Jump to content

Овде још нема ничега

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Данас, 8. априла 2021. године, на празник Светога архангела Гаврила, у Новом Саду, упокојио се у Господу архимандрит Јован Радосављевић, дугогодишњи професор крчке, призренске и нишке Богословије. 

       
      Архимандрит Јован Радосављевић, сведок и хроничар, писац и професор, ученик и рођак Светог владике Николаја и Светога Јустина Ћелијског, сабрат и духовно чедо Патријарха Павла, Светога Јакова (Арсовића) Туманског, о. Јулијана Студеничког, о. Антонија Драговића, Св. Севастијана Дабовића, о. Јована Рапајића, о. Мојсија Хиландарца...
      Рођен је у благочестивој сељачкој породици 1927. године у Лелићу, код Ваљева, где је завршио четири разреда Основне школе. У манастир Жичу, код Светог Владике Николаја, долази 1938. године. 
      После страдања манастира Жиче 1941. године прелази у Студеницу. Из Студенице, у најбурнијем периоду рата, о Духовима 1944. године, одлази у свој родни Лелић, одакле, због великих ратних дејстава у том крају, одлази у манастир Вујан, а затим у Благовештење у Овчар Бањи. После одслужења војног рока 1950. г. одлази у манастир Рачу, где је, у међувремену, прешло цело братство Благовештења. У Рачи је и замонашен 1950. године на празник Усековања Светог Јована Претече и добио монашко име Јован. После десет година, цело братство Рачанско прелази у манастир Студеницу. Као студенички сабрат, по благослову Његове Светости Патријарха Германа, администратора епархије жичке, али и епископâ Павла рашко-призренског и Василија жичког, одлази на школовање у Богословију у Призрен, коју завршава 1966. године, затим у Београд, где на Богословском факултету дипломира 1971. године. У Атини је на постдипломским студијама боравио 1971-1974. Године 1974. из Атине, по послушању Светом архијерејском синоду, прекида своје постдипломске студије и одлази у манастир Острог да прими дужност Управника Монашке школе. За наставника Богословије у Крки постављен је 1977, а годину дана касније за наставника Призренске Богословије, где ће остати до краја своје педагошке каријере (2001.) и онда када је Богословија из Призрена премештена за Ниш 1999. године. Био је исповедник неколико година у богословијама у Београду, Карловцима и Крагујевцу. Био је исповедник и свештенства Епархије бачке. Године 2012. одликован је орденом Светога Саве другог степена. Последње године свога живота провео је у манастиру Светог Стефана у Горњем Жапском, Епархија врањска, окружен пажњом и љубављу сестара монахиња.  
      О. Јован је био посвећен професор, који је искрено волео своје ученике, који су, опет, у њему препознавали истинског педагога, оца и духовника са ауторитетом који је извирао из љубави коју је осећао према свештеном педагошком позиву и својим васпитаницима. Ваистину, о. Јован је био искрени пријатељ свима са којима је долазио у контакт, једноставан у опхођењу, непосредан и отворен, а интензивног унутрашњег живота, непретенциозни зналац, плодан писац, летописац, жива енциклопедија људи и догађаја, ходећи Старечник Српске Цркве, милозвучни славуј, учитељ, господин... И све ово побројано не исцрпљује дивну личност овог тихог и скромног монаха, пријатеља и сажитеља Светих.
      Сви ми који смо имали срећу и благослов да га познајемо, да сазревамо под зрацима благодатних енергија његовога христољубивог бића, надахњивани његовом љубављу према лепоти црквеног богослужења и живота, благодарни смо Богу што нам га је даривао. Остаће вечно у нашим молитвама и ми, сасвим сигурно, у његовим. Нека му је вечан спомен!
      Господе, нама слугама твојим није смрт када излазимо из тела, и Теби  Богу нашем долазимо; него је то прелазак из најтужнијег у најкорисније, у најслађе, у покој и радост. Зато, са Светима упокој, Христе, уснулога слугу Твога архимандрита Јована, где нема жалости и болести и уздисања, но где је живот бесконачни.
       
      протопрезвитер Дејан Крстић, 
      професор Богословије у Нишу
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Milan Nikolic,
      АРХИМАНДРИТ Јована Радосављевића који је био на служби у Епархији врањској, преминуо је од последица коронавируса у Новом Саду где се лечио више недеља.
      Архимандрит Јован је рођен 1927. године и један је од ученика владике Николаја Велимировића. Милисав (касније Јован) био је Николајев ученик све док нацисти нису заробили владику и пребацили га у логор Дахау. Замонашио се 1950. године у манастиру Рача, а касније је прешао Призрен, након што је за епископа рашко-призренског постављен Павле каснији Патријарх Српске православне цркве.
      Управо га је Патријарх Павле охрабрио да заврши богословију, а затим и Православни богословски факултет. 
      Његово име се помињало као име великодостојника који је требало да извуче једну од три коверте у којој се налази име новог патријарха Српске православне цркве.
      Последњих година које је провео у врањској Епархији уживао је велико поштовање верника и свештенства.
       
      https://www.novosti.rs/c/vesti/drustvo/984764/preminuo-arhimandrit-jovan-radisavljevic-izgubio-bitku-virusom-korona
       
    • Од брат Бојан,
      архимандрит Елпидије (Вајанакис)
      ИСПОВЕСТ ОБАВЉА САМ ХРИСТОС
       
      - Оче, у време исповести, није ли сам Христос присутан поред свештеника и чује нашу исповест?
       Наравно. Он чује исповест.
      Када се исповедамо ми се, може се рећи, исповедамо свештенику, али Христос је увек поред њега и Он чује исповест Свога детета. Разумете ли?
      Ево, испричаћу вам причу која се десила мени када сам био на почетку мог духовног пута, као свештеник који исповеда. Живео сам на једном острву. У близини је била прелепа планина и сваког јутра могао сам са ње чути блејање оваца, козе и краве. Било је прелепо. Ту у подножју планине изнајмљивао сам малу кућу. Имали смо капелу и многи људи су долазили ту да се исповеде. Једног дана, знате ли шта се десило? Пастирица је дошла ујутру и тражила да се исповеди. Уствари она је држала пастирски штап и имала на раменима торбу. Дошла је право са планине. Закуцала је на врата и питала моју мајку: "Да ли је ту отац? Желим да се исповедим." Она је примила унутра. Онда смо отишли у капелу која је била близу. Сео сам и рекао јој: "Седи и реци ми своја сагрешења." Она није желела да седне. Стајала је. Тако, устао сам и стајао сам и ја. Дакле, ова пастирица је почела да ми прича своја сагрешења. Било је то први пут да се исповеда. Није се исповедала пре тога. Тако је почела да прича све њене грехе, све њене невоље, њене жалости, бриге, искушења која је имала.
      Била је то изузетна млада жена која је волела Бога али се исто тако пуно борила са ђаволом. И ђаво ју је много нападао. Била је чиста душа. Неко време пошто је завршила своју исповест рекао сам јој: "Девојчице моја, знај да ниси све ове ствари рекла мени. Ти си их рекла самом Христу."
      Рекла ми је: "Знам то, знам оче." "Како знаш?" "Зато што је Он поред вас! Ево Га, Он, Христос!" Мислио сам да она то говори метафорички, То јест, да је Христос духовно увек поред свештеника.
      "Не", каже ми, "Он је поред вас и Он је, уствари, слушао моју исповест и давао ми је храброст и бодрио ме је да исповедим све да ништа не изоставим и смешио ми се."
      Ова млада жена је отишла пошто сам јој прочитао разрешну молитву и ја сам касније покушао да сазнам ко је она била од других људи, познаника, пријатеља, рођака. И онда сам открио да је ова млада жена много волела Бога. Била је удата, али је њен муж био безбожан. Никада јој није дозвољавао да иде у цркву и да се исповеда. И ето, десило се да је он отишао негде и тог јутра она је чула сладак анђелски глас како јој говори: "Иди сада, моја кћери, да исповедиш све своје грехе свештенику." И заиста дошла је тога дана да се исповеди. Али ја сам био веома задивљен оним што је она рекла: "Христос је поред вас и Он се смеши."
      И када сам је једном приликом питао: "Како је Он изгледао? Како је Он гледао на тебе?" Она ми је рекла: "Он је био тако пријатан, тако благ! Имала сам осећај да је Он мој Отац, мој Брат, мој Пријатељ, све моје."
      Нећу то заборавити. Била је то једна од првих исповести које сам чуо на овом острву од када сам постао исповедник.
       - Волела бих да и ми имамо њену чистоту и љубав према Богу.
       Да, да. Видите, Бог се открива једноставним и чистим људима. Он открива Себе онима који имају срце попут детета.
      Желим да и ви када будете долазили да се исповедите и кажете своја сагрешења увек знате да ви можда видите свештеника, али наш Вољени Исус је увек иза свештеника или поред њега да чује наша сагрешења, да нам опрости и да нас загрли.
       САМ ХРИСТОС ЧУЈЕ НАШУ ИСПОВЕСТ И ОПРАШТА НАМ!
    • Од JESSY,
      Архимандрит Емилијан  Радост, пропаст туге
    • Од брат Бојан,
      архимандрит Елпидије (Вајанакис)
      МИ ОСВЕШТАВАМО САДАШЊОСТ
      И БОГ БЛАГОСИЉА БУДУЋНОСТ
       
      - Оче, какво би требало да буде наше свакодневно живљење? Шта треба да чинимо да нас Бог благослови?
       
      Бог ће нас, дете моје, благословити када се трудимо да освештамо садашњост. Да освештамо садашњост.
       
      - А како ми освештавамо садашњост?
       
      Када посвећујемо Њему сваки минут, сваки тренутак нашег живота.
      Ми посвећујемо три основне ствари које управљају нашим животом. Знате ли које су то три ствари? То су ум, речи и срце.
      Садашњост освештавамо када увек смештамо добре мисли у наш ум. Када мислимо о нашем Богу са много обожавања. Када кажемо: "Боже мој, Ти си наш слатки Отац, а ми смо бебе Твог срца." Када осећамо Њега као нашег сопственог Оца и предајемо своју душу Њему као беба у загрљај своје мајке, тада је садашњост освећена, зато што Он брине (о нама) као слатка Мајка, али и као слатки Отац, увек штитећи Своје дете.
      Када Он види да ми никоме не желимо зло, већ напротив, волимо чак и оне који нас мрзе, тада се освештава садашњост!
      Када нас Он види да чинимо добро чак и лошим људима и молимо се за све људе, за оне који пате, али посебно за оне који нас вређају и тражимо од Њега: "Оче мој, опрости свим људима и приведи их у Твој загрљај." Када би само знали колико је Он задовољан овим, колико Га то радује! На овај начин ми освештавамо садашњост!
       
      - А како освештавамо наша уста?
       
      Ово је други начин. Ово је веома тешко, зато што смо сви научили да говоримо много речи, да много причамо, да имамо мишљење о свему и спремни смо да судимо свима и свему. Тако када смо веома пажљиви шта говоримо, пажљиви, да не говоримо отровне речи, већ да говоримо речи слатке као мед, тада ми освештавамо садашњост кроз наша уста!
      Постоји и треће, срце.
       
      - Како освештавамо срце?
       
      Срце је освештано када дозволимо да се љубав шири у њему. Нека љубав влада твојим бићем, нека влада твојом душом. И од ове пуноће љубави коју ћеш примити од Бога и коју ћеш давати другима освештава се срце.
      Срце је створено само за љубав. И љубав много освештава душу човека. Знајте да човек који воли и пун је милосрђа, доброте и учтивости, избегава зло, избегава оговарање, клеветање, избегава суђење и осуђивање, такав човек освештава своје срце.
      Ове три ствари, наиме: освећење садашњости у уму, у устима и у срцу су основа која чини да те Бог благосиља током целог твог живота, дете моје.
      То вам свима и желим.
       
      СА ДОБРИМ МИСЛИМА, РАЗБОРИТИМ РЕЧИМА И МИЛОСРДНИМ СРЦЕМ ОСВЕШТАВАМО САДАШЊОСТ.
×
×
  • Креирај ново...