Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

александар живаљев

Архимандрит Никодим (др Богосављевић): ВИЂЕЊЕ С. Р. О РАВНОЈ ЗЕМЉИ, НЕБЕСКОМ СВОДУ И ЗВЕЗДАМА

Оцени ову тему

Recommended Posts

Управо сада, Zoran Đurović рече

Мењај бактерије у тастатуру, је ти слова!:)))

Нек је благословено...padre! Ради тебе ћу да припазим на правопис.Ио соно несмирен, капиши? Куело е последица теологика сербика :)

 

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Ćiriličar рече

Нек је благословено...padre! Ради тебе ћу да припазим на правопис.Ио соно несмирен, капиши? Куело е последица теологика сербика :)

Ко има посла са срБском теологијо0м добро је да је упамет!:))12:smeha::))

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, feeble рече

I sta, ovaj prsao zbog potapanja crkve (gradjevina je za njega Hristova nevesta?!) i zato napustio SPC i ceka ruskog cara? Koja zbrka je kod njega u glavi :(

Nije zbog toga, nego zbog ekumenizma.

Ne ide to odjednom. Prs'o je on verovatno u mitropoliji CGP, pa ga je m. Amfilohije poslao Milutinu.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Вукашин рече

Nije zbog toga, nego zbog ekumenizma.

Какав екуманизам...прсо је он због митре  коју му нико не да јер је горд ко ћускија. Остало је само пројава...на кррају добио ногу и као он "демонстративно" прекида општење. Као кад би ја јавно огласио да нећу гласати за Путина...кејс овг лика је само Буди Бог снами.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Ćiriličar рече

Какав екуманизам...прсо је он због митре  коју му нико не да јер је горд ко ћускија. Остало је само пројава...

Moze biti. Ali smesno je da Milutina optuzuje za ekumenizam :smeh1:

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Вукашин рече

Moze biti. Ali smesno je da Milutina optuzuje za ekumenizam :smeh1:

Па рекох, форе које наводи је пројава његове гордости...све е кренуло од МЦГ, па кад је дојадио, није се смирио него ћеро своје довели Арсенија а њега ногирали. Арсенија да мало "заглади" те бламаже по Мионици тамо. Екуменизам, па потапањ храма, па равна земља, па екуменизам...фаца није хтео са Артемијем, надао се митри...мислим, ако си зилот буди зилот...он је горда љенчуга и нерадник који оће да буде гуру!

Класична пројава секташа, она најкласичнија, брутална. Ја не могу три реченице да чујем од њега. Максима критикујем, Максим носи Чин Духа, ово је секташ жеесток...далеко му кућа и да му Господ подари покајање, ко и свима...ужасна гордост. Стамена...најбоље је оно "арх. др са групом верника..." Ко вук кад коље јагањце...па фацо што се кријеп иза верника, којима си испро озак, који знају само можда Оче наш, што сам са не идеш у "бој" са Епископом? Подлац жесток...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 часа, grigorije22 рече

A sto je Valjevo stradalo u poplavama 2014?

Због владике Милутина. Била суша, он направио литију, Бог их после подавио.  

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 часа, Zoran Đurović рече

Због владике Милутина. Била суша, он направио литију, Бог их после подавио.  

Doktor Bogosavljevic kaze da je to Bozja odmazda zbog potapanja Valjevske Gracanice. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, grigorije22 рече

Doktor Bogosavljevic kaze da je to Bozja odmazda zbog potapanja Valjevske Gracanice. 

Једино што није "созерцао" Божију "одмазду" у: Обреновцу, Краљеву, Бијељини, Добоју, Бањој Луци...и другим крајевима сербским, које је походила Божија "одмазда".

А тада се јави, Никодиму, утвара у сну и рече му: Устани слуго (свој) Никодиме и проповедај (још кад би знали је ли "утвара" с Неба или из поднебесја). А Никодим, надахнут духом (зврц!), повика: тешко теби, владико, тешко теби, јер ме ниси послушао, јер си завет послушња прекинуо (зврц-зврц!). Јер се ниси унизио, и ти мени служио, мене слушао, јербо би се тако узвисио.

ПС

Ономад, пред Други рат, у трулој Краљевини Југославији, кад су краља већ убиле усташе и ВМР-овци, Серби су били већ опијени југословенством и европејштином, па како би доказали да су "модерни", да нису "затуцани", опијени Скерлићевим архи-либерализмом, у новинама су - јавно - плаћали читуље да огласе да се одричу својих Крсних Слава: "Ја, тај и тај, од тога и тога, одатле и одатле, мило ми је рећи, од данас престајем славити Славу"! Буди Бог снами! Данас калуђери - јавно - оглашавају како прекидају општење са својим Епископом! Буди Бог с нами! Ко веле, ако нема митре, да будем "макар" ко св. Марко из Ефеса. Мада више личе на ове горе-поменуте што се Слава одрицаше јавно.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Zoran Đurović рече

Због владике Милутина. Била суша, он направио литију, Бог их после подавио.  

Венчали се младенци у једном манастиру локалном. После за трпезом, беше и калуђер који је ванчао младеж, а пошто је знао да отац и мајка од младожење нису венчани у цркви, почео калуђер причати и наговарати да се и родитељи венчају. Отац, добар чова, шаљивџије, се чудио: "Бог с тобом оче, оклен ћемо ми стари да се венчавамо после синова". Калуђер му објашњавао смисао венчања и то - ма јок! Не хтедоше страци, можда и би, ал' их и срамота.

Прошла годиница, кад развео се син од младе - пукла тиква. Срео отац калуђера па ће му рећи: "Ето, оче, ја и моја Роса се венчали код матичара, и ево већ 30 година у браку. А нашег сина ти венча и одмах се разведе. Да ниси ти тамо нешто погрешно урадио док си их венчавао"?

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Дана 13. августа 2019. године навршило се 16 година од страдања српске деце у Гораждевцу.     Иван Јовичић и Панто Дакић убијени су из аутоматског оружја, рафалом, док су се на летњем распусту купали у сеоској реци Бистрици. Тешко је рањено још четворо деце. Убице нису пронађене, а истрага је обустављена 2010. године. Тог 13. августа 2003. године, на лицу места убијен је Иван Јововић (19), док је дванестогодишњи Панто Дакић повредама подлегао у пећкој болници. Богдан Букумирић (14), Ђорђе Угреновић (20), Марко Богићевић (12) и Драгана Србљак (13) тешко су рањени.   Најтеже повређени Букумирић је пребачен у тадашњу француску војну болницу у Јужној Митровици, а на путу до болнице, нападнуто је и возило хитне помоћи. После прве операције, Букумирића без знакова живота, поново хитно пребацују у другу болницу, у северној Косовској Митровици, а одатле хеликоптером на ВМА у Београд, где је шест дана био у коми и преживео четири тешке операције. Починиоци нису никада пронађени.   -Узети су као најлепши плод у свом детињству. Никада нећу заборавити када сам видео то место злочина где су се видели крв, патике и њихова одећа. Хвала Богу, неки су се и опоравили... и није било више жртава, казао је на почетку своје беседе архимандит Сава, игуман манастира Високи Дечани, који је с благословом епископа Теодосија, заједно са игуманом Драганца архимандритом Иларионом и локалним свештеницима служио парастос у храму Рођења Пресвете Богодице.   Отац Сава је рекао да се поред туге и бола у сећању на невино пострадале истовремено осећа и радост што нас Господ није оставио и заборавио. Он је поменуо како нас жртва ове деце позива на веру, слогу и јединство, да останемо верни нашем предању, нашем родном крају. -То је наша вера која ће нас очувати, јер ако изгубимо веру, ништа нас неће сачувати. То је вера која је сачувала и ово село кроз векове, Србе широм Косова и Метохије, на свим стратиштима на којима је наш народ страдао. Сви који су чинили злочине ће сигурно одговарати, ако не пред судом човечијим, сигурно пред судом Божјим, рекао је отац Сава.    После парастоса, свештеници су одслужили мали помен на гробовима пострадале деце. Парастосу и поменима на оба гораждевачка гробља присуствовали су чланови породица Јововић и Дакић, житељи Гораждевца, монахиње манастира Пећке Патријаршије и представници српских институција.   Средином и крајем 2015. године, на село Гораждевац извршена су још два слична напада, срећом без жртава.     Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      Доносимо разговор са архимандритом Василијем (Гондикакисом), игуманом свештене Светогорске обитељи манастира Ивирон. Са овим знаменитим светогорцем разговарала је теолог Милана Ивковић.     Како наше доба види и тумачи човека с обзиром на индивидуалистичкa усмерењa савременoг друштва? Какво значење за савременог човека има тајна живота?   -Пре свега хоћу да истакнем да не постоји велика разлика између јучерашњег и данашњег човека. Човек јесте то биће које има дах Бога у себи. То значи да је њему дато да постане Бог по благодати, да ступи у једно такво стање које превазилази  време и простор целокупне творевине.То достојанство и благослов човека јесте једно достојанство и посебан благослов за целокупну творевину, зато што је то један дар Божији који се дарује смиреном човеку, који себе потпуно предаје Богу. Када говоримо о човеку унутар Цркве, у њој познајемо и открива нам се Божија воља која на крају спасава сваког човека сваког доба, од свакакве идеологије. Мислим да данас, у наше доба, после напретка науке и преласком у модерно доба, треба да постанемо свеснији да матерњи језик за сваког човека јесте језик православља. Унутар Цркве, човек заиста живи и доноси плодове. Ван Цркве не живи, него преживљава као биљка. На пример, једна палма на Криту, дрво које носи урме, може да нарасте, али недовољно да на том дрвету сазру и плодови. Међутим, у северној Грчкој једва може да изникне иједна палма, а да много пута уопште и нема плодова. У Африци пак, упркос томе што су тамо велике врућине, то има за последицу не само да изникне једна палма, него и да на њој сазревају плодови који се могу јести. Значи, природни простор и околина где човек сазрева и носи плодове јесте простор православља. Тамо човек не преживљава као биљка, него заиста живи. Ту човек изниче, цвета и доноси плодове. Дати плодове, за човека значи бити учесник Божије благодати. Цвет човековог живота наставља да цвета и даје плодове у есхатону, Царству Божијем, где нема краја целокупном његовом напредовању. То није дело никаквог умног бављења. Није нешто чиме се неко само умно бави и због тога се то не односи само на оне који су само интелектуално надарени. То не обухвата способност само једног дела човека, већ се нуди целокупном човеку, уколико он прихвати целокупно постојање живота као Божији благослов, и на тај благослов одговара благодарењем (евхаристијски). На тај начин, човек целокупног себе даје Богу. Према томе, постоји експлозија живота, управо као што се дешава са зрном које кад умре унутар земље, кроз то умирање и смрт, изнедри и живот.   Зашто се често дешава да реч једног православног хришћанина и теолога, у сусрету са другим човеком, остане празна, немоћна и слаба да се засеје и оживи у другом човеку, као и све оно што је прочитао о љубави, заједници и молитви? Шта мислите како се према томе треба односити? Постоје ли други људи који другачије говоре, а да га то не нахрани? Постоје ли други људи који другачије говоре и који могу да угасе жеђ човеку?    -Живот је тежак и због тога је и вредан. Бој је створио живот на такав начин да бисмо ми учествовали, партиципирали у њему. Живот нам се не даје аутоматски или не неки магичан начин. Једно је да говоримо о ватри, пламену, а друго је да пред собом имамо свећу која гори. Ако је могуће запалити ту свећу, и ја могу да упалим своју. Ако ми неко само опише шта је то пламен, шта је то ватра и шта је то свећа, онда само могу да размишљам о тим појмовима: шта је то свећа, шта је то пламен, и шта је то ватра. Али када неко улази у Цркву, улази кроз огањ који се помиње у Старом Завету код пророка Данила, и тада сав човек гори. Од те топлоте и светлости откривају му се тајне живота. У Православној Цркви се у спасоносним водама наше Цркве погружава читаво дететово тело и то је веома битно, јер је крштење кропљењем само спољашњи контакт који се код нас развио под утицајем римокатолика. Но ипак Бог постоји за све нас.    Да ли мислите да је одлика савремених хришћана страх од страдања и крста, да желе и воле само васкрсење без крста?         -Тај страх се по природи дешава. То је једно скретање са пута. Св. Исак Сирин каже: „ако ја потражим врлине које су ћерке, а не мајке из којих се рађају праве врлине, онда ће за мене те исте врлине постати, не спасоносне, него змије које ће ми ускратити духовно напредовање и узрастање.“ У Цркви, у васкрсном периоду говоримо да кроз Крст долази радост целом свету. Кроз смрт извире и живот, као што и зрно умире у земљи, и из те смрти настаје живот. Због тога читамо у Јеванђељу: „Ако зрно пшенично, паднувиши на земљу, не умре, онда једно остане, ако ли умре, много рода роди“ (Јн. 12, 24). Достојевски истом том реченицом започиње свој роман „Браћа Карамазови“. У једном тренутку из човека извире славословље као вапај свих мука кроз које пролази у свакодневном животу, и можемо осетити да ова радост и славословље јесте дар Божији који се рађа, и док човек стари, умире и одлази, овај пламен остаје, и као да се шири, наставља. То је један благослов будућег века за све. Тај благослов будућег века долази нама и шири се у овом свету. На тај начин време и простор постају препуни вечне благодати. Сва та нестворена благодат Господња јесте приступачна само онима који су много осетљиви и који много страдају. За друге људе, то нити постоји, нити им то смета. Изненађује ме реченица апостола Павла у Посланици Солуњанима када каже да „неће сви веру“ (2 Сол. 3, 2) тј. да вера није за сваког. Опет, ако кажемо да Бог хоће да се сви људи спасу и да дођу до познања истине, како онда апостол Павле тврди да вера није за сваког? Али Бог је то све хтео и тако створио. Ствар није у томе да ми исправљамо Бога, него да разумемо шта нам Он говори и како влада над свима нама. Ова реченица, да „неће сви веру“, јесте тврда храна. Авва Исак каже: „дај Боже да у свакој генерацији постоји макар један човек који надилази границе створеног и живи у слободи Духа.“ Тај који успе то да уради, не успева сам за себе, него у име свих нас. То је успех сваког од нас. Живећи унутар Цркве у учећи језик Цркве, полако и постепено повећава се светлост. Као што у ватри, у почетку прво сагоре ситне гранчице, а после горе и веће гране и стабла, тако и на крају све постаје пламен и славословље. То повећавање пламена, ватре и радости не зауставља се никада и томе никада нема краја. Напредовање је непрестано и преображавајуће, из славе у славу. Све то може да прими неко ко живи истинито, искрено и са смирењем унутар Цркве тако што све прима са благодарењем, са захвалношћу, евхаристијски, славећи Бога. На тај начин, он присаједињује своје биће великом стаблу нашег Предања, и у почетку се осећа као да ништа не ради, али се храно из дубоких корена. Тада и његов живот личи на једно стабло, на дрво које прохвата, прима, страда и доживљава то унапређење. Ништа не радимо, а све бива само по себи.   Да ли можете нешто да поручите српском народу?   Благослов и дужност јесте да православни Срби заиста постану православни Срби. Велика је ствар и дужност нас православних да постанемо управо то што јесмо. Болест за све нас, а и за наше суседе јесте када бивамо мало православни. Мислим да живимо у једном повољном периоду, зато што православни Срби осећају и разумеју силу коју им дарује Православна Црква, као што и други осећају да Православна Црква јесте један непрестана теофанија, једно богојављење. Односно, осећају и разумеју да Православна Црква није тек једно од људских мишљења.   Захваљујемо Вам се много на овим лепим речима и дивним одговорима. Хвала Вам! Хвала Господу!   А ми треба да престанемо да дајемо интервјуе, и да почнемо да живимо. Кад долазим овде код вас не осећам да вам у нечему помажем, већ као да ја од вас узимам снагу.   Захваљујмо се Богу За све и ради свега. Једном кад сам био на Кипру, рекао сам да је велика ствар бити православан Грк, што истовремено значи бити и нејелин и „неправославан“. Важно је да будемо православни, и то не на неки начин како ми то замишљамо, него да будемо живо богојављење. То је важно зато што постоји много неправославних издања Православља. Може се десити да ја мислим да сам православан, а да суштински пројављујем све оно што православље није. Један прост, обичан човек, једна проста бака унутар Цркве, када прихвата тајну живота са благодарењем, са захвалношћу и када прихвата сва страдања и целокупну немоћ са једним Слава ти Боже, та иста бака чудотворно зрачи и најављује да је смрт заиста уништена. Тако, она заиста проповеда шта је то Православље, шта је један дар Божије љубави за све. Према томе, можемо да останемо у Православној Цркви у смиреној тишини, и да на тај начин истовремено растемо духовно. Када говоримо Слава ти Боже, благодарни смо Богу, Богородици, свим светитељима који нам дарују једну заједницу као што је Рај.     Разговор водила: теолог Милана Ивковић; „Православни мисионар“, мај/јун 2012.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Читав овај живот је припрема за вечност. Од момента зачећа почиње то чудесно путовање за свакога од нас. Приведени из небића у биће кроз љубав родитеља и оживотворени духом Божијим у утроби своје мајке као мало биће започињемо да уздишемо за вечношћу.     Вечност је једна огромна тајна за сваког од нас, тајна од које често бежимо не желећи ни да се спомиње у нашем присуству. Толико смо везани за овај свет да свака помисао да можемо да одемо у вечност сваког трена буди у нама стање безнађа и очаја. Стога најрадије о њој нити мислимо а камоли причамо.   Ипак колико год јој не придавали значаја, Вечност стоји испред нас куцајући на двери наше садашњости да је не заборављамо.   “Ту сам зар ме не видите и не чујете?“ – збори нам Вечност, а ми приглуви и духовно слепи окрећемо лице да је не видимо и стављамо руке на уши да је не чујемо.   “О Вечности што си тако зла да нас непрестано пратиш, зар не видиш да нам је добро бити овде!“- оковано земљаским страстима људско срце ропће надајући се да ће да протера Вечност из своје земљане садашњости.   Упорно људски ум кроз науку тражи магични напитак који ће продужити овај земљски живот кроз бескрајно уживање у земаљским чарима, али узалуд се труди јер Вечност не може да зароби у својим лабараторијама. Напротив она их и даље стрпљиво чека.   Радовати се Вечности било је једно тешко и претешко дело за човека  окованог уздама времена. И заиста је било тако док Вечност није дошла у време да узведе човека из јасли времена на трон Вечности. Вечни Бог постаде човек у времену да би човека узвео у Вечност. Син Божији  не престајући бити заједно са Оцем и Духом Светим у Вечности спустио се у време поставши човек, Богочовек Исус Христос.   Од момента Оваплоћења Сина Божијег Вечност је постала наша најдража садашњост. Кроз сећање на Вечност ми се непрестано радујемо Духом Светим који од Оца исходи почивајући на Сину који нас усиновљује у Цркви Православној која нас уводи у Тајну Вечности кроз Свете Тајне Цркве.   Вечности слатка и преслатка, сва си испуњена силама Духа Светог којим се надахнише хорови Светитеља, Мученика, Праведника, Преподобних који кроз свој живот у времену непрестано беседоваху о Теби. Својим сузама, подвизима  и крвљу гласније и слаткоречитије беседоваху од свих древних философа и савремених психолога о теби Вечности слатка. И зато што им чежња беше да буду непрестано са Тобом, Вечности слатка, овај временски живот беше им сладак без обзира колико горчине су свакодневно сусретали.   Браћо и сестро, вечни моји сапутници, чујете ли глас Вечности како куца на дверима наших душа и како хоће да уђе у клијет нашег срца, у најдубље ткиво нашег бића да би нас овде још у времену испунила своје Вечне Светотројичне радости једнога истинитог Бога. Не будимо немарни, већ отворимо катанце нашег срца да уђе Вечност у наше време да би и ово време било Њоме освећено и силама Божијим преображено.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Архимандрит Сава (Јањић): „Ми смо стално упаљено кандило. Манастир Високи Дечани је светионик који су нам оставили Немањићи да, свијетлећи, показује пут српском народу“.   Звучни запис емисије     Отац Сава (Јањић) који је у манастир Високи Дечани, заједно са Владиком Теодосијем, дошао из манастира Црна Река 1992. године, сада ове Светиње говорио је за емисију ,,Косметска кандила“ о дечанском бисеру, Немањићком светионику смјештеном у живописној долини ријеке Бистрице, окруженом висовима Проклетија.   „Манастир Високи Дечани има шта и да каже и да покаже. Он свједочи и шта смо били, шта јесмо и шта треба да будемо, што је од значаја за све нас који живимо у данашње вријеме. У манастиру се осјећа један посебан мир и спокој, једна духовна атмосфера која из овог времена и простора људе узводи ка нечем вишем, узвишенијем, љепшем и бољем. Кључни елемент су мошти Светог Краља Стефана Дечанског које, као нека мала духовна електрана исијавају нетварну божанску енергију, испуњавајући не само храм и порту манастира већ и цијелу ову долину. Сви који нам долазе кажу да осјећају као да из једног свијета улазе у неки други свијет, што се одржава и на љепоту природе која је око нас. Иако живимо у политички доста трусном и нестабилном прстору, ријетко гдје на Косову и Метохији може се осјетити један такав мир какав се осјећа у Дечанима. То је тај спој између љепоте архитектуре, фрескописа и један непосредан духовни доживљај присуства Божијег у којем је наша братија, са свим оним што чинимо овдје, само један мали елемент цијеле цјелине. Благодарни смо Господу што нас је удостојио да будемо само дио мозаика који Бог пружа преко Дечана свима који нам долазе да се напоје живе воде. Дечани су кућа свих нас јер Свети Краљ нас је увијек сабирао и сабираће нас у вијекове вјекова ако Бог да“-каже отац Сава (Јањић).     Други дио разговора са оцем Савом (Јањићем) чућете у нашој наредној емисији ,,Косметска кандила“.     Извор: Радио Светигора
      View full Странице
    • Од Логос,
      Архимандрит Сава (Јањић): „Ми смо стално упаљено кандило. Манастир Високи Дечани је светионик који су нам оставили Немањићи да, свијетлећи, показује пут српском народу“.   Звучни запис емисије     Отац Сава (Јањић) који је у манастир Високи Дечани, заједно са Владиком Теодосијем, дошао из манастира Црна Река 1992. године, сада ове Светиње говорио је за емисију ,,Косметска кандила“ о дечанском бисеру, Немањићком светионику смјештеном у живописној долини ријеке Бистрице, окруженом висовима Проклетија.   „Манастир Високи Дечани има шта и да каже и да покаже. Он свједочи и шта смо били, шта јесмо и шта треба да будемо, што је од значаја за све нас који живимо у данашње вријеме. У манастиру се осјећа један посебан мир и спокој, једна духовна атмосфера која из овог времена и простора људе узводи ка нечем вишем, узвишенијем, љепшем и бољем. Кључни елемент су мошти Светог Краља Стефана Дечанског које, као нека мала духовна електрана исијавају нетварну божанску енергију, испуњавајући не само храм и порту манастира већ и цијелу ову долину. Сви који нам долазе кажу да осјећају као да из једног свијета улазе у неки други свијет, што се одржава и на љепоту природе која је око нас. Иако живимо у политички доста трусном и нестабилном прстору, ријетко гдје на Косову и Метохији може се осјетити један такав мир какав се осјећа у Дечанима. То је тај спој између љепоте архитектуре, фрескописа и један непосредан духовни доживљај присуства Божијег у којем је наша братија, са свим оним што чинимо овдје, само један мали елемент цијеле цјелине. Благодарни смо Господу што нас је удостојио да будемо само дио мозаика који Бог пружа преко Дечана свима који нам долазе да се напоје живе воде. Дечани су кућа свих нас јер Свети Краљ нас је увијек сабирао и сабираће нас у вијекове вјекова ако Бог да“-каже отац Сава (Јањић).     Други дио разговора са оцем Савом (Јањићем) чућете у нашој наредној емисији ,,Косметска кандила“.     Извор: Радио Светигора

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...