Jump to content

Да ли је Слобода по својој суштини само осећај?


Препоручена порука

Ја не могу себи да објасним шта је то суштински слобода 0703_read Некад ми изгледа да је слобода као и религија па сама по себи има различите дисциплине које се наслеђују и прате да би вредност слободе била свима видљива али некад недоступна или некомплетна.

Шта је то слобода? Дали је то право на привилегију, слободу говора или става. Дали је то право на очување, развој, наслеђе или стицање? 

Дали је тачно да у слободи говора не постоји слобода деловања у складу са оним у шта верујете на начин на који верујете јер би дошло до анархије. Дали зато слобода често бива потреба да се ослободимо од ауторитета и неких ланаца који су остали, док су идеје које су довеле до опсесивних рестрикција нестале заједно са креаторима истих. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 63
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Истинска слобода је када си слободан од греха. Када ниси у служби греху ни страстима. Почесто данашње поимање слободе је тотално погрешно поимање исте. Мислимо да смо слободни   у ствари смо у оковима

Ја не могу себи да објасним шта је то суштински слобода  Некад ми изгледа да је слобода као и религија па сама по себи има различите дисциплине које се наслеђују и прате да би вредност слободе била св

Мислим да је веома опасно мешати осећај слободе са друштвеном слободом. Како се човек осећа и шта га чини срећним је лична ствар. То човек себи испуњава у оквиру својих могућности. Други немају ништа

sloboda nije božje sjeme pa da ti ga neko da
sloboda nije zahvalnica pročitana abecednim redom
sloboda nije krilatica reklamnog panoa
konstruktivna kritika postojećeg stanja

sloboda je žena 
uzmi je

sloboda nije podmetanje ideološki zakržljale forme
sloboda nije pometanje ideološki bilo kakve norme
sloboda nije jednostavan domaći zadatak
ona je svijest o skladu nesklada nesavršenih ljudi

sloboda te čeka
uzmi je

datumi
sjećanja
kontrola lupa vratima
regularna predstava
ko ne pamti iznova proživljava

sloboda nije mizantropski odbačeno kukavičje jaje
sloboda nije uzajamno milovanje idiotskih glava
sloboda nije referada staničnih šetača
ona je svijest o skladu nesklada nesavršenih ljudi

sloboda je žena
uzmi je

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Predlazem ti da potrazis neka dela iz ogromnog opusa, Vladike Atanasija na ovu temu! Sjajni uvidi izrazeni specificnim jezikom, jezikom Ljubavi koje ne verujem da ces zaboraviti, jednom kada ih proneses kroz sebe.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Истинска слобода је када си слободан од греха. Када ниси у служби греху ни страстима. Почесто данашње поимање слободе је тотално погрешно поимање исте. Мислимо да смо слободни   у ствари смо у оковима  погрешних жеља, стремљења и потреба, робујемо свему и свачему и то ропство називамо именом слободе .   

И усталом ко је, или шта је слобода...ја знам само једну истинску праву од крви и меса, а то је Слобода Мићаловоић...:ani_biggrin:    

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

 

пре 2 часа, Grizzly Adams рече

Слобода је одсуство присиле.

То је могућност да се манифестује слобода, али сами осећај слободе је друга ствар. Некоме је слобода скочити са Банџи Џампа, али мислим да често слобода нечијег деловања ствара законе усмене или писане, ти закони терају друге на мудрост. Законе касније убију клаузуле због слободе, тад настају револуције јер све постаје анархија преко ноћи. Тад можемо рећи да су закони кроз мудрост обликовали слободу. Онда то значи да човек губи суштину слободе и постаје тип човека затвореног ума. Јер слобода као дух исто као таленат тражи пут кроз саму природу човека. Па ако се деформише онда води у палу природу човека. Алкохол, депресију, разочарење, самоубиство... 

пре 33 минута, Рапсоди рече

Истинска слобода је када си слободан од греха. Када ниси у служби греху ни страстима. Почесто данашње поимање слободе је тотално погрешно поимање исте. Мислимо да смо слободни   у ствари смо у оковима  погрешних жеља, стремљења и потреба, робујемо свему и свачему и то ропство називамо именом слободе .   

И усталом ко је, или шта је слобода...ја знам само једну истинску праву од крви и меса, а то је Слобода Мићаловоић...:ani_biggrin:    

Да слободан од греха је осећај слободе или избор слободне воље то се ја питам? Јер имаш људе који су безгрешни у делима али се осећају као највећи грешници. Сетим се искушења Христовог у пустињи када је одбио да користи своју слободу под "туђим наговором" типа да камен постане хлеб а био је изнемогао од глади. Али опет са друге стране Христос својом слободном вољом касније са пар риба нахранио гомилу људи, апостоле и себе, зашто то није урадио кад је био под наговором гладан у пустињи... У пустињи није хтео да скочи са зида под наговором иако пише да ако падне праведник, Бог ће послати анђеле да га подигну. Христос је тад рекао да не треба искушавати Господа Бога Свога. Али опет касније каже да на недељу може да се ради јер је сваки дан Божији дан, а пише да је Бог заповедио да се не ради тај дан... Значи својом Слободном вољом ради оно што неће да ради кад му се наговештава да то ради, кад му се наговештава брани се Старим Заветом. А овамо живи својом Слободном вољом и доноси Нови Завет и кад га нападају брани се Новим Заветом који он извуче из Старог Завета и поткрепи са делима која је одбио да ради у пустињи. И то карактеришемо као искушење и рађење чуда тада на делу.

Како спознати ту димензију да тако кажем слободе ако не можемо дефинисати шта је слобода. То значи да у Хришћанство Слобода и Слободна воља нису иста ствар и да човек као да чува своју Слободу од своје Слободне воље и обрнуто?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 сат, Mиљан Л. рече

Шта је то слобода?

Постоји политичка слобода, односна, слобода од закона физике и биологије (лет на Месец, рецимо, пост), слобода од греха, ниједна од ових није апсолутна. Даље, постоји слобода и да се убије Бог... Ако се сетим још неке дописаћу. Али у принципу мислим да се не може дефинисати суштина слободе. Пре бих рекла да је слобода једна од реалности људског постојања.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 минута, Mиљан Л. рече

Како спознати ту димензију да тако кажем слободе ако не можемо дефинисати шта је слобода. То значи да у Хришћанство Слобода и Слободна воља нису иста ствар и да човек као да чува своју Слободу од своје Слободне воље и обрнуто?

Све је то доста испреплетано и нејасно. Рецимо неко се налази у логору и има такав мисаони склоп да се осећа потпуно слободно...пази у логору, а осећај слободе. Пример св. владика Николај Жички. У логору Дахау, Бога видео. Да ли то значи ако си са Богом, ако разговараш са Богом да си слободан, без обзира на околности ? И мислим да питање слободе има највише везе са присуством Бога у теби и око тебе, независно од  спољашних  околности. Да резимирам, ако си са Богом ти си слободан суштински јер си испуњен Богом, ако си далеко од Бога ти си зависно биће које само има утисак да је слободно, а уствари је роб којечега.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 часа, Mиљан Л. рече

Шта је то слобода?

Da ne postoje nikakva ograničenja a ovo što mi imamo je limitirani izbor između zadatih mogućnosti.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 19 минута, Mиљан Л. рече

То је могућност да се манифестује слобода, али сами осећај слободе је друга ствар.

Мислим да је веома опасно мешати осећај слободе са друштвеном слободом. Како се човек осећа и шта га чини срећним је лична ствар. То човек себи испуњава у оквиру својих могућности. Други немају ништа са тим, нити су дужни било шта.

Друштвена слобода значи да те други не присиљавају ни на шта, слободан си да радиш шта желиш и можеш. Али то није апсолутна слобода у смислу како је навео @Кратос. Небројена ограничења наравно постоје. Имамо ограничено време, снагу, ресурсе итд. Све нас то ограничава и ту нема помоћи. Бар на овом свету.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 сат, Џуманџи рече

Постоји политичка слобода, односна, слобода од закона физике и биологије (лет на Месец, рецимо, пост), слобода од греха, ниједна од ових није апсолутна. Даље, постоји слобода и да се убије Бог... Ако се сетим још неке дописаћу. Али у принципу мислим да се не може дефинисати суштина слободе. Пре бих рекла да је слобода једна од реалности људског постојања.

Слобода је велика тајна човековог живота. Неодвојива од тајне људског срца, воље, среће, поседовања, борбе и власти. О правој слободи се ретко чује да прича онај који је поседује. Некад може да буде камен спотицања човека ако човек слободу (која је свеприсутна сила) не повеже са својом вољом и вером (која је у њему).

Него дали се слобода стиче сама по себи или узима?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 4 минута, Mиљан Л. рече

ако човек слободу (која је свеприсутна сила)

Не знам, мени је ово врло проблематично становиште...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Управо сада, Џуманџи рече

Не знам, мени је ово врло проблематично становиште...

ако човек слободу (која је свеприсутна сила) не повеже са својом вољом и вером (која је у њему). Проблематична становишта су последица филозофирања

Из овог угла сам кренуо био да посматрам слободу у смислу примера Слободне воље

пре 2 часа, Mиљан Л. рече

Сетим се искушења Христовог у пустињи када је одбио да користи своју слободу под "туђим наговором" типа да камен постане хлеб а био је изнемогао од глади. Али опет са друге стране Христос својом слободном вољом касније је са пар риба нахранио гомилу људи, апостоле и себе, зашто то није урадио кад је био под наговором гладан у пустињи?... У пустињи није хтео да скочи са зида под наговором иако пише да ако падне праведник, Бог ће послати анђеле да га подигну. Христос је тад рекао да не треба искушавати Господа Бога Свога. Али опет касније каже да на недељу може да се ради јер је сваки дан Божији дан, а пише да је Бог заповедио да се не ради тај дан... Значи својом Слободном вољом ради оно што неће да ради кад му се наговештава да то ради, кад му се наговештава брани се Старим Заветом. А овамо живи својом Слободном вољом и доноси Нови Завет и кад га нападају људи брани се Новим Заветом који он извуче из Старог Завета и поткрепи са делима која је одбио да ради у пустињи (чудима). И то карактеришемо као искушење и чуда христова на делу. 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 минут, Mиљан Л. рече

Проблематична становишта су последица филозофирања

Не знам како другачије да разговарам, па одох. :mahmah:

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Из угла слободне воље ово посматрам. Сад не знам дали да посматрам овај пример наведен горе као сједињену двојну природу или неку од половина Христове природе на делу. Али пошто је речено да је Христос пут до Бога, предпостављам да се ради о искушавању људске природе у Исусу Христу. Па је прича поука јер да није неби постојале заповести које се ослањају на човекову слободну вољу да бира између закона и безакоња.

Што би онда значило да тај Старозаветни Бог рата у Новом Завету добија карактер милостивости измађу осталог и ради овог детаља који говори колику слободу задобија бого-човек који правилно користи човеку дату своју слободну вољу са вером. 

Контрадикторно је послушности коју налаже Црква кад погледаш.

пре 8 минута, Џуманџи рече

Не знам како другачије да разговарам, па одох. :mahmah:

А где ћеш? ја се распричао0703_read

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Патријарх Порфирије: Слобода је у животу који је у сагласју са вољом Божјом, а то значи у сагласју са оним што је наша истинска и права природа.
       
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао  је 21. марта 2021. године, у Недељу Православља, светом архијерејском Литургијом у крипти храма Светог Саве на Врачару. Саслуживали су Преосвећена господа Епископи далматински Никодим и ремезијански Стефан, викар Патријарха српског, као и јереји Драган Шовљански и Иван Штрбачки, јерођакон Сава (Бундало) и протођакон Младен Ковачевић. Aпостол je прочитао чтец Милош Стаменковић.
      - Пост је установљен још у рају када је Господ Адаму и Еви рекао: „Не узимај са дрвета познања добра и зла“. Та заповест није била забрана, није била ограничавање слободе, као што и свака Божја заповест не ограничава наше биће, нашу вољу и нашу слободу. Напротив, све заповести и правила која сусрећемо у искуству Цркве, а које извиру из Светог писма, постоје да бисмо живели истинску, праву и пуну слободу. Слобода није у томе да чинимо шта хоћемо, слобода је у ономе да творимо истину. Слобода је у животу који је у сагласју са вољом Божјом, а то значи у сагласју са оним што је наша истинска и права природа, рекао је патријарх Порфирије истичући:
      - Ако и можемо рећи да пост нешто ограничава, то је онда да је пост ограничење свога егоизма, свога самољубља и анархије у себи, ограничавање својих поступака којима ограничавамо слободу ближњега. Стога нам пост открива истинску и праву веру. Зато и није чудно што је Црква богомудрим својим искуством и умом прву недељу поста установила као недељу која се зове Недеља Православља - недеља истинске и праве вере и недеља истинског и правог живота. Тај празник је установљен 843. године у Цариграду. Те године је само потврђена вера Отаца Седмог васељенског сабора. Ова вера је прописала да ваља поштовати свете иконе и да можемо целивати исте те иконе и свете мошти.
      - Све јереси, од оних најранијих, имале су за циљ да устврде како Син Божји није Исус Христос, како Син Божји није истински Бог или са друге стране није истински човек. А Црква је самим тим истинама живела од самог тренутка оваплоћења Божјег. Управо борбом против икона, они који су зловеровали, сматрали су да не може да се слика руком човечијом лик Божји. Тврдећи то, они су порицали много дубљу и важнију истину без које нема спасења, а то је да је Син Божји постао човек. То нам даје могућност, на начин на који нам се открио, да ми са Њим можемо успоставити заједницу, те Га стога можемо и насликати, јер је пре тога Он осликан у нашим срцима,  поучио је патријарх Порфирије о смислу догмата о светим иконама.
      - Важна је, дакле, истинска и права вера. Јер наша Црква не постоји као идеолошка творевина људска, макар и са најчаснијим циљем. Неопходно је да се ми преображавамо, а тиме и свет око себе да преображавамо, али то није довољно, рекао је патријарх Порфирије закључујући:
      - Црква је Тело Христово као искуство победе над смрћу, као искуство вечног живота. Истинском и правом вером православном ми то сведочимо јер то искуство имамо и ту истину нудимо свету. Нудимо је свету који у злу лежи, који чезне за пуноћом истине и љубављу. Права вера није скуп ставова. И та вера је врло једноставна, такава да је блиска срцу и најученијем и најједноставнијем и неуком човеку. То је вера Отаца наших, вера јеванђељска, вера хришћанска и вера православна. Зато данас читава Православна Црква слави Недељу Православља којом се открива темељ нашег живота, а то је Живи Господ један од Свете Тројце.
      Светој архијерејској Литургији, поред многобројног верног народа и деце свих узраста, присуствовали су министар спољних послова г. Никола Селаковић и директор Управе за сарадњу с Црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић.
      Прослављајући Недељу Православља у наставку свете архијерејске Литургије Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је прочитао, заједно са Преосвећеном господом Епископима далматинским Никодимом и ремезијанским Стефаном, Синодикон Православља из 843. године у којем се говори о смислу и значају православне вере и у том контексту о значају и смислу православних икона.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Моје ће бити да у име свих изнесем оно што је на добро и што је на корист нашем народу, нашој цркви, па ако хоћете, и нашој држави, али и свим члановима наше цркве који се налазе широм Земљиног шара, рекао је патријарх српски Порфирије у ексклузивном разговору за РТС. Навео је да је референдум на Косову извршен 1389. године и да је Косово, не само колевка нашег народа, већ и кивот препун моштију светих.

       
      Његова светост патријарх српски г. Порфирије је рекао да је, по устоличењу, први осећај и доминантни осећај који га је држао неколико дана, и још траје, осећање страха пред великим изазовима, али и бременом које, у принципу, носи било који патријарх.
      "У исто време, морам да кажем, сећајући се речи апостола Павла, који кад себе представља онима којима се кроз своја писма обраћа да би их поучио, каже за себе, слуга Божји и апостол Христов, за наду у живот вечни. Зашто то каже? Зато што с једне стране, управо љубав нових која ме је дочекала на овом новом положају, даје снагу и храброст. С друге стране, ове речи апостола Павла јасно говоре о томе ко треба да буде и какав треба да буде патријарх, али и шта је црква у принципу", навео је патријарх српски Порфирије у ексклузивном разговору у емисији Упитник.
      Навео је да ће његово бити да у име свих изнесе оно што је на добро и што је на корист нашем народу, нашој цркви и нашој држави, али и свим члановима наше цркве који се налазе широм планете.
       
      "Референдум на Косову извршен је 1389. године на Видовдан" 
       
      Говорећи о Косову и Метохији, патријарх Порфирије је навео да у овом тренутку, физички, наша држава није присутна тамо у пуном смислу те речи, али да је "суштински Косово део Србије".
      "Референдум на Косову извршен је 1389. године, на Видовдан, и Косово је напросто за нас не само колевка нашега народа, то је и кивот препун моштију светих. Косово није само геополитичко питање за нас, него је то заиста за нас тема нашега идентитета. Ја сам потпуно сигуран да, без обзира на реал-политичке околности које нису ни најмање наклоњене нашем народу, и наша држава чини све дипломатским и стратешким методама како би се, пре свега, сачувао мир и како би се учинило што више за добро нашег народа", истакао је патријарх српски.
      Додао је да мисли да нико патриотски расположен не може помислити да Косово није део Србије. 
      "Шест векова је Косово молитвена прича, молитвена тема за нас Србе и после шест векова ми смо остали на Косову и Косово је остало унутар Србије. Према томе, разговарати о заједничком животу да, али све мимо тога и изван тога, што се тиче цркве, било би одрицање од нашега бића", нагласио је патријарх Порфирије.
      Подсетио је да је постао монах на Косову, у Дечанима.
      "Мој први епископ био је блаженопочивши патријарх Павле и он је говорио да је молитва најјаче оружје против зла и још је додавао, ако је Бог са нама, не може нам онда нико ништа. Ја верујем да Бог јесте са нама, јер када је реч о Косову, истина је на нашој страни у потпуности", навео је патријарх.
       
      "Морамо да негујемо сећање, али да се боримо против злопамћења, треба да гледамо у будућност" 
       
      Патријарх Порфирије је од 2014. године био митрополит загребачко-љубљански. Навео је да му је жао што ће се физички одвојити од многих људи које познавао у Хрватској, али и од верног православног народа с којим је, како каже, тек започео да прави црквену заједницу. 
      Говорећи о Јасеновцу и другим стратиштима у Хрватској, патријарх српски је навео да су многи наши сународници страдали због тога што су православне вере.
      "Морамо да негујемо сећање и да памтимо, али у исто време као хришћани да се боримо против злопамћења, јер морамо гледати у будућност. Не смемо дозволити ни на који начин у тој култури сећања да будемо заробљени било којом врстом осветољубивости и мржње зато што ћемо поново себе заробити. Та спирала зла која је почела некада неће имати крај".
      Поручио је да се о свему мора разговарати и да је то једини начин да се иде даље.
      Навео је да посета папе Србији зависи од много фактора.
      "Нарочито важне и епохалне догађаје везане за Цркву ја нећу промишљати сам и све мора бити продукт саборног промишљања и молитвеног промишљања и разговора нашег Сабора читаве Цркве", истакао је патријарх.
      Додао је да до сада није било иницијативе Ватикана, а ни обрнуто.
      Говорећи о питању аутокефалности православне цркве у Македонији, патријарх Порфирије је навео да неће имати више разумевања у односу на своје претходнике.
      "Свако од нас оставља неки своји посебан печат и дакако да ми је суштински стало да се превазиђе раскол са македонском црквом. Овог тренутка је наша црква после Нишког договора нашла решење да за охридског архиепископа постави и изабере архиепископа Јована, тако да сви православни верници имају могућност учествовања у литургијском животу, али та тема остаје отвореном и ја верујем да ће наш Сабор бити спреман да се дође до решења које је у складу са канонима без икаквих политичких утицаја и притисака", истакао је патријарх. 
       
      "Познавао сам и познајем велики број политичара" 
       
      Патријарх Порфирије је рекао да је познавао и да познаје велики број политичара и изван Србије и да ни са једним није имао проблеме.
      "Неко ће рећи, а има таквих гласова, он је неко ко мења партије, као да сам ја политичар. За мене је политика амбијент у којем црква између Сциле и Харибде, поистовећења са политиком и сукобљавања са друге стране са политиком, треба да пронесе управо реч о Христу. Христос је наша мера. Ми проповедамо живот вечни", навео је патријарх.
      Подсетио је на речи Светог Серафима Саровског, који је рекао: "Стеци мир у себи и многи ће наћи мир у теби".
      "Ако неки политичар, лекар, новинар, стекне мир Христов у себи, тај посао којим се буде бавио биће обасјан и прожет његовим миром", истакао је патријарх српски.
      Навео је да се црква не може поистоветити ни са једном политиком, али да сведочи суштинску саборност у Христу.
      Истакао је да је са свим политичарима у Хрватској имао једнако отворено расположење и како је навео, "ваљда је Бог хтео да ни са једним није имао проблем".
      "За све што је требало за Цркву, за мој народ, у две речи сам успевао да реализујем. У Србији, не морам наводити имена. Nomina sunt odiosa, како кажу Латини. Многе политичаре сам познавао и то оне који су водили државу и познајем и имао блиске сусрете са њима, разговоре, али никад то своје познанство нисам злоупотребио, чак ни у смислу манастира у којем сам боравио, иако је мој манастир, док сам живео у Ковиљу, први добио у процесу реституције своју земљу", навео је патријарх Порфирије.
      Навео је да су у манастир Ковиљ, у којем је боравио 30 година, долазили многи политичари.
      "Могу да поменем да је долазио Ђинђић. Њега могу да поменем, пошто, Бог да му душу прости, отишао је несрећно, Богу на истину, али то мало ко зна. Чак ни они који су из његове партије и који су њега наследили то не знају, а ја сам и њих познавао и никада нисам говорио о томе", рекао је патријарх.
       
      "Никада нећемо издати православну цркву и свој народ" 
       
      Казао је како су му неки познаници из света политике рекли како је "издао ове, а сада се приклонио овима".
      "Никада нећемо дозволити, јер и такве гласине постоје, да ћемо на било који начин изневерити предање цркве и поредак цркве. Ако хоћете да употребим и ту реч, никада нећемо издати православну цркву и никада нећемо издати и свој народ. Ја сам у Хрватској овако говорио. Спреман сам, са Светога Духа, то је место на ком сам становао, на коленима да идем до Јелачићевог трга, знајући у дубини своје душе шта чиним, ако би то резултирало добром за мој народ у правом смислу те речи, шта год ко рекао", нагласио је патријарх.
      Рекао је да сматра да постоје многи вуци у јагњећој кожи који би хтели да пошто-пото унесу раздор у Цркву, али да је потпуно сигуран да се то не може десити зато што је срце цркве живи Бог који се зове Исус Христос.
      Патријарх је поручио да ће он увек апеловати на превазилажење сукоба и неспоразума и да ће апеловати на дијалог и разговор.
      "Из тога, сигуран сам, проистећи ће, у најмању руку,  боље упознавање, а из тога онда боље разумевање, а када постоји елементарно разумевање међу људима, па макар ето и на политичкој сцени, верујем да може доћи до мирнијих услова живота", казао је патријарх. 
      Говорећи о истополним заједницама као захтеву који долази из Брисела, патријарх Порфирије је рекао да је брак појам из Старог завета и да Брисел врши не само политичке већ и друштвене притиске на државе које треба да постану чланице.
      "У том смислу, када је реч о евентуалном закону, наравно да ми не можемо бити за то да се истополне заједнице назову истим именом као заједнице мушкарца и жене, у најмању руку", истакао је патријарх српски.
      Говорећи о епидемијској ситуацији, патријарх Порфирије је навео да смо дужни да поштујемо лекаре и слушамо све противепидемијске мере, али и да у размишљање о мерама морају бити укључени и социолози и психолози и свештеници.
      "Дубоко верујем да је могуће да и у овим условима какви су данас организовати богослужења и све верске обреде тако да поштујемо епидемиолошке мере и да чувамо тако оног другог од себе", истакао је патријарх.
       
      Извор: РТС
    • Од JESSY,
      Игуман Никон : Остало нам је само покајање
    • Од Драгана Милошевић,
      "Најбоље би било када бих могла да прескочим сваки август свих ових година а и убудуће. Било би ми много лакше. Једно време сам мислила да сам успела то да превазиђем али нисам нити ћу то моћи док сам жива. То је тако.“
      Овако говори Наташа Дракулић која је на данашњи дан 1995. године, заједно са породицом напустила родну кућу у (Титовој) Kореници и стала у бесконачну колону прогнаних Срба која је ишла у непознато.
      Остао је пас о који је ушао у легенду као симбол верности и судбине. Појавио се на спаљеном кућном прагу после неколико година када се тамо вратила Наташина бака. Детињство, безбрижност и наду да ће се спокој опет вратити у њено и дворишта њених суграђана одувала је војна акција „Олуја“ хрватских оружаних снага чији резултат је било више од 200.000 прогнаних и неколико хиљада побијених и несталих Срба. Наташа је постала позната сценаристкиња ( „Убице мог оца“, „Заспанка за војнике“, „Дара из Јасеновца“, „Ларин избор“, „Мансарда“…) али сценарио који је њој живот исписао тих дана не ствара се за писаћом машином. Ово је Наташина прича.
      Дани пакла и ништавности
      Никад то није прошло нити ће проћи. Kад дођу тај 4. и 5. август утишам се и нестанем, као да избришем саму себе. То су дани пакла и туге и ништавности живота. Е, тако се осећам сваког августа, само гледам како да га прескочим. Насмејем се кад слушам како људи у ово време короне жале за морем. За мене море од тада не постоји.”
      Kао дете преживиш, после те стигне
      “Мој градић се звао Титова Kореница, од 91. само Kореница. Дивно место, дивна кућа, дивна породица, дивно детињство. Хтела сам да се бавим животињама и маштала да будем ветеринар, али све се окренуло. И тек после тога сам до краја схватила приче о ужасима које су људи преживели у Другом светском рату, до тад то слушаш као лоше бајке које су прошле и мимоишле те. Онда сам и сама ушла у ту грозну бајку, први пут за дванаести рођендан 1991. када су ми тату ухапсили после оног сукоба на Плитвицама. Након тога ћу у Kрајини провести четири године без струје, без воде, без праве слободе, али дете си, живиш… Kао дете то некако тада лакше преживиш и проживиш, али касније те стигне. Kад сада из моје неке позиције помислим да морам да оставим све што сам стекла, а стекла сам много, било би ми тешко. Kако ли је свима њима било у том тренутку?“
      Одлазак у непознато
      „Отишли смо 4. августа ујутро када је почело интензивно бомбардовање. Имали смо само радио на батерије које грејеш да би радиле, на њему Туђман позива ‘останите, останите’, а ови бомбардују и гранатирају, људи пролазе и пролазе, а онда пођеш и ти. Kренули смо мајка, отац, ја и бака, остао је пас. Мене ће у Доњем Лапцу убацити у кола код рођака, они су остали да сачекају остале. Наредних петнаест дана ћу провести у колони са стрином, братом и сестром, без родитеља и баке и нећу знати шта је с њима. Ослушкујемо абере, слушамо ко шта прича, распитујемо се, ишчекујемо…“
      Пас који се вратио
      „Kако сам поднела одлазак? Мама и тата су ми рекли, смири се, вратићемо се са чињеницом да смо оставили пса ја сам у то и поверовала или сам хтела да верујем. Међутим, први пут сам тамо дошла 1999. године. Прва се вратила бака 1997. године. Све је било уништено. Од свега што смо оставили појавио се само тај мој фамозни пас о коме се данас испредају легенде. Kуцко, је то чувено створење. Држали смо га још десет година, угинуо је у дубокој старости, преживео је хорде идиота који су пред собом рушили, палили и убијали. Kућу смо обновили, али ја је и дан данас видим онакву какву сам је оставила тог 4. августа. Средили смо је да буде каква је и била али она то никад више бити неће нити у њој има иједне ствари из мог детињства и прошлости. Kад је сањам сањам је онакву каква је била. Нисам више могла ни да спавам у мојој соби, преселила сам се у неку другу.“
      Бака из колоне
      „Петнаест дана у колони, идеш километар два, станеш, па преспаваш, настављаш, онда чујеш за Петровачку цесту, погинуло оволико, нестало онолико. Тек у Бијељини звала сам тетку у Београду и она ми је рекл да се мама јавила и да су добро и тада ми је пао камен са срца. Оно што ме је највише натерало да будем храбра и издржим била је једна бака која је ишла испред нас. Носила је само један завежљај и од тога се није одвајала. Стајали смо, одмарали и једном смо је, у тим паузама, упитали шта то носи? Одговорила је ‘Kости!’ Kакве кости? ‘Kости мог сина’. Син јој је погинуо на коридору, она је са собом понела његове земне остатке…“
      Призрен, Призрен…
      „Прелазак преко Раче је био трауматичан, искључивање са ауто-пута, преусмеравање ка Kосову и остало. Слушала сам Призрен, Призрен…
      Kада сам пре неколико година отишла тамо помислила сам како сам и сама могла ту да завршим. Неки су тамо и отишли и поново морали да беже. Имала сам среће да су мене покупили рођаци и одвели и зато сматрам себе привилeгованом, без обзира шта сам све прошла. Гледала сам распаде живота других да се никад више не саставе. Дан данас у овом животу и на овим просторима, имам само једну особу која је са мном ишла у разред. Сви су тамо негде далеко по свету. Наши животи су уништени, разрушени, ми не постојимо у неком нормалном и пожељном смислу. Вуче нас тај неки грч, носталгија, нешто необјашњиво. Седим тако са другом у Сиднеју, наизглед све лепо и бајно, остварио се, скућио се он, скућила се ја, а онда он каже: ‘Шта бих дао да могу опет да гледам у оно личко небо у сумрак’.
      И заиста нигде небо није у заласку сунца тако какво је у Лици, није нити ће бити. Или се сети бакиних модлица за колаче. Све има али фале му бакине шараљке. Не жалимо више за кућама и имовином, жалимо за људима, ситницама и тим осећајем завичаја. Мени фали писаћа машина коју сам добила за један рођендан, она наранџаста ‘Унисова’ коју сам добила за девети рођендан. Ниједан компјутер данас не може да ми је замени. Гледала сам филм о неком писцу који стално негде иде, мени се допало што он стално путује и кад су ме питали шта ћу за рођендан, ја кажем писаћу машину. И стварно ми је купе… Ето, данас живим од писања а хтела сам да будем ветеринар и бавим се животињама.“
      О Србима на прослави Олује
      „Рећи ћу врло лично шта мислим о томе, пошто познајем људе који тамо живе и немају другог решења. Свако ко хоће да се помири са тим треба му дати шансу да се помири и да иде, али само онај ко живи тамо и зна дубину бездана сваког свог дана. Он може. Одавде из Србије нико не може да каже ништа на ту тему, они нек раде шта морају. Толико!“
      https://nova.rs/vesti/drustvo/ostao-je-samo-pas-potresna-ispovest-natase-drakulic-o-oluji/
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило са свештенством служио је данас, 23. јануара, на празник Св. Григорија Ниског, Свету архијерејску литургију у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици.

       
      Звучни запис беседе
       
      Сабрани на Светом богослужењу су имали посебну радост да прусуствују рукоположењу у чин свештеника ђакона Павла Божовића, дипломираног правника, вјероучитеља и дугогодишњег новинара Радио Светигоре, што су и потврдили саборним клицањем: Аксиос! Достојан!
      Бесједећи послије прочитаног јеванђелског зачала, Преосвећени владика је говорећи о кушању Христовом у пустињи казао да је ђаво непријатељ Божији и непријатељ људског рода, који је позавидио нашем праоцу Адаму док је био у Рају, преварио га и извео из Раја те да је од тада почела историја људског рода на Земљи. Ђаво кроз читаву историју родa људскога, како је казао, куша човјека и народе особито са три страсти: сластољубљем, среброљубљем и славољубљем.
      “Из њих се изводе и многе друге страсти и привезаности које постоје. Ђаво вара човјека и народе наносећи велику штету људском роду. Господа Исуса Христа послије крштења на Јордану, како каже Свето писмо, изведе Дух у пустињу да Га ђаво куша. Намјерно је Господ дошао у пустињу да би показао да је Он, као нови Адам, јачи од свих страшилишта, превара и обмана ђавола, да је дошао да га побиједи и ослободи људски род од његове обмане.”
      Исус Христос је постио 40 дана и 40 ноћи без хране и воде због нас у Јорданској пустињи, иако Њему није било потребно да пости. Послије тога ђаво поче да куша Господа.
      “Ђаво куша човјека, знајући да нема никакве силе и снаге над  њим, осим уколико му човјек то сам не дозволи, односно Бог никад неће попустити искушење на човјека ако он се не саглашава са тим”, бесједио је владика Кирило, објаснивши да би ђаво могао да дјелује на човјека, он прво куша његову вољу.
      Тако ђаво прво предлаже Господу да ако је Син Божији учини да камење постане хљеб, али Господ Исус Христос одговара ријечима Светога писма: Човјек не живи само о хљебу него о свакој ријечи које изађе из уста Божијих. То искушење стварања неког изобиља на земљи, друштва у којем ће сви бити сити и задовољни, увијек је стајало пред људима и народима. У суштини ђаво удара на вољни дио душе човјека користећи тзв. страст сластољубља или стомакоугађања нашој палој природи. Ту страст, како је истакао, Господ Исус Христос је побиједио у пустињи имајући чврсту вољу да служи Богу, говорећи нам о чему би требали да мислимо сваки дан.
      “Наша будућност је живот анђелски, а анђели живе само хранећи се благодаћу Божијом и ријечи која излази из уста Божијих”, поучио је сабране владика Кирило, додавши да је циљ уподобити се анђелском животу, бити задовољан храњењем благодати и ријечи Божије.
      Занимање да будемо хришћани, слуге Божије, треба да нам буде главно занимање, поручио је владика, додавши да све остало, што нам је потребно за испуњење неких земаљских наших циљева, треба да нам је другостепено јер су то само пролазна задовољства: “Бити слуга Божији, учити се ријечи Божијом припрема нам вјечни живот. Човјек мијења и претпоставља прах и пролазност вјечности, не разумијевајући да га ђаво куша кроз ту страст сластољубља или угађања својој палој природи.”
      Говорећи о другом искушењу којим је ђаво кушао Господа, Преосвећени је подсјетио да је ђаво почео да цитира Свето писмо, наравно, погрешно га тумачећи. Он је нагласио да су све секте, сви расколи, јереси, настале управо из погрешног тумачења Писма. Наиме, ђаво је извео Исуса на врх цркве рекавши: Ако си Син Божији, скочи доле, јер је писано: ‘Анђелима својим заповиједиће за тебе, и узеће те на руке, да како не запнеш за камен ногом својом‘. Али Христос прозирући његово лукавство одговора да је у Светом писму написано: Немој кушати Господа Бога свога. Иако је то искушење узношења изнад Цркве стајало увијек пред цивилизацију људску, Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички је мишљења да је свој врхунац достигло у научном и технолошком развоју наше савремене цивилизације. Наиме наука и техника су напредовале и то, по његовом мишљењу, није против Бога.
      “Човјеку је Бог дао да ствара јер је створен као боголико биће. Међутим, у једном тренутку научници, владари, који су видјели сва та достигнућа, помислили су да могу без Бога, без Цркве, да је наука паметнија од Цркве”, истакао је Епископ Кирило, нагласивши да Бог увијек изнова подсјећа човјека да не може без Цркве и без Бога, јер Црква у себи садржи знања о пуноћи откривења Бога у овоме свијету у човјеку па самим тим и сва потребна знања.
      Треће искушење које је ђаво поставио пред Христа било је да ће Му дати сву власт овога свијета, што може да се тумачи као славољубље, али и среброљубље, јер се често људи саблажњавају великим имањима и таквих је било много у историји људског рода. Међутим, Господ му је рекао ријечи, које и ми сви треба да кажемо таквом кушачу који нам нуди некаква царства која он у суштини и не посједује: Иди од мене, Сатано, јер је написано: Господу Богу своме клањај се и њему јединоме служи!
      “Треба да знамо ма колику власт да имамо у овоме свијету, били професори, господари, владаоци, да је Бог изнад свега тога. Једино нам Бог може дати лијек бесмртности. Својим домостројом спасења Он је то даровао људском роду, а на нама је да ли ћемо то и прихватити”, поучио је сабране владика.
      Преосвећени Епископ Кирило на крају своје литургијске бесједе казао да на основу одговора Христових на ђаволско кушање, можемо да закључимо да морамо да изучавамо Свето писмо, Свете књиге, Свете оце, јер се у њима налази сва мудрост која нам је потребна за спасење.
      “Ако будемо у томе ревносни, слушајући Цркву Божију, наше архипастире и пастире, увијек ћемо моћи да дамо одговор на свако кушање ма од кога долазило. Наше главно занимање је бити хришћанин, бити слуга Божији. Све остало треба да радимо, да обезбјеђујемо храну и за себе и за своју породицу, и све друге ствари, да се бавимо умјетношћу и науком, све то је Бог дао човјеку, али човјек увијек треба да зна да Господу Богу јединоме треба да се клањамо и Њему јединоме служимо”, казао је Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило.
      На крају Свете службе Божије, благословећи ступање ђакона Павла у узвишени свештенички чин, Преосвећени владика Кирило је подсјетио да је отац Павле из часне и знамените куће Божовића из Црмнице.
      “Како већ сви добро знате, он је много присутан у медијима. На Радио Светигори је дугогодишњи сарадник, а посебну улогу је имао у интернет литијама, гдје је успјешно пренио дух Литија у интернет простор.”
      Владика је указао и на јеванђелску синтезу старог и новог, исказујући увјерење да ће и отац Павле управо то посвједочити својим пастирским дјеловањем и животом:
      “Он је као мудри књижевник који се научио Царству Божијем и износи из своје ризнице и старо и ново, што је јеванђелско правило. У преносном смислу треба знати користити савремене технологије у мисији Цркве, али не треба запоставити ни старо, што значи да ће он управо све оно што поручује преко савремених технологија примијенити и у пастирском раду.”
      Након Преосвећеног Епископа Кирила сабранима се обратио старјешина дворске цркве на Крушевцу, протојереј-ставрофор др Борис Брајовић:
      “Сваки свештеник од Мојсија па до данас зна да је постављен над имањем Његовим – Господњим и да је слуга радости наше! Ми смо призвали нашега ђакона Павла на љубавну тајну свештенства, како рече наш владика Кирило, у коју га је увео наш Митрополит Амфилохије кроз своју духовну дјецу Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија, администратора Митрополије црногорско-приморске и Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила.”
      Прота Борис је нагласио да пут којим треба свештеник да иде јесте пут Митрополита Амфилохија, а то је пут истине, пут на којем свештеник нема шта да крије, већ свијетли својим примјером свима који су му повјерени:
      “Данас оцу Павлу могу само да пренесем оно што смо ми ђакони, свештеници, служитељи Цркве Христове научили од нашега Митрополита. А то је, оче Павле, онај пут којим треба свештеник да иде. Да оно унутрашње буде као оно спољашње, дакле, да свештеник нема шта да крије. Свештеник је, оче Павле, као жижак на свијећи на којем се укрштају Божански и људски зраци, да освијетли пут онима који су му повјерени”, поучио је новог свештеника отац Борис.
      На крају протојереј-ставрофор Борис Брајовић је поручио да је Митрополит Амфилохије живио и учио примјером љубави према човјеку без обзира на све, односно, примјером љубави каквом је управо Бог заволио човјека:
      “Не заборави, оче Павле, да се никад не жестиш и не љутиш на друге. Воли друге када немаш никаквога разлога да их волиш! Томе нас је научио Митрополит! Да волимо оном љубављу којом је Бог заволио нас!”
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...