Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

александар живаљев

Архимандрит Никодим (др Богосављевић): ВИЂЕЊЕ С. Р. О РАВНОЈ ЗЕМЉИ, НЕБЕСКОМ СВОДУ И ЗВЕЗДАМА

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 5 часа, александар живаљев рече

Очито је, да је устројство неба и земље из виђења с. Р. у потпуности сагласно слици коју описује и дочарава текст Књиге Постања: земља је раван диск, на којој је копно окружено морем, а изнад ње стаклена купола, која је састављена из два слоја, испуњена брзом, покретном водим; унутар купола, а изнад земље су сунце и месец; још су на своду куполе окачене звезде, које трепере на небу. Изнад куполе је мрак, и, као што то потврђују записи Светог Писма, горња неба, којих има седам. Св. Ап. Павле се попео, „да ли у телу, да ли ван тела“, не знамо заједно с њим, до трећег неба (2. Кор. 12, 1-4). По истом сведочанству Св. Ап. Павла, изнад нашег неба је Рај.

Lepo covek odlepio k`o pervajz lajsna... da se nesto pitam - ja bi njega na sistematski, za svaki slucaj...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Извињавам се, морам да питам јел ово нека шала или озбиљно говори овај отац? Видим да је доктор теологије... Може ли неко да ми онако у неколико реченица каже о чему се овде ради?

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Bogdan011 рече

Извињавам се, морам да питам јел ово нека шала или озбиљно говори овај отац? Видим да је доктор теологије... Може ли неко да ми онако у неколико реченица каже о чему се овде ради?

Radi se o jednom klasicnom pseudoprotestantskom baljezganju, da prostis na izrazu - kad covek samog sebe prevari (= upadne u prelest, po Ocima) da je neko i nesto, kad ga necastivi zavede u samomnjenje i umisljenost sobom, i kad krene da se time sladi, a pri tome je dokon od nekog teskog i otreznjujuceg posla (nosenje kamenja, kopanje, jos kopanja...), onda mu svasta-nesto padne na pamet, pa krene da "bogoslovstvuje", da se bavi "naukom", i tako to.

A to sto ima tamo neku dr. titulu - pa ima je i Seselj, i opet lupa ko otvoren prozor, a tek Nesa slina... tu titulu imaju i zasluzni i nezasluzni, tj. danas su je nabavili kojekakvi, sto je samo dodatni dokaz da je ta titula u ovo nase vreme mnogo izgubila na tezini, ako vec nije postala sasvim besmislena.

O. Nikodim ima tu neku titulu iz Soluna, evo sad na bruku tog fakulteta.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Него, братијо, паде ми на памет да се ми можда не грешимо? Да нису неким случајем ванземаљци отели о. Никодема и уградили му оно метално, не знам како се то зове, али он и Влада Димитријевић то сигурно знају, па зато није свој? 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, obi-wan рече

O. Nikodim ima tu neku titulu iz Soluna, evo sad na bruku tog fakulteta.

То ја рекох Марији Миладиновић, јер је она тамо завршила, али је антипод овог мученика савести. Њега би и Грцима требало пријавити. Остадоше за бруку. Код овим мојих августинијанаца може да заврши школу и битанга, али никако неко ко је поремећен свешћу и лупа као Максим по дивизији. Јер, мишљење је занат.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Изнето виђење се не поклапа са живим искуством човека изнетом у овом звучном запису (у коме је Земља виђена као кугла):

Послушати од 15. минута

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ми уопште овде не улазимо у његово мишљење, јер је то посве бесмислено. Само исказујемо запрепашћење да се виђење неке прелешћене жене која сања неке аутиће како развозе звезде по небесима третира као откровење.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 часа, obi-wan рече

Radi se o jednom klasicnom pseudoprotestantskom baljezganju, da prostis na izrazu - kad covek samog sebe prevari (= upadne u prelest, po Ocima) da je neko i nesto, kad ga necastivi zavede u samomnjenje i umisljenost sobom, i kad krene da se time sladi, a pri tome je dokon od nekog teskog i otreznjujuceg posla (nosenje kamenja, kopanje, jos kopanja...), onda mu svasta-nesto padne na pamet, pa krene da "bogoslovstvuje", da se bavi "naukom", i tako to.

A to sto ima tamo neku dr. titulu - pa ima je i Seselj, i opet lupa ko otvoren prozor, a tek Nesa slina... tu titulu imaju i zasluzni i nezasluzni, tj. danas su je nabavili kojekakvi, sto je samo dodatni dokaz da je ta titula u ovo nase vreme mnogo izgubila na tezini, ako vec nije postala sasvim besmislena.

O. Nikodim ima tu neku titulu iz Soluna, evo sad na bruku tog fakulteta.

Ја сам чуо да је веома поштован од стране његовог епископа. Зато ме чуди да овакве ствари пише.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 15 часа, Zoran Đurović рече

Него, братијо, паде ми на памет да се ми можда не грешимо? Да нису неким случајем ванземаљци отели о. Никодема и уградили му оно метално, не знам како се то зове, али он и Влада Димитријевић то сигурно знају, па зато није свој? 

Samo se ti segaci, a haarp radi svoje...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 10 часа, Bogdan011 рече

Ја сам чуо да је веома поштован од стране његовог епископа. Зато ме чуди да овакве ствари пише.

Sta reci a ne opsovati...

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, obi-wan рече

Sta reci a ne opsovati...

Милутин га је поставио за главног духовника у епархији... Е, сада можете замислити шта се све ту може десити. Ја ни не покушавам...

- Мада је егзотична она беседа на дан Православља од Милутина. Ово су антологијске речи: "Поред многих јереси, нећемо заборавити римску јерес – римског папу, који је највећу јерес прогласио на овоме свету, када је рекао, да је он намесник Сина Божијег, vicarius filii dei. Како то, папо римски, како ти, смртан човек, можеш бити наследник, намесник Сина Божијег? – Није истина, ма колико то било тешко да разумеју и да схвате. Он је родио Мартина Лутера, а Мартин Лутер на хиљаде секти које харају светом, које често пута крв људску пију, децу убијају да би крв пили, разне секте ужасне, које су плод, рекао сам чији".

И @Васијан добро примети да је грађење теологије на визијама, које су увек подложне сумњи у аутентичност, осим ако нису из пера неког великог светитеља у чију духовност не можемо да сумњамо, је ћорава работа. Ово је класични секташки поступак. Тако су се код нас у неким манастирима запатиле ове накарадне "духовничке" ствари, па добисмо "праве православце" и артемите. Ничему од овога не треба давати легализам. Приватно се испитује свако ко има неку визију, јер оне могу бити условљене нашим жељама и искуствима, и не значи аутоматски да је ђаво убацио слике у душу видеоца, или пак да је овај психопата. И зато се гледа случај за себе, а не да се нешто генерализује.       

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 23 часа, Икар Губелкијан рече

'Ladno čovek gledao klipove na tjubu o ravnoj zemlji, i za sedam dana odlučio da piše knjigu. Stručnjak, nema šta.

SLIKA KOJU NASA NE ZELI DA VIDIMO!

2G72V8u.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, obi-wan рече

Sta reci a ne opsovati...

Шта рећи.. ево брате, али све ово што пишем, пишем невољно. Једна или можда пар особа знају за ово, више се и не сећам, али, ето.. да кажем и овако јавно. Као увод могу рећи да приказ Часног Крста или Крсног знамења треба да да сигурност у то да је особа за коју сматрамо или која нам се у сну или виђењу представља као Господ, треба да да сигурност да та особа ваистину и јесте Господ или неко од Његових Светитеља, Анђела. Бог Свети зна да ово што пишем, пишем невољно, али, па ипак, у Славу нашег Бога Исуса Христа и Његовог сатрудника и борца за Православље, српског патријарха Павла. На дан када се народ из свих крајева сјатио да целива и да се поклони моштима нашег патријарха Павла, пред његову сахрану, с'обзиром да нисам могао да дођем у Београд и да исто то учиним, решио сам да после посла свратим у храм Светога Саве који се налази у мом граду и да упалим свећу за покој душе блаженопочившег патријарха. Када сам био испред централне иконе коју целивах, видох у неком виђењу које не могу описати, да испред Олтара, тј централних двери, стоји патријарх Павле и осењује Крсним знамењем и благосиља. Када сам то видео нисам имао осећај да само мене осењује Крстом, већ цео српски род.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Плаво Небо рече

Шта рећи.. ево брате, али све ово што пишем, пишем невољно. Једна или можда пар особа знају за ово, више се и не сећам, али, ето.. да кажем и овако јавно. Као увод могу рећи да приказ Часног Крста или Крсног знамења треба да да сигурност у то да је особа за коју сматрамо или која нам се у сну или виђењу представља као Господ, треба да да сигурност да та особа ваистину и јесте Господ или неко од Његових Светитеља, Анђела. Бог Свети зна да ово што пишем, пишем невољно, али, па ипак, у Славу нашег Бога Исуса Христа и Његовог сатрудника и борца за Православље, српског патријарха Павла. На дан када се народ из свих крајева сјатио да целива и да се поклони моштима нашег патријарха Павла, пред његову сахрану, с'обзиром да нисам могао да дођем у Београд и да исто то учиним, решио сам да после посла свратим у храм Светога Саве који се налази у мом граду и да упалим свећу за покој душе блаженопочившег патријарха. Када сам био испред централне иконе коју целивах, видох у неком виђењу које не могу описати, да испред Олтара, тј централних двери, стоји патријарх Павле и осењује Крсним знамењем и благосиља. Када сам то видео нисам имао осећај да само мене осењује Крстом, већ цео српски род.

Ne vredi, ne mogu da te ispratim sta si `teo da kazes, ako moze malo jasnije, ne bi bilo lose...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У недељу, 10. марта 2019. године, православни верници у Копру имали су несвакидашњу духовну радост. Тога дана у јутарњим сатима окупило се више стотина верника из Копра и других словеначких места како би учествовали у светој Литургији и благосиљању Часног крста и земљишта на коме ће бити подигнут православни храм.
       
      Православна парохија у Копру је основана пре више од четрдесет година и од свог оснивања до данас богослужења врши у храмовима које јој је љубазно уступала на коришћење Римокатоличка бискупија у Копру. Римокатолички храм Свете Марте коју сада користи православна заједница постао је тесан за сав народ који долази на редовна богослужења. После пуне четири деценије дошло је време да се отпочне остварење дугогодишње идеје о подизању православног храма.
      Тим поводом служена је света архијерејска Литургија у храму Свете Марте којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа далматинског г. Никодима, архимандрита Симеона - игумана манастира Бишње у Епархији зворничко-тузланској, јеромонаха Севастијана - игумана манастира Крке у Епархији далматинској и више свештеника и ђакона из епархија Загребачко-љубљанске и Бихаћко-петровачке. Својим умилним појањем лепоти богослужења допринели су и чланови Српског византијског хора Мојсије Петровић из Београда.
      Литургијску беседу је изговорио епископ Сергије тумачећи јеванђелски одељак којим нас Црква уводи у период четрдесетног Васкршњег поста.
      Светој Литургији су присуствовали бискуп Копра монсињор Јуриј Бизјак, амбасадор Републике Србије у Словенији гђа Зорана Влатковић, конзул Републике Србије у Словенији гђа Ивана Јакшић Матовић, жупник г. Примож Кречић, као и г. Младен Милановић који је, купивши земљиште на којем ће бити изграђен храм, постао први приложник будућег храма у Копру.
      По завршетку свете Литургије вернима и свим гостима се обратио Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије захваливши свима који су се окупили и свима који су допринели да до благословеног повода дође.
      После краћег послужења сви верници, на челу са архијерејима и свештенством, упутили су се до места где ће отпочети градња новог храма. На том месту митрополит Порфирије, уз саслужење епископа Сергија, епископа Никодима и свештенства, савршио је чин благосиљања новог крста постављеног на месту изградње будућег олтара. Овом чину присуствовали су и г. Алеш Бржан, жупан Града Копар и г. Борис Поповић, бивши жупан.

      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      У рану зору 6. марта 2019. године у месту Чиле Чико у Патагонији упокојио се велики подвижник и истински покајник, архимандрит Агапит. Заупокојену литургију и опело служио је Преосвећени Епископ буеносаирески и јужно-централноамерички г. Кирило, а саслуживао му је јереј Душан Михајловић, старешина парохије Светог Николаја Жичког у Сантјагу де Чиле. За певницом се налазио рођени брат оца Агапита, монах Јован.

      Пре пет година, верни син Српске православне цркве Стеван Миловић, предузетник пореклом из Аргентине, позвао је јереја Душана Михајловића да му освешта посед у живописном месту Чиле Чико, које се налази на југу чилеанске Патагоније, 2.200 километара далеко од престонице Сантјага де Чиле. Кратки боравак у овом прелепом месту на обали највећег језера у Патагонији, Генерал Карера, његов неописиви мир и тишина, подсетило је оца Душана на молитвену атмосферу Свете Горе, те је упитао Стевана како би било када би се ту, на једној од најудаљенијих тачака јужне хемисфере, појавио један православни манастир, у коме би се подвизавали монаси жељни истинског тиховања, далеко од вреве савременог света. Стевану се та идеја јако допала, па је о томе обавештен и тадашњи надлежни администратор и духовни отац наше Јужноамеричке епархије СПЦ, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, који је такође подржао ову идеју. Остало је само да се створе одређени формални предуслови, као и најважније – пронаћи таквог врлинског монаха, који би имао толику веру и љубав према Богу, да би био спреман да се упути тако далеко, такорећи “на крај света“, и оснује прво монашко општежиће у Патагонији.
      Након две године, Господ је пронашао таквог човека – архимандрита Агапита.
      Управо у моменту када су се стекли правни и технички услови за оснивање монашке обитељи на поседу Стевана Миловића, архимандрит Бенедикт, игуман Манастира Св. Архангела Михаила на Михољској Превлаци, поменуо је у једном разговору оцу Агапиту како је чуо од јереја Душана из Чилеа да се појавила могућност организовања првог манастира СПЦ у том делу света. То је било оно о чему је отац Агапит стално маштао – да свој монашки подвиг настави у једном малом, усамљеном месту, далеко од света. Не часећи часа, њих двојица су кренули пут Требиња где живи Стеван Миловић са својом породицом. Био је понедељак и Стеван се управо спремао за пут у Чиле. После кратког разговора више није било дилеме – већ у среду отац Агапит је са њим био у авиону за Сантјаго де Чиле!
      Тако је започела организација и изградња манастира у Чиле Чикоу, који је по благослову Митрополита Амфилохија, посвећен Васкрсењу Христовом.
      Без обзира на здравствено стање и болести које му нису давале мира, на непознавање шпанског језика и локалних обичаја, отац Агапит се без икаквог страха и сумњи потпуно посветио свом великом животном циљу, организацији монашке заједнице и изградње православног храма у Чиле Чикоу. У том послу помагао му је и рођени брат Тимон, који му се придружио пре годину дана.
      Локални мештани, углавном Индијанци, са љубављу су дочекали овог, по изгледу за њих чудног монаха. Иако се нису разумели  речима, разумели су се срцима, тако да су све чешће долазили на богослужења у његовој скромној кућици, претечи будућег манастира. Неки су већ пожелели да пређу у његову, православну веру.
      Ипак, Господ је просудио да је време боравка на земљи оца Агапита дошло своме крају, и он је нас и његова духовна чеда ове среде напустио, преселивши се у вечне рајске обитељи.
      Чим је чуо шта се догодило, владика Кирило је без оклевања пошао на дугачак пут у Чиле Чико, чиме је показао да је истински пастир и нови духовни отац своје пастве на огромном јужноамеричком континенту. Његова посета је уједно имала и историјски карактер, јер је то био први долазак једног православног епископа у чилеанску Патагонију.
      У четвртак, 8. марта, владика је раним јутарњим летом кренуо из Буенос Аиреса за Сантјаго де Чиле где га је очекивао јереј Душан Михајловић, а затим је уследио двочасовни лет до градића Балмаседа на југу Чилеа, па још два и по сата вожње комбијем до језера Генерал Карера, и на крају, у вечерњим сатима, два сата вожње трајектом по том огромном, узбурканом језеру до Чиле Чикоа, и одатле, још пола сата вожње по неравном путу до месташца Баија Хара, коначног одредишта овог дугог путовања… Треба напоменути да је трошкове целокупног путовања владике и оца Душана преузео на себе Стеван Миловић.
      У петак ујутру владика Кирило и отац Душан су преузели земне остатке оца Агапита и припремили га за опело и сахрану. Затим је у присуству верних чада оца Агапита, одслужена Заупокојена литургија и опело. У подне, ковчег са његовим телом положен је на лепом, издвојеном месту на локалном гробљу у Чиле Чикоу…
      Одмах после сахране владици се обратио један од присутних локалних мештана, поштовалаца оца Агапита, и замолио владику да крсти њега и његову породицу, што је владика Кирило са задовољством прихватио. Крштење Хуана, Елизабете и њиховог сина Вилијама, обављено је истог поподнева у привременом храму манастира Васкрсења Христовог.
      Али, ни то није био крај. Брат оца Агапита, Тимон, изразио је жељу и спремност да настави започето дело свога брата, па је те исте вечери обучен у малу схиму, са именом Јован, у част празника Првог и другог обретења главе Светог Јована Претече, који се празновао следећег дана.
      Тако је, вољом Божијом, у исти дан обављен испраћај једног великог подвижника, троструко крштење и монашење.
       
      Вечнаја памјат и Царство Небеско нашем драгом оцу Агапиту.

      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      Глумац Растко Лупуловић је са 22. године добио једну од најпрестижнијих позоришних награда „Стеријину награду“ за улогу у представи „У потпалубљу“, а потом је овенчан и наградом „Зоран Радмиловић“ што је био сан многих његових колега, доста старијих од Растка. У рок групи „Канда, Коџа и Небојша“ Растко се такође потврдио као добар музичар. У трену када су се многа врата отварала пред њим, Растко се одрекао глуме, музике, славе и световног живота и кренуо на свој пут ка Богу.     На том путу чекали су га многи изазови, искушења и одрицања. Током монашког живота у манастиру Дечани, Растко је завршио студије теологије, школу иконописа и научио италијански и албански језик. Пре осам година, Растко чије је духовно име Иларион, је постао игуман манастира Драганац који је духовни ослонац Србима из Косовског Поморавља. Колико је после 22 године монашког живота остало Растка у Илариону, колико су му глума и музика биле степеница, а колико камен спотицања на путу који је изабрао сазнаћете, између осталог, у новом издању Квадратуре круга.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Једном приликом су неки простосрдачни сељаци, који су дошли на поклоничко путовање на Свету Гору, јадиковали над стањем у коме се налази данашња омладина: одала се рђавом животу, проводи своје време по кафићима, дрогира се… Али, један од њих је на следећи начин прокоментарисао ствар: „Наравно да је све то веома лоше, да је то грех, да је то ужасно. Али, најгоре од свега јесте то што млади не верују да могу да се врате (на прави пут) и што не знају коме да се обрате у тешким тренуцима“. Овај једноставни православни сељак је изрекао дубоки увид – ми треба да знамо где можемо и коме би требало да се обратимо у тешким тренуцима.     Цветови се не отварају на леденом зимском ветру, већ на топлом даху пролећа. Човек не отвара своје срце под притиском претњи, већ у окружењу љубави, где влада атмосфера поверења. А љубав није сентименталност, већ жртва. Светитељи воле и пројављују да Бог јесте наш Отац, да је Он екстатичка (из/ступљенска) љубав (према нама). У причи о блудном сину видимо да је Бог Отац, у Својој екстатичкој љубави, изашао изван Свог дома да би дочекао блуднога (млађега) сина који се враћао кући. Он је, потом, изван куће молио старијега сина да уђе (на гозбу). Блудни син се вратио и постао средишња личност на свечаној гозби, јер је схватио једну суштинску ствар. Он се, још пре него што је отишао од куће, своме оцу обратио као Оцу, заискавши: „Оче, дај ми мој део наслеђа“. И његов Отац му је показао Своју очинску и штедру љубав. Он га није обавезао наредбама – јер у том тренутку оне не би имале никаквог смисла – али га није ни одбацио. Дао је тражени део наслеђа Свом сину и син је отишао. Али, где год да је ишао, Очева љубав је ишла са њим и још даље, ишла је преко разарања и смрти у коју га је водила његова побуна. На крају, „он је дошао к себи“ и схватио шта се догодило: „Ја сам недостојни син великога оца. Вратићу се и затражићу његов опроштај. Рећи ћу: Оче сагреших небу и теби, таквоме Оцу који ме воли толиком љубављу и који ми даје толику слободу. Оче, ја сам ништарија“.   Син се враћа и исповеда Оцу, а Отац не приговора ништа: Он једноставно воли сина. То је свети тренутак у светом чину љубави, и све се збива у тишини. Отац се обраћа једино слугама. Он им заповеда да закољу теле и припреме велику гозбу. Син улази у дом Оца свога. Он схвата да је његов велики грех био у томе што је увредио оца као Оца. Зато му он није рекао: „Оче, потрошио сам твоје богатство, али сада ћу да радим и да зарадим новац, и да ти вратим потрошено, и све ће доћи на своје место“. Јер ту није ствар финансијске, већ онтолошке природе. Због тога син и исповеда да није достојан да се назове сином свога Оца Који је толико штедар у Својој љубави (Лк. 15, 11–12).   Међутим, у случају старијега сина ствари нису ишле баш добро. Он не говори породичним језиком којим говори млађи син. Он себе не види као сина свога оца, већ пре као запосленога код послодавца. А када човек који је створен да говори језиком сина своме оцу, говори језиком запосленог своме послодавцу, тада ствари стоје рђаво. Јер таквим језиком бисмо могли говорити да смо роботи који су произведени у фабрици…   У Цркви говоримо језиком личних односа. Ово је мој отац а ја сам његов син, и ја сам недостојан свог оца. Али, старији син се понаша као да се ту ради о неком економском питању: „Ето служим те толико година и никад не преступих заповест твоју, па мени никад ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима својим“. То јест, ја сам све радио добро, а ти си све радио лоше. И шта се даље збива? Старији син наставља да критикује: „Твој син је проћердао твоје богатство…“. „Не“, прекида га отац, „није он ‘мој син’, већ је он твој брат који беше изгубљен а сада се нађе, који беше мртав а сада је жив“. Старији син је, уствари, „Морал(изам)“. Он живи у кући оца свога, али говори језиком који није језик Православља, тј. језик покајања, и зато он неће да уђе на велику гозбу за коју је отац заклао теле угојено. О, каква се неочекивана ствар догодила!   У овој јеванђелској причи нам се открива истина да Бог јесте љубав. Бог из љубави ствара човека и даје му способност да, ако то жели, може слободно да одговори на Његову љубав. Бог је сав љубав и не може да мрзи, већ једино да воли.   Ако се вратимо у то истинско и природно стање слободнога вољења Бога, тада почињемо да осећамо да је Бог наш Отац. А Отац говори старијем сину: „Све моје је твоје“. То значи: све што имам је ваше, па зашто онда од Мене тражите јаре? Али, када „говоримо језиком нељубави“ онда иста та љубав Божија за нас постаје пакао! Баш као што је то случај и са сунчевом светлошћу: она је благослов за живе организме, али у лешевима подстиче труљење. И обрнуто: одсуство сунчеве топлоте узрок је престанка животних процеса код живих организама али је зато и узрок нетруљења лешева. Другим речима, одсуство сунчеве светлости и топлоте значи – смрт.   Бог јесте Љубав. Он је у преобиљу Своје љубави све увео из небића у биће. „Да би умножио примаоце Свога доброчињења“, Бог је створио човека по Своме образу и подобију. Човек живи у складу са природним функционисањем свога бића искључиво онда када одговара на слободни дар Божије љубави. А та љубав јесте Рај. Али, та љубав јесте и пакао за оне који су се отуђили од екстатичке љубави, од вољења по подобију Божијем, и који су се затворили у загушљиву тамницу самољубља (егоизма).     Архимандрит Василије Гондикакис     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      У другу припремну седмицу пред Часни Пост, у Недјељу блудног сина, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, одслужена је Света Литругија. Свету Литургију служио је Архимандри Сава Јањић, игуман манастира Високи Дечани, саслуживали су му: Протојереј-ставрофор: Далибор Милаковић, протојереји: Миладин Кнежевић, Мирчета Шљиванчанин и Бранко Вујачић, јереј Лека Вујисић, као и протођакон овога Храма - Владимир Јарамаз.   Your browser does not support the HTML5 audio tag.
        За пјевницом је појала мјешовита пјевница, коју предводи диригентица Ратка Вујачић. Након прочитаних зачала из Апостола и Јеванђеља, свима сабранима, свом вјерном народу, бесједио је началствујући архимандрит Сава. Отац Сава се у свом пастирском обраћању дотакао дубље суштине и поуке прочитане јвенђелске приле о блудном сину. Будући да нас она поучно подучава о тајниу гријеха, али и тајни покајања и праштања: "Ова нас јеванђелска прича поучно учи, о тајни греха, тајни праштања и о томе како да поново успоставимо изгубљену заједницу са Богом, јер, заправо грех и није ништа друго, дп одвајање од Бога. Одвајање је када тежимо да живимо у греху, а стање пребивања у греху је животни промашај, промашај оног живота који је усмерен ка испуњавању сопствених страсти и сласти." - Подсјетио је он.   Отац Сава је нагласио да је назначење човјека у заједници, а да гријех дезинтегрише човјека: "Грех је потпуна дезинтеграција човека као бића које је створено да живи заједно, да у тој заједници позна Бога и да позна оне око себе." У даљем свом обраћању архимандрит Сава се осврнуо на суштину покајања, која по његовим ријечима није садржана у самој свијести о томе да смо нешто погријешили, већ је садржана у дубокој спремности и ријешености о промјени свога живота, прије свега што ћемо на тај начин себе и отворити за Божију благодат која истински обнавња и преумљује човјека: "Није покајање само кајање и свест о томе да смо нешто погрешили. Већ је то дубока унутрашња промена и свест и спремност да променимо свој живот и отворимо себе за Божију благодат, за љубав Божију, да би се Божијом помоћу и променили. Међутим, то не значи да постанемо нешто за што нас Бог и није створио, него управо да постанемо оно за шта нас је Бог наменио и намерио по својој великој љубави да будемо."   "И Бог као овај отац из јеванђелске приче, који је чекао блудног сина да му се врати - чека наш повратак Њему, чека наше отрежњење, освешћење. Господу није потребна наша патња, Господ није судија, као судије овога света који морају све да казне. Једноставно, највећа казна коју можемо добити јесте одвојеност од Бога, одвојеност од љубави, то је неспособност да све око себе видимо као неизрециви, чудесни, јединствени дар Божије љубави и доброте." - Подсјетио је све присутне архимандрит Сава. Он је у другом дијелу свог пастирског слова подвукао да у духовној традицији цркве нема добрих и лоших људи: "Ова нас прича јеванђелска такође подсећа колико требамо да се радујемо покајању, обраћењу свакога грешника. Човек који је у греху, он није свој и није присебан. Зато се тамо у јеванђелској причи и говори за блудног сина да он дође к себи. Јер, пребивајући у греху, блуду, он није био свој. Зато у нашој цркви, у њеној духовној традицији нема добрих и лоших људи. Има људи који живе у потпуном слепилу и незнању и чине неразумна и бедна дела и каљају лик Господњи који им је утиснут љубављу Божијом.   Има оних који су у процесу оздрављења, који постају све више свесни својих слабости и полако отварају срце за Бога, подвигом, трудом, молитвом, постом, добрим делима и пре свега милосрђем и праштањем другима. И они бивају исцењени и светлост Божија улази полако у њих, у њихове душе. А имамо оних који су већ примили исцељење, а то су светитељи који су сами засијали, као дрво које се стави у огањ, па ако је пуно влаге, оно прво испушта ону пару и чврчи и не може да се запали, због тога што тс влага није још увек изашла. Међутим, када се дрво осуши у ватри, оно само гори и добија својство ватре, онда и смао делује јао огањ и преноси ту топлоту на све што се са њим нађе у контакту. Тако и Бог нас сједињује са Собом и ми постајемо синови Божији по благодати, не губећи у том сједињавању наш идентитет кони нам је Бог дао, али са друге стране ми тако постајемо Христови, постајемо Божији."   "Чудесна је тајна Божије љубави, па нас Бог позива да се припремајући за светле дане Часнога Поста и за све радосни празник васкрсења Христовог духовно обновимо, да се вратимо Богу и да се вратимо самим тим себи. Дакле, Бог нас позива да радимо на исправљању својох слабости полако и постепено и да лоше навике које су се урезале у нашем срцу огреховљеном променимо и да отварамо наше срце за деловање Божије, јер срце је центар човековог, нешег бића." - закључио је архимандрит Сава. Напослијетку, протојереј Мирчета Шљиванчанин је у име свештеног братства Саборног храма и у име вјерног народа и дјеце, заблагодарио Архимандриту Сави на молитви и поуци, али, прије свега заблагодарио је на благослову Светога краља Великомученика Стефана Дечанског, посебно благодарећи на свједочењу Крста (распећа) и Васкрсења Господњег на распетоме Косову и Метохији од стране Преовећеног Епископа рашко-призренског г. Теодосија, као и  свештенства и монаштва и цијеле Богом спасаване Епархије рашко-призренске. Отац Мирчета је пожелио да уз Божију помоћ, Бог да снаге свима да и даље хришћански и људски чине и свједоче крст и васкрсење као и до сада, поручивши да је и заједница хришћанска у Црној Гори са њима и да смо једно у Христу и да ћемо увијек тако остати једно, а и опстати.  Архимандрит Сава је изразио дубоку захвалност на бризи, подршци и радости коју у сваком смислу коју Црква и заједница црквена са ових простора пружа распетој Епархији рашко-призренској, поручивши да ће се све буре, олује и искушења пребродити заједницом у Христу, те да нам тако и ваља ходити ка дому очинском, ка Царству Оца, Сина и Светога Духа.     Извор: Храм Васкрсења Господњег у Подгорици
×
×
  • Create New...