Jump to content

Драган (др Богосављевић): ВИЂЕЊЕ С. Р. О РАВНОЈ ЗЕМЉИ, НЕБЕСКОМ СВОДУ И ЗВЕЗДАМА

Оцени ову тему


Препоручена порука

пре 13 часа, grigorije22 рече

@Zoran Đurović 

Adam da nije sagresio ne bi imao Evu i razmnožavao bi se kao paramecijum. :ani_biggrin:

Живело дркање! 

Видиш ли колико је овај лик самозаљубљен? Жена створена због пада... Које је ово лудило, брајко мој...

Тебе пак нагрди око животиња. Узблутио му се мозак у тиквини па помиње 9у књигу Мојсијеву!12:smeha: Толико је изрекао јереси и глупости да немам речи. А то је оно на шта сам вас ја увек упозоравао: Поштујте Писма и читајте са разумевањем. Овај силова Писма, а онда и Златоусту вели да прича безвезе. 

Узми га за дуовника, кумим те Алахом, тако да нас више нећеш давити твојим кућним љубимцима.:))

Интересантно је да овај блента види духовни живот као "смрзнуто" стање, дакле, убићемо се од досаде! Нема више стварања и да се зевзечиш!

Нагрди и анђеле, рекавши да нису на слику Божију! То би значило да неће бити спашени. Што је луђе, помиње умну природу човека као слику, и то значи да су анђели безумни!:)) Аранђел да га посети! 

Онда цитира Павла да ће се творевина (флора и фауна) спасити, али да животиње неће васкрснути! 

Давно сам рекао да је дилеја.   

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 3 минута, Zoran Đurović рече

Живело дркање! 

Видиш ли колико је овај лик самозаљубљен? Жена створена због пада... Које је ово лудило, брајко мој...

Тебе пак нагрди око животиња. Узблутио му се мозак у тиквини па помиње 9у књигу Мојсијеву!12:smeha: Толико је изрекао јереси и глупости да немам речи. А то је оно на шта сам вас ја увек упозоравао: Поштујте Писма и читајте са разумевањем. Овај силова Писма, а онда и Златоусту вели да прича безвезе. 

Узми га за дуовника, кумим те Алахом, тако да нас више нећеш давити твојим кућним љубимцима.:))

Интересантно је да овај блента види духовни живот као "смрзнуто" стање, дакле, убићемо се од досаде! Нема више стварања и да се зевзечиш!

Нагрди и анђеле, рекавши да нису на слику Божију! То би значило да неће бити спашени. Што је луђе, помиње умну природу човека као слику, и то значи да су анђели безумни!:)) Аранђел да га посети! 

Онда цитира Павла да ће се творевина (флора и фауна) спасити, али да животиње неће васкрснути! 

Давно сам рекао да је дилеја.   

Koliko je jeresi izrekao 10,20? Po rečima starca Pajsija životinje su bile sa Adamom u Edenu pa nema razloga da ne budu i u životu budućeg veka. Shodno jenanđelju po Mateju postoje ikone gde je naslikan medved koji u ustima nosi ljudsku ruku i nogu prilikom sveopšteg vaskrsenja.

 Inače sada su mi ljubimci pali u drugi plan. Sada me više interesuje spasenje mog oca i tvrdnje svetitelja kako u onaj dan neće pomoći ni suze dece ni žene za večno osuđenim. Žena i deca idu u život večni a muž i oac na večne muke. Mogućnost razdvajanja u porodici na Strašnom sudu je jedan od razloga zašto ljudi ropću na hrišćanstvo. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 29 минута, grigorije22 рече

Mogućnost razdvajanja u porodici na Strašnom sudu je jedan od razloga zašto ljudi ropću na hrišćanstvo. 

Naravno. Ako pretpostavimo da će nepokajani grešnici večno, bez prestanka, da se muče u paklu, kako onda očekivati da spaseni član porodice uživa? Zar nije razumnije pretpostaviti da će pakleni oganj pored kaznenog imati i očišćujući karakter, pa da će grešnici nakon nekog vremena (u zavisnosti koliko su iskvareni) izaći odatle očišćeni i pridružiti se spasenima? Ili da će barem biti anihilisani?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 минут, Desiderius Erasmus рече

Naravno. Ako pretpostavimo da će nepokajani grešnici večno, bez prestanka, da se muče u paklu, kako onda očekivati da spaseni član porodice uživa? Zar nije razumnije pretpostaviti da će pakleni oganj pored kaznenog imati i očišćujući karakter, pa da će grešnici nakon nekog vremena (u zavisnosti koliko su iskvareni) izaći odatle očišćeni i pridružiti se spasenima? Ili da će barem biti anihilisani?

Akademik Osipov je 2015 rekao da vecno nije beskrajno i bukvalno su svi skocili na njega optuživši ga za jeres. Postavlje se pitanje sta je taj oganj? Neki svetitelji uglavnom u Rusiji sa kraja 19 i pocetka 20 veka su učili da je oganj lava a tartar mesto gde vlada ljuti mraz. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 5 минута, grigorije22 рече

Akademik Osipov je 2015 rekao da vecno nije beskrajno i bukvalno su svi skocili na njega optuživši ga za jeres. Postavlje se pitanje sta je taj oganj? Neki svetitelji uglavnom u Rusiji sa kraja 19 i pocetka 20 veka su učili da je oganj lava a tartar mesto gde vlada ljuti mraz. 

Taj oganj je, kako kažu teolozi, Hristova slava kojom će se spaseni nalsađivati i ushićivati, a za nepokajane će to biti neopisiva muka. Ja samo imam problem sa tim da ta muka traje kroz celu večnost. I sad ćeš ti kao da se raduješ, a znaš da ti ćale tamo plače i škrguće zubima bez izgleda da to ikada prestane!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Архиепископ Аверкије Џорданвилски: Хоће бити Страшног Суда?

субота, 17 август 2019

        Ходите благословени Оца мојеї; примиüе Царсüво које вам је припремљено од постања света. (Мт 25,34) Идише од мене, проклеши, у огањ вечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим. (Мт 25,41)

Приближава се Велики пост — време покајања — и ево, у претпоследњу недељу пред његов почетак, у такозвану Недељу месопусну (о Страшном суду), света Црква, настојећи да нас са нарочитом снагом привуче делотворном покајању, у данашњем јеванђељском началу и у живим и сјајним сликама богослужбених песама подсећа нас на предстојећи Други Христов долазак и Страшни Суд који нас очекује, последњи и коначни суд Божији над целим чoвечијим родом.

Кратко и сажето, али уједно величанствено и грозно, речима самог Господа нашег Исуса Христа, јеванђељско начало казује о Страшном суду, у чију истинитост зато не можемо да сумњамо:

А када дође Син Човечији у слави својој и сви свети анђели са њим, тада ће сести на престо славе своје. И сабраће се пред њим сви народи, и разлучиће их једне од других као пастир што разлучује овце од јаради. И поставиће овце са десне стране себи, а јарад са леве. Тада ће рећи цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојеја, примите Царство које вам је припремљено од постања света… А они што му стоје с леве стране чуће страшну пресуду: Идите од мене, проклети, у огањ вечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим… И ови ће отићи у муку вечну, а праведници у живот вечни (Μτ 25, 31-46).

Чија осетљива душа неће задрхтати од саме помисли на овај заиста страшан призор! Али оно што ће се тада стварно збити, како нас учи света Црква, превазићи ће сваку човечију представу и поимање. Какав ужас ће обузети срца свих упорних, непокајаних грешника! Какав очајнички јаук ће се отети из груди оних који су за време свог земаљског живота безумно хулили на име Божије, ругали се светињи, подсмевали се Светој вери и Цркви, излагали подсмеху и порузи верујуће људе, па и сам овај Страшни суд, сматрајући себе, у непромишљеној гордости својој, одвећ „мудрим“; одвећ „ученим“ и „високообразованим“ да би веровали у Све оно што учи света Црква. Никакав човечији језик неће моћи да изрази бескрајно очајање које ће их тада обузети, али… биће већ касно.

Јер дође велики Дан Гнева његова, и ко може опстати? (Отк 6, 17).

То је дан Гнева и откривања праведнога суда Бога, који ће дати свакоме по делима његовим (Рим 2, 5-6), јер Бог је установио дан у који ће судити васељени по правди (Дап 17,31), да прими сваки оно што у телу учини, било добро или зло (2 Кор5,10). Свачија зла дела, чак и најскривенија, све тајне мисли и осећања, тежње и жеље разобличиће се тада јавно пред свима и испуниће се јасно речи које је Господ некад казао: Ништа није скривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати (Лк 12,2).

Тада неће бити места никаквим оправдањима.

Кад види самог себе у својој pужној моралној наготи, свако ће осећати и бити свестан да га сви виде онаквог какав је стварно, у свим својим делима, речима и помислима. Свако ће осећати муку од гриже сопствене савести. Неподношљиво осећање стида обузеће оне који су за живота умели вешто да скривају своје грехе, своје срамотне страсти и пороке, и настојали да изгледају пред људима честити, поштени и побожни. То сазнање о свеопштости виђења грехова, ти прекори савести и осуде са свих страна тако ће притискати душу својом тежином да ће грешнику бити лакше ако горе падну и покрију га него да стоји тако, представљајући толико ружан и сраман призор за небеске и земаљске погледе. Многи ће тада помислити: „Боље би нам било да се нисмо родили На свет него да доживљавамо овакву срамоту“

Дакле, то ће бити уистину Страшан Суд. Страшан по својој неумитности, страшан по својој неопозивости и безусловности својих одлука, страшан по својим последицама за непокајане грешнике, јер за њих неће бити никаквих извињења, никаквих оправдања, никаквих олакшавајућих околности, ни сродство, ни пријатељство, ни везе, ни богатство, ни Слава — ништа неће помоћи тада.

И ђаво који их вараше (који обмањује грешнике мамцем греха) би бачен у језеро огњено и сумпорно, где је и звер (Антихрист) и лажни пророк, и биће мучени дан и ноћ у векове векова (Отк 20, 10).

А тамо, у то исто језеро огњено, заједно са ђаволом и његовим слугама, биће бачени и сви непокајани решници чија имена неће биши Записана у Књизи живота (Отк.20, 15):

А страшљивима (бојажљивима, који немају храбрости да буду хришћани) и невернима и нечистима и убицама и блудницима и врачарима и идолоüоклоницима и свима лажама, њима је удео у језеру које Гори огњем и сумпором, што је друга смрт (Отк 21,8).

И то је сасвим природно и разумљиво, јер Господ није само бескрајно милосрдан него је и бескрајно праведан судија. У њему, како нас учи Реч Божија, на начин тајанствен и непојмљив за човечији ум, милост и исштна сретоше се, правда и мир целиваше се (Пс 84, 11). Он прашта и чини милост свим грешницима који се искрено кају, а упорне, тврдокорне и непокајане, као праведан Судија и Давалац плате, осуђује и кажњава.

Али ко је од нас без греха?

И шта да чинимо да бисмо избегли ту праведну осуду Божију на његовом последњем, Страшном суду?

Чини се да је одговор свима познат, јасан и разумљив: Треба се кајати!

Сила истинског покајања је таква да оно брише све наше грехе и неправде, ма колико они били тешки, и, убељујући одећу човечије душе, и највећег грешника може да покаже на суду као безгрешног граведника.

Света Црква нас пред почетак Великог поста и подсећа на Страшни суд управо зато да бисмо се пробудили из лакомислене безбрижности и греховне успаваности, у којима обично живимо, и да бисмо решили да се истински покајемо.

Ако се не покајете, као да нам она (Црква) тако говори речима самог Господа Исуса Христа, сви ћете тако изгинути. (Лк 13, 3).

Такво је, у најопштијим и најосновнијим цртама, учење наше свете православне хришћанске Цркве о Страшном суду и о неопходности покајања, какво је она свагда исповедала.

Авај, ово учење уопште није по вољи савременом, „модерном“ човеку, који пропада у жељама варљивим (Еф 4,22), који би хтео да греши некажњено, не кајући се и не мислећи о последицама. А још више је, свакако, ово учење непријатно непријатељу Божијем и непријатељу човечијег спасења — ђаволу — и свима онима који су успели да му продају своју душу, и који су за свакојака земаљска добра дали себе у верну службу њему.

И ево, управо зато смо у наше зло доба постали сведоци појаве потпуно новог учења, досад нечувеног у нашој Цркви, о томе да и Други Христов долазак и Страшни суд треба схватати некако „алегорично“, „у преносном смислу“, а не буквално, и да Страшни суд у суштини уопште неће бити страшан. Пропагатори таквог „учења“ веома самоуверено и ауторитативно тврде да су „мрачни фанатици, монаси, измислили“ све што смо напред изнели, а да савремени „просвећени хришћани“ не могу и не треба да верују у све то. (А како пак, поставља се питање, да не верују у оно што је јасно и одређено речено у Светом писму, ако већ не верују великим оцима Цркве и славним духоносним подвижницима које је прославила света Црква), јер је сам Христос, веле, рекао: не дођох да судим свету, него да спасем свет (позивајући се при томе на Јн 12, 47; Мт 18, 11 и Лк 9,56).

Још одавно смо упозорени да ће се лукавство сатане и његових слугу, нарочито у последња времена, пројављивати и тако што ће ради погубљења људи они вешто користити чак и текстове Светог писма, криво их тумачећи. (На таквом кривом тумачењу су и засноване све многобројне савремене секте.) Тако је и у овом случају: први пут Христос је дошао на земљу заиста да спасе свет, али други пут неће доћи да спасе свет, него да суди свету, при чему ће мерило овог суда, као што је сам рекао, бити реч коју је проповедао: Реч коју ја говорих, она ће му судити у последњи Дан (Јн 12,48), то јест: ко не буде држао учење које је Христос Спаситељ донео на земљу, тај ће бити осуђен на Страшном суду.

И коме ово може бити нејасно? — Само злонамерно настројеном уму.

Али како се може извртати оно што је у Светом писму тако јасно речено?

Ево, Он долази са облацима, и угледаће га свако око, и они који га прободоше, и заплакаће због њега сва племена земаљска. Да! Амин. (Отк 1,7 — упореди ово са Дап 1, 11). Ево, долазим ускоро, и плата моја са мном, да свакоме дам по делима његовим (Отк 22, 12), говори сам Господ.

Шта још може бити јасније и разумљивије од ових речи? Дакле, и суд ће несумњиво бити страшан, и плата ће свакоме по делима његовим бити, и пакао са вечним мукама за непокајане грешнике ће бити.

Јер ово захтева највиша божанска праведност, коју тако јасно осећа и чију савршену неопходност признаје и свако човечије срце неискварено и незатровано лажним мудровањем.

Међутим, представници новопечене јереси (саображавања) савремености, коју смо назвали „неохилијазам“ који верују у „прогрес човечанства“ и у „устројење Царства Божијег на земљи“ нипошто не желе да размишљају о крају света, о Другом Христовом доласку, о Страшном суду и о вечним пакленим мукама, које им предстоје ако остану при таквом свом настројењу. Они сами себи угађају и другима бацају прашину у очи погрешно проповеданом идејом „љубави“, која тобоже укида божанску истину и правосуђе, и више него наивно тврде да ће се Страшни суд наводно свести само на то да ћемо се „ужаснути окорелости нашег срца и оскудности љубави у нама“ и што ће „нас спопасти страх кад будемо видели да је мало љубави у нама“ (?!).

Поставља се питање: а зашто се ми не ужасавамо тога већ сада, живећи на земљи? Зашто се злобни, крвожедни џелати, који су тако сурово и немилосрдно уништили милионе потпуно невиних људи у нашој несрећној отаџбини, потпалој под власт сатаниста, нису нимало бојали да „виде мало љубави у себи“? Или ће сви свирепи злочинци, који су изгубили човечији лик, на Страшном суду изненада променити своју природу окорелу у крвавим злочинима и тренутно се претворити у кротке и незлобиве јагањце? Али такво учење не налазимо нигде у Светом писму. Није га знала никада током векова ни наша света Црква. Она је свагда учила и учи само о праведној плати свакоме по делима његовим.

Ах, та лажна, сладуњава, лицемерна фарисејска љубав, о којој воле непрестано да говоре ови савремени фарисеји, који, у стварности, „имају зле намере“ према својој браћи и који хоће да превазиђу самог Бога, Човекољубивог, али и праведног. А ми знамо да су сви истински хришћани у свим вековима свагда побуђивали Себе на врлински живот и да их је заиста ужасавала мисао о предстојећем Суду Божијем. Помишљам на страшни дан и жалим због својих дела злих. Како ћу одговараши бесмртноме Цару? С каквом ћу смелошћу погледати на Судију неваљалац ја? Милосрдни Оче, Сине Јединородни, Душе Свети, помилуј ме. — Тако су они молитвено вапили Богу са свом Црквом (Седалан Недеље месопусне). А свети оци подвижници поучавали су хришћане речима премудрог Сираха: Сећај се своје кончине и навек нећеш caгрешити (Сирах 7,36).

А ови савремени јеретици због нечега упорно уливају људима у главу да на Страшном суду неће бити ничег страшног и да се зато не треба бојати Страшног суда.

По свој прилици, свим благоразумним људима треба да буде јасно одакле води порекло ово очекивање и ко надахњује такве „проповеднике“ да тако уче.

Ово учење јасно произилази из оне карактеристичне усмерености и тежње савременог доба да помири људе са ђаволом, убеђујући их да ђаво уопште није страшан. Овако усмерени, ови „проповедници“ су почели чак и да идеализују ђавола, а сада настоје да представе ђавола као сасвим безазлено створење, са којим можемо имати најбоље односе, или као митско биће које можемо извргавати руглу и подсмеху, али кога не треба да се бојимо: његовим именом називају ресторане, трговачке фирме, па чак и ученике у школама, и при том свуда изображавају његов мефистофелски лик да би све навикли на његов изглед.

Укратко речено, ова нова „модерна“ идеологија „неохришћанства“ или, што је исто, „неохилијазма“ своди се на пароле (које, разуме се, не исказују тако отворено и без околишања): „Живите за своје задовољство! Грешите необуздано, колико хоћете и како хоћете, и ничега се не бојте! Бог је љубав и он ће свима све ионако опростити! А некаквог страшног ђавола и Страшни суд измислили су монаси фанатици, на чије бесмислице не треба обраћати пажњу!“

Отуда, из тог истог извора (свесно или несвесно) у нашој емигрантској средини непрестано се шири и усиљено пропагирање „балова маскарада“ које се временски поклапају са „покладама (белом недељом)“, управо са данима молитвеног помињања Страшног суда, а потом и Адамовог изгнања из раја (Недеља сиропусна). То је тобоже „празнична традиција царске Русије“ коју смо „дужни да нарочито чувамо“. А у царској Русији наши архипастири и пастири, прослављени светошћу живота, упорно су се борили против ове антихришћанске традиције, наслеђене из мрачног доба незнабоштва. Довољно је сетити се макар моћне и надахнуте беседе „о сирној седмици“ Светог Тихона Задонског, нашег „руског Златоуста“ у којој овај наш велики Божији угодник захтева од руских људи да „разуздана празновања поклада оповргавају и искорењују“ као „Зли обичај“ установљен у част паганских божанстава пијанства и разврата. А хришћанске „покладе“ су „радосна претпразништва уздржања“, „Светли почеци поста“, односно наша постепена припрема за наступајући Велики пост.

Ето како у савременом животу све тече сасвим противно истинском хришћанству. Ово, наравно, није случајно, без разлога. Све је ово вешта „обрада“ човека усмерена на његово одвраћање од Христа Спаситеља и добровољно прихватање Христовог противника, који треба да дође. У последње време ову „обраду“ врло препредено користећи људске слабости, страсти и похоте, ревносно врше „његове“ слуге које се сада – авај — често облаче у одежде свештенослужитеља. –

А што се тиче пакла са његовим вечним мукама, ми не треба да сумњамо у његово постојање: видели смо његово право предворје код нас, у нашој несрећној отаџбини, нарочито они који су провели неко време у бољшевичким затворима и логорима.

Онде ће бити плач и шкргут зуба (Мт 8, 12) — овако је сам Христос Спаситељ више пута говорио о паклу, представљајући га сликовито.

Зато је за нас једини истински пут спасења да се, не мудрујући лукаво, у свему држимо исконског, неизмењивог учења наше свете Цркве, да верујемо онако како су веровали сви, свагда и свуда (Свети Викентије Лиpински), и да што даље од себе терамо све новопечене лажне учитеље, који дрско проглашавају неку „нову“ епоху у хришћанству, макар били обучени у свештене одежде. Јер из Речи Божије знамо да се и сам сатана претвара у анђела светлости, и да није, дакле, ништа велико ако се и слуге његове претварају да су слуге праведности, којима ће свршетак бити по делима њиховим (2 Kop 11, 14–15).

А савремени „модернисти“ — „неохилијасти“ — и отворени богоборци сатанисти — то су, уопште, људи истог духа, „истог табора“. Зато они у случају потребе тако лако налазе заједнички језик и међусобно се чак и мире, отуда и њихова инстинктивна благонаклоност и извесна окренутост ка црквама и религиозним организацијама које сарађују са богоборцима. Њихова душа је тамо, a не у истинитој Цркви Христовој.

Ипак, мора да буде потпуна опредељеност: или — или! У наше време, више но икада раније, недопустива је било каква дволичност и двосмисленост, било какво колебање „тамо-амо“, „храмање на обе ноге“ и „седење између две столице“… У свету се већ тако отворено одвија „просејавање“.

С ким смо ми? Бојимо ли се ми Страшног суда, ђавола и вечних мука, или верујемо у наступање неке „нове“, „светле“, „постхришћанске епохе“ — у „прогрес човечанства“?

Од тога ће зависити и наш удео у вечности.

Господе, избави ме од свакога незнања и заборавноти, и малодушности, и окамењене неосешљивости! (Из . двадесет четири молитава Светог Јована Златоустог“)

Човекољупче Спасе, Царе векова, пре него што стигне крај, обрати ме покајањем и помилуј ме. (Стихира у Недељу месопусну).

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 19 август 2019 )

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 17 минута, Desiderius Erasmus рече

Taj oganj je, kako kažu teolozi, Hristova slava kojom će se spaseni nalsađivati i ushićivati, a za nepokajane će to biti neopisiva muka. Ja samo imam problem sa tim da ta muka traje kroz celu večnost. I sad ćeš ti kao da se raduješ, a znaš da ti ćale tamo plače i škrguće zubima bez izgleda da to ikada prestane!

Siluan se dugo mucio tim pitanjem. Imas odgovor kod Sofronija u 'Starac Siluan'.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 36 минута, Desiderius Erasmus рече

Naravno. Ako pretpostavimo da će nepokajani grešnici večno, bez prestanka, da se muče u paklu, kako onda očekivati da spaseni član porodice uživa? Zar nije razumnije pretpostaviti da će pakleni oganj pored kaznenog imati i očišćujući karakter, pa da će grešnici nakon nekog vremena (u zavisnosti koliko su iskvareni) izaći odatle očišćeni i pridružiti se spasenima? Ili da će barem biti anihilisani?

Brate, pa, ako clan porodice nije svojim zivotom i verom postao dostojan carstva, kako mi onda mozemo da mu pomognemo bilo kako, verovatno ni svetitelji ne bi mogli da izmole Boga za coveka koji je ziveo suprotno od onoga kako treba da se zivi da bi se uslo u carstvo.

Ne znam ovo da li je razumnije, ipak treba verovati i razmisljati da su paklene muke vecne, odakle znamo da ce se prekinuti kada crkva i svetitelji pricaju da ce biti vecan pakao ili ovo oko anihilacije, ako mislis na odlazak u nebice i nista i to je tek sporno , cak i vise od kraja mukama.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 минут, Bokisd рече

Brate, pa, ako clan porodice nije svojim zivotom i verom postao dostojan carstva, kako mi onda mozemo da mu pomognemo bilo kako, verovatno ni svetitelji ne bi mogli da izmole Boga za coveka koji je ziveo suprotno od onoga kako treba da se zivi da bi se uslo u carstvo.

Ne znam ovo da li je razumnije, ipak treba verovati i razmisljati da su paklene muke vecne, odakle znamo da ce se prekinuti kada crkva i svetitelji pricaju da ce biti vecan pakao ili ovo oko anihilacije, ako mislis na odlazak i nebice i nista i to je tek sporno , cak i vise od kraja mukama.

Pa i Grigorije Niski je svetitelj, Isak Sirin takođe. A veorvali su u apokatastazu.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 8 минута, Desiderius Erasmus рече

Pa i Grigorije Niski je svetitelj, Isak Sirin takođe. A veorvali su u apokatastazu.

Ne znam za Isaka Sirina da je pricao o apokastazi, ali je apokastaza Niskog 'precutno' neprihvacena..... i kroz osudu Origena apokastaza je osudjena.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 минута, Bokisd рече

Ne znam za Isaka Sirina, ali je apokastaza Niskog 'precutno' neprihvacena..... i kroz osudu Origena apokastaza je osudjena.

Ali, zapazi koja je tačno apokatastaza osuđena:

"IF anyone asserts the fabulous pre-existence of souls, and shall assert the monstrous restoration which follows from it: let him be anathema."

Dakle, osuđena je apokatastaza koja se naslanja na preegzistenciju duša, ne svaka.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 20 минута, Bokisd рече

Brate, pa, ako clan porodice nije svojim zivotom i verom postao dostojan carstva, kako mi onda mozemo da mu pomognemo bilo kako, verovatno ni svetitelji ne bi mogli da izmole Boga za coveka koji je ziveo suprotno od onoga kako treba da se zivi da bi se uslo u carstvo.

Ne znam ovo da li je razumnije, ipak treba verovati i razmisljati da su paklene muke vecne, odakle znamo da ce se prekinuti kada crkva i svetitelji pricaju da ce biti vecan pakao ili ovo oko anihilacije, ako mislis na odlazak u nebice i nista i to je tek sporno , cak i vise od kraja mukama.

Свети Јован Златоусти каже: "Почаствујте мртве милостињом и добрим делима јер ће им то помоћи да избегну вечне муке." Амин.

U žitiju svetog Serafima Sarovskog stoji da je molitvom katapultirao kurvu u raj. Posle ga je Bog zamolio da više tako što ne traži od njega.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 6 минута, Desiderius Erasmus рече

Ali, zapazi koja je tačno apokatastaza osuđena:

"IF anyone asserts the fabulous pre-existence of souls, and shall assert the monstrous restoration which follows from it: let him be anathema."

Dakle, osuđena je apokatastaza koja se naslanja na preegzistenciju duša, ne svaka.

Zbog toga valjda i nije javno osudjena, ali i nije prihvacena apokastaza Niskog, jer se nije oslanjala na preegzistenciju dusa,.... ali, to je kod Origena zatvoren sistem, ali se apokastaza osudjuje i izolovano od sveukupnog sistema Origenovog.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Према томе, уколико свим срцем желиш да помогнеш својим покојницима и да учиниш све што заповеда Црква, никад немој дозволити да те обузме сумња у његово или њено коначно спасење. Научи да је та сумња наговор нечистог духа. А зашто? Зато што нам Бог, кад мртви не би били достојни спасења, не би ни дозволио да се за њих молимо, како каже Свети Јован Дамаскин. Он је рекао и следеће: "Оним покојницима чије су душе недостојне спасења Бог није оставио никога ко ће се за њих молити: ни родитеље, ни жену, ни мужа, ни рођаке, ни пријатеље." На њима се испунило следеће пророштво: "Несрећни су они покојници за које се нико од живих не моли." Све до Страшног суда Христовог имамо времена да помогнемо једни другима и да побољшамо стање својих покојника. Бескрвна Жртва која се приноси за мртве пере њихове грехове и они добијају прилику да доспеју у боље стање. После Бескрвне жртве, најмоћнији начин да се помогне душама усопших јесу милосрдна дела.

Sta bi se desilo shodno boldovanom ako bi se ja molio  za Tita ili Staljina?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      - Булдожери и разне машине већ уређују терен. Увелико теку припреме за дочек патријарха српског Порфирија. Овдје не може да буде никаквих проблема нигти ће их икада бити - каже Архимандрит Трпчевски   Архимандрит Данило Трпчевски, игуман манастира Ђурђеви ступови у Беранама, рекао је за ТВ Прва, да су још прије мјесец дана почеле припреме за свечаност усатоличења владике Методија и дочек патријарха Порфирија 26. септембра у овом манастиру.
      - Булдожери и разне машине већ уређују терен. Увелико теку припреме за дочек патријарха српског Порфирија. Овдје не може да буде никаквих проблема, нити ће их икада бити - каже архимандрит Трпчевски.
      Архимандрит се телефонски укључуи у Јутарњи програм ТВ Прва, а у студију је био Ненад Чанак, па је Трпчевски искористио прилику да каже да није умјесно да се политичари баве Црквом, јер се Црква окупља око Христа, а Ненад Чанак се окупио око свога Христа, а то је Мило Ђукановић.
        -  Да је било среће, Архијереји, њих 41, који су дошли на устоличење на Цетињу били би присутни и они би говорили најбоље и најприсније и најреалније о догађају који се догодио. Како што је ружно да се ми свештеници бавимо политиком, тако је исто ружно да се и политичари баве Црквом. Јер нама је Христос глава и ми се окупљамо око Христа, а политичари се окупљају око предсједника, а у овом случају, као господин Чанак који се окупио око свога Христа, а то је Мило, који је наравно и некрштен. Ми се окупљамо Христа и ми служимо у име Христово, а ја у излагању Ненада Чанка ниједном нисам чуо да је поменуо да је нама глава Христос и да је нама Бог Христос коме служимо, а не служимо ми ни Русији, не служимо ни предсједницима, ни политичким странкама, него наше служење је служење Свете божанске Литургије у храмовима и наравно у послушности надлежним епископима, патријарсима и поштујући њихове одлуке, као одлуке које доноси Црква, са призивом Светога духа- казао је игуман. 
      Он је подсјетио да архијереји који су дошли, нажалост нису могли да дођу на Цетиње.
      - Нису били они који треба да буду, али су били они који не треба да ту буду. Ненад Чанак и Мило Ђукановић и Вељовић. По мом мишљењу, требало је да дођу архијереји из цијелог свијета. Било је мало и незгодно и срамота да дочекамо госте аутомобилским гумама и остали стварима. Не мислим да су то Цетињани, то су људи скупљени из цијеле Црне Горе, који су немо послушни прошлом режиму, које гонио Цркву и владике - рекао је архимандрит Данило и додао:
      - Чанак је учен човјек, али свети Козма Етолски, један велики светац из 19. вијека, је говорио да ће зло доћи од учених људи, не од простих. Учење, знање, је мач са двије оштрице.
      https://dan.co.me/vijesti/drustvo/arhimandrit-danilo-trpcevski-durdevi-stupovi-i-berane-se-spremaju-za-docek-patrijarha-5081832
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Како је лепо, величанствено и радосно, када знаш да је 56 - ог Епископа зетског и 41 - ог Митрополита црногорско - приморског, Високопреосвећеног Г. Јоаникија, као што је вековима и било, у Трон увео поглавар Српске Цркве. Некада је то био Архиепископ Жички (Пећки), а од 1346. године, Патријарх Српски. Овога пута такву велику част имао је Његова Светост Патријарх Српски Г. Порфирије.
       
      И то управо на Цетињу, том скоро па шестовековном центру Српске Православне Цркве у Црној Гори. Све док је Српске Цркве и Цетињског Манастира на Цетињу, биће и Цетиња, јер је Цетиње и настало као имање Цетињског Манастира тј. као имање Српске Цркве. Поједине цетињске дириговане букаџије, тоталне незналице историје, често и некрштени људи, криминалне структуре, или пак страни и домаћи плаћеници који уопште немају никакве везе за правим Цетињем и Православном Црквом, поново су доживели тешки пораз. Велики део Цетиња ни у недељу а ни раније није био у друштву тих изманипулисаних или пак потплаћених људи који су по Бог зна који пут, противзаконито, антиуставно, безуспешно и на улици, покушали да узму образ црногорске престонице. Као и вековима раније, сви опаки и зли науми разбијали су се о освештане зидине Цетињског Манастира који је 1484. године основао српски феудалац из Зете, Иван Црнојевић. Као знамење српске царске империје Светих Немањића, Црнојевићи су оставили и грб Немањића на Олтару Цетињског Манастира. Тај свети немањићки грб и дан данас краси Олтар манастирског храма цетињске светиње. О томе је врло јасно и недвосмислено у својој "Историји Црне Горе' писао Митрополит црногорски, приморски и скендеријски, и стриц Његошев, свети Петар Цетињски. Да се зна чији је био и остао тај духовни бисер Црне Горе и српског народа. Победило је дакле поново Свето Цетиње. Оно Цетиње које је верно аманетима светих предака. Оно Цетиње чија историја и памет не почињу у Брозовом Јајцу нити у Кумровцу. Оно Цетиње које зна своју величанствену историју и које се држи своје Свете Српске Православне Цркве, своје светосавске и светопетровске традиције, светолазаревског и светопетровског Косовског Завета, свог немањићког духовног континуитета и своје велике цетињске светиње.
    • Од JESSY,
      · Високопреподобни оче, повод за наш поновни сусрет је намера да још једну од значајних тема расветлимо у разговору са вама као свештеним лицем: то су пандемије и вакцина, о којима се и даље у јавности расправља на узнемиравајући начин. Објавили смо мишљење лекара – др Марио Пеицхев, на основу личног сведочења некога које спасавао животе током пандемије, лично се уверавајући не само у високу стопу морталитета, већ и немоћи многих својих колега да се супроставе трагичној кончини. Желимо да разговарамо са вама о хришћанском погледу на пандемију. Почнимо са овим: какво би требало бити хришћанско гледиште о употреби лекова за лечење? Да ли хришћанство одбацује лечење болести људског тела?
       · Нама, хришћанима, мера за све је Свето писмо. Тамо, у Светом Јеванђељу, видимо самог Спаситеља како у земљи припрема лек којим ће помазати очи слепцу, и он прогледа. Пазите, потпуно је прогледао тек након другог помазања. Мислим да је пример више него јасан. Даље, у Апостолу читамо да  је дар лечења долази од Светог Духа. Бог је снисходљив према људским слабостима и одговара на наше молбе да повратимо изгубљено здравље, иако смо ионако осуђени на смрт. У  предању наше свете Цркве имамо Св. Бесребренике који су својој људској медицинској вичности додали моћ молитве и зато се називају врачима (лекарима) и чудотворцима. Ово је православно хришћанско схватање медицине. Несумњиво је присутан Божји благослов.
       · Прошле године, у претходном интервјуу, са вама смо се дотакли тајне причешћа, који се више не поставља, и чини се да је разјашњен. Појавио се нови проблем – вакцине. Да ли вакцинација омета хришћански живот и спасење човека? Да ли хришћанин напушта Цркву ако жели да се вакцинише, да ли је то на било који начин повезано са исповедањем његове вере?
       · Да бисмо били сигурни да нећемо склизнути у индивидуална схватања, најсигурније је придржавати се Црквеног предања, „старине“. Вакцине се у медицинској пракси користе више од 250 година. За ову четвртину миленијума ниједном Синоду или Црквеном сабору није пало на памет да их одбаци као нешто што стаје на пут спасења. „Бунт према вакцинисању“ је модеран феномен са коренима у окултним и езотеријским учењима, саставни је део New Age погледа на свет. Стога, савесни православни хришћани морају да избегавају таква осећања на сваки могући начин. То је тема сујеверја.
       
    • Од Поуке.орг инфо,
      Древни антички Лихнидос, што у преводу са грчког значи Бело језеро, или данашњи словенски назив - Охридско језеро (језеро о хриди), се налази у држави Македонији на територији коју насељава наш братски и комшијски народ Македонци. Читав тај простор је регија од посебно великог историјског значаја, одакле је захваљујући св. Клименту и св. Науму, и њиховим ученицима, потекла велика христијанизација балканских Словена а касније и Свете Русије. Благодарећи њима и њиховим духовним оцима св. Кирилу и св. Методију, Словени су још у деветом и десетом веку једним делом христијанизовани, а словенска племена су добила и своја словенска писма - глагољицу и ћирилицу. 
      Охрид је својеврсни балкански Јерусалим и то не само по мноштву измешаних култура, вера и обичаја, већ пре свега по светим словенским просветитељима који су као у неком новом Јордану или у некој новој Галилеји, крстили прве веће групе балканских Словена. 
      У Охриду је и данас пуно прелепог белила, особене светлости и несвакидашње чистоте. Човек који није обишао Охрид и Македонију, тешко може схватити велики значај тог простора за духовну судбину свих Словена. Када дођете у Охрид осећате се као да сте дошли кући јер сви ми Словени смо на неки начин духовно зачети и духовно рођени негде у благодатним дубинама Цркве Охрида и Охридске регије.
      У Охриду је све некако древно и прастаро али уједно ново и увек актуелно. И ваздух који удишете је посебан. И светиње које целивате су тако особене и важне за све Словене. Па кад вас још и на сред улице вама непознати људи поздрављају и траже вам благослов, то само сведочи о љубави македонског народа према Цркви и свештеницима Христове Лађе Спасења. А када вам још са искреним осмехом и кажу: "Драго нам је оче да сте из нама братске Србије", онда вам се срце испуни милином и радошћу. Тек тада схватите да су сви расколи и свакојаки политички неспоразуми само привремена појава. Да ће љубав Христова све то ускоро надвладати јер љубав је непобедива. Да се Срби и Македонци поштују и воле на благодатним фреквенцијама којих често ни сами нису свесни. То је тај древни хришћански Балкан, отворен, искрен, незлобив и јединствен.
      Па када се вас Бог још удостоји и да у Нижепољу покрај Битоља саслужујете на Светој Литургији мученику и исповеднику наших дана, Архиепископу Охридском и Митрополиту Скопском Г. Јовану, и када се преко 120 ходочасника из Србије на тако светом месту причести Светим Тајнама Христовим, онда се на све излије огромни и неописиви мир и преобиље благодати Господње.
      Ваљало је зато и вредело посетити Охрид и Македонију, и упознати себе саме у неким скривеним наслагама древне хришћанске прошлости. Сусрести се са браћом и сестрама у Христу. Загрлити се са онима који су нам најближи рођаци и гостољубиви домаћини Охрида и Македоније. Само у том непосредном контакту и искреној хришћанској љубави, у којој потпуно и искрено поштујемо различите националне, језичке и културне идентитете једни других, осетићемо сви заједно, да смо били и остали најближи сродници. И по крви балканској а пре свега по љубави Христовој. 
      Архимандрит Петар (Драгојловић)
       









    • Од Поуке.орг - инфо,
      У животу наше Свете Цркве после Пресвете Богородице највеће поштовање исказано је Светом часном и славном Јовану Пророку, Претечи и Крститељу Господњем. Химнографија га назива и првим Претечом, првим Пророком, првим Мучеником, првим Евангелистом, првим Апостолом и првим монахом, земаљским Ангелом и небеским човеком. У наставку доносимо извод из химнографије овог пресветлог празника, а вашој пажњи препоручујемо текст под насловом Највећи између рођених од жена (Лк. 7,28).

       
      Рођењем твојим Јоване, разрешио си Захарију од онемелости, јер није доликовало оцу да ћути, када је дошао Гласник; и мада он испрва невероваше, и језик му беше свезан, али си сада својим доласком дао оцу твоме разрешење; јер њему је и благовештено о рођењу Гласника Бога-Речи, и Претече Светлости и молитвеника за душе наше. Данас је Глас Бога-Речи одрешио очев глас неверјем свезани, а цркви се јавља као добар пород, јер је окове јаловости своје матере разрешио, а предходи као светлост Светионика; он нам као зрак најављује долазак Сунца правде, за обнову свих и спасење душа наших. (Прва стихира на Господи возвах)
      Као весник и ангел доласка Бога-Речи из Дјеве, долази овај из крила стараца; он је највећи рођени од жене, и већи је од свих пророка; Доликовало је да он буде славни почетак Божанских дела: рођења Сина мимо природе и без семенога зачећа; Зато слава Теби који чиниш чудеса за наше спасење. (Друга стихира на Господи возвах)
      Данас је празник великог Претече, јер је из неплодних крила Јелисавете дошао, као пророк већи од свих пророка, и нема таквог иног нити се појавио; Он је предходник Светила песветлог и глас Бога-Речи, пратиоц је Женика, да припреми Господу народ одабрани, да их унапред очисти у духу водом; Он је изданак Захарије и добри васпитаник пустиње, проповедник покајања, за очишћење греха; Он је свима и у аду благовестио васкрсење мртвих, и моли се за душе наше. (Трећа стихира на Господи возвах)
      Још из утробе си постао Претеча и Пророк Христов, Крститељу Јоване, заигравши од радости у утроби своје матере, видевши Царицу да долазика слуги, и носи Надвременог, из Оца без матере; долази ка теби, пониклом по обећању од старца из неплодне; зато га моли да помилује душе наше. (Четврта стихира на Господи возвах)
      О предивног ли чуда! Проговодио је онај који није верово речима ангела: да ће Јелисавета зачети и родити сина. Јер је рекао: како ће она родити, када сам ја већ престарео а она је тела умртвљеног? Осуђени на ћутање због неверја, данас види рођење обећаног, и немости се ослобађа, па весело долази кличући: благословен је Господ Бог Израиљев, јер нас је посетио и учинио избављење своме народу, дајући целом свету велику милост. (Пета стихира на Господи возвах)
      Јоване прехвални, апостоле васељенски, Гаврилова благовести, и изданче неплодне! Добри васпитаниче пустиње, и искрени друже Женика Христа, моли га да помилује душе наше. (Шеста стихира на Господи возвах)
      Данас светилник светлости, као светла звезда крчи пут Божијој Речи; данас се Захаријин језик одрешио, држан у ћутању ангеловом наредбом; јер требаше оцу да нећутањем објави Гласника, дошлог из неплодне утробе, да избављење целог света благовести, са великом смелости. (Слава на Господи возвах)
      Изливајте горе сладост, а брда заиграјте као јагањци, јер се из Јелисавете родио Претеча Господњи да са нама поживи; рођењем је разрешио оца од немости, зато и ми њему запевајмо: Крститељу Христов, моли за спасење душа наших. (Прва стихира на литији) 
      Прославимо границу пророка и почетак апостола, земнога ангела и небеског човека, глас Бога-Речи, војника и Претечу Христовог, обећаног и унапред разиграног, јер је тако још пре свога рођења о Сунцу правде проповедао; Данас се Јелисаветино чедо рађа и радује, а Захарија се чуди у старости и ћутање као окове одбацује, па као родитељ Гласника јасно пророкује: и ти дете назваћеш се пророком Вишњега, пред њим ћеш ићи и путеве му припремити; Зато ангеле, пророче, апостоле, војниче, Претечо и Кртитељу, и проповедниче покајања и наставниче, као глас Светле Речи, моли се непрестано за нас, који са вером славимо спомен твој. (Слава на литији)
      Ово је пророк од пророка, и изданак из неплодне, највећи рођени од жене, и грађаним пустиње; зато похвалимо Јована славног, псалмима, певањем и духовним песмама и овако му рецимо: Крститељу Спасов, и Претечо, ти имаш смелост, зато на дан твога светог рођења умоли Христа, да подари мир целом свету, а душама нашим велику милост. (Прва стихира на стиховње)
      Данас и сада се испунило пророшво Исаије, рођењем Јована највећег пророка, јер Исаија рече: послаћу ангела свога пред твојим лицем, да спреми пут твој пред тобом; ово је војник и предходник Цара небеског, који заиста поравнава стазе Богу нашему; и мада је човек по природи, живео је као ангел, чистоту је до краја и целомудије сачувао, и мада природан, бежао је из природе и надприродно се подвизавао; зато се сви верни угледајмо на врлине његове, и молимо га да се моли, за спасење душа наших. (Слава на стиховње)
      О, предивног ли чуда! Из престареле матере хита Јован да дође данас као гласник Речи Божије; његовим рођењем свезани језик очев се одвезује, да говори и да га објави. О неизрецивог твога промисла Владико! По њему, једини милостиви Христе, спаси душе наше. (Прва стихира на хвалите)
      Претеча као звезда над звездама, рађа се данас на земљи из неплодног тела, Јован од Бога чекани, јавља зору Христову, као Исток са висине, и крчи прави пут вернима. (Слава на хвалите)
          Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Креирај ново...