Jump to content

Пријави

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Стојећи на парчету асфалта, названог „Пут Мајке Србије“, а којим смо манастир Медну спојили са остатком цивилизованог свијета, кроз главу ми је прошла мисао великог Николе Пашића, који је рекао да Срби јесу мали народ, али да од Беча до Цариграда већег нема. Помислих; да, јесмо велики, али само онда када смо јединствени и када знамо шта желимо, а мали и премалени када се дијелимо.

       
      Захваљујући том истом парчету асфалта, којег нам је пружила Мајка Србија, изашли смо из блата, али би многи од нас да нас врате у то исто блато. И сјетих се, баш тада, како су ме оптуживали јер сам исказао јавну благодарност предсједнику Вучићу, којег бих, по њима, требао да заспем блатом у којем, изгледа, и сами пребивају. Тада сам и спознао истинитост оне наше народне изреке да ће Србин, брату своме, опростити све осим успјеха.
      Нашу стварност суморном чине појединци, партије и медији који су исмијавали новоустановљени празник Српског јединства, слободе и националне заставе, којима снажно враћање ћирилице у јавни простор и није битна ствар, а ти исти критичари свега и свих не виде колико је важно да Србија и Српска, заједничким снагама, подигну меморијални спомен-комплекс у Доњој Градини, којим ће, напокон, јасеновачке жртве добити пијетет какав одавно заслужују.
      Када видимо да су ти исти критиковали „Дару из Јасеновца“, споменик Стефану Немањи, завршетак храма Светог Саве и мноштво других пројеката од изузетне националне важности, схватам и не устручавам се рећи да српски народ, захваљујући државничкој визији Александра Вучића, доживљава своју велику обнову на коју смо чекали бар осам деценија.
      Знају то боље од мене они који га свакодневно критикују. Пођимо редом.
      Загреб Вучићу не опрашта што је Војска Србије најјача у региону, Сарајеву смета што је Вучић уз Српску, кроз мноштво пројеката у свакој локалној заједници, Приштини смета што је Вучић уопште жив, док је дијелу подгоричке јавности неопростиво то што се Вучић, на дневном нивоу, стара о тамошњим Србима и Српској Православној Цркви.
      С друге стране, другосрбијанска политичко-медијска елита, свјесна снажног искорака Србије, не опрашта што је Србији и Србима боље, јер дезертери никада нису опраштали побједе ратницима. Зато су, чак и мене, медијски сатанизовали, само зато што сам говорио истину и што нисам хтио да прећутим све оно добро које нам је учинио и чини предсједник Вучић.
      Зато сам, на парчету медљанског асфалта, покушао да наслутим са каквим се отпором суочавају они који нас вуку напријед, који нас изводе из сопственог блата. Разочаран злобом и пакошћу оних међу нама, схватам да смо у историји и добро прошли, имајући у виду да смо једни другима подметали ногу, а највише онда када смо убрзавали ход.
      И данас је исто, али корачамо брже него што су многи мислили да можемо и хоћемо, па нас, чврсто вјерујем, међусрпско подапињање, заједно са комшијским, неће стровалити у блато у којем нас радо желе видјети. Зато ни најмање није лако Александру Вучићу, који свим силама покушава да нас извуче из блата, али је још теже онима који настоје да нас врате тамо гдје и сами пребивају.
      Знам да ће ме, опет, снажно критиковати, али ме не могу ућуткати, јер у име народа који је био запостављен, маргинализован и понижен дужан сам да, опет, искажем јавну благодарност предсједнику Вучићу на ономе што чини за нас, за све Србе, ма гдје живјели, па и за све оне који нису Срби а којима је Србија отаџбина. Ове моје ријечи потврдиће вријеме које је пред нама.
      Крајина и сва Република Српска неће и не могу довољно захвалити предсједнику Вучићу и Влади Србије за сва учињена доброчинства, а вјерујем да ће оне, који данас другачије мисле, можда сутра бити и срамота, јер због ситних политичких амбиција нису имали снаге спознати људе и процесе какви заправо јесу.
      Због тога је нарочито важно не бити опозиција Србији, њеном свакодневном напретку и настојању актуелне власти да се Срби опет врате себи, својим духовним вриједностима и економском напретку. Доста смо као народ тумарали странпутицама историје. Сад кад смо коначно стали на пут којим ходе и други цивилизовани народи, неко би да нас опет врати у блато.
      Увјерен сам, Срби то неће и не смију допустити!
       
      Извор: Епархија бихаћко-петровачка
    • Од JESSY,
      (Свједочанство о цетињској ноћи 4.септембра)
      Пише: ђакон Павле Љешковић
       
      Још док је испред подгоричког храма Васкрсења трајао ватромет, приређен у част доласка патријарха, ја и мој колега из богословије Александар Вујовић, пробијајући се кроз масу народа, запутили смо се према мјесту на којем смо паркирали свој аутомобил. До нас су допирале вијести о томе да је Цетиње блокирано, те да се очекују велики  нереди.
      Познаници које смо сретали на путу до паркинга су нас убјеђивали да не идемо у пријестоницу. Нисмо могли ни себи да објаснимо зашто је то тако, али смо знали да се тамо баш те ноћи морамо запутити. Са нама је била и пријатељица Јелена Срећков, а ускоро нам се придружио и наш пријатељ Мићо Чолаковић, који је попут нас завршио богословију, али је одлучио да се бави неким другим животним позивом. Александар предлаже да кренемо алтернативним путем, преко Грађана. Иако ни он сам тај правац добро не познаје, сматра да ћемо уз Божију помоћ некако стићи до Цетиња.
      Прећутно смо се сложили са његовим предлогом и тако је започела авантура која се огледала у два сата вожње, већином по нама непознатим предјелима Ријечке нахије. Већ је готово била поноћ када смо угледали манастир Брчели и одлучили да свратимо  и одморимо од вожње. Настојатељ манастира као да је очекивао незнане госте. На столу, у дворишту смо затекли двије корпе, препуне свјежег воћа. Након што смо се окријепили, наставили смо пут и убрзо стигли до Обзовице.
      На оближњој бензинској пумпи наилазимо на полицијску патролу, која нам сугерише да ту паркирамо ауто. Са  тог мјеста, удаљеног неких 5  километара до Цетиња,морали смо кренути пјешке. Милицајац којем смо рекли ко смо и чиме се бавимо нас савјетује да се вратимо јер нам они не могу гарантовати безбједност. Одлучујем да скинем мантију, како не бих привлачио пажњу и угрозио и себе и своје сапутнике.
      После неких 2 километра хода, поред нас је стао комби, који су возили момци ромске националности. Понудили су нам да нас за одговарајућу цијену превезу до прве барикаде. Кажу – даље ни они не могу, иако су редовни гласачи на изборима, а по потреби учествују  у блокадама и другим протестима.Тек у комбију схватам да Јелена са собом носи повећу корпу са цвијећем. Објаснила ми је да на гробу митрополита Амфилохија у храму свакодневно остављају велики број таквих корпи, па је ову добила на дар и благослов од једног свештеника. Убрзо стижемо до прве барикаде.
      Око логорске ватре се грије двадесетак момака. Кроз свијетлост ватре се назиру њихове, од умора и алкохола, црвене очи. Између барикада циркулише велики број  људи. Препознајемо и никшићки акценат, као и говоре других крајева Црне Горе. Два младића се јако споро возе на мотору, загледајући пролазнике. То ме је на тренутак вратило у она времена када сам као студент ишао на утакмице Партизана.
      Тада су навијачке групе одређивале момке који су били задужени да испред стадиона мотре на то да ли има убачених чланова из противничке групе. Тако су и ова двојица моториста дошли до нас и пар тренутака гледали у корпу са цвијећем, док на нас нису ни обратили пажњу. Један од њих је упитао Јелену да ли је то бидермајер, након чега су се удаљили. На другој барикади већ знатно живља атмосфера. Маше се зеленим заставама, пјевају се патриотске пјесме, младе комиткиње праве селфије… И овдје сви зачуђено гледају у цвјетну корпу.
      Ту смо срели и неколико људи који су могли имати и  преко седамдесет година. Но, године их нису спријечиле да у позно доба ноћи стоје на барикадама, како би спријечили устоличење. Недалеко од треће, уједно и последње барикаде на коју смо те ноћи наишли, био је и детаљ који ме је највише поразио. Наиме, ту су стајала 2 човјека, обучена у мантије, који очевидно припадају вјерско-политичком покрету који је својевремено регистрован у полицијској станици на Цетињу. То су били једини људи које смо те вечери срели, а који нису осјетили мирис цвијећа са митрополитов гроба. Када смо стигли у град схватили смо да на сваких 100 или 200 метара стоје групе момака који будно стражаре. И они као хипнотисани гледају у корпу са цвијећем.
      Недалеко од богословије нас дочекује постављена ограда и изненађени полицајци који нису могли да вјерују како смо без икаквих последица прошли барикаде. Један од њих инсистира да му покажем личну карту. Сазнавши моје презиме, пита ме да ли сам из Пјешиваца. Одговарајући потврдно, облачимо мантију и улазим у школу. Тамо затичемо колеге Аполона и ђакона Благоја, који су били једини људи који су вјеровали да ћемо некако стићи до школе и сво вријеме нас чекали.
      Ујутро су нас пробудиле детонације од шок бомби, које су сведочиле о сукобима на оближњем тргу. После краћег размишљања, одлазимо у манастир, док вјетар наноси дим од сузавца који нас штипа за очи. Убрзо смо схватили разлог због којег  смо тога дана морали бити на Цетињу.
      Најприје тај неописиви моменат доласка хелихоптера у којем су били патријарх Порфирије, митрополит Јоаникије и епископ Давид. Затим предивна литургија, на којој смо одговарали за пјевницом. И на крају АКСИОС, чија је јачина мјерена децибалима ништа нижим од оних који су се чули  у претходној ноћи, испред подгоричког саборног храма.
      https://svetigora.com/u-grad-smo-usli-sa-cvijecem/
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У десету недељу по Духовима, када наша Света Црква молитвено прославља Нерукотворени образ Господа нашег Исуса Христа, Светог Јевстатија другог Архиепископа српског преподобног Романа и преподобног Рафаила банатског изабрани Епископ хвостански Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви Светог Георгија на Бежанијској коси. Изабраном Епископу Јустину саслуживао је протосинђел Данило и свештенство Архиепископије београдско-краловачке.

      Извор: Телевизија Храм
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У недељу, 15. августа 2021. године, на  празник Преноса моштију светог првомученика и архиђакона Стефана, Епископ крушевачки Господин Давид служио је свету Литургију у Саборном храму св. Георгија у Крушевцу.

      Саслуживали су старешина Саборне цркве протојереј-ставрофор Ђорђе Милојковић, протојереј Драгић Илић и ђакон Ненад Матић.
      По прочитаном одељку из светог Јеванђеља Владика је поучио верне својом Архипастирском  беседом најпре тумачећи прочитани одељак а затим говорећи о празнику и величини вере и љубави светог архиђакона Стефана и о његовој мученичкој жртви, као и примеру како треба живети вером, надом и љубављу и потпуним поверењем према Господу.
      Велики број присутних верника  и деце пришао је светој Чаши и сјединио се са Господом у Светој тајни Причешћа, а на радост, спасење и живот вечни.
      На  светом Богослужењу су појали појци Саборне цркве.
       
      Извор: Епархија крушевачка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ топлички Г. Јеротеј служио је, у осму недељу по Духовима када наша Света Црква молитвено прославља Пренос моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана, Свету Архијерејску Литургију у цркви Светог Архиђакона Стефана у манастиру Сланци.

      У својој надахнутој беседи је рекао: „Мера нашег раста је колико узрастамо у Христу да бисмо достигли до висине раста Његовог. То је оно чему треба да стремимо и да служимо Свету Цркву тамо где нас Он постави на служење. Све те службе су часне и све су то дарови које смо добили од Бога да му служимо. Сви смо ми иконе пред Богом, суштински исти и једнаки пред Богом“.
       
      Извор: Телевизија Храм
×
×
  • Креирај ново...