Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

александар живаљев

Архимандрит Никодим (др Богосављевић): ВИЂЕЊЕ С. Р. О РАВНОЈ ЗЕМЉИ, НЕБЕСКОМ СВОДУ И ЗВЕЗДАМА

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 3 часа, Ćiriličar рече

Венчали се младенци у једном манастиру локалном. После за трпезом, беше и калуђер који је ванчао младеж, а пошто је знао да отац и мајка од младожење нису венчани у цркви, почео калуђер причати и наговарати да се и родитељи венчају. Отац, добар чова, шаљивџије, се чудио: "Бог с тобом оче, оклен ћемо ми стари да се венчавамо после синова". Калуђер му објашњавао смисао венчања и то - ма јок! Не хтедоше страци, можда и би, ал' их и срамота.

Прошла годиница, кад развео се син од младе - пукла тиква. Срео отац калуђера па ће му рећи: "Ето, оче, ја и моја Роса се венчали код матичара, и ево већ 30 година у браку. А нашег сина ти венча и одмах се разведе. Да ниси ти тамо нешто погрешно урадио док си их венчавао"?

 

Ја обавезно одговарам маторе људе да се венчају у цркви јер су они у браку, не у блуду. Брак није црквена институција, јер би то значило да тек пре 18 векова почеше да се жене људи. Није постојао ни у раној цркви, него се само давао благослов "регистрованим" у држави. Ова конфузија је настала када је Црква постала надлежна за склапање бракова, па се умислило да једино она може да валидно венчање, што чињенично није тачно. 

У неким западним земљама је црквено венчање валидно као и световно. Код нас није тај случај. И од тога не треба правити драму. Зато у Србији не треба проповедати да невенчани у цркви живе у блуду, као ни одбијати (има лудака) да им крсте децу. То је само узимање пара, ништа више.  

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Zoran Đurović рече

То је само узимање пара, ништа више.  

Слажем се са тобом, у горе реченом (целом не само овом исеченом, ово оћу да коментаришем), али додао бих, сматрам да названа Света Тајна Брака, није само названа...хоћу рећи, да је добро да Црква призива благодат на брачнике. Но благодат је и обавеза...дакле ако се ко венчава у Цркву...а слажем се, јер знаш сам кад св. Павле говори да хришћанка која живи са незнабошцем трпи, јер ће се можда кроз њу и он спасити. Венчати се у Цркви није неко мађијање, па сад ће нека "сила" да нас чува - чува  брачнике страх од Бога (од греха), љубав, па и, наравно, Етика у искушењима...кад дође "жута инута".

(Ја сам се венчао у Цркви (не говорим о храму, а и у храму самим тим)...после ми жена каже: "Опрости, морам ти рећи, имам осећај да ме игуман (игуман сам себи) гледа као жену, било ме стид и тешко ми је"! Супруга узима благослов, он не пушта руку 5 минута, фол прича нешто, унео се у лице скроз, дрћи је, и након свега пољуби је у чело (фол као отац). Ето...буквално нас повредио...ајде ћутали смо....свашта има).

Није овај ради пара, био је превише "ревносан"...нажалост, ок је чова, касније је прекршио завете и оженио се, има сад децу, отишао из манастира. мада без већих скандала, кад је "пао" рекао је владики и онда се ишло на што мању штету.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Zoran Đurović рече

Ова конфузија је настала када је Црква постала надлежна за склапање бракова, па се умислило да једино она може да валидно венчање, што чињенично није тачно. 

Тачност ове тврдње (а знаш добро јер си и видео вероватно код западњака): шведска црква (да их Бог и нас све сачува на шта су сад спали) је до краја 90-тих обављала "државну" фнкцију, регистра становништва, венчања, рађања (па и ко се не крсти, рецимо Арапа који се роде) - касније је то преузела пореска управа. Статистички централни биро је од њих добијао податке о рошенима, венчанима и сл. То је и наша Црква радила некада, ја имам из времена Аустро-Угарске, на црквенословенском, "родовник" моје породице, предака, који је Црква издавала и уписивала умреле, рођене, венчане.

Ипак, сматрам, да треба хришћани да се венчају у Цркви, исповеде, причесте и др., пре тога. Али наговарати бабе у браку 3о година које имају унучиће...то је као осуда целе породице, као да је све у греху. Добро де (псалам 50 важи и за венчане у Цркви).

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Ćiriličar рече

Супруга узима благослов, он не пушта руку 5 минута, фол прича нешто, унео се у лице скроз, дрћи је, и након свега пољуби је у чело (фол као отац)

Мене је венчао Буловић, тебе Макарије...:))12:smeha::))

7t92l6gpl5ugsp937876.jpeg

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Zoran Đurović рече

Ја обавезно одговарам маторе људе да се венчају у цркви јер су они у браку, не у блуду. Брак није црквена институција, јер би то значило да тек пре 18 векова почеше да се жене људи.

Модернисто , брак јесте црквена институција јер је брак божанска установа. И Света Црква је од почетка благосиљала брак, једино што је сам чин  споља гледано био краћи и једноставнији, а суштински исти као и данас. Благослов Божји (преко предстојатеља)  епископа или свештеника био је и данас јесте, неопходан чинилац којим се крунише као света заједница. Такође, новина, на жену су гледа   са поштовањем и наклоношћу према њеним потребама и интересима, забраном растајања од жене тј. забраном дотадашњег давања отпусне књиге, а што је све тако уредио сам Господ Исус Христос.

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Zoran Đurović рече

Брак није црквена институција, јер би то значило да тек пре 18 векова почеше да се жене људи.

Онда није ни опело, јер људи умиру од почетка, за мене Брак је працрква - рајско стање, https://www.ginekolog.ba/Hadzi-Vladimir-Petrovic/stranice/Tekstovi/Svetorodne loze.html

@Zoran Đurović стим у вези питао бих те: Да ли је Симеон Нови Богослов ублажен, и јеси ли ти негдје коментариасао "Божанствени ерос"?

Овај Никодим није врједан коментара, али ипак ни то да је земља округла, није задња рјеч науке , јер то подразумјева простор у једнаким контигентима, а сада видимо да се сам простор сужава (у зависности од гравитације) па сад та лопта у не-контигентном простору трпи. Мислим наравно да у свакодневном саобраћају уважавамо ту округлост, али не мора значити да неће још бити обрта, и најпоштеније је рећи да не знамо (до краја и апсолутно)  шта је природа па  и каква је земља.

Што се тиче самих виђења - и када их "немамо"  ми увјек нешто видимо, а та "реалност" није коначна стварност, него је оптерећена разним стварима, тако и та перцепција да смо у посједу реалности је опасна, јер и то је нека врста "виђења".

Ту има моного непознатих, од тога да не знамо до краја шта је природа, затим смислови које ми учитавамо, облик перцепције, поредак, евентуални уплив нествореног, поднебесне силе, идеолошки свјетоназор.... све то може да утиче на наше свакодневно опажање и виђење " стварности"

Ипак мислим да за хришћање Христос објављује шта је то људска природа, а самим тиме и васељена која се возглављује у човјеку. Савремена наука наравно остаје изван оваквог виђења и бави се природом на један "објективан начин".

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 55 минута, Благовесник рече

Модернисто , брак јесте црквена институција јер је брак божанска установа. И Света Црква је од почетка благосиљала брак, једино што је сам чин  споља гледано био краћи и једноставнији, а суштински исти као и данас.

Лупаш као Западноамерички по дивизији. Размишљаш као католик. Када би то била установа (шта год сматрао под тиме), онда не би било изузетака, и требало би да побијемо све хомосексуалце и монахе. Црквени брак није постојао, него државни, тј. цивилни, а на литурђији би се семо помолили за нове брачнике и ништа више (Игњатије Богоносац). Црква није склапала брак. То је после ушло. 

Шта ћеш да радиш са полигамијом коју је Црква одобравала? - Талибански размишљајући, неће бити могућ ни развод. Зато немој да лупеташ.  

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 54 минута, Hadzi Vladimir Petrovic рече

Онда није ни опело, јер људи умиру од почетка, за мене Брак је працрква - рајско стање, https://www.ginekolog.ba/Hadzi-Vladimir-Petrovic/stranice/Tekstovi/Svetorodne loze.html

@Zoran Đurović стим у вези питао бих те: Да ли је Симеон Нови Богослов ублажен, и јеси ли ти негдје коментариасао "Божанствени ерос"?

Нико не пита Цркву да ли ће да се роди. Не разликујеш устројство живота богом дано и оно што је административна ствар коју је Црква преузела, а без које једнако може да остане. 

Симеоном и сексом се нисам посебно бавио иако сам упознат. Има јако саблажњивих момената у његовим химнама, где благодари Богу што му је даровао пенис.  

Share this post


Link to post
Share on other sites

kopitar     1965

  пре 4 часа, Панарет рече

To није православно учење. Наше схватање тајни другачије, није механичко. Уколико нема православне вере, свете тајне не могу деловати. 

Зато је код нас тајна свештенства нешто што се не добија у посед, свештеник може бити рашчињен и враћен у ред лаика, а и света тајна брака није неразрешива. 

Izvor svetih tajni je Isus Krist a ne pravoslavna ili katolička vjera i njihovo djelovanje ovisi o Duhu Svetom.

Ako je neko oženjen ili ako je svećenik onda zauvjek ostaje to da je taj bio oženjen ili da je bio svećenik.

Zato se u crkvi ne daje rastava nego se na neki način ne želi čovjeka otjerati od crkve i sakramenata nego zadržati pa mu crkva daje svoj blagoslov a ne rastavu jer sakramenata ženidbe ne udjeljuje svećenik već mladenci jedan drugome. Crkva samo potvrđuje kao svjedok njihovu privolu.

 

Ava jel ovo moje razmišljanje ok?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Знам за то,  овај скеч " Теолог 2" је о томе. волио би да нађем "Божанствени ерос" непречишћен пијетистички, јер мислим да се ради уважавању љуске природе и природних дарова Божијих, који као и сви дарови имају своју афирмацију у Цркви, зато и мислим да је Црква за афирмацију пениса, либида....-  Брак, Односо - Божанствени Ерос. Свакао тај посвећени "либидо" може да има и монашку - ангеоску форму - да се преображава у бестјелесну молитву. Што се тиче тих админстративних момената уважавам,

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 23 минута, Zoran Đurović рече

 на литурђији би се семо помолили за нове брачнике

(Игњатије Богоносац)

Само потврђујеш оно што сам рекао. И наравно у Литургији, из Литургије тј. Евхаристије све и извире и у њу увире, па дакле и тзв. Седам Светих тајни. То што би се Света Црква помолила за нове брачнике, показује управо да их сада види тј. препознаје као супружнике и њихову везу крунише БЛАГОСЛОВОМ БОЖЈИМ. 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 16 минута, kopitar рече

Ava jel ovo moje razmišljanje ok?

Није. Међутим, немам времена да пишем. Дошла ми гошћа, а сутра ми долази у косте поп Шваба. Биће код нас 3 дана. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 минута, Благовесник рече

Само потврђујеш оно што сам рекао. И наравно у Литургији, из Литургије тј. Евхаристије све и извире и у њу увире, па дакле и тзв. Седам Светих тајни. То што би се Света Црква помолила за нове брачнике, показује управо да их сада види тј. препознаје као супружнике и њихову везу крунише БЛАГОСЛОВОМ БОЖЈИМ. 

 

Дивим се твојој интелигенцији. Имам шуљеве, Црква се помоли за мене и онда су шуљеви света тајна.

Друга последица твог талибанског резона је да они који су се венчали ван литургије, нису венчани. Поготово што се масовно венчавају у суботу која је дан мртвих. 

Лепо сам ти рекао да не лупеташ. Нећу ти више одговарати. Имаш Никодима, он ће те просветлити.  

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Zoran Đurović рече

Није. Међутим, немам времена да пишем. Дошла ми гошћа, а сутра ми долази у косте поп Шваба. Биће код нас 3 дана. 

Švabu je lako ugostiti, staviš najprostiji jelo i kažeš to je naš specijalitet i da vidiš pohvala.:))

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Дана 13. августа 2019. године навршило се 16 година од страдања српске деце у Гораждевцу.     Иван Јовичић и Панто Дакић убијени су из аутоматског оружја, рафалом, док су се на летњем распусту купали у сеоској реци Бистрици. Тешко је рањено још четворо деце. Убице нису пронађене, а истрага је обустављена 2010. године. Тог 13. августа 2003. године, на лицу места убијен је Иван Јововић (19), док је дванестогодишњи Панто Дакић повредама подлегао у пећкој болници. Богдан Букумирић (14), Ђорђе Угреновић (20), Марко Богићевић (12) и Драгана Србљак (13) тешко су рањени.   Најтеже повређени Букумирић је пребачен у тадашњу француску војну болницу у Јужној Митровици, а на путу до болнице, нападнуто је и возило хитне помоћи. После прве операције, Букумирића без знакова живота, поново хитно пребацују у другу болницу, у северној Косовској Митровици, а одатле хеликоптером на ВМА у Београд, где је шест дана био у коми и преживео четири тешке операције. Починиоци нису никада пронађени.   -Узети су као најлепши плод у свом детињству. Никада нећу заборавити када сам видео то место злочина где су се видели крв, патике и њихова одећа. Хвала Богу, неки су се и опоравили... и није било више жртава, казао је на почетку своје беседе архимандит Сава, игуман манастира Високи Дечани, који је с благословом епископа Теодосија, заједно са игуманом Драганца архимандритом Иларионом и локалним свештеницима служио парастос у храму Рођења Пресвете Богодице.   Отац Сава је рекао да се поред туге и бола у сећању на невино пострадале истовремено осећа и радост што нас Господ није оставио и заборавио. Он је поменуо како нас жртва ове деце позива на веру, слогу и јединство, да останемо верни нашем предању, нашем родном крају. -То је наша вера која ће нас очувати, јер ако изгубимо веру, ништа нас неће сачувати. То је вера која је сачувала и ово село кроз векове, Србе широм Косова и Метохије, на свим стратиштима на којима је наш народ страдао. Сви који су чинили злочине ће сигурно одговарати, ако не пред судом човечијим, сигурно пред судом Божјим, рекао је отац Сава.    После парастоса, свештеници су одслужили мали помен на гробовима пострадале деце. Парастосу и поменима на оба гораждевачка гробља присуствовали су чланови породица Јововић и Дакић, житељи Гораждевца, монахиње манастира Пећке Патријаршије и представници српских институција.   Средином и крајем 2015. године, на село Гораждевац извршена су још два слична напада, срећом без жртава.     Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      Доносимо разговор са архимандритом Василијем (Гондикакисом), игуманом свештене Светогорске обитељи манастира Ивирон. Са овим знаменитим светогорцем разговарала је теолог Милана Ивковић.     Како наше доба види и тумачи човека с обзиром на индивидуалистичкa усмерењa савременoг друштва? Какво значење за савременог човека има тајна живота?   -Пре свега хоћу да истакнем да не постоји велика разлика између јучерашњег и данашњег човека. Човек јесте то биће које има дах Бога у себи. То значи да је њему дато да постане Бог по благодати, да ступи у једно такво стање које превазилази  време и простор целокупне творевине.То достојанство и благослов човека јесте једно достојанство и посебан благослов за целокупну творевину, зато што је то један дар Божији који се дарује смиреном човеку, који себе потпуно предаје Богу. Када говоримо о човеку унутар Цркве, у њој познајемо и открива нам се Божија воља која на крају спасава сваког човека сваког доба, од свакакве идеологије. Мислим да данас, у наше доба, после напретка науке и преласком у модерно доба, треба да постанемо свеснији да матерњи језик за сваког човека јесте језик православља. Унутар Цркве, човек заиста живи и доноси плодове. Ван Цркве не живи, него преживљава као биљка. На пример, једна палма на Криту, дрво које носи урме, може да нарасте, али недовољно да на том дрвету сазру и плодови. Међутим, у северној Грчкој једва може да изникне иједна палма, а да много пута уопште и нема плодова. У Африци пак, упркос томе што су тамо велике врућине, то има за последицу не само да изникне једна палма, него и да на њој сазревају плодови који се могу јести. Значи, природни простор и околина где човек сазрева и носи плодове јесте простор православља. Тамо човек не преживљава као биљка, него заиста живи. Ту човек изниче, цвета и доноси плодове. Дати плодове, за човека значи бити учесник Божије благодати. Цвет човековог живота наставља да цвета и даје плодове у есхатону, Царству Божијем, где нема краја целокупном његовом напредовању. То није дело никаквог умног бављења. Није нешто чиме се неко само умно бави и због тога се то не односи само на оне који су само интелектуално надарени. То не обухвата способност само једног дела човека, већ се нуди целокупном човеку, уколико он прихвати целокупно постојање живота као Божији благослов, и на тај благослов одговара благодарењем (евхаристијски). На тај начин, човек целокупног себе даје Богу. Према томе, постоји експлозија живота, управо као што се дешава са зрном које кад умре унутар земље, кроз то умирање и смрт, изнедри и живот.   Зашто се често дешава да реч једног православног хришћанина и теолога, у сусрету са другим човеком, остане празна, немоћна и слаба да се засеје и оживи у другом човеку, као и све оно што је прочитао о љубави, заједници и молитви? Шта мислите како се према томе треба односити? Постоје ли други људи који другачије говоре, а да га то не нахрани? Постоје ли други људи који другачије говоре и који могу да угасе жеђ човеку?    -Живот је тежак и због тога је и вредан. Бој је створио живот на такав начин да бисмо ми учествовали, партиципирали у њему. Живот нам се не даје аутоматски или не неки магичан начин. Једно је да говоримо о ватри, пламену, а друго је да пред собом имамо свећу која гори. Ако је могуће запалити ту свећу, и ја могу да упалим своју. Ако ми неко само опише шта је то пламен, шта је то ватра и шта је то свећа, онда само могу да размишљам о тим појмовима: шта је то свећа, шта је то пламен, и шта је то ватра. Али када неко улази у Цркву, улази кроз огањ који се помиње у Старом Завету код пророка Данила, и тада сав човек гори. Од те топлоте и светлости откривају му се тајне живота. У Православној Цркви се у спасоносним водама наше Цркве погружава читаво дететово тело и то је веома битно, јер је крштење кропљењем само спољашњи контакт који се код нас развио под утицајем римокатолика. Но ипак Бог постоји за све нас.    Да ли мислите да је одлика савремених хришћана страх од страдања и крста, да желе и воле само васкрсење без крста?         -Тај страх се по природи дешава. То је једно скретање са пута. Св. Исак Сирин каже: „ако ја потражим врлине које су ћерке, а не мајке из којих се рађају праве врлине, онда ће за мене те исте врлине постати, не спасоносне, него змије које ће ми ускратити духовно напредовање и узрастање.“ У Цркви, у васкрсном периоду говоримо да кроз Крст долази радост целом свету. Кроз смрт извире и живот, као што и зрно умире у земљи, и из те смрти настаје живот. Због тога читамо у Јеванђељу: „Ако зрно пшенично, паднувиши на земљу, не умре, онда једно остане, ако ли умре, много рода роди“ (Јн. 12, 24). Достојевски истом том реченицом започиње свој роман „Браћа Карамазови“. У једном тренутку из човека извире славословље као вапај свих мука кроз које пролази у свакодневном животу, и можемо осетити да ова радост и славословље јесте дар Божији који се рађа, и док човек стари, умире и одлази, овај пламен остаје, и као да се шири, наставља. То је један благослов будућег века за све. Тај благослов будућег века долази нама и шири се у овом свету. На тај начин време и простор постају препуни вечне благодати. Сва та нестворена благодат Господња јесте приступачна само онима који су много осетљиви и који много страдају. За друге људе, то нити постоји, нити им то смета. Изненађује ме реченица апостола Павла у Посланици Солуњанима када каже да „неће сви веру“ (2 Сол. 3, 2) тј. да вера није за сваког. Опет, ако кажемо да Бог хоће да се сви људи спасу и да дођу до познања истине, како онда апостол Павле тврди да вера није за сваког? Али Бог је то све хтео и тако створио. Ствар није у томе да ми исправљамо Бога, него да разумемо шта нам Он говори и како влада над свима нама. Ова реченица, да „неће сви веру“, јесте тврда храна. Авва Исак каже: „дај Боже да у свакој генерацији постоји макар један човек који надилази границе створеног и живи у слободи Духа.“ Тај који успе то да уради, не успева сам за себе, него у име свих нас. То је успех сваког од нас. Живећи унутар Цркве у учећи језик Цркве, полако и постепено повећава се светлост. Као што у ватри, у почетку прво сагоре ситне гранчице, а после горе и веће гране и стабла, тако и на крају све постаје пламен и славословље. То повећавање пламена, ватре и радости не зауставља се никада и томе никада нема краја. Напредовање је непрестано и преображавајуће, из славе у славу. Све то може да прими неко ко живи истинито, искрено и са смирењем унутар Цркве тако што све прима са благодарењем, са захвалношћу, евхаристијски, славећи Бога. На тај начин, он присаједињује своје биће великом стаблу нашег Предања, и у почетку се осећа као да ништа не ради, али се храно из дубоких корена. Тада и његов живот личи на једно стабло, на дрво које прохвата, прима, страда и доживљава то унапређење. Ништа не радимо, а све бива само по себи.   Да ли можете нешто да поручите српском народу?   Благослов и дужност јесте да православни Срби заиста постану православни Срби. Велика је ствар и дужност нас православних да постанемо управо то што јесмо. Болест за све нас, а и за наше суседе јесте када бивамо мало православни. Мислим да живимо у једном повољном периоду, зато што православни Срби осећају и разумеју силу коју им дарује Православна Црква, као што и други осећају да Православна Црква јесте један непрестана теофанија, једно богојављење. Односно, осећају и разумеју да Православна Црква није тек једно од људских мишљења.   Захваљујемо Вам се много на овим лепим речима и дивним одговорима. Хвала Вам! Хвала Господу!   А ми треба да престанемо да дајемо интервјуе, и да почнемо да живимо. Кад долазим овде код вас не осећам да вам у нечему помажем, већ као да ја од вас узимам снагу.   Захваљујмо се Богу За све и ради свега. Једном кад сам био на Кипру, рекао сам да је велика ствар бити православан Грк, што истовремено значи бити и нејелин и „неправославан“. Важно је да будемо православни, и то не на неки начин како ми то замишљамо, него да будемо живо богојављење. То је важно зато што постоји много неправославних издања Православља. Може се десити да ја мислим да сам православан, а да суштински пројављујем све оно што православље није. Један прост, обичан човек, једна проста бака унутар Цркве, када прихвата тајну живота са благодарењем, са захвалношћу и када прихвата сва страдања и целокупну немоћ са једним Слава ти Боже, та иста бака чудотворно зрачи и најављује да је смрт заиста уништена. Тако, она заиста проповеда шта је то Православље, шта је један дар Божије љубави за све. Према томе, можемо да останемо у Православној Цркви у смиреној тишини, и да на тај начин истовремено растемо духовно. Када говоримо Слава ти Боже, благодарни смо Богу, Богородици, свим светитељима који нам дарују једну заједницу као што је Рај.     Разговор водила: теолог Милана Ивковић; „Православни мисионар“, мај/јун 2012.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Читав овај живот је припрема за вечност. Од момента зачећа почиње то чудесно путовање за свакога од нас. Приведени из небића у биће кроз љубав родитеља и оживотворени духом Божијим у утроби своје мајке као мало биће започињемо да уздишемо за вечношћу.     Вечност је једна огромна тајна за сваког од нас, тајна од које често бежимо не желећи ни да се спомиње у нашем присуству. Толико смо везани за овај свет да свака помисао да можемо да одемо у вечност сваког трена буди у нама стање безнађа и очаја. Стога најрадије о њој нити мислимо а камоли причамо.   Ипак колико год јој не придавали значаја, Вечност стоји испред нас куцајући на двери наше садашњости да је не заборављамо.   “Ту сам зар ме не видите и не чујете?“ – збори нам Вечност, а ми приглуви и духовно слепи окрећемо лице да је не видимо и стављамо руке на уши да је не чујемо.   “О Вечности што си тако зла да нас непрестано пратиш, зар не видиш да нам је добро бити овде!“- оковано земљаским страстима људско срце ропће надајући се да ће да протера Вечност из своје земљане садашњости.   Упорно људски ум кроз науку тражи магични напитак који ће продужити овај земљски живот кроз бескрајно уживање у земаљским чарима, али узалуд се труди јер Вечност не може да зароби у својим лабараторијама. Напротив она их и даље стрпљиво чека.   Радовати се Вечности било је једно тешко и претешко дело за човека  окованог уздама времена. И заиста је било тако док Вечност није дошла у време да узведе човека из јасли времена на трон Вечности. Вечни Бог постаде човек у времену да би човека узвео у Вечност. Син Божији  не престајући бити заједно са Оцем и Духом Светим у Вечности спустио се у време поставши човек, Богочовек Исус Христос.   Од момента Оваплоћења Сина Божијег Вечност је постала наша најдража садашњост. Кроз сећање на Вечност ми се непрестано радујемо Духом Светим који од Оца исходи почивајући на Сину који нас усиновљује у Цркви Православној која нас уводи у Тајну Вечности кроз Свете Тајне Цркве.   Вечности слатка и преслатка, сва си испуњена силама Духа Светог којим се надахнише хорови Светитеља, Мученика, Праведника, Преподобних који кроз свој живот у времену непрестано беседоваху о Теби. Својим сузама, подвизима  и крвљу гласније и слаткоречитије беседоваху од свих древних философа и савремених психолога о теби Вечности слатка. И зато што им чежња беше да буду непрестано са Тобом, Вечности слатка, овај временски живот беше им сладак без обзира колико горчине су свакодневно сусретали.   Браћо и сестро, вечни моји сапутници, чујете ли глас Вечности како куца на дверима наших душа и како хоће да уђе у клијет нашег срца, у најдубље ткиво нашег бића да би нас овде још у времену испунила своје Вечне Светотројичне радости једнога истинитог Бога. Не будимо немарни, већ отворимо катанце нашег срца да уђе Вечност у наше време да би и ово време било Њоме освећено и силама Божијим преображено.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Архимандрит Сава (Јањић): „Ми смо стално упаљено кандило. Манастир Високи Дечани је светионик који су нам оставили Немањићи да, свијетлећи, показује пут српском народу“.   Звучни запис емисије     Отац Сава (Јањић) који је у манастир Високи Дечани, заједно са Владиком Теодосијем, дошао из манастира Црна Река 1992. године, сада ове Светиње говорио је за емисију ,,Косметска кандила“ о дечанском бисеру, Немањићком светионику смјештеном у живописној долини ријеке Бистрице, окруженом висовима Проклетија.   „Манастир Високи Дечани има шта и да каже и да покаже. Он свједочи и шта смо били, шта јесмо и шта треба да будемо, што је од значаја за све нас који живимо у данашње вријеме. У манастиру се осјећа један посебан мир и спокој, једна духовна атмосфера која из овог времена и простора људе узводи ка нечем вишем, узвишенијем, љепшем и бољем. Кључни елемент су мошти Светог Краља Стефана Дечанског које, као нека мала духовна електрана исијавају нетварну божанску енергију, испуњавајући не само храм и порту манастира већ и цијелу ову долину. Сви који нам долазе кажу да осјећају као да из једног свијета улазе у неки други свијет, што се одржава и на љепоту природе која је око нас. Иако живимо у политички доста трусном и нестабилном прстору, ријетко гдје на Косову и Метохији може се осјетити један такав мир какав се осјећа у Дечанима. То је тај спој између љепоте архитектуре, фрескописа и један непосредан духовни доживљај присуства Божијег у којем је наша братија, са свим оним што чинимо овдје, само један мали елемент цијеле цјелине. Благодарни смо Господу што нас је удостојио да будемо само дио мозаика који Бог пружа преко Дечана свима који нам долазе да се напоје живе воде. Дечани су кућа свих нас јер Свети Краљ нас је увијек сабирао и сабираће нас у вијекове вјекова ако Бог да“-каже отац Сава (Јањић).     Други дио разговора са оцем Савом (Јањићем) чућете у нашој наредној емисији ,,Косметска кандила“.     Извор: Радио Светигора
      View full Странице
    • Од Логос,
      Архимандрит Сава (Јањић): „Ми смо стално упаљено кандило. Манастир Високи Дечани је светионик који су нам оставили Немањићи да, свијетлећи, показује пут српском народу“.   Звучни запис емисије     Отац Сава (Јањић) који је у манастир Високи Дечани, заједно са Владиком Теодосијем, дошао из манастира Црна Река 1992. године, сада ове Светиње говорио је за емисију ,,Косметска кандила“ о дечанском бисеру, Немањићком светионику смјештеном у живописној долини ријеке Бистрице, окруженом висовима Проклетија.   „Манастир Високи Дечани има шта и да каже и да покаже. Он свједочи и шта смо били, шта јесмо и шта треба да будемо, што је од значаја за све нас који живимо у данашње вријеме. У манастиру се осјећа један посебан мир и спокој, једна духовна атмосфера која из овог времена и простора људе узводи ка нечем вишем, узвишенијем, љепшем и бољем. Кључни елемент су мошти Светог Краља Стефана Дечанског које, као нека мала духовна електрана исијавају нетварну божанску енергију, испуњавајући не само храм и порту манастира већ и цијелу ову долину. Сви који нам долазе кажу да осјећају као да из једног свијета улазе у неки други свијет, што се одржава и на љепоту природе која је око нас. Иако живимо у политички доста трусном и нестабилном прстору, ријетко гдје на Косову и Метохији може се осјетити један такав мир какав се осјећа у Дечанима. То је тај спој између љепоте архитектуре, фрескописа и један непосредан духовни доживљај присуства Божијег у којем је наша братија, са свим оним што чинимо овдје, само један мали елемент цијеле цјелине. Благодарни смо Господу што нас је удостојио да будемо само дио мозаика који Бог пружа преко Дечана свима који нам долазе да се напоје живе воде. Дечани су кућа свих нас јер Свети Краљ нас је увијек сабирао и сабираће нас у вијекове вјекова ако Бог да“-каже отац Сава (Јањић).     Други дио разговора са оцем Савом (Јањићем) чућете у нашој наредној емисији ,,Косметска кандила“.     Извор: Радио Светигора

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...