Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

александар живаљев

Архимандрит Никодим (др Богосављевић): ВИЂЕЊЕ С. Р. О РАВНОЈ ЗЕМЉИ, НЕБЕСКОМ СВОДУ И ЗВЕЗДАМА

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 11 минута, The Godfather рече

@Ćiriličar  < Ево велике и корисне опомене нашем поколењу, у коме многи иду наопаким путем: Играју по периферији а не познају центра, муче се да изразе но немају шта да изразе, трче да просвећују а сами непросвећени, заглушују виком о култури а не брину о карактеру, траже уређење целога света а нису уредили своју душу ни своју кућу. >

ipak je morao da opomene

minimalno, onako ocinski, tako da nista od 100eur za Bokija

pa, ocinski iz ljubavi..... dobardecko   :D  ... nemo' da mi sabotiras... :D

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, The Godfather рече

sorry Boki, taknuto - maknuto :citac:

Ево правог Израљца, нелицемерног...данас кад "гинемо" од ове философко-деклеративне љубави, ево човека где помаже и непозван у невољи грдној...фала, фала. Добро ће доћи стотка, зима иде. Нешто сам конто да кренем редом и овим што пуно воле, приђем сваком и питам: "Владико/попе/професоре, волиш ли ти мене, ја сам твој други"? Ако каже да воли, одмах: "Дај онда 100 еура"!

Заредаш, њих 100-тинак теолога и ето 10 иљадарки...а, ако ми не дају, ако не буде љубави, знаћу да је крај.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 21 минута, Ćiriličar рече

Ево правог Израљца, нелицемерног...данас кад "гинемо" од ове философко-деклеративне љубави, ево човека где помаже и непозван у невољи грдној...фала, фала. Добро ће доћи стотка, зима иде. Нешто сам конто да кренем редом и овим што пуно воле, приђем сваком и питам: "Владико, волиш и ти мене, ја сам твој други"? Ако каже да воли, одмах: "Дај онда 100 еура"!

Заредаш, њих 100-тинак теолога и ето 10 иљадарки...а, ако ми не дају, ако не буде љубави, знаћу да је крај.

ma, nema vrdanja, :0201wink: nema pozitivne besede gde se pomalo ne izvlace i neke ocinske pouke i opomene radi popravke ljudi, to je neko pravilo,.... ne moras odmah, imam i ja razumevanja,.... moze i na rate ..... :D

ajde bre Cirilicar, ne shvatas me valjda ozbiljno, :1321_womens: ...... Nikodim, moze covek lepo da prica i besedi kad oce', ali uvatilo ga nesto i nema mira, sta da mu radimo, valjda ce vremenom malo da se popravi....

Share this post


Link to post
Share on other sites

(Е, још ово па нећу више, прећеро сам)

Искрено, да је мени да се ја мало поправим...за њега се не секирам..тај спашава цео свет, па је лако за њ'...

Шалу на страну у овој траги-комедији, човек се некада шокира, ме може да верује ни очима ни ушима. Ајде ми овде зивлимо... ето ја дошо мало да спртим Крст - ал не дај Боже да га оставим, пригрлио сам ја њега, само да мало одахнем од капитализма - али то је размена мишљења, мало да побегнемо, а мало да се и утешимо, и чемер поделимо...све је то ОцКеј, волимо нашу СеПеЦе - валда знамо сви да смо нјагори (зврц!) - него ајде је ли православље од пада Византије најјаче и најбројније? Јест! Јел' има толико умних људи, да се човек застиди ако се некада погорди па мисли да нешто зна? Има. Јел' се преводи литература Отачка и на клик је имаш, а некада су умне главе морале по древним светињама да то преписују и којешта? Преводи се не би је ишчитао да имаш 2о живота. Зна ли Никодим, рецимо, или било ко, да имају Руси манстира са по 500 калуђера, међу њима 20-30 доктора световних наука и смирено обављају своја послупања н_и_к_о жив за њих не зна. Зна ли он и онакви да имају Румини по 1000 калуђера?

И сад ти "игуман" вајни, "волиш и спасаваш" цео свет, зар? Па, побогу човече како ниси нашао макар ј_е_д_н_н_о_г брата да те заволи и остане са тобом у "саможижу"? Како си игуман сам себи? Каква је то теологија, из таквог стања у Цркви широм света, да је баш тебе, у Мионици, изабрао - да не помињем ко - да решаваш и космичке и земаљске и онтолошке проблеме? Све са Росом, Мирјаном, Љепосавом и још пар комшиница из Мионице?

Чекај, Боже нам помози и не одступај од нас таман Те ми одгонили несвесно, има ли граница...не смем да кажем чему? Човече, те појаве плаше и опомињу. Запуштен манастир и храм, немаш братије, нашао си неколико - не потцењујем, жалим јадне људе (биће да је више "мироносноца" окупио) којима је попио мозак . Замисли ти, човече, у Миојици, жена има децу, можда мужа који је негде на бауштели, никада нигде била није, ништа прочитала није - појам нема шта се у свету дешава, а тек о Цркви. Па ми као неки теолози ломимо копља - и сад таква жена дође једном Никодиму, и он јој "старац"?

Човече то је геноцид духовни...даће Бог да их таквих није много завео. То...не знам... замисли да сам ти дао стотку...не стај ми и ти на муку :))

(Вратила ми се жена са села, ваља се вратити послушању...у ово феминистичко време...а и Крст опет запртити...није, није тажак, него сам ја слаб...а Крст је баш потаман за мене)

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 13 часа, grigorije22 рече

@Zoran Đurović 

Adam da nije sagresio ne bi imao Evu i razmnožavao bi se kao paramecijum. :ani_biggrin:

Живело дркање! 

Видиш ли колико је овај лик самозаљубљен? Жена створена због пада... Које је ово лудило, брајко мој...

Тебе пак нагрди око животиња. Узблутио му се мозак у тиквини па помиње 9у књигу Мојсијеву!12:smeha: Толико је изрекао јереси и глупости да немам речи. А то је оно на шта сам вас ја увек упозоравао: Поштујте Писма и читајте са разумевањем. Овај силова Писма, а онда и Златоусту вели да прича безвезе. 

Узми га за дуовника, кумим те Алахом, тако да нас више нећеш давити твојим кућним љубимцима.:))

Интересантно је да овај блента види духовни живот као "смрзнуто" стање, дакле, убићемо се од досаде! Нема више стварања и да се зевзечиш!

Нагрди и анђеле, рекавши да нису на слику Божију! То би значило да неће бити спашени. Што је луђе, помиње умну природу човека као слику, и то значи да су анђели безумни!:)) Аранђел да га посети! 

Онда цитира Павла да ће се творевина (флора и фауна) спасити, али да животиње неће васкрснути! 

Давно сам рекао да је дилеја.   

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Zoran Đurović рече

Живело дркање! 

Видиш ли колико је овај лик самозаљубљен? Жена створена због пада... Које је ово лудило, брајко мој...

Тебе пак нагрди око животиња. Узблутио му се мозак у тиквини па помиње 9у књигу Мојсијеву!12:smeha: Толико је изрекао јереси и глупости да немам речи. А то је оно на шта сам вас ја увек упозоравао: Поштујте Писма и читајте са разумевањем. Овај силова Писма, а онда и Златоусту вели да прича безвезе. 

Узми га за дуовника, кумим те Алахом, тако да нас више нећеш давити твојим кућним љубимцима.:))

Интересантно је да овај блента види духовни живот као "смрзнуто" стање, дакле, убићемо се од досаде! Нема више стварања и да се зевзечиш!

Нагрди и анђеле, рекавши да нису на слику Божију! То би значило да неће бити спашени. Што је луђе, помиње умну природу човека као слику, и то значи да су анђели безумни!:)) Аранђел да га посети! 

Онда цитира Павла да ће се творевина (флора и фауна) спасити, али да животиње неће васкрснути! 

Давно сам рекао да је дилеја.   

Koliko je jeresi izrekao 10,20? Po rečima starca Pajsija životinje su bile sa Adamom u Edenu pa nema razloga da ne budu i u životu budućeg veka. Shodno jenanđelju po Mateju postoje ikone gde je naslikan medved koji u ustima nosi ljudsku ruku i nogu prilikom sveopšteg vaskrsenja.

 Inače sada su mi ljubimci pali u drugi plan. Sada me više interesuje spasenje mog oca i tvrdnje svetitelja kako u onaj dan neće pomoći ni suze dece ni žene za večno osuđenim. Žena i deca idu u život večni a muž i oac na večne muke. Mogućnost razdvajanja u porodici na Strašnom sudu je jedan od razloga zašto ljudi ropću na hrišćanstvo. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 29 минута, grigorije22 рече

Mogućnost razdvajanja u porodici na Strašnom sudu je jedan od razloga zašto ljudi ropću na hrišćanstvo. 

Naravno. Ako pretpostavimo da će nepokajani grešnici večno, bez prestanka, da se muče u paklu, kako onda očekivati da spaseni član porodice uživa? Zar nije razumnije pretpostaviti da će pakleni oganj pored kaznenog imati i očišćujući karakter, pa da će grešnici nakon nekog vremena (u zavisnosti koliko su iskvareni) izaći odatle očišćeni i pridružiti se spasenima? Ili da će barem biti anihilisani?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Desiderius Erasmus рече

Naravno. Ako pretpostavimo da će nepokajani grešnici večno, bez prestanka, da se muče u paklu, kako onda očekivati da spaseni član porodice uživa? Zar nije razumnije pretpostaviti da će pakleni oganj pored kaznenog imati i očišćujući karakter, pa da će grešnici nakon nekog vremena (u zavisnosti koliko su iskvareni) izaći odatle očišćeni i pridružiti se spasenima? Ili da će barem biti anihilisani?

Akademik Osipov je 2015 rekao da vecno nije beskrajno i bukvalno su svi skocili na njega optuživši ga za jeres. Postavlje se pitanje sta je taj oganj? Neki svetitelji uglavnom u Rusiji sa kraja 19 i pocetka 20 veka su učili da je oganj lava a tartar mesto gde vlada ljuti mraz. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 минута, grigorije22 рече

Akademik Osipov je 2015 rekao da vecno nije beskrajno i bukvalno su svi skocili na njega optuživši ga za jeres. Postavlje se pitanje sta je taj oganj? Neki svetitelji uglavnom u Rusiji sa kraja 19 i pocetka 20 veka su učili da je oganj lava a tartar mesto gde vlada ljuti mraz. 

Taj oganj je, kako kažu teolozi, Hristova slava kojom će se spaseni nalsađivati i ushićivati, a za nepokajane će to biti neopisiva muka. Ja samo imam problem sa tim da ta muka traje kroz celu večnost. I sad ćeš ti kao da se raduješ, a znaš da ti ćale tamo plače i škrguće zubima bez izgleda da to ikada prestane!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Архиепископ Аверкије Џорданвилски: Хоће бити Страшног Суда?

субота, 17 август 2019

        Ходите благословени Оца мојеї; примиüе Царсüво које вам је припремљено од постања света. (Мт 25,34) Идише од мене, проклеши, у огањ вечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим. (Мт 25,41)

Приближава се Велики пост — време покајања — и ево, у претпоследњу недељу пред његов почетак, у такозвану Недељу месопусну (о Страшном суду), света Црква, настојећи да нас са нарочитом снагом привуче делотворном покајању, у данашњем јеванђељском началу и у живим и сјајним сликама богослужбених песама подсећа нас на предстојећи Други Христов долазак и Страшни Суд који нас очекује, последњи и коначни суд Божији над целим чoвечијим родом.

Кратко и сажето, али уједно величанствено и грозно, речима самог Господа нашег Исуса Христа, јеванђељско начало казује о Страшном суду, у чију истинитост зато не можемо да сумњамо:

А када дође Син Човечији у слави својој и сви свети анђели са њим, тада ће сести на престо славе своје. И сабраће се пред њим сви народи, и разлучиће их једне од других као пастир што разлучује овце од јаради. И поставиће овце са десне стране себи, а јарад са леве. Тада ће рећи цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојеја, примите Царство које вам је припремљено од постања света… А они што му стоје с леве стране чуће страшну пресуду: Идите од мене, проклети, у огањ вечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим… И ови ће отићи у муку вечну, а праведници у живот вечни (Μτ 25, 31-46).

Чија осетљива душа неће задрхтати од саме помисли на овај заиста страшан призор! Али оно што ће се тада стварно збити, како нас учи света Црква, превазићи ће сваку човечију представу и поимање. Какав ужас ће обузети срца свих упорних, непокајаних грешника! Какав очајнички јаук ће се отети из груди оних који су за време свог земаљског живота безумно хулили на име Божије, ругали се светињи, подсмевали се Светој вери и Цркви, излагали подсмеху и порузи верујуће људе, па и сам овај Страшни суд, сматрајући себе, у непромишљеној гордости својој, одвећ „мудрим“; одвећ „ученим“ и „високообразованим“ да би веровали у Све оно што учи света Црква. Никакав човечији језик неће моћи да изрази бескрајно очајање које ће их тада обузети, али… биће већ касно.

Јер дође велики Дан Гнева његова, и ко може опстати? (Отк 6, 17).

То је дан Гнева и откривања праведнога суда Бога, који ће дати свакоме по делима његовим (Рим 2, 5-6), јер Бог је установио дан у који ће судити васељени по правди (Дап 17,31), да прими сваки оно што у телу учини, било добро или зло (2 Кор5,10). Свачија зла дела, чак и најскривенија, све тајне мисли и осећања, тежње и жеље разобличиће се тада јавно пред свима и испуниће се јасно речи које је Господ некад казао: Ништа није скривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати (Лк 12,2).

Тада неће бити места никаквим оправдањима.

Кад види самог себе у својој pужној моралној наготи, свако ће осећати и бити свестан да га сви виде онаквог какав је стварно, у свим својим делима, речима и помислима. Свако ће осећати муку од гриже сопствене савести. Неподношљиво осећање стида обузеће оне који су за живота умели вешто да скривају своје грехе, своје срамотне страсти и пороке, и настојали да изгледају пред људима честити, поштени и побожни. То сазнање о свеопштости виђења грехова, ти прекори савести и осуде са свих страна тако ће притискати душу својом тежином да ће грешнику бити лакше ако горе падну и покрију га него да стоји тако, представљајући толико ружан и сраман призор за небеске и земаљске погледе. Многи ће тада помислити: „Боље би нам било да се нисмо родили На свет него да доживљавамо овакву срамоту“

Дакле, то ће бити уистину Страшан Суд. Страшан по својој неумитности, страшан по својој неопозивости и безусловности својих одлука, страшан по својим последицама за непокајане грешнике, јер за њих неће бити никаквих извињења, никаквих оправдања, никаквих олакшавајућих околности, ни сродство, ни пријатељство, ни везе, ни богатство, ни Слава — ништа неће помоћи тада.

И ђаво који их вараше (који обмањује грешнике мамцем греха) би бачен у језеро огњено и сумпорно, где је и звер (Антихрист) и лажни пророк, и биће мучени дан и ноћ у векове векова (Отк 20, 10).

А тамо, у то исто језеро огњено, заједно са ђаволом и његовим слугама, биће бачени и сви непокајани решници чија имена неће биши Записана у Књизи живота (Отк.20, 15):

А страшљивима (бојажљивима, који немају храбрости да буду хришћани) и невернима и нечистима и убицама и блудницима и врачарима и идолоüоклоницима и свима лажама, њима је удео у језеру које Гори огњем и сумпором, што је друга смрт (Отк 21,8).

И то је сасвим природно и разумљиво, јер Господ није само бескрајно милосрдан него је и бескрајно праведан судија. У њему, како нас учи Реч Божија, на начин тајанствен и непојмљив за човечији ум, милост и исштна сретоше се, правда и мир целиваше се (Пс 84, 11). Он прашта и чини милост свим грешницима који се искрено кају, а упорне, тврдокорне и непокајане, као праведан Судија и Давалац плате, осуђује и кажњава.

Али ко је од нас без греха?

И шта да чинимо да бисмо избегли ту праведну осуду Божију на његовом последњем, Страшном суду?

Чини се да је одговор свима познат, јасан и разумљив: Треба се кајати!

Сила истинског покајања је таква да оно брише све наше грехе и неправде, ма колико они били тешки, и, убељујући одећу човечије душе, и највећег грешника може да покаже на суду као безгрешног граведника.

Света Црква нас пред почетак Великог поста и подсећа на Страшни суд управо зато да бисмо се пробудили из лакомислене безбрижности и греховне успаваности, у којима обично живимо, и да бисмо решили да се истински покајемо.

Ако се не покајете, као да нам она (Црква) тако говори речима самог Господа Исуса Христа, сви ћете тако изгинути. (Лк 13, 3).

Такво је, у најопштијим и најосновнијим цртама, учење наше свете православне хришћанске Цркве о Страшном суду и о неопходности покајања, какво је она свагда исповедала.

Авај, ово учење уопште није по вољи савременом, „модерном“ човеку, који пропада у жељама варљивим (Еф 4,22), који би хтео да греши некажњено, не кајући се и не мислећи о последицама. А још више је, свакако, ово учење непријатно непријатељу Божијем и непријатељу човечијег спасења — ђаволу — и свима онима који су успели да му продају своју душу, и који су за свакојака земаљска добра дали себе у верну службу њему.

И ево, управо зато смо у наше зло доба постали сведоци појаве потпуно новог учења, досад нечувеног у нашој Цркви, о томе да и Други Христов долазак и Страшни суд треба схватати некако „алегорично“, „у преносном смислу“, а не буквално, и да Страшни суд у суштини уопште неће бити страшан. Пропагатори таквог „учења“ веома самоуверено и ауторитативно тврде да су „мрачни фанатици, монаси, измислили“ све што смо напред изнели, а да савремени „просвећени хришћани“ не могу и не треба да верују у све то. (А како пак, поставља се питање, да не верују у оно што је јасно и одређено речено у Светом писму, ако већ не верују великим оцима Цркве и славним духоносним подвижницима које је прославила света Црква), јер је сам Христос, веле, рекао: не дођох да судим свету, него да спасем свет (позивајући се при томе на Јн 12, 47; Мт 18, 11 и Лк 9,56).

Још одавно смо упозорени да ће се лукавство сатане и његових слугу, нарочито у последња времена, пројављивати и тако што ће ради погубљења људи они вешто користити чак и текстове Светог писма, криво их тумачећи. (На таквом кривом тумачењу су и засноване све многобројне савремене секте.) Тако је и у овом случају: први пут Христос је дошао на земљу заиста да спасе свет, али други пут неће доћи да спасе свет, него да суди свету, при чему ће мерило овог суда, као што је сам рекао, бити реч коју је проповедао: Реч коју ја говорих, она ће му судити у последњи Дан (Јн 12,48), то јест: ко не буде држао учење које је Христос Спаситељ донео на земљу, тај ће бити осуђен на Страшном суду.

И коме ово може бити нејасно? — Само злонамерно настројеном уму.

Али како се може извртати оно што је у Светом писму тако јасно речено?

Ево, Он долази са облацима, и угледаће га свако око, и они који га прободоше, и заплакаће због њега сва племена земаљска. Да! Амин. (Отк 1,7 — упореди ово са Дап 1, 11). Ево, долазим ускоро, и плата моја са мном, да свакоме дам по делима његовим (Отк 22, 12), говори сам Господ.

Шта још може бити јасније и разумљивије од ових речи? Дакле, и суд ће несумњиво бити страшан, и плата ће свакоме по делима његовим бити, и пакао са вечним мукама за непокајане грешнике ће бити.

Јер ово захтева највиша божанска праведност, коју тако јасно осећа и чију савршену неопходност признаје и свако човечије срце неискварено и незатровано лажним мудровањем.

Међутим, представници новопечене јереси (саображавања) савремености, коју смо назвали „неохилијазам“ који верују у „прогрес човечанства“ и у „устројење Царства Божијег на земљи“ нипошто не желе да размишљају о крају света, о Другом Христовом доласку, о Страшном суду и о вечним пакленим мукама, које им предстоје ако остану при таквом свом настројењу. Они сами себи угађају и другима бацају прашину у очи погрешно проповеданом идејом „љубави“, која тобоже укида божанску истину и правосуђе, и више него наивно тврде да ће се Страшни суд наводно свести само на то да ћемо се „ужаснути окорелости нашег срца и оскудности љубави у нама“ и што ће „нас спопасти страх кад будемо видели да је мало љубави у нама“ (?!).

Поставља се питање: а зашто се ми не ужасавамо тога већ сада, живећи на земљи? Зашто се злобни, крвожедни џелати, који су тако сурово и немилосрдно уништили милионе потпуно невиних људи у нашој несрећној отаџбини, потпалој под власт сатаниста, нису нимало бојали да „виде мало љубави у себи“? Или ће сви свирепи злочинци, који су изгубили човечији лик, на Страшном суду изненада променити своју природу окорелу у крвавим злочинима и тренутно се претворити у кротке и незлобиве јагањце? Али такво учење не налазимо нигде у Светом писму. Није га знала никада током векова ни наша света Црква. Она је свагда учила и учи само о праведној плати свакоме по делима његовим.

Ах, та лажна, сладуњава, лицемерна фарисејска љубав, о којој воле непрестано да говоре ови савремени фарисеји, који, у стварности, „имају зле намере“ према својој браћи и који хоће да превазиђу самог Бога, Човекољубивог, али и праведног. А ми знамо да су сви истински хришћани у свим вековима свагда побуђивали Себе на врлински живот и да их је заиста ужасавала мисао о предстојећем Суду Божијем. Помишљам на страшни дан и жалим због својих дела злих. Како ћу одговараши бесмртноме Цару? С каквом ћу смелошћу погледати на Судију неваљалац ја? Милосрдни Оче, Сине Јединородни, Душе Свети, помилуј ме. — Тако су они молитвено вапили Богу са свом Црквом (Седалан Недеље месопусне). А свети оци подвижници поучавали су хришћане речима премудрог Сираха: Сећај се своје кончине и навек нећеш caгрешити (Сирах 7,36).

А ови савремени јеретици због нечега упорно уливају људима у главу да на Страшном суду неће бити ничег страшног и да се зато не треба бојати Страшног суда.

По свој прилици, свим благоразумним људима треба да буде јасно одакле води порекло ово очекивање и ко надахњује такве „проповеднике“ да тако уче.

Ово учење јасно произилази из оне карактеристичне усмерености и тежње савременог доба да помири људе са ђаволом, убеђујући их да ђаво уопште није страшан. Овако усмерени, ови „проповедници“ су почели чак и да идеализују ђавола, а сада настоје да представе ђавола као сасвим безазлено створење, са којим можемо имати најбоље односе, или као митско биће које можемо извргавати руглу и подсмеху, али кога не треба да се бојимо: његовим именом називају ресторане, трговачке фирме, па чак и ученике у школама, и при том свуда изображавају његов мефистофелски лик да би све навикли на његов изглед.

Укратко речено, ова нова „модерна“ идеологија „неохришћанства“ или, што је исто, „неохилијазма“ своди се на пароле (које, разуме се, не исказују тако отворено и без околишања): „Живите за своје задовољство! Грешите необуздано, колико хоћете и како хоћете, и ничега се не бојте! Бог је љубав и он ће свима све ионако опростити! А некаквог страшног ђавола и Страшни суд измислили су монаси фанатици, на чије бесмислице не треба обраћати пажњу!“

Отуда, из тог истог извора (свесно или несвесно) у нашој емигрантској средини непрестано се шири и усиљено пропагирање „балова маскарада“ које се временски поклапају са „покладама (белом недељом)“, управо са данима молитвеног помињања Страшног суда, а потом и Адамовог изгнања из раја (Недеља сиропусна). То је тобоже „празнична традиција царске Русије“ коју смо „дужни да нарочито чувамо“. А у царској Русији наши архипастири и пастири, прослављени светошћу живота, упорно су се борили против ове антихришћанске традиције, наслеђене из мрачног доба незнабоштва. Довољно је сетити се макар моћне и надахнуте беседе „о сирној седмици“ Светог Тихона Задонског, нашег „руског Златоуста“ у којој овај наш велики Божији угодник захтева од руских људи да „разуздана празновања поклада оповргавају и искорењују“ као „Зли обичај“ установљен у част паганских божанстава пијанства и разврата. А хришћанске „покладе“ су „радосна претпразништва уздржања“, „Светли почеци поста“, односно наша постепена припрема за наступајући Велики пост.

Ето како у савременом животу све тече сасвим противно истинском хришћанству. Ово, наравно, није случајно, без разлога. Све је ово вешта „обрада“ човека усмерена на његово одвраћање од Христа Спаситеља и добровољно прихватање Христовог противника, који треба да дође. У последње време ову „обраду“ врло препредено користећи људске слабости, страсти и похоте, ревносно врше „његове“ слуге које се сада – авај — често облаче у одежде свештенослужитеља. –

А што се тиче пакла са његовим вечним мукама, ми не треба да сумњамо у његово постојање: видели смо његово право предворје код нас, у нашој несрећној отаџбини, нарочито они који су провели неко време у бољшевичким затворима и логорима.

Онде ће бити плач и шкргут зуба (Мт 8, 12) — овако је сам Христос Спаситељ више пута говорио о паклу, представљајући га сликовито.

Зато је за нас једини истински пут спасења да се, не мудрујући лукаво, у свему држимо исконског, неизмењивог учења наше свете Цркве, да верујемо онако како су веровали сви, свагда и свуда (Свети Викентије Лиpински), и да што даље од себе терамо све новопечене лажне учитеље, који дрско проглашавају неку „нову“ епоху у хришћанству, макар били обучени у свештене одежде. Јер из Речи Божије знамо да се и сам сатана претвара у анђела светлости, и да није, дакле, ништа велико ако се и слуге његове претварају да су слуге праведности, којима ће свршетак бити по делима њиховим (2 Kop 11, 14–15).

А савремени „модернисти“ — „неохилијасти“ — и отворени богоборци сатанисти — то су, уопште, људи истог духа, „истог табора“. Зато они у случају потребе тако лако налазе заједнички језик и међусобно се чак и мире, отуда и њихова инстинктивна благонаклоност и извесна окренутост ка црквама и религиозним организацијама које сарађују са богоборцима. Њихова душа је тамо, a не у истинитој Цркви Христовој.

Ипак, мора да буде потпуна опредељеност: или — или! У наше време, више но икада раније, недопустива је било каква дволичност и двосмисленост, било какво колебање „тамо-амо“, „храмање на обе ноге“ и „седење између две столице“… У свету се већ тако отворено одвија „просејавање“.

С ким смо ми? Бојимо ли се ми Страшног суда, ђавола и вечних мука, или верујемо у наступање неке „нове“, „светле“, „постхришћанске епохе“ — у „прогрес човечанства“?

Од тога ће зависити и наш удео у вечности.

Господе, избави ме од свакога незнања и заборавноти, и малодушности, и окамењене неосешљивости! (Из . двадесет четири молитава Светог Јована Златоустог“)

Човекољупче Спасе, Царе векова, пре него што стигне крај, обрати ме покајањем и помилуј ме. (Стихира у Недељу месопусну).

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 19 август 2019 )

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 17 минута, Desiderius Erasmus рече

Taj oganj je, kako kažu teolozi, Hristova slava kojom će se spaseni nalsađivati i ushićivati, a za nepokajane će to biti neopisiva muka. Ja samo imam problem sa tim da ta muka traje kroz celu večnost. I sad ćeš ti kao da se raduješ, a znaš da ti ćale tamo plače i škrguće zubima bez izgleda da to ikada prestane!

Siluan se dugo mucio tim pitanjem. Imas odgovor kod Sofronija u 'Starac Siluan'.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Теорија еволуције како се данас већином разуме у науци заправо само мање или више аргументовано региструје одређене еволутивне процесе, али не може да се прихвати као теорија настанка свега, јер ни сами научници немају опитних доказа за то да би такве тврдње кредибилно научно потврдили.      Зато злоупотреба теорије еволуције у циљу потврђивања тезе да је свет настао сам од себе изводи нас из сфере науке у сферу идеологије. За нас хришћане је заправо неважно да ли је човек настао у једном тренутку или је то био процес и какав је процес по среди. Оно што је суштински важно јесте да све бива творачком вољом Божијом и да човек рекапитулира васцелу творевину (човек је микрокозмос). Човек није створен ни из чега, већ је саздан од твари коју је Бог створио ни из чега и то шестог библијског дана. Ми носимо елементе у свом телу који су у сталној промени и учествују у кружењу твари у природи. Биљке, животиње, минерали кроз човека ипостасно улазе у заједницу Богом. Хранимо се храном биљног и животињског порекла, уносимо минерале, наши органи се мењају, човеков састав је у сталној динамичкој промени. Чињеница да човек поседује одређене биохемијске, анатомске и друге сличности са другим врстама још више нас утврђује у вери да је Бог саздао човека као круну васцеле твари од већ постојеће материје, а не као биће које нема никакве везе са осталим створеним светом. Како је човек створен и на који начин, рационално никада нећемо сасвим знати јер тајна живота и човека се не може разумети никада у свим својим димензијама на нивоу човековог разума који функционише у координатама времена и простора. Оно што знамо вером јесте да се кроз човека, односно Богочовека Христа  спасава васцела творевина видљива и невидљива (земља и небо) јер је човек биће које повезује оба света. У васцелој твари на сваком кораку видимо међуповезаност и сам човек и те како живи у сталној динамичкој интеракцији са светом око себе.   Жалосна чињеница јесте да се и данас од стране атеиста одређени регистровани еволутивни процеси који су приметни у природи, из незнања или из погрешног тумачења користе идеолошки као аргумент против самог постојања Бога. Исто толико је погрешно негирање међуповезаности васцеле твари и свођење богооткривене истине на ниво научне тезе јер губимо смисао спасења васцеле твари у Христу и суштину наше вере да је Христос спаситељ света. Зато дискурс који данас постоји посебно на протестантском западу између еволуциониста и креациониста потпуно је стран Православној Цркви и нашем схватању спасења као превазилажења јаза између створене и нестворене природе у ипостасној заједници у Богочовеку Христу.   Архимандрит Сава (Јањић)     Извор: Видовдан
    • Од Логос,
      Архимандрит Сава (Јањић): ,,Наше Светиње на Косову и Метохији су живи свједоци нашег идентитета који непрекинуто траје и који је литургијско- духовног катактера, указујући да су Срби узведени на ниво народа Божијега“.   Звучни запис емисије   Други дио разговора са архимандритом Савом (Јањићем) о манастиру Високи Дечани, Немањићком светионику смјештеном у живописној долини ријеке Бистрице.   Отац Сава говори о томе како се ратне 1999. године љуљало кандило пред фреском Мајке Божије у припрати дечанског манастира и како је Мајка Божија успјела да сачува ову Светињу и дечанско монаштво.     Дечански игуман се осврнуо и на актуелна дешавања око покушања отимања храма Светог Николе на Новом Брду нагласивши да су  наше Светиње на Косову и Метохији живи свједоци нашег идентитета који непрекинуто траје и који је литургијско духовног катактера, указујући да су Срби узведени на ниво народа Божијега.     Извор: Радио Светигора   Косметска кандила VIII • Радио ~ Светигора ~
      SVETIGORA.COM Манастир Високи Дечани Архимандрит Сава (Јањић): ,,Наше Светиње на Косову и Метохији су живи свједоци нашег идентитета који непрекинуто траје и...
    • Од Логос,
      Дана 13. августа 2019. године навршило се 16 година од страдања српске деце у Гораждевцу.     Иван Јовичић и Панто Дакић убијени су из аутоматског оружја, рафалом, док су се на летњем распусту купали у сеоској реци Бистрици. Тешко је рањено још четворо деце. Убице нису пронађене, а истрага је обустављена 2010. године. Тог 13. августа 2003. године, на лицу места убијен је Иван Јововић (19), док је дванестогодишњи Панто Дакић повредама подлегао у пећкој болници. Богдан Букумирић (14), Ђорђе Угреновић (20), Марко Богићевић (12) и Драгана Србљак (13) тешко су рањени.   Најтеже повређени Букумирић је пребачен у тадашњу француску војну болницу у Јужној Митровици, а на путу до болнице, нападнуто је и возило хитне помоћи. После прве операције, Букумирића без знакова живота, поново хитно пребацују у другу болницу, у северној Косовској Митровици, а одатле хеликоптером на ВМА у Београд, где је шест дана био у коми и преживео четири тешке операције. Починиоци нису никада пронађени.   -Узети су као најлепши плод у свом детињству. Никада нећу заборавити када сам видео то место злочина где су се видели крв, патике и њихова одећа. Хвала Богу, неки су се и опоравили... и није било више жртава, казао је на почетку своје беседе архимандит Сава, игуман манастира Високи Дечани, који је с благословом епископа Теодосија, заједно са игуманом Драганца архимандритом Иларионом и локалним свештеницима служио парастос у храму Рођења Пресвете Богодице.   Отац Сава је рекао да се поред туге и бола у сећању на невино пострадале истовремено осећа и радост што нас Господ није оставио и заборавио. Он је поменуо како нас жртва ове деце позива на веру, слогу и јединство, да останемо верни нашем предању, нашем родном крају. -То је наша вера која ће нас очувати, јер ако изгубимо веру, ништа нас неће сачувати. То је вера која је сачувала и ово село кроз векове, Србе широм Косова и Метохије, на свим стратиштима на којима је наш народ страдао. Сви који су чинили злочине ће сигурно одговарати, ако не пред судом човечијим, сигурно пред судом Божјим, рекао је отац Сава.    После парастоса, свештеници су одслужили мали помен на гробовима пострадале деце. Парастосу и поменима на оба гораждевачка гробља присуствовали су чланови породица Јововић и Дакић, житељи Гораждевца, монахиње манастира Пећке Патријаршије и представници српских институција.   Средином и крајем 2015. године, на село Гораждевац извршена су још два слична напада, срећом без жртава.     Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      Доносимо разговор са архимандритом Василијем (Гондикакисом), игуманом свештене Светогорске обитељи манастира Ивирон. Са овим знаменитим светогорцем разговарала је теолог Милана Ивковић.     Како наше доба види и тумачи човека с обзиром на индивидуалистичкa усмерењa савременoг друштва? Какво значење за савременог човека има тајна живота?   -Пре свега хоћу да истакнем да не постоји велика разлика између јучерашњег и данашњег човека. Човек јесте то биће које има дах Бога у себи. То значи да је њему дато да постане Бог по благодати, да ступи у једно такво стање које превазилази  време и простор целокупне творевине.То достојанство и благослов човека јесте једно достојанство и посебан благослов за целокупну творевину, зато што је то један дар Божији који се дарује смиреном човеку, који себе потпуно предаје Богу. Када говоримо о човеку унутар Цркве, у њој познајемо и открива нам се Божија воља која на крају спасава сваког човека сваког доба, од свакакве идеологије. Мислим да данас, у наше доба, после напретка науке и преласком у модерно доба, треба да постанемо свеснији да матерњи језик за сваког човека јесте језик православља. Унутар Цркве, човек заиста живи и доноси плодове. Ван Цркве не живи, него преживљава као биљка. На пример, једна палма на Криту, дрво које носи урме, може да нарасте, али недовољно да на том дрвету сазру и плодови. Међутим, у северној Грчкој једва може да изникне иједна палма, а да много пута уопште и нема плодова. У Африци пак, упркос томе што су тамо велике врућине, то има за последицу не само да изникне једна палма, него и да на њој сазревају плодови који се могу јести. Значи, природни простор и околина где човек сазрева и носи плодове јесте простор православља. Тамо човек не преживљава као биљка, него заиста живи. Ту човек изниче, цвета и доноси плодове. Дати плодове, за човека значи бити учесник Божије благодати. Цвет човековог живота наставља да цвета и даје плодове у есхатону, Царству Божијем, где нема краја целокупном његовом напредовању. То није дело никаквог умног бављења. Није нешто чиме се неко само умно бави и због тога се то не односи само на оне који су само интелектуално надарени. То не обухвата способност само једног дела човека, већ се нуди целокупном човеку, уколико он прихвати целокупно постојање живота као Божији благослов, и на тај благослов одговара благодарењем (евхаристијски). На тај начин, човек целокупног себе даје Богу. Према томе, постоји експлозија живота, управо као што се дешава са зрном које кад умре унутар земље, кроз то умирање и смрт, изнедри и живот.   Зашто се често дешава да реч једног православног хришћанина и теолога, у сусрету са другим човеком, остане празна, немоћна и слаба да се засеје и оживи у другом човеку, као и све оно што је прочитао о љубави, заједници и молитви? Шта мислите како се према томе треба односити? Постоје ли други људи који другачије говоре, а да га то не нахрани? Постоје ли други људи који другачије говоре и који могу да угасе жеђ човеку?    -Живот је тежак и због тога је и вредан. Бој је створио живот на такав начин да бисмо ми учествовали, партиципирали у њему. Живот нам се не даје аутоматски или не неки магичан начин. Једно је да говоримо о ватри, пламену, а друго је да пред собом имамо свећу која гори. Ако је могуће запалити ту свећу, и ја могу да упалим своју. Ако ми неко само опише шта је то пламен, шта је то ватра и шта је то свећа, онда само могу да размишљам о тим појмовима: шта је то свећа, шта је то пламен, и шта је то ватра. Али када неко улази у Цркву, улази кроз огањ који се помиње у Старом Завету код пророка Данила, и тада сав човек гори. Од те топлоте и светлости откривају му се тајне живота. У Православној Цркви се у спасоносним водама наше Цркве погружава читаво дететово тело и то је веома битно, јер је крштење кропљењем само спољашњи контакт који се код нас развио под утицајем римокатолика. Но ипак Бог постоји за све нас.    Да ли мислите да је одлика савремених хришћана страх од страдања и крста, да желе и воле само васкрсење без крста?         -Тај страх се по природи дешава. То је једно скретање са пута. Св. Исак Сирин каже: „ако ја потражим врлине које су ћерке, а не мајке из којих се рађају праве врлине, онда ће за мене те исте врлине постати, не спасоносне, него змије које ће ми ускратити духовно напредовање и узрастање.“ У Цркви, у васкрсном периоду говоримо да кроз Крст долази радост целом свету. Кроз смрт извире и живот, као што и зрно умире у земљи, и из те смрти настаје живот. Због тога читамо у Јеванђељу: „Ако зрно пшенично, паднувиши на земљу, не умре, онда једно остане, ако ли умре, много рода роди“ (Јн. 12, 24). Достојевски истом том реченицом започиње свој роман „Браћа Карамазови“. У једном тренутку из човека извире славословље као вапај свих мука кроз које пролази у свакодневном животу, и можемо осетити да ова радост и славословље јесте дар Божији који се рађа, и док човек стари, умире и одлази, овај пламен остаје, и као да се шири, наставља. То је један благослов будућег века за све. Тај благослов будућег века долази нама и шири се у овом свету. На тај начин време и простор постају препуни вечне благодати. Сва та нестворена благодат Господња јесте приступачна само онима који су много осетљиви и који много страдају. За друге људе, то нити постоји, нити им то смета. Изненађује ме реченица апостола Павла у Посланици Солуњанима када каже да „неће сви веру“ (2 Сол. 3, 2) тј. да вера није за сваког. Опет, ако кажемо да Бог хоће да се сви људи спасу и да дођу до познања истине, како онда апостол Павле тврди да вера није за сваког? Али Бог је то све хтео и тако створио. Ствар није у томе да ми исправљамо Бога, него да разумемо шта нам Он говори и како влада над свима нама. Ова реченица, да „неће сви веру“, јесте тврда храна. Авва Исак каже: „дај Боже да у свакој генерацији постоји макар један човек који надилази границе створеног и живи у слободи Духа.“ Тај који успе то да уради, не успева сам за себе, него у име свих нас. То је успех сваког од нас. Живећи унутар Цркве у учећи језик Цркве, полако и постепено повећава се светлост. Као што у ватри, у почетку прво сагоре ситне гранчице, а после горе и веће гране и стабла, тако и на крају све постаје пламен и славословље. То повећавање пламена, ватре и радости не зауставља се никада и томе никада нема краја. Напредовање је непрестано и преображавајуће, из славе у славу. Све то може да прими неко ко живи истинито, искрено и са смирењем унутар Цркве тако што све прима са благодарењем, са захвалношћу, евхаристијски, славећи Бога. На тај начин, он присаједињује своје биће великом стаблу нашег Предања, и у почетку се осећа као да ништа не ради, али се храно из дубоких корена. Тада и његов живот личи на једно стабло, на дрво које прохвата, прима, страда и доживљава то унапређење. Ништа не радимо, а све бива само по себи.   Да ли можете нешто да поручите српском народу?   Благослов и дужност јесте да православни Срби заиста постану православни Срби. Велика је ствар и дужност нас православних да постанемо управо то што јесмо. Болест за све нас, а и за наше суседе јесте када бивамо мало православни. Мислим да живимо у једном повољном периоду, зато што православни Срби осећају и разумеју силу коју им дарује Православна Црква, као што и други осећају да Православна Црква јесте један непрестана теофанија, једно богојављење. Односно, осећају и разумеју да Православна Црква није тек једно од људских мишљења.   Захваљујемо Вам се много на овим лепим речима и дивним одговорима. Хвала Вам! Хвала Господу!   А ми треба да престанемо да дајемо интервјуе, и да почнемо да живимо. Кад долазим овде код вас не осећам да вам у нечему помажем, већ као да ја од вас узимам снагу.   Захваљујмо се Богу За све и ради свега. Једном кад сам био на Кипру, рекао сам да је велика ствар бити православан Грк, што истовремено значи бити и нејелин и „неправославан“. Важно је да будемо православни, и то не на неки начин како ми то замишљамо, него да будемо живо богојављење. То је важно зато што постоји много неправославних издања Православља. Може се десити да ја мислим да сам православан, а да суштински пројављујем све оно што православље није. Један прост, обичан човек, једна проста бака унутар Цркве, када прихвата тајну живота са благодарењем, са захвалношћу и када прихвата сва страдања и целокупну немоћ са једним Слава ти Боже, та иста бака чудотворно зрачи и најављује да је смрт заиста уништена. Тако, она заиста проповеда шта је то Православље, шта је један дар Божије љубави за све. Према томе, можемо да останемо у Православној Цркви у смиреној тишини, и да на тај начин истовремено растемо духовно. Када говоримо Слава ти Боже, благодарни смо Богу, Богородици, свим светитељима који нам дарују једну заједницу као што је Рај.     Разговор водила: теолог Милана Ивковић; „Православни мисионар“, мај/јун 2012.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Читав овај живот је припрема за вечност. Од момента зачећа почиње то чудесно путовање за свакога од нас. Приведени из небића у биће кроз љубав родитеља и оживотворени духом Божијим у утроби своје мајке као мало биће започињемо да уздишемо за вечношћу.     Вечност је једна огромна тајна за сваког од нас, тајна од које често бежимо не желећи ни да се спомиње у нашем присуству. Толико смо везани за овај свет да свака помисао да можемо да одемо у вечност сваког трена буди у нама стање безнађа и очаја. Стога најрадије о њој нити мислимо а камоли причамо.   Ипак колико год јој не придавали значаја, Вечност стоји испред нас куцајући на двери наше садашњости да је не заборављамо.   “Ту сам зар ме не видите и не чујете?“ – збори нам Вечност, а ми приглуви и духовно слепи окрећемо лице да је не видимо и стављамо руке на уши да је не чујемо.   “О Вечности што си тако зла да нас непрестано пратиш, зар не видиш да нам је добро бити овде!“- оковано земљаским страстима људско срце ропће надајући се да ће да протера Вечност из своје земљане садашњости.   Упорно људски ум кроз науку тражи магични напитак који ће продужити овај земљски живот кроз бескрајно уживање у земаљским чарима, али узалуд се труди јер Вечност не може да зароби у својим лабараторијама. Напротив она их и даље стрпљиво чека.   Радовати се Вечности било је једно тешко и претешко дело за човека  окованог уздама времена. И заиста је било тако док Вечност није дошла у време да узведе човека из јасли времена на трон Вечности. Вечни Бог постаде човек у времену да би човека узвео у Вечност. Син Божији  не престајући бити заједно са Оцем и Духом Светим у Вечности спустио се у време поставши човек, Богочовек Исус Христос.   Од момента Оваплоћења Сина Божијег Вечност је постала наша најдража садашњост. Кроз сећање на Вечност ми се непрестано радујемо Духом Светим који од Оца исходи почивајући на Сину који нас усиновљује у Цркви Православној која нас уводи у Тајну Вечности кроз Свете Тајне Цркве.   Вечности слатка и преслатка, сва си испуњена силама Духа Светог којим се надахнише хорови Светитеља, Мученика, Праведника, Преподобних који кроз свој живот у времену непрестано беседоваху о Теби. Својим сузама, подвизима  и крвљу гласније и слаткоречитије беседоваху од свих древних философа и савремених психолога о теби Вечности слатка. И зато што им чежња беше да буду непрестано са Тобом, Вечности слатка, овај временски живот беше им сладак без обзира колико горчине су свакодневно сусретали.   Браћо и сестро, вечни моји сапутници, чујете ли глас Вечности како куца на дверима наших душа и како хоће да уђе у клијет нашег срца, у најдубље ткиво нашег бића да би нас овде још у времену испунила своје Вечне Светотројичне радости једнога истинитог Бога. Не будимо немарни, већ отворимо катанце нашег срца да уђе Вечност у наше време да би и ово време било Њоме освећено и силама Божијим преображено.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Create New...