Jump to content
  1. Августин

    Августин

  2. ronin

    ronin

  3. Iulianus

    Iulianus

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У недељу пету Часнога поста, 18. априла 2021. године, у Богородичиној цркви у Земуну служена је света Литургија на којој се са својим свештенством сабрало мноштво благочестивог народа. Говорећи о прочитаном јеванђељском зачалу, ђакон Бојан Божић је подсетио на Преображење Господње које се одиграло недуго пре описаног догађаја у Јеванђељу и указао да треба да схватимо да «пут до Царства Божијег иде преко крста». 

       
      Звучни запис беседе
       
      Голготски пут синови Заведејеви су потпуно превидели, нису схватили да Царство Христово нема никакве везе са земаљским. Подсећајући на речи блажене успомене Епископа Данила (Крстића) да најближе Христу у царству Његовом стоје двоје људи из народа Божијег – Пресвета Богородица и св. Јован Крститељ, ђакон Божић наглашава да је пут до Царства Божијег - смирење и служење другима. 
       
      Извор: Радио Слово љубве
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Протојереј Владан Симић,
      из збирке песама Питам се, Беседа, Нови Сад 2020.

       
      Родни Лелић је прославио
      Онај што мирно у кивоту спава
      Што је тамо и цркву саградио
      Да има где да почине му глава.
       
      А дечак што уз њега провео је дане
      И ког је упутио на своје стазе правац
      Црноризац поста од младости ране
      Да пример нам даје овај свети Старац.
       
      Жичке лавре послушник и дечански сабрат
      Овчарских клисура смирени житељ
      У подвигу је прошао и ужаса рат
      У Призрену са ђацима створио обитељ.
       
      Цео живот подарио светињи и чудима,
      Монашком завету и молитви Богу
      Сваког са осмехом и љубављу прима
      Метохију и Косово прош’о босих ногу.
       
      Претрпео батинање неверних Бугара
      И остао предан своме послушању
      Прохујалих времена врата нам отвара
      Неуморно пише и ноћу и дању.
       
      Арнаути кад цркве у пламен огња дадоше
      И народ с огњишта растераше мачем
      Рањене руке тад му задрхташе
      Па завапи Богу молитвом и плачем.
       
      Искреном душом и радосним очима
      Крепки Старац Истину животом сведочи
      И дуг враћа оном што у Лелићу почива
      И недуге нађе молитвом лечи.
       
      Мира духу своме у старости нађе
      Под окриљем јуначке планине Јелице;
      Тишина Јежевице скри га од буке и свађе
      И лукавог што баца отровне стрелице.
       
      Крстоносни пут води га до Дрине
      Да испише сећања последњу страницу
      И у Рачи старој о своме роду брине
      Па хита у Лелић, на последњу станицу.
       
      И радује се свети владика Николај
      Јер молитва изроди оца Јована
      што Јеванђељу учи грешни род овај
      Док у Лелић хрли са свих српских страна.
       
      Сада Лелић село има два јунака:
      Једног у календар што уписа Бог,
      Другога познаје српска душа свака
      И љуби га ко духовног родитеља свог.
       
      Протојереј Владан Симић,
      из збирке песама Питам се, Беседа, Нови Сад 2020.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Данас, 8. априла 2021. године, на празник Светога архангела Гаврила, у Новом Саду, упокојио се у Господу архимандрит Јован Радосављевић, дугогодишњи професор крчке, призренске и нишке Богословије. 

       
      Архимандрит Јован Радосављевић, сведок и хроничар, писац и професор, ученик и рођак Светог владике Николаја и Светога Јустина Ћелијског, сабрат и духовно чедо Патријарха Павла, Светога Јакова (Арсовића) Туманског, о. Јулијана Студеничког, о. Антонија Драговића, Св. Севастијана Дабовића, о. Јована Рапајића, о. Мојсија Хиландарца...
      Рођен је у благочестивој сељачкој породици 1927. године у Лелићу, код Ваљева, где је завршио четири разреда Основне школе. У манастир Жичу, код Светог Владике Николаја, долази 1938. године. 
      После страдања манастира Жиче 1941. године прелази у Студеницу. Из Студенице, у најбурнијем периоду рата, о Духовима 1944. године, одлази у свој родни Лелић, одакле, због великих ратних дејстава у том крају, одлази у манастир Вујан, а затим у Благовештење у Овчар Бањи. После одслужења војног рока 1950. г. одлази у манастир Рачу, где је, у међувремену, прешло цело братство Благовештења. У Рачи је и замонашен 1950. године на празник Усековања Светог Јована Претече и добио монашко име Јован. После десет година, цело братство Рачанско прелази у манастир Студеницу. Као студенички сабрат, по благослову Његове Светости Патријарха Германа, администратора епархије жичке, али и епископâ Павла рашко-призренског и Василија жичког, одлази на школовање у Богословију у Призрен, коју завршава 1966. године, затим у Београд, где на Богословском факултету дипломира 1971. године. У Атини је на постдипломским студијама боравио 1971-1974. Године 1974. из Атине, по послушању Светом архијерејском синоду, прекида своје постдипломске студије и одлази у манастир Острог да прими дужност Управника Монашке школе. За наставника Богословије у Крки постављен је 1977, а годину дана касније за наставника Призренске Богословије, где ће остати до краја своје педагошке каријере (2001.) и онда када је Богословија из Призрена премештена за Ниш 1999. године. Био је исповедник неколико година у богословијама у Београду, Карловцима и Крагујевцу. Био је исповедник и свештенства Епархије бачке. Године 2012. одликован је орденом Светога Саве другог степена. Последње године свога живота провео је у манастиру Светог Стефана у Горњем Жапском, Епархија врањска, окружен пажњом и љубављу сестара монахиња.  
      О. Јован је био посвећен професор, који је искрено волео своје ученике, који су, опет, у њему препознавали истинског педагога, оца и духовника са ауторитетом који је извирао из љубави коју је осећао према свештеном педагошком позиву и својим васпитаницима. Ваистину, о. Јован је био искрени пријатељ свима са којима је долазио у контакт, једноставан у опхођењу, непосредан и отворен, а интензивног унутрашњег живота, непретенциозни зналац, плодан писац, летописац, жива енциклопедија људи и догађаја, ходећи Старечник Српске Цркве, милозвучни славуј, учитељ, господин... И све ово побројано не исцрпљује дивну личност овог тихог и скромног монаха, пријатеља и сажитеља Светих.
      Сви ми који смо имали срећу и благослов да га познајемо, да сазревамо под зрацима благодатних енергија његовога христољубивог бића, надахњивани његовом љубављу према лепоти црквеног богослужења и живота, благодарни смо Богу што нам га је даривао. Остаће вечно у нашим молитвама и ми, сасвим сигурно, у његовим. Нека му је вечан спомен!
      Господе, нама слугама твојим није смрт када излазимо из тела, и Теби  Богу нашем долазимо; него је то прелазак из најтужнијег у најкорисније, у најслађе, у покој и радост. Зато, са Светима упокој, Христе, уснулога слугу Твога архимандрита Јована, где нема жалости и болести и уздисања, но где је живот бесконачни.
       
      протопрезвитер Дејан Крстић, 
      професор Богословије у Нишу
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Milan Nikolic,
      АРХИМАНДРИТ Јована Радосављевића који је био на служби у Епархији врањској, преминуо је од последица коронавируса у Новом Саду где се лечио више недеља.
      Архимандрит Јован је рођен 1927. године и један је од ученика владике Николаја Велимировића. Милисав (касније Јован) био је Николајев ученик све док нацисти нису заробили владику и пребацили га у логор Дахау. Замонашио се 1950. године у манастиру Рача, а касније је прешао Призрен, након што је за епископа рашко-призренског постављен Павле каснији Патријарх Српске православне цркве.
      Управо га је Патријарх Павле охрабрио да заврши богословију, а затим и Православни богословски факултет. 
      Његово име се помињало као име великодостојника који је требало да извуче једну од три коверте у којој се налази име новог патријарха Српске православне цркве.
      Последњих година које је провео у врањској Епархији уживао је велико поштовање верника и свештенства.
       
      https://www.novosti.rs/c/vesti/drustvo/984764/preminuo-arhimandrit-jovan-radisavljevic-izgubio-bitku-virusom-korona
       
    • Од брат Бојан,
      архимандрит Елпидије (Вајанакис)
      ИСПОВЕСТ ОБАВЉА САМ ХРИСТОС
       
      - Оче, у време исповести, није ли сам Христос присутан поред свештеника и чује нашу исповест?
       Наравно. Он чује исповест.
      Када се исповедамо ми се, може се рећи, исповедамо свештенику, али Христос је увек поред њега и Он чује исповест Свога детета. Разумете ли?
      Ево, испричаћу вам причу која се десила мени када сам био на почетку мог духовног пута, као свештеник који исповеда. Живео сам на једном острву. У близини је била прелепа планина и сваког јутра могао сам са ње чути блејање оваца, козе и краве. Било је прелепо. Ту у подножју планине изнајмљивао сам малу кућу. Имали смо капелу и многи људи су долазили ту да се исповеде. Једног дана, знате ли шта се десило? Пастирица је дошла ујутру и тражила да се исповеди. Уствари она је држала пастирски штап и имала на раменима торбу. Дошла је право са планине. Закуцала је на врата и питала моју мајку: "Да ли је ту отац? Желим да се исповедим." Она је примила унутра. Онда смо отишли у капелу која је била близу. Сео сам и рекао јој: "Седи и реци ми своја сагрешења." Она није желела да седне. Стајала је. Тако, устао сам и стајао сам и ја. Дакле, ова пастирица је почела да ми прича своја сагрешења. Било је то први пут да се исповеда. Није се исповедала пре тога. Тако је почела да прича све њене грехе, све њене невоље, њене жалости, бриге, искушења која је имала.
      Била је то изузетна млада жена која је волела Бога али се исто тако пуно борила са ђаволом. И ђаво ју је много нападао. Била је чиста душа. Неко време пошто је завршила своју исповест рекао сам јој: "Девојчице моја, знај да ниси све ове ствари рекла мени. Ти си их рекла самом Христу."
      Рекла ми је: "Знам то, знам оче." "Како знаш?" "Зато што је Он поред вас! Ево Га, Он, Христос!" Мислио сам да она то говори метафорички, То јест, да је Христос духовно увек поред свештеника.
      "Не", каже ми, "Он је поред вас и Он је, уствари, слушао моју исповест и давао ми је храброст и бодрио ме је да исповедим све да ништа не изоставим и смешио ми се."
      Ова млада жена је отишла пошто сам јој прочитао разрешну молитву и ја сам касније покушао да сазнам ко је она била од других људи, познаника, пријатеља, рођака. И онда сам открио да је ова млада жена много волела Бога. Била је удата, али је њен муж био безбожан. Никада јој није дозвољавао да иде у цркву и да се исповеда. И ето, десило се да је он отишао негде и тог јутра она је чула сладак анђелски глас како јој говори: "Иди сада, моја кћери, да исповедиш све своје грехе свештенику." И заиста дошла је тога дана да се исповеди. Али ја сам био веома задивљен оним што је она рекла: "Христос је поред вас и Он се смеши."
      И када сам је једном приликом питао: "Како је Он изгледао? Како је Он гледао на тебе?" Она ми је рекла: "Он је био тако пријатан, тако благ! Имала сам осећај да је Он мој Отац, мој Брат, мој Пријатељ, све моје."
      Нећу то заборавити. Била је то једна од првих исповести које сам чуо на овом острву од када сам постао исповедник.
       - Волела бих да и ми имамо њену чистоту и љубав према Богу.
       Да, да. Видите, Бог се открива једноставним и чистим људима. Он открива Себе онима који имају срце попут детета.
      Желим да и ви када будете долазили да се исповедите и кажете своја сагрешења увек знате да ви можда видите свештеника, али наш Вољени Исус је увек иза свештеника или поред њега да чује наша сагрешења, да нам опрости и да нас загрли.
       САМ ХРИСТОС ЧУЈЕ НАШУ ИСПОВЕСТ И ОПРАШТА НАМ!
×
×
  • Креирај ново...