Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

александар живаљев

Архимандрит Никодим (др Богосављевић): ВИЂЕЊЕ С. Р. О РАВНОЈ ЗЕМЉИ, НЕБЕСКОМ СВОДУ И ЗВЕЗДАМА

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 6 минута, Благовесник рече

Размишљам као православац. А ти размишљаш као протестант. 

И Никодим размишља као православац. Кукала вам мајка... Нећете да се разговедите. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, kopitar рече

Švabu je lako ugostiti, staviš najprostiji jelo i kažeš to je naš specijalitet i da vidiš pohvala.:))

Ма направио сам перверзан зечији гулаш, прсте да полижеш. Жена ће правити лазање. Сестра пицу јер је она пица мајстор. Морам Шваби да се одужим, био је више него гостољубив. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 минута, Благовесник рече

Има једна сличност између вас двојице - две сте (с)крајности.

Напокон нешто паметно да кажеш. Ава је у лику светих. Овога сам разобличио и док је формално био православан. Ава вам све говори унапред. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Zoran Đurović рече

Овога сам разобличио и док је формално био православан

Уз дужно поштовање падре, али ко иоле ишта зна о православном монаштву и православљу, ко је иоле пратио дешавања у СеПеЦе могао је видети да је лик пуко од гордости. Имао је свој блог, своје књиге кој енико не чита него "последњовременаши", његови клипово у којима глуми пророка Данила а "успут" и св. Марка Ефешког, који ето неће да цепа скуте Цркви...мислим, не мора се бити тако продуховљен (ко Ти - да "зврцнем? Ма неђу добар је падре) да се схвати о чему је реч. То је митрољубац и то је узрок свема - пошто је видео да га н епикају, онда је тражио и измишљао разлоге да напада "Оћу да ме волите и тачка! Јербо ако нећете, има да вам покажем"!

Ја кад сам имао 4 године, кад озијаним, мајка ме критикује а ја кажем: "Отићи ћу заувек од куће"! И "одем", сакријем се у дрворишту, целих 20 метара од улаза, не би ли ме ко тражио. Мајка то зна, па неће. Онда кад огладним уђем у ходник у кмечим на силу, нигде сузе...

Ако ико нађе од Никодима клип или штиво где проповеда Христа, радост, љубав а да "не раскринкава" некога или нешто - шаљем 100 еура "вестерном", одма'.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 16 минута, Ćiriličar рече

Ако ико нађе од Никодима клип или штиво где проповеда Христа, радост, љубав а да "не раскринкава" некога или нешто - шаљем 100 еура "вестерном", одма'.

http://nikodimbogosavljevic.com/sveti-sava­-sabirna-ziza-srbskog-etnosa-i-etosa  

moze sutra .... :cheesy3::D :smeh1:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 24 минута, Ćiriličar рече

Уз дужно поштовање падре, али ко иоле ишта зна о православном монаштву и православљу, ко је иоле пратио дешавања у СеПеЦе могао је видети да је лик пуко од гордости.

Ја сам 1988 говорио да е Артемије страшно зло за СПЦ, и имао сам да се онесвестим кад су га рукоположили за владику. 

Нико ми никад није промакао. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Bokisd рече

moze sutra .... :cheesy3::D :smeh1:

Може чим ме прође алергија. Пробао сам једном нешто да одслушам од њега, те ме печи нека зла сила сав се поломих...не смм ја то кликнути, немере се она мука више поднети.

Нађи два сведока, да су 'нако људи од угледа, ето узми падреа аргентинског и још једног, па ако потврде - шаљем.

:))

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Zoran Đurović рече

Нико ми никад није промакао. 

Те друге, виђи то са Данилом и други(ј)ем пророцима, ал' Никодима ти не подписујем под углед и пророчке дарове...дедер - међу нама - осујети онога да ми узме 100-тку, ако смеш кликнути на Никодимов линк :0228_hot:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 11 минута, Ćiriličar рече

Може чим ме прође алергија. Пробао сам једном нешто да одслушам од њега, те ме печи нека зла сила сав се поломих...не смм ја то кликнути, немере се она мука више поднети.

Нађи два сведока, да су 'нако људи од угледа, ето узми падреа аргентинског и још једног, па ако потврде - шаљем.

:))

 

ovo Nikodim drzo .....Беседа изговорена на Светосавској академији у Дому културе у Ваљеву, 25. 01. 2016   .... zato bio tako fin.... :smeh1: ..... al' sta da ti radim, .... imo' sam srece.... girl_smiley:D :smeh1:

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, grigorije22 рече

A ovo sto prica za sergijance? Patrijarha je optuzio za sergijanizam jer se oni bukvalno drze onoga sto je Pavle rekao da moramo da budemo pokorni vlastima. 

(Не знам ја шта он прича, наши духови се одбијају, и ја ништа не знам шта прича, ал'знам да је ппрсо од гордости и непослушања...не морам да истражујем, осетим одма...да не лајем....калуђерско је да слуша и да сади лук наопако ако му је таки благослов...а време Марка Ефешког је прошло, православље, после пада Византије, никад није било јаче...ђе да га Никодим брани, а сви заблудели...ало)

 

Ош' да кажеш да је Иринеј Буловић "покоран" АV (=није ономатопеја лавежи)? Роде, неће Патријарх и Буловић отварати фабрике и бити проводаџије да се Срби жене и удају уместо што се...хм-км...Буловић држи под будним оком Вучића и чим само закорачи против националних интереса Портпарол ће да се огласи...и огласио се више пута. Неће Буловић скидати Вучића, нека му га, народ, кад им је испро мозак - слободна воља има цену.

Јеси чуо за ону народну: "Из жмире (=онога ко мало прича) два вире"! Тај ти је Бачки, уз то пун љубави, образовања и са великим монашким смирењем. Погле му "синова" Порфирија и Фотија, а погле Тасиних. А погле, кад је ЦЕЛО православље, сем Руса, ћутало, како Бачки "зареза" и како он зареза, не у име СеПеЦе, него као богослов и Епископ. како "зареза" тако и СеПеЦе и цело православље следи(јаше)...једино Атанасије, који све увак "поклапа" одједаред не знаде ић.

Која црна власт...Буловић је калуђер, није политичар. А Патријарх, некад каже нешто непромишљено, али Аксиос! Писмо Таси је показало величину нашег Патријарха. Атанасије је помешао теологију и ЦК СКЈ, ред једног, ред другога. Србија је секулана држава данас, а СеПеЦе није #оне оф фајв милионс.

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Ćiriličar  < Ево велике и корисне опомене нашем поколењу, у коме многи иду наопаким путем: Играју по периферији а не познају центра, муче се да изразе но немају шта да изразе, трче да просвећују а сами непросвећени, заглушују виком о култури а не брину о карактеру, траже уређење целога света а нису уредили своју душу ни своју кућу. >

ipak je morao da opomene

minimalno, onako ocinski, tako da nista od 100eur za Bokija

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Теорија еволуције како се данас већином разуме у науци заправо само мање или више аргументовано региструје одређене еволутивне процесе, али не може да се прихвати као теорија настанка свега, јер ни сами научници немају опитних доказа за то да би такве тврдње кредибилно научно потврдили.      Зато злоупотреба теорије еволуције у циљу потврђивања тезе да је свет настао сам од себе изводи нас из сфере науке у сферу идеологије. За нас хришћане је заправо неважно да ли је човек настао у једном тренутку или је то био процес и какав је процес по среди. Оно што је суштински важно јесте да све бива творачком вољом Божијом и да човек рекапитулира васцелу творевину (човек је микрокозмос). Човек није створен ни из чега, већ је саздан од твари коју је Бог створио ни из чега и то шестог библијског дана. Ми носимо елементе у свом телу који су у сталној промени и учествују у кружењу твари у природи. Биљке, животиње, минерали кроз човека ипостасно улазе у заједницу Богом. Хранимо се храном биљног и животињског порекла, уносимо минерале, наши органи се мењају, човеков састав је у сталној динамичкој промени. Чињеница да човек поседује одређене биохемијске, анатомске и друге сличности са другим врстама још више нас утврђује у вери да је Бог саздао човека као круну васцеле твари од већ постојеће материје, а не као биће које нема никакве везе са осталим створеним светом. Како је човек створен и на који начин, рационално никада нећемо сасвим знати јер тајна живота и човека се не може разумети никада у свим својим димензијама на нивоу човековог разума који функционише у координатама времена и простора. Оно што знамо вером јесте да се кроз човека, односно Богочовека Христа  спасава васцела творевина видљива и невидљива (земља и небо) јер је човек биће које повезује оба света. У васцелој твари на сваком кораку видимо међуповезаност и сам човек и те како живи у сталној динамичкој интеракцији са светом око себе.   Жалосна чињеница јесте да се и данас од стране атеиста одређени регистровани еволутивни процеси који су приметни у природи, из незнања или из погрешног тумачења користе идеолошки као аргумент против самог постојања Бога. Исто толико је погрешно негирање међуповезаности васцеле твари и свођење богооткривене истине на ниво научне тезе јер губимо смисао спасења васцеле твари у Христу и суштину наше вере да је Христос спаситељ света. Зато дискурс који данас постоји посебно на протестантском западу између еволуциониста и креациониста потпуно је стран Православној Цркви и нашем схватању спасења као превазилажења јаза између створене и нестворене природе у ипостасној заједници у Богочовеку Христу.   Архимандрит Сава (Јањић)     Извор: Видовдан
    • Од Логос,
      Архимандрит Сава (Јањић): ,,Наше Светиње на Косову и Метохији су живи свједоци нашег идентитета који непрекинуто траје и који је литургијско- духовног катактера, указујући да су Срби узведени на ниво народа Божијега“.   Звучни запис емисије   Други дио разговора са архимандритом Савом (Јањићем) о манастиру Високи Дечани, Немањићком светионику смјештеном у живописној долини ријеке Бистрице.   Отац Сава говори о томе како се ратне 1999. године љуљало кандило пред фреском Мајке Божије у припрати дечанског манастира и како је Мајка Божија успјела да сачува ову Светињу и дечанско монаштво.     Дечански игуман се осврнуо и на актуелна дешавања око покушања отимања храма Светог Николе на Новом Брду нагласивши да су  наше Светиње на Косову и Метохији живи свједоци нашег идентитета који непрекинуто траје и који је литургијско духовног катактера, указујући да су Срби узведени на ниво народа Божијега.     Извор: Радио Светигора   Косметска кандила VIII • Радио ~ Светигора ~
      SVETIGORA.COM Манастир Високи Дечани Архимандрит Сава (Јањић): ,,Наше Светиње на Косову и Метохији су живи свједоци нашег идентитета који непрекинуто траје и...
    • Од Логос,
      Дана 13. августа 2019. године навршило се 16 година од страдања српске деце у Гораждевцу.     Иван Јовичић и Панто Дакић убијени су из аутоматског оружја, рафалом, док су се на летњем распусту купали у сеоској реци Бистрици. Тешко је рањено још четворо деце. Убице нису пронађене, а истрага је обустављена 2010. године. Тог 13. августа 2003. године, на лицу места убијен је Иван Јововић (19), док је дванестогодишњи Панто Дакић повредама подлегао у пећкој болници. Богдан Букумирић (14), Ђорђе Угреновић (20), Марко Богићевић (12) и Драгана Србљак (13) тешко су рањени.   Најтеже повређени Букумирић је пребачен у тадашњу француску војну болницу у Јужној Митровици, а на путу до болнице, нападнуто је и возило хитне помоћи. После прве операције, Букумирића без знакова живота, поново хитно пребацују у другу болницу, у северној Косовској Митровици, а одатле хеликоптером на ВМА у Београд, где је шест дана био у коми и преживео четири тешке операције. Починиоци нису никада пронађени.   -Узети су као најлепши плод у свом детињству. Никада нећу заборавити када сам видео то место злочина где су се видели крв, патике и њихова одећа. Хвала Богу, неки су се и опоравили... и није било више жртава, казао је на почетку своје беседе архимандит Сава, игуман манастира Високи Дечани, који је с благословом епископа Теодосија, заједно са игуманом Драганца архимандритом Иларионом и локалним свештеницима служио парастос у храму Рођења Пресвете Богодице.   Отац Сава је рекао да се поред туге и бола у сећању на невино пострадале истовремено осећа и радост што нас Господ није оставио и заборавио. Он је поменуо како нас жртва ове деце позива на веру, слогу и јединство, да останемо верни нашем предању, нашем родном крају. -То је наша вера која ће нас очувати, јер ако изгубимо веру, ништа нас неће сачувати. То је вера која је сачувала и ово село кроз векове, Србе широм Косова и Метохије, на свим стратиштима на којима је наш народ страдао. Сви који су чинили злочине ће сигурно одговарати, ако не пред судом човечијим, сигурно пред судом Божјим, рекао је отац Сава.    После парастоса, свештеници су одслужили мали помен на гробовима пострадале деце. Парастосу и поменима на оба гораждевачка гробља присуствовали су чланови породица Јововић и Дакић, житељи Гораждевца, монахиње манастира Пећке Патријаршије и представници српских институција.   Средином и крајем 2015. године, на село Гораждевац извршена су још два слична напада, срећом без жртава.     Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      Доносимо разговор са архимандритом Василијем (Гондикакисом), игуманом свештене Светогорске обитељи манастира Ивирон. Са овим знаменитим светогорцем разговарала је теолог Милана Ивковић.     Како наше доба види и тумачи човека с обзиром на индивидуалистичкa усмерењa савременoг друштва? Какво значење за савременог човека има тајна живота?   -Пре свега хоћу да истакнем да не постоји велика разлика између јучерашњег и данашњег човека. Човек јесте то биће које има дах Бога у себи. То значи да је њему дато да постане Бог по благодати, да ступи у једно такво стање које превазилази  време и простор целокупне творевине.То достојанство и благослов човека јесте једно достојанство и посебан благослов за целокупну творевину, зато што је то један дар Божији који се дарује смиреном човеку, који себе потпуно предаје Богу. Када говоримо о човеку унутар Цркве, у њој познајемо и открива нам се Божија воља која на крају спасава сваког човека сваког доба, од свакакве идеологије. Мислим да данас, у наше доба, после напретка науке и преласком у модерно доба, треба да постанемо свеснији да матерњи језик за сваког човека јесте језик православља. Унутар Цркве, човек заиста живи и доноси плодове. Ван Цркве не живи, него преживљава као биљка. На пример, једна палма на Криту, дрво које носи урме, може да нарасте, али недовољно да на том дрвету сазру и плодови. Међутим, у северној Грчкој једва може да изникне иједна палма, а да много пута уопште и нема плодова. У Африци пак, упркос томе што су тамо велике врућине, то има за последицу не само да изникне једна палма, него и да на њој сазревају плодови који се могу јести. Значи, природни простор и околина где човек сазрева и носи плодове јесте простор православља. Тамо човек не преживљава као биљка, него заиста живи. Ту човек изниче, цвета и доноси плодове. Дати плодове, за човека значи бити учесник Божије благодати. Цвет човековог живота наставља да цвета и даје плодове у есхатону, Царству Божијем, где нема краја целокупном његовом напредовању. То није дело никаквог умног бављења. Није нешто чиме се неко само умно бави и због тога се то не односи само на оне који су само интелектуално надарени. То не обухвата способност само једног дела човека, већ се нуди целокупном човеку, уколико он прихвати целокупно постојање живота као Божији благослов, и на тај благослов одговара благодарењем (евхаристијски). На тај начин, човек целокупног себе даје Богу. Према томе, постоји експлозија живота, управо као што се дешава са зрном које кад умре унутар земље, кроз то умирање и смрт, изнедри и живот.   Зашто се често дешава да реч једног православног хришћанина и теолога, у сусрету са другим човеком, остане празна, немоћна и слаба да се засеје и оживи у другом човеку, као и све оно што је прочитао о љубави, заједници и молитви? Шта мислите како се према томе треба односити? Постоје ли други људи који другачије говоре, а да га то не нахрани? Постоје ли други људи који другачије говоре и који могу да угасе жеђ човеку?    -Живот је тежак и због тога је и вредан. Бој је створио живот на такав начин да бисмо ми учествовали, партиципирали у њему. Живот нам се не даје аутоматски или не неки магичан начин. Једно је да говоримо о ватри, пламену, а друго је да пред собом имамо свећу која гори. Ако је могуће запалити ту свећу, и ја могу да упалим своју. Ако ми неко само опише шта је то пламен, шта је то ватра и шта је то свећа, онда само могу да размишљам о тим појмовима: шта је то свећа, шта је то пламен, и шта је то ватра. Али када неко улази у Цркву, улази кроз огањ који се помиње у Старом Завету код пророка Данила, и тада сав човек гори. Од те топлоте и светлости откривају му се тајне живота. У Православној Цркви се у спасоносним водама наше Цркве погружава читаво дететово тело и то је веома битно, јер је крштење кропљењем само спољашњи контакт који се код нас развио под утицајем римокатолика. Но ипак Бог постоји за све нас.    Да ли мислите да је одлика савремених хришћана страх од страдања и крста, да желе и воле само васкрсење без крста?         -Тај страх се по природи дешава. То је једно скретање са пута. Св. Исак Сирин каже: „ако ја потражим врлине које су ћерке, а не мајке из којих се рађају праве врлине, онда ће за мене те исте врлине постати, не спасоносне, него змије које ће ми ускратити духовно напредовање и узрастање.“ У Цркви, у васкрсном периоду говоримо да кроз Крст долази радост целом свету. Кроз смрт извире и живот, као што и зрно умире у земљи, и из те смрти настаје живот. Због тога читамо у Јеванђељу: „Ако зрно пшенично, паднувиши на земљу, не умре, онда једно остане, ако ли умре, много рода роди“ (Јн. 12, 24). Достојевски истом том реченицом започиње свој роман „Браћа Карамазови“. У једном тренутку из човека извире славословље као вапај свих мука кроз које пролази у свакодневном животу, и можемо осетити да ова радост и славословље јесте дар Божији који се рађа, и док човек стари, умире и одлази, овај пламен остаје, и као да се шири, наставља. То је један благослов будућег века за све. Тај благослов будућег века долази нама и шири се у овом свету. На тај начин време и простор постају препуни вечне благодати. Сва та нестворена благодат Господња јесте приступачна само онима који су много осетљиви и који много страдају. За друге људе, то нити постоји, нити им то смета. Изненађује ме реченица апостола Павла у Посланици Солуњанима када каже да „неће сви веру“ (2 Сол. 3, 2) тј. да вера није за сваког. Опет, ако кажемо да Бог хоће да се сви људи спасу и да дођу до познања истине, како онда апостол Павле тврди да вера није за сваког? Али Бог је то све хтео и тако створио. Ствар није у томе да ми исправљамо Бога, него да разумемо шта нам Он говори и како влада над свима нама. Ова реченица, да „неће сви веру“, јесте тврда храна. Авва Исак каже: „дај Боже да у свакој генерацији постоји макар један човек који надилази границе створеног и живи у слободи Духа.“ Тај који успе то да уради, не успева сам за себе, него у име свих нас. То је успех сваког од нас. Живећи унутар Цркве у учећи језик Цркве, полако и постепено повећава се светлост. Као што у ватри, у почетку прво сагоре ситне гранчице, а после горе и веће гране и стабла, тако и на крају све постаје пламен и славословље. То повећавање пламена, ватре и радости не зауставља се никада и томе никада нема краја. Напредовање је непрестано и преображавајуће, из славе у славу. Све то може да прими неко ко живи истинито, искрено и са смирењем унутар Цркве тако што све прима са благодарењем, са захвалношћу, евхаристијски, славећи Бога. На тај начин, он присаједињује своје биће великом стаблу нашег Предања, и у почетку се осећа као да ништа не ради, али се храно из дубоких корена. Тада и његов живот личи на једно стабло, на дрво које прохвата, прима, страда и доживљава то унапређење. Ништа не радимо, а све бива само по себи.   Да ли можете нешто да поручите српском народу?   Благослов и дужност јесте да православни Срби заиста постану православни Срби. Велика је ствар и дужност нас православних да постанемо управо то што јесмо. Болест за све нас, а и за наше суседе јесте када бивамо мало православни. Мислим да живимо у једном повољном периоду, зато што православни Срби осећају и разумеју силу коју им дарује Православна Црква, као што и други осећају да Православна Црква јесте један непрестана теофанија, једно богојављење. Односно, осећају и разумеју да Православна Црква није тек једно од људских мишљења.   Захваљујемо Вам се много на овим лепим речима и дивним одговорима. Хвала Вам! Хвала Господу!   А ми треба да престанемо да дајемо интервјуе, и да почнемо да живимо. Кад долазим овде код вас не осећам да вам у нечему помажем, већ као да ја од вас узимам снагу.   Захваљујмо се Богу За све и ради свега. Једном кад сам био на Кипру, рекао сам да је велика ствар бити православан Грк, што истовремено значи бити и нејелин и „неправославан“. Важно је да будемо православни, и то не на неки начин како ми то замишљамо, него да будемо живо богојављење. То је важно зато што постоји много неправославних издања Православља. Може се десити да ја мислим да сам православан, а да суштински пројављујем све оно што православље није. Један прост, обичан човек, једна проста бака унутар Цркве, када прихвата тајну живота са благодарењем, са захвалношћу и када прихвата сва страдања и целокупну немоћ са једним Слава ти Боже, та иста бака чудотворно зрачи и најављује да је смрт заиста уништена. Тако, она заиста проповеда шта је то Православље, шта је један дар Божије љубави за све. Према томе, можемо да останемо у Православној Цркви у смиреној тишини, и да на тај начин истовремено растемо духовно. Када говоримо Слава ти Боже, благодарни смо Богу, Богородици, свим светитељима који нам дарују једну заједницу као што је Рај.     Разговор водила: теолог Милана Ивковић; „Православни мисионар“, мај/јун 2012.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Читав овај живот је припрема за вечност. Од момента зачећа почиње то чудесно путовање за свакога од нас. Приведени из небића у биће кроз љубав родитеља и оживотворени духом Божијим у утроби своје мајке као мало биће започињемо да уздишемо за вечношћу.     Вечност је једна огромна тајна за сваког од нас, тајна од које често бежимо не желећи ни да се спомиње у нашем присуству. Толико смо везани за овај свет да свака помисао да можемо да одемо у вечност сваког трена буди у нама стање безнађа и очаја. Стога најрадије о њој нити мислимо а камоли причамо.   Ипак колико год јој не придавали значаја, Вечност стоји испред нас куцајући на двери наше садашњости да је не заборављамо.   “Ту сам зар ме не видите и не чујете?“ – збори нам Вечност, а ми приглуви и духовно слепи окрећемо лице да је не видимо и стављамо руке на уши да је не чујемо.   “О Вечности што си тако зла да нас непрестано пратиш, зар не видиш да нам је добро бити овде!“- оковано земљаским страстима људско срце ропће надајући се да ће да протера Вечност из своје земљане садашњости.   Упорно људски ум кроз науку тражи магични напитак који ће продужити овај земљски живот кроз бескрајно уживање у земаљским чарима, али узалуд се труди јер Вечност не може да зароби у својим лабараторијама. Напротив она их и даље стрпљиво чека.   Радовати се Вечности било је једно тешко и претешко дело за човека  окованог уздама времена. И заиста је било тако док Вечност није дошла у време да узведе човека из јасли времена на трон Вечности. Вечни Бог постаде човек у времену да би човека узвео у Вечност. Син Божији  не престајући бити заједно са Оцем и Духом Светим у Вечности спустио се у време поставши човек, Богочовек Исус Христос.   Од момента Оваплоћења Сина Божијег Вечност је постала наша најдража садашњост. Кроз сећање на Вечност ми се непрестано радујемо Духом Светим који од Оца исходи почивајући на Сину који нас усиновљује у Цркви Православној која нас уводи у Тајну Вечности кроз Свете Тајне Цркве.   Вечности слатка и преслатка, сва си испуњена силама Духа Светог којим се надахнише хорови Светитеља, Мученика, Праведника, Преподобних који кроз свој живот у времену непрестано беседоваху о Теби. Својим сузама, подвизима  и крвљу гласније и слаткоречитије беседоваху од свих древних философа и савремених психолога о теби Вечности слатка. И зато што им чежња беше да буду непрестано са Тобом, Вечности слатка, овај временски живот беше им сладак без обзира колико горчине су свакодневно сусретали.   Браћо и сестро, вечни моји сапутници, чујете ли глас Вечности како куца на дверима наших душа и како хоће да уђе у клијет нашег срца, у најдубље ткиво нашег бића да би нас овде још у времену испунила своје Вечне Светотројичне радости једнога истинитог Бога. Не будимо немарни, већ отворимо катанце нашег срца да уђе Вечност у наше време да би и ово време било Њоме освећено и силама Божијим преображено.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Create New...