Jump to content
  1. Августин

    Августин

  2. Volim_Sina_Bozjeg

    Volim_Sina_Bozjeg

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Један крај, један почетак
      Драги пријатељи, желим вам све најбоље!
      Данас је важна прекретница у мом животу.
      Нешто врло важно се ближи крају.
      И почиње нешто ново.
      Данас, 24.08.2020, поднео сам Светој Атинској Архиепископији молбу за моју оставку из редова клира и поново постао обичан грађанин овог света. Сада сам "једноставан" Андреи Конанос.
      Много је разлога за мој одлазак клира и нећу их данас овде анализирати. Овим постом желим да учиним само две ствари: а) да вас обавестим о овој промени у мом животу; б) објасним како ћу поступити од сада. И само то.
      Након 20 година службе, данас скидам своју свештеничку одећу. Али ни у ком случају је не „бацам“ с презиром и гађењем!
      Пољубим је и захвалан сам јој на чињеници да ми је две деценије пружала прилику да осетим целу планету Земљу као "домовину", да доживим невероватне тренутке Божјег присуства у свом животу и да упознам дивне људе из свих крајева света.
      А сада настављам.
      Ја напуштам редове свештенства. Али моје срце, моја суштина и моје унутрашње „језгро“ остају с вама, остају непоколебљиви. Никада се неће променити, мада ће сада и моја слика и изглед бити другачији.
      Љубав и Божја Истина и даље ће ме привлачити увек попут кисеоника и светлости.
      Наставићу да служим и волим све које сретнем. Писаћу, говорити и помагати својим слабим силама колико год могу.
      Са свом својом искреношћу , али сада са већом отвореношћу, ширином и слободом.
      Мој глас  ће се и даље чути и у вашој тузи и радости.
      Предамном се отвара ново поглавље живота, а ја ћу бити сретан што ћу бити са вама, путницима у овом поглављу.
      Не знам да ли ћу живети сутра. Такође не знам колико више могу да причам, пишем и комуницирам са вама.
      Али сигурно знам да, без обзира колико „сутра“ ће ми Бог дати - месеце, године или деценије - волео бих да буду искрени и истинити.
      Не могу вам представити ниједну своју светост или своје велике врлине, осим истине и искрености мог срца.
      Управо та свест ми даје радост и снагу да кренем напред, осећајући Бога и Његову љубав.
      Могу разговарати сатима о свему томе, али не желим да вас умарам. Довољно за данас.
      Видећемо се поново
      Хвала на свему, Андреи Конанос
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Љетна школа вјеронауке при цркви светог Ђорђа, коју води свештеник Драган Станишић, овим предавањем завршава наставу која је била посвећена новозавјетним јеванђелским извјештајима: Марка, Луке, Јована и Матеја. Током наставе дати су и прикази књига владика: Амфилохија, Атанасија и Иринеја, истакнутих теолога нашег времена.   Дат је и приказ књиге „Катихезе“  светог Кирила Јерусалимског. Ова школа наставља рад новим пројектом, под називом „Дани Добротољубља од Крстов-дана до Аранђелов-дана“ (27. септембар-21.новембар). Полазници школе биће упознати са зборником духовник поука аскетских отаца „Добротољубље“.   Eпископ  бачки др Иринеј: Свето Причешће – извор здравља или извор болести   Владика Иринеј, када говори о причешћу,  почиње од Тајне вечере, наводећи сами тај догађај који је посвједочен  у  Матејевом, Марковом и Лукином јеванђељу: И узевши хљеб заблагодари, преломи га и даде им говорећи: Ово је тијело моје које се даје за вас; ово чините за мој спомен. А тако и чашу по вечери, говорећи: Ова је чаша Нови Завјет у крви мојој, која се за вас пролијева (Лк. 22, 19-21). Он наводи да се хришћани већ двије хиљаде година причешћују на исти начин, очекујући исцјељење душе и тијела и молећи се  да им буде на радост и спасење. Од прве Свете Евхаристије и првог Светог Причешћа на Тајној Вечери Христовој па све до данас – а тако ће бити  и до краја историје – служи се ова Литургија  и на њој се хришћани причешћују .   Питање: да ли причешће може бити преносилац  заразних болести, што је и смисао и разлог писања  студије, он објашњава са становишта богословски утемељеног црквеног искуства.  Наводи ријечи светог Симеона Богослова, да Тајна причешћа блиста огњем Божанства и да су кроз ту Тајну неисказиво помијешани и сједињени  они који се причешћују  на Светој Литургији. Сматра да  причешће не може бити узрок болести,  али исто тако да то није неки хемијски састојак  против вируса. То је по њему Тајна која надилази природне законе и највиши а и најдубљи  смисао све творевине. Владика на више мјеста  поводом ове теме наводи богослужбени аргумент да Свето Причешће јесте Лијек бесмртности.   Владика Иринеј током свог говора о Причешћу  користи  ријечи које су  узвишене, драгоцјене и свете:  Вечера Господња, Животворне тајне, Свјетлост истинита , Светиње које су пред нама, Лијек бесмртности , Хљеб живота, Чаша благослова , Часни дарови, Царство Божије, Небеска тајна, Доброчинство, Евхаристија (Благодарење) и др.  Наглашава да благодатно-подвижничко просвећење и озарење од  Духа Светога  учесници Свете Литургије добијају,  у смислу  да и сами постају Тијело Христово које даје нови живот свијету. Владика  наводи ријечи светог  Иринеја Лионског да је наша вјера у сагласју са Евхаристијом и сама Евхаристија је у сагласју са нашом вјером,  то је дјелотворна и животворна вјера, побожност чиста и непорочна пред Богом  (Јак. 1,27).   Нема начина да се неко причести без додира, каже Иринеј, јер таква је то Тајна да прожима и допире до свих својстава тјелесног и духовног састава човјека.  По њему, бесмислени су покушаји  да се због опасности заразе причешће оспори, јер и они који се не причешћују, чини се, да још више оболијевају од заразног вируса. По Иринеју, Причешће и света Тајна јелеосвећења су управо благодатне силе  исцјељења,  али не на магијски начин, већ у смислу вјере словесних личности  којима  искуство Цркве није страно. Владика Иринеј  напомиње  да је индивидуалистичко размишљање или домишљање  о Цркви  постало свакодневна појава,  нарочито у наше вријеме.   Нема Цркве, каже Владика, ако се не служи Литургија. Литургија је истозначна са Тајном Цркве . Црква, то је  Дом Господњи и неодвојива је од присуства  и дејства Божијег. Свето Причешће, као врхунац свенародног акта – догађај приноса,  не може бити ометано  или оспоравано  до те мјере да се укине. У таквом случају свијет би био лишен  и самих земаљских плодова, који не би расли да нијесу намијењени Часној трпези .   На крају,  Епископ бачки господин Иринеј у својој студији сасвим  потврђује и наглашава  исказ патријарха Павла, који каже да Црква вјерује да вјерни причешћем постају  једно Тијело са Христом и тако долазе у додир са Његовим божанским енергијама.  Причешће  је  извор живота и здравља, а никада болести и заразе. То је, каже Иринеј, и став свих ранијих теолога, међу којима су Јустин Поповић и Николај Велимировић. Наводи и бројне потврде оваквог става међу монасима Свете Горе.   Јеванђеље по Матеју , Јављање Васкрслога Христа   Јеванђеље по Матеју , прво у  канону књига Новога Завјета, представља , на извјестан начин , карику која повезује Стари и Нови Завјет. Најчешће, све о чему  Јеванђелист говори  је пропраћено казивањима (пророштвима) старозавјетним.  У њему је садржана готово цјелокупна грађа Јеванђеља по Марку. Почиње Исусовим родословом и рођењем, а завршава јављањем Васкрслога Христа.   Исусове поуке јеванђелист Матеј групише у пет великих цјелина: бесједа на гори (5-7), Исусова упутства ученицима када их шаље да проповиједају (9,35-11,1), параболе о Царству Божијем (13,1-53), црквена бесједа (18,1-19,1) и есхатолошка бесједа (24,1-26,1). Поред ових цјелина постоје и мање: логија о Јовану Крститељу (11,2-19), о чистом и нечистом (15,1-20), о крсту који ученици треба да понесу (16,24-38), о фарисејима (23,1-36) и друге.   Главну тему читавог Јеванђеља  чини Исусово учење о Царству Божијем које ће наступити у будућности, а већ је присутно у самој личности Месије, Исуса Христа, који сабира око Себе нови народ Божији, Цркву. Зачетак тога народа представљају дванаесторица ученика. Месија Који сабира Цркву назива се Син Божији и Син човјечији. Он је Онај који посједује власт, Онај који страда зарад избављења човјечанства од гријеха и Онај који ће поново доћи у слави својој . Ово што се остварује у Новом Завјету већ је било најављено у Старом Завјету. Ово Јеванђеље , које је сачувало многе Исусове поуке , црквени оци првих вјекова највише цитирају.   Јеванђеље по Матеју, како га данас познајемо, највјероватније  је грчки превод  неког првобитног арамејског  текста. Црквено предање  цјелокупни коначни  текст Јеванђеља  прихвата  и приписује Матеју. То је важно нагласити, јер за Цркву превасходни значај има то колико је сами извјештај потврђен Духом Светим,  а,такође,  личност сваког свештеног писца  уважава се према том критеријуму.  Следствено томе,  можемо рећи  да су основни извори Јеванђеља по Матеју:   1) збирке логија  на арамејском ; 2)Јеванђеље по Марку и  3) предање Цркве у којем је и сам Апостол учествовао.   Матејев извjештај о Васкрсењу Христовом је у односу на Луку и Јована  мање опширан.  Он као  прве свједоке наводи  Марију Магдалину и другу Марију, које су похитале да јаве ученицима, који су  Га и сами касније видјели  у Галилеји на Гори. Матеј каже да су Му се тада неки поклонили,  а неки посумњали. Он описује како им приступи Васкрсли Христос говорећи: Даде ми се свака власт  на небу и на земљи. Идите, дакле , и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа. Учећи их да држе све што вам заповиједио; и, ево,ја сам са вама у све дане до свршетка вијек(28, 18-20). Код Марка се каже: “ проповиједајте јеванђеље сваком створењу“(16,15). Јављање Васкрслог Христа је радосна вијест не само Јеврејима, већ свим народима . Ове јеванђелске ријечи о крштењу свих народа  се читају приликом  чина крштења, тј. уласка у Цркву.  Уласком у Цркву,  по Матеју,  сви народи примају вјеру и сазнање да ће Христос са њима бити  у све дане  до свршетка вијека . Учење о томе да свако створење може познати оно што се десило на освитку првог дана недјеље,  Васкрсење Христово из мртвих, најзначајнија је  логија (исказ ) Матејеве збирке о догађајима Христовог живота.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Епископ далматински г. Никодим јутрос је посјетио Цетињски манастир и поклонио се руци Светог Јована Крститеља, Светом Петру Цетињском и честици Часног Крста Господњега. Поздрављајући госта, Ахиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је рекао да су сви његови претходници долазили на Цетиње.   “А имали смо и митрополите из Далмације. Добродошао си овдје и донио крст распете Епархије далматинске да и нама мало помогнеш у ношењу овдашњег крста. Увијек си добродошао и нека Господ благослови твоје путеве”, рекао је Митрополит црногорско-приморски.   Владика Никодим је рекао да му је велика радост што је на Цетињу.   “Осјетио сам поптребу да вас видим, због страдања које имате сада, у ово наше, савремено доба када се то не би требало дешавати, с обзиром на људска права и све тековине савременога света. Али ми смо у овим штурим крајевима пуним камена увек били страдална Црква.И Црква може да буде највише, и да покаже то што јесте, управо када је страдање и када се налази на крсту и распећу”, рекао је Епископ далматински.   Додао је да Црква тада највише даје допринос спасењу овога свијета и свију нас.   “Из тог разлога сам и хтео да дођем да вас видим. А као што и сами рекосте, сви моји претходници били су везани за ове крајеве. И ова Митрополија и њен свештени трон су на разне начине помагали и оне тамо у Далмацији”, рекао је између осталог Владика далматински г. Никодим.   Ово је прва посјета Преосвећеног Владике Никодима Цетињском манастиру, од његове хоротоније у чин Епископа.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      На седму недељу када прослављамо празник Светих отаца Првог васељенског сабора, служена је Света литургија у подгоричкој Цркви Светог Ђорђа. Евхаристијским сабрањем началствовао је протојереј ставрофор Драган Станишић, уз саслужење браће свештенослужитеља: протојереја ставрофора Милете Кљајевића, протојереја Јована Радовића, јереја Блажа Божовића и ђакона Ивана Црногорчевића; молитвено је учествовао прота у пензији Милун Фемић.     На литургијске возгласе одговарао је верни народ Божији, предвођен појцем Луком Павићевићем.   Након прочитаног Јеванђељског зачала, поучном беседом присутнима се обратио началствујући свештенослужитељ прота Драган Станишић:   “Основно у Цркви је богослужење и зато ми у себи стално понављамо гласно Свети Боже, Свети крепки, Свети бесмртни, помилуј нас!   Данас, чули смо јеванђељску ријеч која објављује Свету Тројицу, а сваки пут кад слушамо Јеванђеље ми чујемо и познајемо да је Господ Бог наш, љубав, да је то Света Тројица. И у свакој јеванђелској ријечи ми имамо Духа Светога и благодарећи Њему ми познајемо оно што је Божије, и разликујемо оно што је људско.   Никада више нису биле актуелне ове данашње јеванђелске ријечи него овде данас у нашем времену и у нашој средини.   Господ каже да је овдје на земљи дошао и да је присутан у све вијекове и да милује човјека, ради тога да би имао живот вјечни.   А опет наглашава да је живот вјечни то да се позна Света Тројица, да се позна љубав Божија, и не само да се позна, већ и да се испунимо.   Значи Господ дарује живот вјечни, али с друге стране и ми као људи треба то да видимо, да сазнамо и познамо.   Први корак нашег познања Свете Тројице и вечнога живота је Тајна крштења у којој Тајни препорода се ми омивамо и чистимо од свих својих сагрешења (јер нико не може постати члан Цркве а имати неки гријех у себи). Зато на Тајни крштења ми добијамо опроштај гријехова и почињемо свој живот чисти и беспрекорни. Јер приступамо Ономе који је сама чистота и сама светлост истинита. Зато је значајно да смо ми Црква, да смо крштени људи.   Затим имамо Духа Светога  – Миропомазање; запечаћујемо се Духом Светим, миомирисом божанским и то је стварност нашег живота. Значи, ми хришћани имамо мирис непрекидно који потиче од тога акта крштења и ми верујући у Бога удишемо тај миомирис. Једино они који неће да удишу не знају да има тај миомирис.   Данас имамо и спомен Светих отаца, у сусрет Педесетници, који су на најљепши и најузвишенији начин исповједили Господа Бога, Свету Тројицу и живот вјечни.   Који је то проблем Црква имала у вријеме Васељенског сабора ?   У самој заједници Цркве Божије, међу њеним члановима појавио се неко ко је заиста био истакнут и учен. Али, некако наглашавао је то да Бог није сасвим Бог – него да је Бог, некако као, чини се да је Бог.   Нешто слично као и данас што  имамо у Црној Гори код ових власти – да они неће некога Бога који Је Бог, јер они себе сматрају за богове, него ето да дозволе да ми вјерујемо у некога кобајаги бога. Као да је то сасвим свеједно. Имају намјеру да нас науче и то како да се зовемо. Замислите да долази неко ко је некрштен и каже Цркви Божијој – што се тако зовеш ? Па требало би да се зовеш, овако или онако, како мени дође на памет, тако да се зовеш! И сад би ми требало озбиљно да разматрамо и о томе да преговарамо.   Е то је био злочасни Арије. Један учитељ лажни, који је тврдио да Христос није Бог, него да је привидно, да је неко ко се чини да је бог а није бог. И Црква је устала жестоко против тога.   У Цркви, свака мисао, свака релација мора да буде савршена и беспрекорна; и зато су хришћани давали живот свој. И зато Црква то сад спомиње, исповиједа и наглашава. Јер ми не бисмо имали такву чистоту живљења да није било тих људи који су богослужили Богу, који су знали да ништа што је Божије не може да се банализује, оспорава и изокреће.   Ми се напајамо тим духом и постајемо силни у односу на овај свијет, који се чини да је силан. Али не бојте се, већа је сила у Оцима Првог васељенског сабора него у онима који то негирају.”     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Високопреподнобни архимандрит Сава Јањић, игуман манастира Високи Дечани предводио је 22. по реду Интернет литију. Она се и овог четвртка емитовала на таласима и ју-тјуб каналу радија „Светигора“, страницама „Не дамо светиње“ на друштвеним мрежама и телевизији „Нови“.     „Свештенство и монаштво Косова и Метохије дубоко доживљавају крст који носи Црква у Црној Гори“, рекао је дечански игуман и додао да се то нарочито односи на владику Јоаникија и утамничне свештенике.   „Они који су хтјели да их унизе затвором заправо су их још више узвеличали и прославили. То је потврда да је крст пут до истинске славе и Васкрсење“, казао је отац Сава Јањић, нагласивши да то потврђује древно искуство Цркве..   Игуман овог древног манастира који чува моштви Светог краља Стефана Дечанског нагласио је да је дубоко убијеђен да ће трпљење, смирење и упорност нашег народа у Црној Гори сигурно уродити плодом.   „Тај плод ће бити побједа не за једну страну већ за читаву Црну Гору“ рекао је отац Сава Јањић.   „Треба и оне који другачије размишљају задобити за Христа“, подсјетио је отац Сава и додао да то сада изгледа тешко, али не смијемо дозволити да нас обузме горчина или братска мржња.   Архимандрит Јањић је нагласио да морамо знати да смо синови једног рода и да морамо да превазиђемо разлике уколико оне постоје. „Сигурно ће наша Црква учинити што стоји до ње али се надам да ће власти схватити да негирање основних права вјерницима и сукоб са Црквом није пут ка будућности Црне Горе”, истиче отац Сава.   „Сигурно је да ће на крају истина побиједити“, поручио је из Високих Дечана отац Сава Јањић.     Извор: Митрополија црногроско-приморска
×
×
  • Креирај ново...