zecevic.jpg

ЂАЦИ земунске основне школе "Светозар Милетић" јуче су први пут у овој школској години сели у клупе, пошто је њих и њихове родитеље на то позвао данас већ бивши директор Мирољуб Мосуровић. После готово месец протеста, са лајтмотивом "Не дамо Љубу", родитељи су испред школе, неки и плачући, испратили човека који је 17 година био на челу цењене установе, прихватајући тако пораз пред државом.

Како се догодило да Министарство просвете, по цену тако великог незадовољства грађана, родитеља деце која похађају школу, бивших ученика, одлучи да смени Мосуровића?

Зар министру Младену Шарчевићу ништа није значио глас родитеља, који бранећи директора нису упали у замку дежурних помагача протеста било које врсте?

Уређено и осветљено двориште, телевизори у ходницима, завесе и теписи нису честа појава у нашим школама. Још су ређи директори који су успели да родитеље, децу и школу уједине. Мосуровићу, професору физичког, почасном грађанину Земуна, добитнику Октобарске награде града Београда, све то је пошло за руком.

Али држава је изнела противаргументе: незаконито примање кадрова који немају потребан ниво стручне спреме; број ученика у разредима већи од прописаног, изостанак плана стручног усавршавања; седницама школског одбора не присуствују представници синдиката и ученичког парламента.

Како је могуће да вредности које је Мосуровић годинама промовисао, а родитељи подржали, нису однеле победу и министру, као просветном раднику, нису ближе од речених грехова?

Да јесу, данас се не бисмо питали зашто држава није искористила истински ретку прилику да покаже да јој је стало до мишљења грађана. Који су, као ретко кад, препознали квалитет и покушали да одбране интерес највреднијег што имају, своје деце.

vecernje-novosti.png

Share this post


Link to post
Share on other sites

Малагурски: Сукоб Владе и школе у Земуну!

Смена директора основне школе у Земуну, скандал која дрма Београд и Србију, проблем који је могао лако да се реши, скоро као овај задатак из математике.

1112844961.jpg

Направићемо једну једначину. Ја ћу је решити, додуше… Ово је математика за почетнике, али није страшно“.

Није страшно, децо, 5 плус 5 је 8 и брзо ћете схватити да тако функционише математика у Србији. Решења једначина су и тачна и нетачна.

Вести јављају:

„Најбољи од наших наставника данас и даље има плату као и наставник који дође на час и чита новине. И то овај закон мења. Односно, чак ни овај закон ни то не мења“.

Па да, овај закон то мења, односно чак ни то не мења. Ето идеја за слоган сваке власти у Србији: „Све се мења, односно чак се ни не мења.“ А када говоримо о најбољим наставницима, учитељима и директорима, међу њима је свакако Мирољуб Мосуровић, познатији као Љуба.

„Ово је моја лична карта. У тој личној карти стоји жиг задовољних родитеља који тврде да је Мирољуб Мосуровић направио школу у коју им је задовољство да шаљу своју децу“.

Свака част Љуби! Чекајте да погодим шта се десило – човек је праведно награђен за тако леп успех.

Министар просвете донео је решење о разрешењу директора школе.

Министар сменио Љубу? Добро, питање је колико се тренутни министар просвете Младен Шарчевић, уопште разуме у државне школе. Шарчевић је оснивач неколико приватних школа у Србији, а један је од оснивача и прве приватне гимназије у Црној Гори, коју је касније купила сестра Мила Ђукановића. Ако не знате како ствари функционишу у приватним школама, у чланку „Времена“ из 2009. године цитиран је један ученик приватне основне школе у Београду, који је насред ходника викнуо на директорку: „Не може то тако! Не може одмах оцена у дневник! Зваћу мог тату!“ А пошто се очигледно са Љубом тако није могло, морао је да лети. Наравно, обелодањени су и званични разлози за разрешење.

Разлози Ваше смене: Број ђака у одељењу, да поједини запослени нису имали адекватне дипломе, да чланови синдиката нису присуствовали седницама. Ово су неистинити подаци.

Чекајте, поједини запослени нису имали адекватне дипломе? Па кога је Љуба запошљавао, министре? И кад је деловало да више нема наде за Љубу, десило се нешто невероватно.

Ново је то да празним клупама овде не кумују наставници, већ ученици. Ђаци су, наиме, 1. септембар, уместо у школи, провели са родитељима у дворишту на протесту. Не дамо Љубу!

Да, побуну су повели ученици! Онда су се протестима придружили и наставници, родитељи и бивши ученици, а ја сам отишао на један од тих скупова да видим шта се ту стварно дешава.

„Не дамо Љубу! Он је направио од ове школе школу. Коректан и поштен човек. Један прави педагог. Он је симбол. Краљина! Зашто неко мора да смени човека који је од једне руине направио скоро па скупштину. Све функционише веома добро и просто нису нам потребне никакве промене. Што каже народ: ’Не треба мењати коња који добро трчи!‘ Зашто се то дешава? Стварно, ја не знам. Али знаш сигурно, реци нам. Ја стварно не знам. Али сигурно има неки разлог! Па, вероватно има разлог. Који је разлог? То не знамо. Па претпостављамо да је неко бацио око на ову школу и да желе да је узме под своје и да некоме не одговара што је ова школа радила поштено.“

А онда је Љуба изашао да објави шта се договорио са представницима министарства.

„Не дамо Љубу! На све ће пристати, само Љуба да оде. Љуба одлази. Ја имам породицу кући. Ви сте моја друга породица и ови људи су моја породица. Моја највећа победа јесте што сутра свима вама могу да погледам у очи. И мојим колегама да погледам у очи. И ја лепши испраћај нисам могао да пожелим. Љубо, остани! Како реагујете на оволику подршку људи? Они су мој споменик. За живота. Ово је мојих 63 године живота и мојих 35 година рада. И тако, Љуба је отишао. Борисе.“

Хвала, Борисе. И шта нам ова епизода говори? Прво, да приватно није исто што и државно, те министар не би смео својевољно да доноси одлуке, као што то може у приватним установама, без узимања у обзир демократске воље народа, поготово када су у питању јавне установе. Друго, премијерка Брнабић је поменула да у оквирима система образовања има и просветних радника који на часу само читају новине, није ли то разлог више да се бисери српске просвете попут Љубе, а има их много, чувају као мало воде на длану? И треће, разумем да живимо у држави у којој се кадрови постављају по партијској линији, иако се с тим не мирим, али зар више ништа није свето, па ни храмови знања и културе, што би школе требало да буду? Битка за Љубу је можда изгубљена, али битка за нашу децу тек почиње.

photo.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ministarstvo prosvete za Insajder:

U toku novo odlučivanje o smeni bivšeg direktora zemunske škole Miroljuba Mosurovića

Upravni sud poništio je rešenje kojim je Miroljub Mosurović pre dve godine smenjen s mesta direktora osnovne škole „Svetozar Miletić“ u Zemunu, a postupak novog odlučivanja je u toku, potvrdilo je Ministarstvo prosvete u odgovoru Insajderu. Zbog smene Mosurovića 2017. mesec dana su trajali protesti roditelja i učenika. Da je sud doneo takvu odluku nedavno je objavljeno na Fejsbuk stranici “Ne damo Ljubu” koja okuplja roditelje i zaposlene koji su pre dve godine protestovali zbog smene Mosurovića i koji su sada ukazali na to Ministarstvo da nije postupilo po sudskoj odluci, iako ga zakon obavezuje na to. 
Mosurović za Insajder kaže da, bez obzira na buduću odluku Ministarstva, sada ne postoji način da se vrati na mesto direktora jer od 12. septembra ide u penziju. Smatra i da je ceo postupak s namerom odugovlačen.

images%7Ccms-image-000012209.png

Školska 2017. godina u OŠ „Svetozar Miletić“ počela je protestom roditelja i zaposlenih koji nisu želeli da prihvate odluku Ministarstva prosvete o razrešenju direktora Mosurovića. Ministarstvo je tada Musurovića razrešilo zbog „utvrđenih nepravilnosti i protivzakonitosti u njegovom radu“. Neke od zamerki inspekcije bile su i to što je zaposlen kadar sa neadekvatnom stručnom spremom, jer u razredima ima više đaka nego što propisi nalažu, ali i to što škola nema plan stručnog usavršavanja zaposlenih.

Više od godinu i po dana kasnije, Upravni sud poništio je rešenje o smeni i predmet vratio Ministarstvu prosvete na ponovno odlučivanje.

U Ministarstvu su za Insajder rekli da trenutno postupaju u skladu sa presudom.

„Ministarstvo je pokrenulo postupak ponovnog odlučivanja u ovom predmetu u okviru kojeg se, uzimajući u obzir pravno shvatanje i primedbe Suda, preduzimaju mere ponovnog uvida u spise predmeta, pribavljanje relevantne dokumentacije, razmatranje i ocena dokaza, kao i postupanje nadležne prosvetne inspekcije“, piše u odgovoru Ministarstva.

Prema Zakonu o upravnim sporovima, rok za donošenje novog rešenja je mesec dana od dana dostavljanja presude. U Ministarstvu za Insajder kažu da im je presuda dostavljena 9. maja. Ipak, novo rešenje nije doneto.

Mosurović: Sva dešavanja u vezi s mojom smenom su politička

Mosurović za Insajder kaže i da je od početka bilo jasno da su sva dešavanja u vezi sa njegovom smenom politička.

„Dve pune godine maltene tužba je stajala u fioci u sudu. Tužbu je podržalo više od 2.000 ljudi. Prošlo je skoro dva meseca od kada je Ministarstvu dostavljena presuda. Sud je doneo presudu u moju korist. I normalno svi odugovlače, i kad dođe vreme da idem u penziju ministar će reći: ’Ja sam hteo da ga vratim, ali on ide u penziju’“, kaže Mosurović.

On ističe da mu rešenje koje će Ministarstvo prosvete doneti „ne znači ništa“.

„Cela država je još 2017. godine znala da je sve protivzakonito. Znao je i ministar. Prema tome, od njih mi ništa ne znači. Meni znači presuda“, kaže bivši direktor zemunske škole.

Miroljub Mosurović je 11 godina bio na čelu zemunske škole, a Ministarstvo prosvete je i u martu 2017. pokušalo da ga smeni, ali je tada ministar nakon “pretnji” roditelja da će protestovati odlučio da povuče svoje rešenje. Novo rešenje o smeni, doneto neposredno pred početak školske godine, ministar nije hteo da povuče pored protesta roditelja.

Međutim, Pravni tim Saveta roditelja je potom naveo da je pronašao nepravilnosti prilikom kontrole prosvetne inspekcije, a i Ministarstvo prosvete je u svom saopštenju napisalo da „nije zadovoljno postupanjem prosvetne inspekcije“.

Istovremeno, nastavnici su više od 20 dana bez plata držali onlajn nastavu.

Krajem septembra 2017. je održan sastanak na kojem su učestvovali predstavnici Saveta roditelja, gradskog sekretara za obrazovanje i pomoćnice ministra prosvete, a na njemu je doneta odluka da se krene na nastavu kao i da će novog v.d. direktora predložiti kolektiv škole i da će biti imenovan u najkraćem mogućem roku.

Nakon sastanka Mosurović je okupljenim roditeljima saopštio da odlazi.

„Cilj sam bio samo ja. Na sve će pristati samo da ja odem. Zaključak: razgovor s ministrom prosvete, gospodinom Gakom iz gradskog sekretarijata za obrazovanje i dečiju zaštitu i pomoćnicom ministra prosvete Vesnom Nedeljković je sledeći: Ljuba odlazi“, rekao je tada Mosurović. 

logo.svg

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Током тродневног поклоничког путовања на Косову и Метохији, протонамесник Слободан Алексић, главни и одговорни уредник радија „Источник“, разговарао је са више пастира Цркве Христове. Међу њима и са архимандритом Савом (Јањићем), игуманом манастира Високи Дечани који је под заштитом Унеска пуних 15 година. 
       
      Светиња је и даље под заштитом међународних снага због лоше безбедоносне ситуације у последњих 20 година. Отац Сава подсећа на најважније проблеме, говори о спору око манастирске земље, са поносом истиче да је братсво бројно и да постоје многи добри људи који помажу богомољи. Посебну пажњу отац Сава посвећује Видовданском етосу који је аутентичан израз јеванђеља. Апелује на све Србе да предаја, поклањање или уступање Косова и Метохије води ка проклетству читавог рода српског. „Ако дамо Косово, бићемо претворени у племе које ће се изгубити у овој општој глобализацији“.

      Извор: Радио Источник
    • Од Логос,
      Црква не мења свој став о Косову и Метохији, рекао је у Грачаници патријарх српски Иринеј, који је у друштву патријарха антиохијског и свег Истока Јована X и великодоснојника православне цркве обишао манастир у овом месту.
      „Никаква подела, ја не могу да схватим да Призрен, где сам ја био преко 15 година, да буде у некој другој држави, Пећка Патријаршија, Дечани, Грачаница. То у моју главу не улази, а поготово не у срце. Видећемо. Кувају се ствари, делимично се мало и мењају, ваљда ћемо испливати из овог глиба у којем јесмо“, рекао је патријарх иринеј у Грачаници и додао:   „Црква никада није мењала свој став, њен је став – ту смо и ту остајемо докле постојимо. Нека окупирају, као што окупирају, нека узму, нека освоје, али не смемо да им то дамо. То је основна ствар“, био је јасан патријарх.   „Пратимо све оно што се овде дешава. Ваш положај је тежак, можда тежи него икада, али морамо се сви борити да се овде одржимо. Док смо овде, то је наше, ако будемо, не дај Боже, напустили ове свете просторе, онда то већ неће бити наше. Може бити у срцу, али не, надамо се пре свега у помоћ Божију и светитеља који почивају на Косову, у Пећкој Патријаршији, у Дечанима. Било је много тешких времена у прошлости. Морамо учинити све да и ово прође. Долазе многа тешка искушења и невоље, али и пролазе. Можда је ово нама само једна добра опомена да се вратимо Богу и себи, ово је великим делом учињено зато што смо ми удаљени и од Бога и од себе, а ми ћемо овим страдањем и вером својом понова постати овде где јесмо и остати за свагда“, закључио је патријарх српски Иринеј.   Партијарх антиохијски и целог Истока Јован X који је на Косово дошао са представницима СПЦ казао је да срећан што је обишао православне светиње и српски народ.   „Срећни смо и радосни што смо видели наш српски народ у овом манастиру и око манастира, народ који је прошао јако тежак период али су ипак хтели да остану овде у њиховим кућама и у њиховом дому. Молимо се за игуманију овог манастира и њене сестре, да их Бог чува и да их чува Богородица“, казао је патријарх Јован.   Говорећи о својој цркви и народу Истока, патријарх Јован је казао да и тамошњи муслимани посећују православне светиње и поштују Богородицу.   „Ми сад пролазимо оно што сте ви прошли 99. године, али наш православни народ жели да остане у њиховој земљи, те данас користим прилику да се молим Богу за вас да останете, будете увек овде и не одете одавде“, казао је патријарх антиохијски и свег Истока.   Патријархе Иринеја и Јована X у Грачаници су дочекали епископ рашко-призренски Теодосије и игуманија Стефанида који су своме госту уручили икону Пресвете Богородице.   Осим црквених великодостојника патријархе Иринеја и Јована X дочекали су и малобројни верници са централног Косова, међу којима су били и ученици основних и средњих школа.   Представника локалне власти данас није било у манастиру, али је међу присутнима био београдски официр за везу Дејан Павићевић . Он није желео да даје никакве изјаве медијима, истакавши да је он данас у Грачаници као „представник државе“.   Грађани замерају локалним представницима што нису дочекали партријарха   Међутим, грађани који су се окупили у манастиру разочарани су, како кажу, бојкотом представника институција.   „Ово је одраз стања у којем се налазимо. Уместо да данас уведу радну обавезу која је била уведена онда када су ишли за Митровицу и дочекују Вучића, они нису нашли за сходно да дочекају патријарха Иринеја у конаку манастира Грачаница. За мене је ово, што се тиче Љубинка Караџића, што се тиче Срђана Поповића, сраман чин. Зато што, прво, нису обавестили народ, и друго, нису нашли за сходно да дођу и дочекају свог патријарха“, казао је Живорад Лазић, професор права и представник СНФ-а.   Момир Мицић из Грачанице каже да је овај долазак српског патријарха има посебан значај.   „Значи за српски народ овде, самим тим што нас посећују и што мисле на овај народ овде који је преостао, а докле ће бити, видећемо“.   И он замера представницима институција што нису дошли данас.   „Нису се појавили, нису ни обавестили народ. Главнокомандујући у општини нису одреаговали и дошли. Немају времена, јер су презаузети другим обавезама. Тамо су где има пара, где се нешто врти“, казао је мештанин Грачанице Момир Мицић.   Током посете представника две православне цркве у Грачаници је било појачано присуство Косовске полиције.   Након дводневног боравка на Косову, црквене делегације упутиле су се у Ниш.   Извор: Митрополија црногорско-приморска
      View full Странице
    • Од Логос,
      „Никаква подела, ја не могу да схватим да Призрен, где сам ја био преко 15 година, да буде у некој другој држави, Пећка Патријаршија, Дечани, Грачаница. То у моју главу не улази, а поготово не у срце. Видећемо. Кувају се ствари, делимично се мало и мењају, ваљда ћемо испливати из овог глиба у којем јесмо“, рекао је патријарх иринеј у Грачаници и додао:   „Црква никада није мењала свој став, њен је став – ту смо и ту остајемо докле постојимо. Нека окупирају, као што окупирају, нека узму, нека освоје, али не смемо да им то дамо. То је основна ствар“, био је јасан патријарх.   „Пратимо све оно што се овде дешава. Ваш положај је тежак, можда тежи него икада, али морамо се сви борити да се овде одржимо. Док смо овде, то је наше, ако будемо, не дај Боже, напустили ове свете просторе, онда то већ неће бити наше. Може бити у срцу, али не, надамо се пре свега у помоћ Божију и светитеља који почивају на Косову, у Пећкој Патријаршији, у Дечанима. Било је много тешких времена у прошлости. Морамо учинити све да и ово прође. Долазе многа тешка искушења и невоље, али и пролазе. Можда је ово нама само једна добра опомена да се вратимо Богу и себи, ово је великим делом учињено зато што смо ми удаљени и од Бога и од себе, а ми ћемо овим страдањем и вером својом понова постати овде где јесмо и остати за свагда“, закључио је патријарх српски Иринеј.   Партијарх антиохијски и целог Истока Јован X који је на Косово дошао са представницима СПЦ казао је да срећан што је обишао православне светиње и српски народ.   „Срећни смо и радосни што смо видели наш српски народ у овом манастиру и око манастира, народ који је прошао јако тежак период али су ипак хтели да остану овде у њиховим кућама и у њиховом дому. Молимо се за игуманију овог манастира и њене сестре, да их Бог чува и да их чува Богородица“, казао је патријарх Јован.   Говорећи о својој цркви и народу Истока, патријарх Јован је казао да и тамошњи муслимани посећују православне светиње и поштују Богородицу.   „Ми сад пролазимо оно што сте ви прошли 99. године, али наш православни народ жели да остане у њиховој земљи, те данас користим прилику да се молим Богу за вас да останете, будете увек овде и не одете одавде“, казао је патријарх антиохијски и свег Истока.   Патријархе Иринеја и Јована X у Грачаници су дочекали епископ рашко-призренски Теодосије и игуманија Стефанида који су своме госту уручили икону Пресвете Богородице.   Осим црквених великодостојника патријархе Иринеја и Јована X дочекали су и малобројни верници са централног Косова, међу којима су били и ученици основних и средњих школа.   Представника локалне власти данас није било у манастиру, али је међу присутнима био београдски официр за везу Дејан Павићевић . Он није желео да даје никакве изјаве медијима, истакавши да је он данас у Грачаници као „представник државе“.   Грађани замерају локалним представницима што нису дочекали партријарха   Међутим, грађани који су се окупили у манастиру разочарани су, како кажу, бојкотом представника институција.   „Ово је одраз стања у којем се налазимо. Уместо да данас уведу радну обавезу која је била уведена онда када су ишли за Митровицу и дочекују Вучића, они нису нашли за сходно да дочекају патријарха Иринеја у конаку манастира Грачаница. За мене је ово, што се тиче Љубинка Караџића, што се тиче Срђана Поповића, сраман чин. Зато што, прво, нису обавестили народ, и друго, нису нашли за сходно да дођу и дочекају свог патријарха“, казао је Живорад Лазић, професор права и представник СНФ-а.   Момир Мицић из Грачанице каже да је овај долазак српског патријарха има посебан значај.   „Значи за српски народ овде, самим тим што нас посећују и што мисле на овај народ овде који је преостао, а докле ће бити, видећемо“.   И он замера представницима институција што нису дошли данас.   „Нису се појавили, нису ни обавестили народ. Главнокомандујући у општини нису одреаговали и дошли. Немају времена, јер су презаузети другим обавезама. Тамо су где има пара, где се нешто врти“, казао је мештанин Грачанице Момир Мицић.   Током посете представника две православне цркве у Грачаници је било појачано присуство Косовске полиције.   Након дводневног боравка на Косову, црквене делегације упутиле су се у Ниш.   Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Драгана Милошевић,
      Поводом увођења епископа Гриогорија у трон архијереја Епархије франкфуртске и целе Немачке, прочитајте цео текст интервјуа који је дао за Недељник, што је било његово прво појављивање у јавности после објаве да напушта Херцеговину
      Мало је рећи да је одлука епископа захумско-херцеговачког да напусти Требиње и Мостар, и пресели се у Немачку, запрепастила многе.

      Данас је почело устоличење владике Григорија у трон архијереја Епархије франкфуртске и целе Немачке.

      По завршетку Сабора на ком је обанродована та одлука, владика Григорије је обилазио херцеговачка села и опроштајним беседама се поздрављао са народом.

      Одмах потом је дао ексклузивни интервјуу за Недељник, што је било његово прво појављивање у јавности после изненадног одласка у Франкфурт.

      Он је у том интервјуу говорио о разлозима одласка и дешавањима на Сабору, о свом односу са Александром Вучићем, о томе како је деведесетих организовао студентске протесте, како је изградио политичку независност Епархије захумско-херцеговачке, у каквом стању оставља ратом подељену Херцеговину, о књижевности, фудбалу...

      Прочитајте шта је све рекао непосредно по одлуци о пресељењу. 

      Недавно сте изјавили да је немогуће спречити одлазак младих и да они одлазе у Западну Европу јер се тамо осећају безбедно, док вас овде још увек питају да ли ће бити рата. Зашто ви одлазите у Западну Европу?

      Одлазак у Немачку доживљавам као још једну мисију те, у извесном смислу, и изазов, а са свешћу да је и једно и друго могуће само уз Божју помоћ. Веома је важно за сваког човека то идење напред, у сусрет новим обавезама, дужностима, одговорностима те изазовима које живот пред нас поставља. Статичност већ сама по себи није добра и понекад су промене нужне како бисмо се тргли и померили из животне запарложености и привидне сигурности на коју смо навикли.

      Док сам био млађи, владика Атанасије ми је често говорио да треба да се чувам рутине, те да нема ничег опаснијег него кад човек почне обављати ствари рутински. Иако нема простора да ту мисао овде нашироко развијам, суштина је, чини ми се, јасна. У неким случајевима промена је нужна и због тога да бисмо себи поставили нове циљеве који нас неретко изнова мотивишу да пружимо онај максимум који је у нашој људској моћи. У сваком случају, у свету су таква померања становништва сасвим уобичајена појава, али због нашег историјског контекста на миграције се на овим просторима гледа сасвим другачије. У свему томе забринут треба да буде онај коме нико не долази или кога у широком луку људи намерници заобилазе, избегавају. Много је битно да све промене које живот поставља пред нас гледамо увек с позитивне стране те да настојимо да из себе, а и из нових околности извучемо - ако је могуће - какво добро.

      Није реткост да се нешто што нам на први поглед може изгледати недовољно добро у коначници може показати као крајње позитивно. Мислим да је увек у основи најважније то каква нам је намера, тј. да ли за нешто имамо лошу или добру вољу. Ја за почетак имам добру вољу да пођем у Немачку. Мој рођени деда Петар потпуно је мимо своје воље одведен као војник краљеве војске у ропство у Немачку. А ипак је увек говорио да је тамо научио пуно важних ствари које су му касније много помогле у животу. Дакле, из једне такве несрећне околности он је ипак извукао нешто добро и корисно за њега и његову породицу.

      И на крају, иако је само по себи разумљиво - јер је најважније - да кажем и то да и тај наш силни народ који се последњих година нашао у Немачкој такође потребује и заслужује нашу бригу и пажњу, јер је Црква за њих важна, и то не само као спона са отаџбином и један од кључних чинилаца очувања националног идентитета и свести. Она им је потребна у првом реду као оно што Црква изнад свега треба да буде: место молитве и обраћања Богу. Нема човека који нема ту духовну жеђ и потребу. Питање је само да ли ћемо људе пуштати на кладенац где могу пити воду живу или ћемо их одгонити мутећи воду на извору, тукући се око њега, не у славу Божју него ради својих личних интереса. 
       
      По медијима се спекулише да је прелазак у Немачку дошао на вашу молбу. Да ли је то тачно и како га доживљавате?

      Када се, последњег дана саборског заседања, расправљало о судбини Епархије франкфуртске и све Немачке, између осталог, поставило се и питање ко би могао да се прихвати тог задужења и седне на тамошњи епископски трон. Будући да до решења, ни после вишечасовне расправе, нисмо успели да дођемо, владика будимљанско-никшићки Јоаникије предложио је да ја преузмем ту обавезу и одговорност, образлажући тај свој предлог чињеницом да у обављању архијерејске дужности имам вишедеценијско искуство, али да исто тако, због својих година, имам и довољно енергије и ентузијазма да се посветим новој мисији. Владичин предлог ми се учинио смисленим. Моја једина молба била је та да новог захумско-херцеговачког владику бирају међу херцеговачким монасима који познају тамошњи народ и прилике. Предложио сам оца Димитрија који је истински монах и испосник, молитвеник и смиреноуман човјек.

      О томе сам одавно размишљао. Имао сам на уму да нови херцеговачки владика не мора бити вичан бизнису и политици. Јер много тога је изграђено, а епархија је економски стабилна и независна, па је самим тим и политички независна. Нови епископ има могућност да ради оно што најбоље зна - да се моли Богу и проповеда. То је била моја визија. Тако је за новог владику захумско-херцеговачког изабран монах Димитрије Рађеновић, пострижник и сабрат манастира Тврдош. Иако нисам имао прилику да ову аргументацију у детаље разлажем, видео сам већ након неколико изговорених реченица да у Сабору влада неко лепо надахнуће, које је врхунило у нечем заиста изненађујуће пријатном: Свети архијерејски сабор је, наиме, једногласно изабрао мене за Немачку, исто као и оца Димитрија за Херцеговину. И мени и њему је то уистину обавезујућа и дивна порука Цркве за наш даљи рад и живот.

      Дакле, није било ниједног гласа ни речи против. Ово би требало да буде порука и свим спекулантима који непрестано причају о великој подељености у Сабору. Разлика има, али непремостивих подела нема. Разлике су добре и чак неопходне. Али поделе нису добре и зато их треба превладавати, а не призивати их скупа с ђаволом који на томе једино и ради. Овај пример једногласног избора двају владика добар је пример тога како Сабор може бити јединствен. 

      Како бисте оценили претходни Сабор?

      У одговору на претходно питање управо сам покушао дочарати своје главне утиске. Није новост за нас који смо у Цркви реч покојног владике Јована шабачког да је Сабор чудно и непредвидиво тело које сачињавају људи. Међутим, ми непрестано призивамо Духа Светога да дејствује, и он уистину, и поред свих наших људских слабости, чини чуда тиме што успева да утиче на наша мишљења и одлуке. На протеклом Сабору расправљало се о многим важним питањима, између осталог и о судбини КиМ. Иако је у почетку о овом питању било различитих мишљења и ставова, на крају смо дошли до потпуно усаглашеног става. Природно је да и Сабор, као и свако друго тело које сачињавају људи, буде поприште супротстављених мишљења и погледа, али најважније од свега је то да се та размимоилажења решавају мирно и у достојанственој атмосфери, те да из дискусија произлазе закључци који одражавају ставове свих чланова Сабора и, најважније од свега, да се допушта Богу да дејствује јер он не жели да нас спасава на силу, већ уз учешће наше добре и слободне воље.

      Да ли је СПЦ довољно укључена у дијалог о Косову?

      Најпре бих рекао да су за мене Црква и држава по много чему два различита простора. Свако има своје поља деловања. Оно где се сусрећу јесу људи и њихове душе, бића или личности. Ту се некако Црква и држава преплићу и заплићу. Немам утисак да СПЦ има претераног утицаја и моћи приликом доношења политичких одлука, али она нема ни такву претензију. Нема јасне информације колико се држава или државе интересују за мисију СПЦ тамо где она делује. Могу само да кажем то да, имајући у виду наше вишевековно искуство, кад год нису уважаване различите ингеренције Цркве и државе, него се једна уплитала у послове друге, то се никада није показало као добро. У то сам као у ретко шта сигуран и говорим и о једнима и о другима, тј. како о мешању Цркве у државну политику, тако и државе у црквену „политику".

      Што се тиче нашег става о Косову и Метохији - он је јасан, принципијелан и црквен и сав је усмерен на заштиту и опстанак људи, на очување људског достојанства које ми доживљавамо као највећи Божји дар. То је за нас светиња. Човек, правда, истина - нема и не може бити земаљске силе која је изнад тога. Ми се позивамо на општељудско право за свакога па и за нас Србе (јер и ми смо људи, за име Бога!). То што се некоме не свиђамо не даје му за право да над нама чини неправду. Да и не говорим о томе колико непримерено из хришћанског угла делује када се помињу бројеви и расправља о томе има ли нас тамо или нема. Све да нас је остало један или два - дужни смо да чувамо достојанство и право преосталих, а камоли кад нас има двеста хиљада. (Узгред, разлог што нас тамо нема више лежи у неправди, а не у правди.) Зато у саборском саопштењу и стоји да се право не може градити на неправди. Ми се као Црква ту залажемо за оно за шта се залаже сав цивилизовани свет. Наравно, иако се о томе мало говори, подједнако нам је стало и до права Албанаца и сваког човека на свету.

      Помало је непознат податак да сте ви као студент Православног богословског факултета били један од организатора студентских протеста 1992, и да је требало чак да држите говор на првом великом окупљању студената. Шта вам је најупечатљивије остало у сећању из тих дана?

      Држао сам много говора пре тог завршног с кога сам „побегао" у манастир Острог. Младалачки бунт и воља да се мења свет по мени је нешто толико важно да не проналазим праву реч којом бих то истакао у довољној мери. Не мислите ваљда да је случајно што се деца у једном тренутку своје младости побуне против својих родитеља. То није нимало случајно, то је, усудио бих се рећи, од Бога дато да би човек постао човеком, иначе би остао недоношче које никад није успело да се одвоји од мајчине сукње или очеве сигурне руке. Како човек може уопште одрасти без тог бунта?

      Без обзира на то што у свему томе увек постоје и неке „заблуде" и илузије, протести било које врсте су нужан део нашег сазревања и одрастања те би, уверен сам, стога било добро да млади људи чешће пролазе кроз такве етапе сазревања. На крају крајева, нужно је, између осталог, и кроз деловање омладине кориговати власт јер су власт и моћ највећа искушења данашњице. И увек је тако бивало, при чему мислим на сваку власт - и црквену и световну. Ја не видим напретка ни у Цркви а камоли у држави тамо где се нико не буни ни против чега. Помишљам понекад да је у таквим околностима завладало ништавило.

      Прошле године сте подржали протесте младих у Београду. Шта разликује ове данашње генерације у односу на вашу?

      Несумњиво је да су млади људи, без обзира на то којој генерацији припадали, веома важан чинилац у обликовању будућности. Уосталом, није тек тако настала изрека да на младима свет остаје. Људи који су на власти, ако имају имало разборитости и, надасве, ако имају визију, требало би да улажу у нашу омладину и да развијају њихове потенцијале који су разноврсни и којих има напретек. То у првом реду подразумева улагање у образовање, јер у темељу сваке просперитетне и здраве државе један од главних стубова чини управо напредан и добро организован образовни систем. Млади својом енергијом, ентузијазмом, неисквареношћу уистину свима нама могу и треба да буду коректив и зато и представљају једну обнављајућу енергију без које би се овај свет брзо урушио и угасио. 

      На чело Епархије захумско-херцеговачке дошли сте 1999. године. Пре неколико година вратили сте њено седиште у Мостар, за који сте рекли да је слика и прилика Босне и Херцеговине и њене (не)функционалности. Да ли осећате да се нешто променило набоље од тада? Какав остављате Мостар а какво Требиње?

      Мој последњи задатак у Херцеговини тицао се изградње, тј. обнове у рату порушеног Храма Св. Тројице у Мостару, а упоредо и обнове живота у Мостару. Мостар је био и остао моје Косово. Никада нисам помислио да нас је мало, да немамо шансе и сл. Увек сам ходао Мостаром као да шетам с хиљадама пострадалих, с онима који су тај град прославили, с уметницима, трговцима, радницима, јунацима. Чини ми се и да сам био сам (а нисам), не бих се ни за трен уплашио нити бих помислио или признао да Мостар није мој једнако као и свих других људи који у њему живе. Верујте, када би се неко трудио и хиљадама година - не може нас избрисати из Мостара. Тамошњи саборни храм је својевремено био највећи православни храм на Балкану и један од симбола Мостара, по којем је овај град, поред Старог моста, био препознатљив. Изградња Храма се, Божјом милошћу, приводи крају и, премда се то неће десити пре мог одласка из Захумско-херцеговачке епархије, испуњава ме радошћу чињеница да је тренутак завршетка изградње Саборног храма у Мостару веома близу. До јесени ће бити завршени грађевински радови.

      Ово је још једна прилика да захвалим Богу и дивним људима који су нам помагали и још увек нам помажу! Када је реч о осталим градовима Епархије захумско-херцеговачке: Требиње је постало место сусрета и радости, Дубровник место помирења и дијалога, Невесиње је, захваљујући деловању наше епархије, добило, између осталог, болницу у којој раде врхунски стручњаци и у којој се лече грађани из целе некадашње СФРЈ. У Љубињу, Берковићима, Билећи, Гацку обновљени су стари или подигнути нови храмови, а цркве су живе, пуне народа.

      Недавно сте рекли да никада нисте били на истој страни с Александром Вучићем и Томиславом Николићем. Недавно сте се и видели у Мостару с председником Србије, какав однос имате са властодршцима у Србији? Како изгледају ваши сусрети?

      Наполеон Бонапарта својевремено је рекао да се не треба плашити оних који не мисле као ви и то вам кажу, већ да се треба плашити оних који не мисле као ви, а то неће или не смеју да вам кажу. Мислим да ова поука великог освајача и владара, који је завршио зна се како, није наодмет никоме од нас који на било који начин управљамо. Волео сам да понављам својим сарадницима: кад дође фаза да не смете да ми кажете оно што мислите да ми неће пријати, мењајте ме, макар силом! А врло лако дође час кад волимо да о себи слушамо само лепе речи. Иако је то пријатно, неописиво је опасно за човека на власти. Јер, засигурно, око њега ће све мање бити пријатеља, а све више ласкаваца који ће га одводити у пропаст.

      А какав је ваш однос с властима у Босни и Херцеговини? Мислите ли да ћете им, и једнима и другима, недостајати?

      То морате њих питати. Што се мене тиче, мислим да након овог искорака ка Немачкој немам више право да коментаришем тај однос. 

      Управо је обележен 9. мај, имате ли утисак да српски народ има културу сећања над жртвама које је поднео, али и свест да је тада био на правој страни историје?

      Култура сећања је веома важна у контексту очувања сопственог националног и културног идентитета. Ако не памтимо прошлост, ако је добро не упознамо, веома тешко ћемо умети да изаберемо прави пут којим ћемо се упутити ка будућности. Нажалост, нашем народу није у довољној мери својствена култура сећања. Од светих отаца сам научио да је заборавност страст ума. Опака страст којој смо ми толико склони. Дан победе над нацизмом важан је датум у новијој историји света и на разумевању његовог правог смисла треба код нас још много да се ради, не само због нас самих већ и због истине о нама као народу коју треба да сведочимо пред целим светом.

      Митрополит Амфилохије нам је у једном интервјуу испричао како је, пошто се замонашио, планирао да оде на Свету Гору, али је одустао јер му је отац Јустин поручио: „Дођите овде, па како нама, тако и вама." Ко су били ваши духовни учитељи?

      У првом реду то је био владика Атанасије, уз кога сам духовно и личносно стасавао и кога сам наследио на трону херцеговачких епископа. Још чувам писмо са Свете Горе које сам написао владици Атанасију 1997, у коме му захваљујем на свему, али ипак молим за благослов да останем у Хиландару или неком другом светогорском манастиру. И док моје писмо није још ни кренуло ка Тврдошу, пристигла је његова одлука којом ме поставља за старешину Саборне цркве у Требињу. Послушао сам га и сада смо, ето, ту где јесмо.

      Којих разговора с умним људима се сећате и шта су најупечатљивије ствари које сте од њих научили?

      Много је било таквих сусрета, али за ову прилику присетио бих се разговора с једним светогорским старцем кога ћу се заувек радо сећати. Он ме је једном приликом узео за руку и радосно посаветовао: „Григорије, немој никада да изгубиш храброст и љубав!" На крају крајева, сваки човек с којим се сретнемо и разменимо реч оставља на нас утисак и има могућност да нас обликује као личности. То је процес који траје цели живот. Сваки тренутак је битан, али неки сусрети и догађаји, некад и само једна реч или мисао усмеравају наш живот. 

      Јесте ли били изненађени успехом - тиражом и одјеком - ваше збирке прича „Преко прага"? Говори ли то да смо жељни судбина обичних људи?

      Не постоје „обични" и „необични" људи, сваки човек је универзум за себе и као такав достојан наше пажње и љубави, а истовремено поседује подједнако велики потенцијал да утиче на наше животе - било позитивно, било негативно. Ова књига настала је као израз једне веома снажне унутрашње потребе да се остави траг управо о таквим људима. Оног тренутка када је угледала светлост дана, почела је да живи свој, засебан живот, на који ја више не могу утицати, нити га мењати. У сваком случају, обрадујем се када чујем да су читаоци препознали суштину онога што сам хтео да им својим причама пренесем. 

      Ко су, онда, били ваши књижевни учитељи?

      Било их је много, зависи од тога о ком периоду живота је реч. Било како било, увек се радо враћам Његошу, Кочићу, Андрићу и Селимовићу. Њихова имена су урезана златним словима у историју наше књижевности и културе, и не само њих. У последње време на мој живот и писање нарочито утичу и Андреј Тарковски, потом Дитрих Бонхефер, немачки теолог који је имао довољно снаге и храбрости да се супротстави Хитлеру, а ту је и храбри, слободоумни теолог Ханс Кинг, један од мени најдражих теолога. Како сам пишем кратке приче, радо их и читам, тако да сам недавно прочитао књигу „Седам добрих година" генијалног јеврејског писца Етгара Керета, која ме је одушевила. Често се, наравно, враћам и Старом и Новом завету, те светогорском старцу Силуану, који је оличење побожности и прави пример исконске православне духовности и мудрости. 

      Волите фудбал. Да ли ћете у Немачкој имати с ким да терате лопте?

      Тамо, у Франкфурту, налази се један врхунски фудбалер из Требиња, Мијат Гаћиновић. С његовим оцем сам играо много пута, али ми смо већ остарели за прави фудбал. Спорт је, у мом случају, важан пре свега као једна врста повременог отклона од свакодневних брига и обавеза. У време када сам с владиком Атанасијем дошао у Херцеговину, овај спорт је имао важну улогу у нашем успостављању односа, комуникације с младим људима. Најпре смо им говорили о Богу и вери, а потом бисмо с њима играли фудбал, показујући им тиме да нисмо изнад њих, нити смо „недодирљиви", већ да сви заједно чинимо заједницу у којој нико није потчињен или мање вредан. То је деци и младим људима (али у подједнакој мери и одраслима) био позитиван сигнал и порука коју су с радошћу прихватали, мењајући слику о Цркви као једној крутој и строгој институцији с израженим хијерархијским поретком.
      линк
       

      View full Странице
×
×
  • Create New...